13. 10. (26. 10) Св. муч. Карп и Папила; Свешт. муч. Венијамин ђакон; Св. великомуч. Злата Мегленска

ИЗ ОХРИДСКОГ ПРОЛОГА

1. Св. муч. Карп и Папила. Карп беше епископ Тијатирски а Папила ђакон. Родом беху из Пергама, где најзад и пострадаше за веру Христову од опаког намесника Валерија, а у време царовања Декијева. Веза их Валерије за коње и отера у Сард, где их баци на љуте муке, но ангел Божји јави им се, исцели их од рана и укрепи. Слуга Карпов Агатодор следоваше с великом жалошћу своме господару, док и њега не узеше на мучење. По том их Валерије понова веза за коње и из Сарда довуче у Пергам. Када Карпа светог везаше за дрво и толико шибаше, да му све тело у ране претворише и крв његова потоком земљу напоји, насмеја се св. Карп усред тих страшних мука. Када га питаху, зашто се смеје, одговори св. мученик, да виде небеса отворена и Господа где седи на престолу, са херувимима и серафимима унаоколо. Приликом мучења Папиле, овај св. мученик молитвом исцели једног човека, слепог у једно око. И многи видевши вероваше у Христа Господа. Вргнути пред зверове мученици осташе неповређени. Када их бацише у пећ огњену, то виде Агатоника, сестра Папилина, па и она ускочи у огањ. Но огањ их не опали. Најзад их све мачем посекоше, 251. год. И тако после добрих подвига примише венац славе у царству Христовом.

2. Свешт. муч. Венијамин ђакон. Овај војник Христов беше Персијанац, и ревносном проповеђу Јеванђеља обрати у веру Христову многе незнабожне Персијанце и Јелине. Пострада за време персијског цара Издегарда, сина Гороранова, око 412. год. Када би бачен у тамницу неко од велможа царских заступи се за њега код цара. Цар га пусти но с тим, да ћути и више не говори људима о Христу. На то одговори Венијамин: „то никако не могу напустити. Јер великим мукама биће предан онај, ко скрива дати му талант". Па продужи ширити веру Христову. Цар нареди те му ударише трње под нокте, и мучаху га дотле док не предаде дух свој Богу.

3. Св. великомуч. Злата Мегленска. Рођена у селу Слатини у Мегленској области, од сиромашних сеоских родитеља, који имаху још три кћери. Св. Злата беше кротка и побожна девојка, мудра мудрошћу Христовом и златна не само по имену него и по срцу богобојажљивом. Када Злата једном изађе на воду, ухватише је неки бесрамници Турци и одвукоше у своју кућу. Када јој један од њих нуђаше да се потурчи и да му буде жена, неустрашиво одговори Злата: „ја у Христа верујем, и Њега јединога знам као Женика свога; Њега се нећу одрећи никада, макар ме ви и на хиљаде мука метнули и на комаде исекли". Тада јој дођоше родитељи њени са сестрама. И рекоше јој родитељи: „кћери наша, смилуј се себи и нама, родитељима својим и сестрама, одреци се Христа привидно, да будеш срећна и ти и ми, а Христос је милостив, опростиће ти грех, учињен у нужди живота". И плакаху горко родитељи бедни и сестре и рођаци. Но витешка душа св. Злате не даде се победити ђаволским замкама. Она одговори родитељима својим: „кад ме ви саветујете да се одрекнем Христа, истинитог Бога, нисте више родитељи моји ни сестре моје; имам оца Господа Исуса Христа, и мајку Богородицу, и браћу и сестре — светитеље и светитељке". Тада је Турци бацише у тамницу, где лежаше три месеца; и извођаху је сваки дан и шибаху док крв њена не затопи земљу. Најзад је обесише стрмоглав и подложише ватру, да би се од дима угушила. Но Господ беше са Златом и даваше јој силу у страдању. На послетку је обесише о дрво и исекоше сву на мале комаде. И тако ова мужествена девица предаде дух свој Богу и пресели се у рајска насеља, 1796. год. Комаде њених моштију разнеше хришћани по својим домовима ради благослова.

Свету Злату, златно срце,
Турци мучили
Ради Христа, живог Бога,
муком морили.
Не заплака златна Злата,
нит се колеба,
Но срцем се сва предаде
Господу неба.
Залуд сузе родитељске,
сузе сестринске,
Злата тражи сласт кроз муке,
сласти истинске,
Сласти које Христос спреми
мудрим девама,
Сласти које Женик даје
верним девама.
Разорише кавез тела
златне Златице.
Душа јој се ослободи
трошне тамнице,
И у рај се Злата диже
душе веселе
Усели се међ цареве —
свете ангеле.
Некад бедна сељанчица
света Златица
У рају се сада слави
као царица.

РАСУЂИВАЊЕ

Ништа бедније нема од човека, који у часу беде напусти наду у Бога и прибегне средствима спасавања супротним закону Божјем. Не само да такав човек не успева спасти и поправити свој спољашњи положај, него још и душу губи. Такав је: случај био са царем Михаилом Палеологом. Да би спасао своје царство, угрожено од Бугара и Срба, он потражи помоћ од папе и пристане на унију. Шта је тиме постигао? Царство није спасао, а починио је безбројне злочине и убрзо жалосно скончао у ратном походу на кнеза Епирског Јована Дуку. Православни народ толико је био киван на њега, да син његов Андроник не смеде га јавно сахранити него га ноћу закопа без опела и молитве. Од цркве православне беше одлучен, од римске непримљен, Михаил је скончао ван цркве Божје. Његова жена царица, по његовој смрти, обнародује овакав указ: „Царственост моја мрзи и сматра гнусним то дело (унију), које се недавно догодило у цркви и смутило је... Па како је света црква Божја определила, да не удостојава прописаних помена умрлог супруга мога, господара и цара, због поменутог дела и смутње, то и Царственост моја, претпостављајући свему страх Божји и покорност цркви светој, одобрава и прима то определење њено, и никад не ће дрзнути да чини помен души господара и супруга мога".

СОЗЕРЦАЊЕ

Да созерцавам чудесну казну којом Петар апостол казни Ананију (Дела Ап. 5), и то:
1. како Ананија, а по том и жена му Сапфира слагаше, и утајише нешто од новаца;
2. како их апостол Петар изобличи, и они једно за другим падоше и издахнуше.

БЕСЕДА

о бремену греха и ослобођењу
Од греха се рађа страх, и збуњеност, и немоћ, и раслабљеност и помраченост ума. Грехом човек изазива против себе људе, узбуњује своју сопствену савест, сабира око себе демоне и даје им оружје против себе. Грехом се човек одваја од Бога, удаљује од свог ангела хранитеља, ограђује од извора свакога добра. Учињен грех означава објаву рата Богу и свим добрим силама. То је смешније него да увео лист јесењи објави рат ветру. Но и то најсмешније догађа се, наиме: човек објављује рат Богу! Сама та објава значи унапред пораз и пропаст ако човек брзо не дође к себи, не покаје се и не прибегне Богу за помиловање.
Ужасан положај једнога грешника добро је осетио и на самом себи испитао велики цар Давид. Осетио је неисказан страх, и смутњу, и раслабљеност, и осамљеност, осетио је стреле људске и стреле демонске. Но увидевши свој страховити положај Давид је признао свој грех, пао у пепео пред Богом, сузама покајања затопио земљу речима бола, који као огањ пече, умолио Бога милостивога, да му опрости. И кад му је све опроштено, он је онда осетио блаженство неисказано. То блаженство опроштене душе он не може речима да покаже: само јавља и тврди и уверава на основу својих доживљаја оба стања, т.ј. и стања грешничког и стања опроштености од Бога: благо онима којима се опростише безакоња и којима се греси покрише! Какво им је благо? Слобода, и храброст, и радост неизречена, и сила, и снага, и јасност мисли, и мир савести, и надање у Бога, и песма Богу, и љубав к ближњима, и смисао живота! Једном речју: светлост, радост, снага — то су та блага. То су блага, која опроштени од греха осећа овде на земљи; а каква су блага која га чекају на небу, то људско око не видје, и ухо не чу, и у срце човјеку не дође (I Кор. 2, 9).
О Господе Боже наш, по милости Твојој бескрајној опрости нам безакоња и покри нам грехе! Теби слава и хвала вавек. Амин.

Архимандрит ЈУСТИН Поповић
ЖИТИЈА СВЕТИХ

13. ОКТОБАР

СТРАДАЊЕ СВЕТИХ МУЧЕНИКА КАРПА, ПАПИЛЕ, АГАГОДОРА и АГАТОНИКЕ

ВЕОМА је корисно сећати се оних који за Христа страдаше, јер само сећање на њихова мучења може побудити мисао нашу на љубав к Богу и нашој тежњи ка врлини дати као нека крила, да бисмо, ради будуће награде, душом претрпели она иста страдања која они поднеше телом. Таквим страдалцима, који на земљи извршише мученичке подвиге, припадају Карп и Папила, велики стубови и темељи Цркве. Обојица се они родише у славном граду Пергаму[1] од благочестивих родитеља, и својим врлинским животом обелоданише врлине својих родитеља: јер света грана расте из светог корена, добар плод указује на добро дрво и чист поток слава је извора. Они обојица даваху телу од хране само најпотребније, одбацујући све излипшо и разноврсно; па и најпотребније они употребљаваху у тако малој количини, да се од анђела разликоваху само телом, пошто по свом великом уздржању изгледаху скоро бестелесни. Када таквим животом они постадоше савршени у врлинама, њима би, као достојнима, поверена црквена управа: Карп би постављен за епископа, и тајанства вере проповедаше житељима Тијатире,[2] а Папила, кога Карп почаствова ђаконским чином, показиваше ревност, сагласно своме звању, у доличним трудовима.
Слава ове двојице угодника Божјих рашири се по свима околним покрајинама, као што обично и бива са врлином, да се она не може сакрити него се увек обелодани. Због тога се к њима стаде стицати мноштво људи, и под утицајем њихове проповеди обраћаху се у хришћанство. Разуме се да исконски мрзитељ добра, ћаво, видећи шта се збива, не могаше остати равнодушан: зато се даде на посао, и када нађе усрдне служитеље својој злоби, он им нашапта да свете ревнитеље вере оптуже незнабожном цару Декију.[3] И они оптужише Карпа и Папилу да се не клањају боговима њиховим него их, напротив, проклињу и следују хришћанском учењу. Цар Декије, чувши то разгњеви се силно и посла у Азију саветника свог Валерија, ревносног многобошца и љутог човека, који уживаше царево потпуно поверење. При томе цар каза Валерију све што му беше познато о Карпу и Папили, и даде му пуну власт над њима. Валерије, добивши наређење, хитно крену н а пут. И дошавши у место где живљаху свети Карп и Папила, он узажеле принети жртве боговима својим. Зато одмах издаде наређење у све крајеве Тијатирске области, да сви житељи њени одмах дођу на место жртвоприношења ради поклоњења боговима. Тако овај безбожник не само боловаше од идолођаволије, него жељаше да и друге зарази њоме.
Када се сви слегоше на место жртвоприношења, међу њима се не обретоше два хришћанска проповедника, Карп и Папила, јер они на другом месту приношаху истинитоме Богу истиниту жртву, тојест молитву. He нашавши их на овоме скупу, мучитељ нареди да их пронађу. А кад их нађоше и пред њега доведоше, он их гордо упита: Зашто се ви не јависте заједно са другима да принесете жртве боговима? - па онда додаде: Хајде, пред мојим очима исправите своју погрешку, да би се мржња оних који су вас оптужили сручила на њихову главу, а ваша слава тиме постала још већа од пређашње. - На то светитељи, не бојећи се страха и не иштући славе људске, смело одговорише: He треба, о судијо, да ми разгневљујемо Бога нашег и да будемо неблагодарни за Његова доброчинства према нама! Та и сама стока би нас изобличила због наше неблагодарности, јер и она зна свога господара; а ми бисмо показали да не знамо свога Створитеља, ако бисмо одали поштовање лажним боговима, оставивши истинитог Господа нашег.
Када они ово говораху, Бог потврди речи њихове следећим знамењем: земља се изненада страховито затресе, и сви идоли попадаше и у прах се расуше. Но Валеријева злоба беше силна и непоколебљива: јер када је требало да се задиви неисказаној сили Божјој и да се наруга страховитој ништавности лажних богова, он се, напротив, показа још безумнији и неразумнији. Постиђен благородством и кротошћу Божјих људи, он се уздржа да их тада подвргне најтежим мукама и нареди да им око врата ставе синџире и да их наге воде по граду. И тако, сјајни подвижници: достојни високе части, бише вођени по улицама с бешчашћем; достојни безбројних похвала, бише подвргнути подсмесима и поругама.
Међутим судија, сматрајући да ће они, претрпевши тако бешчашће, изменити своје чврсто држање, намисли да их придобије благим речима, и стаде им говорити: Када вас не бих сматрао за благоразумне, ја вам никако не бих давао добар савет, него би вас, и против ваше воље, мукама приморао на нашу веру. Али пошто ваша благоразумност и племенитост указују на ваше, великим људима својствено, здраво расуђивање о стварима, ја и одлучих да вам будем добар саветник. Држим, није вам непознато, да се слава и част одају бесмртним боговима из давнина, и то остаје тако све до данашњега дана не само код нас који знамо грчки и римски језик,[4] него и код варвара: јер кроз тако усрђе према боговима градови се управљају добрим законима, победе се односе над непријатељима, и мир се учвршћује. И откуда цареви и кнезови Римски дођоше до такве славе, да толике народе и градове освојише и све противнике својој власти покорише? He отуда ли што богове поштоваху и поклањаху им се? Стога одајте им и ви поштовање. И ако сте речима неуких људи заведени у неразумну и скорашњу хришћанску веру, онда се сада уразумите и окрените ономе што је боље, те да се и богови смилују на вас, и да се наситите многих блага која ми поседујемо, и да се од цара удостојите велике милости. Останете ли пак при првобитној непокорности, онда ћете и толика блага изгубити и нас принудити да поступимо с вама крајње немилосрдно.
Када светитељи чуше ово, подигоше очи к небу, осенише себе крсним знаком и одговорише Валерију: Ти се надаш да нас као неке незналице на брзу руку обратиш у своје безбожје; али знај, пред тобом стоје не слабићи и малоумници. Ми не сматрамо да је вера ваша достојна поштовања зато што је стародревна: јер све што је стародревно, није неизоставно и поштовања достојно; ето, и злоба је стародревна, али то не значи да је због древности своје достојна поштовања. Треба дакле расправлзати не о томе да ли је вера ваша древна, него о томе да ли је треба примити. Ми смо решили да се уклонимо од ње, и да је уколико је могуће избацимо из своје средине као ону која припрема страшан огањ паклени свима који је љубе. Ако хоћеш да познаш истину, ти размисли, па ћеш наћи да богови ваши нису ништа друго до само дело руку људских: они су неми и глуви, и не могу никакву корист донети не само другима него ни себи самима. "Истинити Бог је неописив по природи Својој; Њега ум наш постићи не може, нити временом измерити, јер нема почетка бићу Свом; Он је извео у биће све што је видљиво и достижно уму нашем; Он је створио човека, увео га у рај и дао му заповест, да би се човек навикао бити послушан Створитељу. Но завишћу ђавола човек паде у непослушност и постаде подложан смрти. Међутим ђаво се не задовољи таким падом човековим, него похита да и потомство његово одвоји од Бога, те да би људи умирали не само телом него и душом: и тако људи, оставивши Бога и одвративши очи своје од светлости правде, западоше у таму идолослужења. Тога ради милосрдни и жалостиви Створитељ, да би избавио човека од ђаволове тираније, сиђе на земљу не одвајајући се од Оца, и у свему постаде сличан нама осим греха; распет на крсту, Он умре, да нас избави од греховног пада. Победивши смрћу Својом непријатеља нашег ђавола, Он узиђе на небеса и нас призива тамо, учинивши за нас узлаз к Њему лаким. - А ти, о судијо, можеш ли нам ишта слично рећи о твојим боговима? И није ли те стид да их називаш боговима? Што се пак тиче богатстава ваших и почасти у цара, које ви називате вашим благом, ми их ниушта не сматрамо: јер сву наду нашу полажемо у Бога, за кога смо чврсто решени пострадати и умрети.
Чувши то, Валерије се страховито разгњеви и разбесни, збаци са себе лицемерну кротост и изригну своју унутрашњу свирепост, и нареди: да се најпре имање мученика разграби од стране оптужитеља, а да затим мученици буду привезани за коње и тако гоњени у Сард.[5] И коње, са привезаним за њих мученицима, тераху врло брзо и без одмора, да би за један дан стигли из Тијатира у Сард.[6] За храбре страдалце то беше тежак пут, јер пошто они не беху у стању да трче брзо као коњи, њих насилно вуцијаху и они, ударајући се о земљу, трпљаху силне муке. За њима иђаше и слуга светих мученика, блажени Агатодор, састрадавајући и сапатећи својим господарима. А кад стигоше у Сард, они се не одморише после тешког пута, него највећи део те ноћи проведоше у молитвама и божанственом певању. Када пак мало заспаше, анђели Божји их у виђењу утешаваху и за трпљење укрепљаваху. Пробудивши се од сна, они испричаше један другоме шта видеше, и веома се радоваху, благодарећи Бога што их утеши у тузи обећавши им помоћ у мукама, и ватрено жељаху да пострадају за Христа.
Валерије допутова у Сард са надом да ће страдалце, после толиких мука претрпљених на путу, лакше приволети на своје безбожје: безаконик не знаћаше да се светитељи још више укрепише на подвиг благодаћу Божијом, даном им у виђењу. А када Валерије угледа да су им лица светлија него раније, да су духом крепки и срцем неустрашиви, он изгуби наду да ће их мучењем победити, па поново прибеже лукавству, желећи да их благим речима и разним ласкама преласти и одврати од вере у Христа. И призор беше овакав: лисица се бори с лавовима, али ништа не успева лукавством својим, јер не може да победи оне које укрепљује помоћ Свевишњега. Када Валерије увиде да тиме ништа не постиже, он поступи овако: Карпа и Папилу, људе тврде и одабране, он даде под стражу; а дивнога Агатодора, слугу светих мученика, који и сам беше савршен мученик, и љубављу својом њихов пријатељ и сапатник, простре на земљу и нареди да га воловским жилама бију без милости. И надметаху се судија и мученик: судија хоћаше да победи мученика задајући му мноштво рана, а мученик с таком радошћу примаше ране, да је изгледало да се боји да се не уморе они што га бију и тако престану са бијењем. Из мученика, страшно и дуго бијеног, тецијаху потоци крви као из неког извора, отпадаше му месо, провиђаше му се унутрашњост, откидаху му се удови из зглобова, и болови сјајнога мужа морали су заиста бити велики. Међутим он тако јуначки подношаше толике муке као да уопште не осећа бол; ћутке он трпљаше тешке ране, и сама помисао да он страда за Христа беше за њега довољна утеха усред страховитих страдања. А када сустаде Валерије, сустадоше и они што бију; Агатодору пак мучења увећаваху радост. Христос, гледајући с неба на његов подвиг и спремајући награду, видевши сјајно трпљење слуге свога, позва га к себи да се одмори после толиких трудова. И он тог часа предаде дух свој у руке Господа свог, оставивши своје мртво тело мучитељима. По наређењу Валеријевом тело мучениково би остављено неукопано на поједење зверима и птицама. Али када наступи ноћ, неки од верних узеше тело светог мученика и тајно га погребоше.
После тога Валерије позва свете мученике Карпа и Папилу, и рече им: Безумни слуга ваш прими смрт, достојну његових дела, јер не хте да принесе жртву бесмртним боговима. А ви, мудри људи, зашто не изаберете себи оно што је корисно за вас, него хоћете да будете слични човеку заиста несрећном, који безумно претпоставља насилну смрт животу и радости. - Чувши то, светитељи укорише Валерија и назваше га безумним; похвалише пак јуначку смрт светог Агатодора, они рекоше да и себи усрдно желе такву смрт за Христа.
Тада мучитељ разбеснивши се нареди да Карпа и Папилу опет привежу за коње и брзо их гоне пред њим из Сарда у Пергам. И опет светитељи, гоњени путем и вучени, трпљаху велике муке и страдања; и сваки од њих говораше са Давидом: Ради речи уста твојих држим се путова оштрих (Пс. 16, 4). Ноћу пак њиховим боловима од рана додадоше се тесни окови и сурова тамница. Но свети мученици, после тешког пута, проведоше сву ноћ у молитвеном бдењу, узносећи молитве Богу. И Господ благоизволи поново их посетити: јави им се анђео Господњи, исцели их од рана, и срца им испуни Божанском радошћу, укрепљујући их на већи подвиг. А када свану, мучитељ мислећи да мученици после јучерашњег пута не могу уопште стајати на ногама и ходити, нареди да их доведу пред њега, да он види њихове патње. Но угледавши их здраве и чиле, светлих и радосних лица, и како брзо ходе, он, сам пун злодуха, приписа то њиховим мађијама, и зато им приреди још већа страдања: окова свете мученике у тешке окове и потера их на још даљи пут. За време тог путовања он на једном месту принесе жртву идолима, седе на судишту, па дозва к себи Карпа и стаде му пријатељски говорити, као да га истински сажаљева: Ето богови, имајући сажаљења према твојој старости, помогоше ти да толики пут пређеш без муке. Зашто си онда незахвалан својим добротворима подвргавајући их руглу? Послушај мој добронамерни савет: хајдемо заједно к боговима, јер ја попггујем твоју старост, и сажаљевам те, и плачем због невоље у којој си као да сам сам у њој. Но шта да радим? Ти знаш да си ме силно увредио, и ја већ не могу више да подносим: зато, ако сада не послушаш мој добри савет, ја то отрпети нећу, не што мене омаловажаваш него због богова.
На то свети Карп одговори: Твој савет, који од светлости води у таму и од живота у смрт, нико не може назвати добрим, већ варком и замком. А ако ти поштујеш старост моју, зашто онда не верујеш мени када те очински саветујем? Јер ја више жалим твоју погибао него ти моје патње, и веома тугујем због твоје невоље што си сву наду положио на бесмислици и почитујеш такве богове који те не могу избавити од вечних мука: та они су бездахни, руком људском саздани, и не могу се уствари назвати боговима, јер су идоли ништавни и непотребни.
Валерије, не могући више слушати срамоћење богова својих, нареди џелатима да светог Карпа узму, свуку хаљине с њега, обесе, и љуто бију трновим прућем. Када тако бијаху светитеља, сво му се тело претвори у рану, и месо му отпадаше и у ваздух одлеташе. Али мучитељу и то беше мало, зато дозва друге џелате: те једни Карпу свећама ребра паљаху, а други му ране сољу посипаху, и земља се крвљу светитељевом натапаше; жиле му се кидаху и тешке патње изазиваху; но мученик, уколико га јаче мучаху утолико се он јаче утврђиваше у љубави Божјој и трпљењу. И висећи тако, он се усред мука осмехну, и кнез га упита: Зашто се, Карпе, осмехну? - Свети Карп одговори: Зато што видех благодат Христа мог дану ми. - Јер светитељ виде небеса отворена, и Господа где седи на престолу, и Херувиме и Серафиме око Њега.
Тако Господ утеши слугу Свога у мукама, и надјача благодат Божја све болове његове, те светитељ заборави на страшне болове и тешке муке, које јуначки трпљаше. И би свети Карп мучен све док се џелати не уморише. После тога га у тамницу вргоше; и он благодараше Бога што га удостоји да страда за Њега.
Затим Валерије изведе преда се светог Папилу, и стаде га испитивати као да га први пут види: Каквог си порекла, одакле си и каквог си занимања? - Теби је већ познато, одговори светитељ, да сам рођен од високородних родитеља у граду Пергаму; a no занимању сам лекар, но моје лекарство не зависи од биља што расте на земљи, него ми се оно даје одозго од Бога; то лекарство лечи не само тело него исцељује и душевне бољке. - На то судија рече: Лекарске вештине не може бити без изучавања онога што су написали Галин[7] и Ипократ,[8] којима знање лекарства би дато од богова. - Папила одговори: Галин, Ипократ и њихови ученици могу излечити болесника само када Христос мој, по неисказаном милосрђу Свом, благоволи дати коме Своје лекарство. Без тога, узалуд је лекарско знање, некорисна је опитност у лекарском звању. А они, које ти називаш боговима, како се могу побринути о ма чијем здрављу када ни сами ceби не могу ни у чему помоћи? И ако хоћеш да дознаш истину, пробај на делу: ето ти видиш, тај што поред тебе седи слеп је на једно око: нека му богови твоји даду да прогледа, и ја после тога ништа приговорити нећу. - Валерије на то рече: Може ли постојати неко да та исцели? - Светитељ одговори: He само ту, него и све друге неизлечиве болести лако ће исцелити онај који призове Христа, Исцелитеља свих болести. - Валерије рече: Хајде онда да видимо сада то што говориш: ако имаш силе, учини пред нама да овај прогледа на слепо око. - Папила одговори: Ја нећу да учиним то овог часа, бојим се да ти не станеш приписивати то чудо твојим бесима; него нека најпре ваши врачи, ваши лекари, призову ма кога од својих богова, па ћу после тога и ја показати силу Христа мога.
Тада Валерије сазва своје жреце и нареди им да призову богове, да они исцеле слепо око његовог саветника. Жреци стадоше вапити к ништавним боговима својим, дозивајући сваки од њих свога бога: један Аполона, други Асклипија, трећи Зевса, четврти Хермеса. И збиваше се ствар достојна смеха: цео дан се они мољаху онима који им не могаху пружити никакву помоћ, викаху ка глувима, жртве приношаху бездахнима и, пошто сами беху ослепљене душе, не добијаху оно што искаху, нити беху у стању дати вид једном телесном оку.
А шта ради слуга Христов? Он подиже к небу телесне и душевне очи, и призва милосрдног Господа; затим руком својом додирну слепо око, осени га крсним знаком, и човек, тог часа прогледа. И то прогледа не само телесним оком него и очима душе: јер се Божанска светлост косну срца његова, и он, пробудивши се као из сна, познаде немоћ ништавних богова и увиде силу Јединога Бога, Исуса Христа, Светлости истините која обасјава свакога човека који долази на свет (Јн. 1, 9), и поверова у Њега. И не само тај човек, него и мноштво других људи дође тим чудом у познање истине. Јер кога то преславно чудо не задиви и не приведе вери? И сваки који то виде и чу говораше: Заиста је сила Христова велика, и Он је истинити Бог! - Али, иако сви слављаху Бога истинога, ипак безакони Валерије не усхтеде познати Га, и са још већим бесом окоми се на светог Папилу. И уместо захвалности за такво доброчинство, он нареди да светог мученика привежу за дрво и немилице бију.
И док тако бијаху светог Папилу, он страдаваше не што га бију, него туговаше што га не стављају на најтеже муке. Валерије пак, видећи да мучениково јунаштво побеђује муке, све се више распаљиваше јарошћу и додаваше мучење мучењу: испод слабина светог Папиле наложи огањ и нареди да бацају камење на њега. Међутим мученик подношаше огањ трпељиво, а камење падаше на друго место, као указујући поштовање телу које страда за Христа; не науђујући светитељу ни најмање, камење се, напротив, враћаше на оне који га бацаху и падаше на њих.
Када се Валерије умори, и не знађаше каквом још мучењу да подвргне свете мученике, он ипак одлучи да обустави мучење, сматрајући да ће се за неко време ране мученика подљутити и још их страшније болети, те их на тај начин потпуно раслаби ти за мучења која ће им касније приредити. Међутим мученици, имајући као свог лекара Христа, ради кога добровољно примаху ране, бише исцељени не само од болова него и од рана и модрица, те не остаде на њима ни трага од њихових рана. A то баш и јесте оно што безумног мучитеља у силан бес увођаше: јер уколико се олакшаваху њихове патње, утолико више Валеријево срце паћаше, и јарошћу као огњем пламћаше.
Након мало времена мучитељ поново седе на судишту, дишући свирепошћу и гледајући крвнички. Свети пак мученици стадоше пред њим радосна лица и светла погледа, као да су на пир позвани. Безаконик хоћаше да их самом јарошћу својом уплаши, али он чу из њиховог неустрашивог срца и њихових одважних уста овакве речи: Зашто, о мучитељу, замараш себе и своје слуге, често нас доводећи и одводећи, мучећи и не изричући нам последњу пресуду? Надаш ли се да нас одвратиш од Христа и од истине? Пре ћеш нас угледати мртве но што ћемо се ми покорити твом безбожном наређењу.
После тога мучитељ нареди те на земљи наместише парчад цигаља и гвоздене клинце; на њих ничице положише свете мученике наге, и стадоше их вући, жестоко их бијући при томе. Али и у тим мукама Господ не остави слуге Своје, јер им притече у помоћ, надахњујући лица њихова и отклањајући од њих муке: цигле и гвоздени клинци изненада нестадоше без трага, и светитељи остадоше неповређени. To још више разјари судију, и он нареди да им бријачима режу слабине; а свети мученици све то јуначки трпљаху, славећи Бога.
После тога мучитељ сабра љуте звери и приреди на гледалишту призор: доведоше мученике и пустише на њих медведицу. Сви мишљаху да ће их она сместа умртвити и растргнути им тела; али она не показа никакву крвожедност и, као указујући светитељима поштовање, леже крај ногу њихових и грљаше их. Затим би пуштен лав, који се не само показа кротак као и медведица него се преко њега још чудесније обелодани Божија сила: јер ричући, он проговори људским гласом ружећи гонитеља и свирепост њихову. Међутим они запушише уши своје, све то приписујући мађијама светих мученика. И нареди судија да мученике баце у јаму пуну негашеног креча. Али узалуд се труђаше безумник супротећи се Богу који свуда чуваше слуге Своје неповређенима, јер, провевши три дана у том кречу, свети мученици изађоше здрави и читави.
Валерије пак, уколико се више убеђиваше да светитеље не може победити, утолико више беснијаше гњевом на њих. После свега он их обу у гвоздене чизме, начичкане гвозденим клинцима, па их натера да трче у њима; али ни тиме он не могаде победити непобедиве војнике Христове. Затим мучитељ страховито ужеже пећ, и врже у њу свете мученике; са њима заједно уђе у пећ и блажена Агатоника, сестра светог Папиле, желећи да узме удела у њиховим подвизима и да умре за Христа. Али, огњена пећ их не само не опече него се силом Христовом претвори у прохладно место, јер паде велика киша, угаси огањ и охлади пећ. А када светитељи изађоше из пећи неповређени, поново их одведоше у тамницу, у којој они као у цркви певаху Богу.
Мучитељ, не знајући шта да ради и стидећи се што је побеђен, изрече коначну пресуду мученицима: да им се одсеку главе. Вођени заједно са Агатоником на место посечења, свети мученици се радоваху, и подижући очи своје и руке к небу они се мољаху не само за себе него и за убице своје; и тако завршише подвиг свој посечени мачем. Света пак тела њихова, с поругом бачена и остављена, верни узеше тајно и погребоше чесно, славећи Господа нашег Исуса Христа, коме са Оцем и Светим Духом част и поклоњење вавек. Амин.

СПОМЕН СВЕТОГ МУЧЕНИКА ФЛОРЕНТИЈА

СBETИ мученик Флорентије беше из града Солуна. Као хришћанин он беше ревнитељ побожности и врлине, и изобличаваше и исмеваше лажне богове незнабожачке. Хришћане пак он утврђиваше у Христовој вери, трудећи се свим силама да их научи вршењу заповести Господњих и врлина. Зато га игемон града Солуна изведе на суд. Он на суду пред игемоном и свима смело исповеди своју веру у Христа као Бога и Творца, а незнабожачке богове нагрди тврдећи да су они дрво и камен и злато и сребро и бакар и гвожђе, бездахни и мртви идоли. Због таквих речн он би страховито бијен; затим га обесише о дрво и стругаше; после тога га бацише у огањ, и блажени мученик радујући се и молећи се и благодарећи Бога сконча, и доби венац мучеништва.[9]

СПОМЕН ПРЕПОДОБНОГ OЦA НАШЕГ НИКИТЕ ИСПОВЕДНИКА

СВЕТИ Никита родио се у Пафлагонији[10] од побожних и богољубивих родитеља, који беху даљни сродници царице Теодоре, жене цара Теофила иконоборца. Као дете он би дат у школу, и изучи књигу; а кад му би седамнаест година он оде у Цариград. У то време на царском престолу бејаше супруга умрлог цара Лава IV Ирина и њен малолетни син Константин.[11] Примљен у царски двор на службу, Никита убрзо постаде управник двора, и доби звање патриција. Затим би постављен за војног старешину, војводу на Сицилији.[12] Од детињства свог живећи богоугодно Никита, иако на високом положају, осети сву таштину и ништавност световних звања и блага и хтеде да се замонаши. Али га у томе спречише цар Никифор и његов син Ставрикије,[13] јер они, високо ценећи Никитине заслуге за државу, не хтедоше га ослободити дужности у манастир. А када после њих на престо ступи Михаило Рангава,[14] Никита с тешком муком измоли од њега дозволу да остави службу и да се замонаши. Цар му даде дозволу с тим да Никита не иде ван престонице Цариграда, него да буде у манастиру Хрисоники код Златних Врата.[15] У то време Никита имађаше педесет година. И остаде преподобни Никита у том манастиру све до царовања Лава Јерменина иконоборца.
Када свети Никита виде каквом се руглу предају свете иконе од безаконог цара иконоборца, он напусти Цариград и оде у манастир у близини Цариграда, и тамо ступи као најпростији монах; и провођаше време у посту и трудовима. Међутим неки иконоборци, дознавши да преподобни Никита има Спаситељеву икону, набављену из Рима, известише о томе цара, Цар посла к преподобном Никити чиновнике, да га претњама и застрашивањем приморају да им да икону. Али свети Никита одлучно одби да им да икону. При томе им рече: Та икона није моја него Божија, и као светиња она се чува са другим црквеним драгоценостима. - Тада цареви изасланици пронађоше монаха који им каза где се налази света икона. И ушавши у цркву, они узеше свету икону, и бестидно јој се наругаше. Видећи тако богохулство, светитеља обузе силна туга. Цареви пак изасланици, одлазећи, строго наредише преподобном Никити да се никуда не миче из манастира.
Доцније, када на царски престо ступи други иконоборачки цар - Теофил,[16] к преподобноме Никити би послан од стране цара неки дворјанин Теодосије, који пред свима рече преподобноме: Цар ти наређује преко мене: да признаш патријарха Антонија[17] и да се не клањаш иконама; у противном, одмах ћеш бити послат у прогонство. - Но светитељ на то одговори: Нећу никада престати да се клањам икони Христа Бога мог; а Антонија, док је у мени читав и здрав ум, нећу назвати патријархом него прељубочинцем и злочинцем. А ти, терај ме у прогонство, закољи ме, и какво год хоћеш зло учини ми!
И тог часа свети Никита би истеран из манастира. Захваливши Богу, свети исповедник узе са собом тројицу од братије, и оде у друго, оближње место, и тамо проведе Свету Четрдесетницу, и све до Тројичина дана. После тога отиде одатле у Пантихион. Но пошто изиђе заповест од цара да нико не сме примати оне хришћане који се склањају и беже због поштовања светих икона, свети Никита отиде на једно острво. Али и тамо не имађаше мира, јер навалише Агарјани. Тада му неки роћак његов Никола предложи да иде у место звано Силопа, и тамо се склони. Преподобни оде тамо. Али после кратког времена иконоборци му послаше поруку: или да се придружи њима, или да напусти то место. - Преподобни напусти Силопу и отиде у Катисију. Тамо нађе једно згодно местанце, купи га и подиже на њему цркву у име Светих Архангела. И проведе тамо доста времена, заједно са братијом што беху с њим, живећи добро и богоугодно. Напослетку оде у један приморски манастир, и живећи тамо многа чудеса сатвори. Тамо провиде смрт своју и одлазак свој к Богу; и поучивши монахе и пожелевши им све што је на спасење, отиде ка Господу, у својих седамдесет пет година.[18] Како за живота, тако и по смрти, свети Никита учини многа чудеса.

СПОМЕН СВЕТОГ СВЕШТЕНОМУЧЕНИКА ВЕНИЈАМИНА ЂАКОНА

СВЕТИ ђакон Венијамин живљаше за време персијског цара Издегарда[19] сина Гороранова. Пореклом Персијанац, а ревностан у проповедању Еванђеља, он обрати у веру Христову многе незнабожне Персијанце. Због тога он би оптужен, ухваћен, немилосрдно бијен, па у тамницу бачен, где проведе две године. Неко од велможа царских заступи се за њега код цара. Цар га пусти но с тим, да ћути и више не говори људима о Христу. На то одговори Венијамин: Ја не могу да не дајем помраченима светлост богопознања коју сам примио, јер Еванђеље јасно учи, да ће великим мукама бити предан онај ко скрива дани му талант.
Пуштен из тамнице, свети Венијамин продужи ширити веру Христову, и читаву годину проповедаше Еванђеље, обраћајући незнабошце ка Христу. Сазнавши за то, цар нареди да Венијамина доведу преда њ на суд. И примораваше цар слугу Христовог да се одрекне Христа. А Венијамин упита цара: Какву казну, о царе, заслужује онај који би презрео тебе и другог цара претпоставио теби? - Такав заслужује смрт, одговори цар. - На то мученик узврати: Када заслужује смрт онај који се одрекне тебе, смртнога цара, какве ли тек муке с правом заслужује онај који се одрекне истинитог Бога, Творца и Саздатеља свега, а поклања се ма коме створењу?
Чувши овакве речи, цар се разјари и нареди да мученику забију по зашиљено дрвце под сваки нокат на рукама и ногама. Но кад виде да то мучење јунак Христов сматра као неку шалу, он мученика подвргну ђаволским мукама, па га најзад натаче жива на колац. У таким мукама овај сјајни борац предаде душу своју многожељеном Христу.[20]

СТРАДАЊЕ СВЕТЕ ВЕЛИКОМУЧЕНИЦЕ ЗЛАТЕ МЕГЛЕНСКЕ

СBETA девомученица Злата је рођена у селу Слатини у Мегленској области, од сиромапших сеоских родитеља, који имаху још три кћери. Света Злата беше смерна, кротка и побожна девојка, мудра мудрошћу Христовом и златна не само по имену него и по срцу богобојажљивом, чистом и чедном. При томе она беше и необично лепа. Та њена лепота и би повод да се њен живот украси страдањима великомученице.
Један тамошњи Турчин, прелашћен ретком лепотом Златином, распали се сатанском љубављу према Злати, и вребаше згодну прилику да задовољи своју гнусну страст. Једнога дана Злата оде са другим женама у шуму по дрва. Сладострасни Турчин, сазнавши за то, подговори неке сличне себи бесрамнике Турке, те уз њихову помоћ ухвати Злату и силом је одведе кући својој. И најпре покуша да је разним крупним обећањима приволи да се потурчи, дајући јој реч да ће се онда оженити њоме; у противном, он ће је ставити на страшне муке. Поражена безочношћу, Злата одлучно одби, и остаде храбра и неустрашива. И призвавши у помоћ име Господа Исуса, она неустрашиво рече: Ја у Христа верујем, и Њему се клањам, и Њега јединога знам као Женика свога; Њега се нећу одрећи никада, макар ме ви и на хиљаде мука метнули и на сигне комаде исекли.
Чувши такве одлучне речи, Турци видеше да ову девојку не могу придобити обичним средствима, већ се мора измислити нешто нарочито. И знајући да су жене вичне у томе да девојку занесу, они предадоше Злату својим женама да је на сваки начин приволе на оно што они желе. И шта све те жене не чинише! и каква све лукавства не употребише! и каква све уживања не обећаше! Читавих шест месеци они се трудише око Злате да је приволе да прими муслиманску веру. Али им све то би узалуд, пошто блажена Злата беше чврста и непоколебљива у својој вери у Христа.
После тога Турци позваше Златине родитеље и сестре, и страховито им претећи наредише им: или да своју кћер Злату приволе да се потурчи, или ће они убити Злату, и њих подвргнути мукама и одузети им имање. - Преплашени, родитељи и сестре стадоше наговарати Злату да се потурчи; и плачући горко, са сузама јој говораху: Кћери, кћери слатка, сажали се на себе, и на нас родитеље своје, и на сестре своје, сви ћемо због тебе пропасти и бити уништени. Одреци се Христа привидно, да будеш срећна и ти и ми, А Христос је милостив, опростиће ти грех, учињен у нужди живота.
Пренеражена и ожалошћена, али сва окриљена пламеном љубављу према Христу, витешка , душа свете Злате не даде се победити ђаволским замкама, него се диже изнад суза својих родитеља и својих сестара. И сва винувши се изнад тела и крви и изнад природних закона, света Злата рече својим родитељима и сестрама: Кад ме ви саветујете да се одрекнем Христа, истинитог Бога, нисте више родитељи моји ни сестре моје. Имам оца, - Господа Исуса Христа, и мајку - Пресвету Богородицу, и браћу и сестре - светитеље и светитељке.
Када Турци, особито отмичар Златин, увидеше да сва лукавства и средства која употребише, не помажу ништа, онда они прибегоше мучењима. И најпре свету Злату бацише у тамницу, где лежаше три месеца; и извођаху је сваки дан и шибаху док крв њена не затопи земљу. Затим јој с леђа искаишаше кожу, па те каише њене коже повешаше испред њених очију, еда би је на тај начин заплашили; док крв потоцима течаше од њеног тела и натапаше земљу. Но мучитељима и то беше мало. Они после тога усијаше гвоздену шипку, па јој њоме пробушише главу, провукавши усијану шипку од једнога ува до кроз друго, тако да дим излажаше кроз нос и уста свете великомученице.
Ове страховите муке, које би могле поколебати и најхрабрије људе, света мученица трпљаше веома јуначки, крепљена силом крста и свесрдном љубављу према Господу Христу. Јер, као што каже свети Симеон Метафраст: душа, оковима љубави везана за Бога, ниушта не сматра страдања, радује се боловима, и цвета у мукама.
Боравећи у тим ужасним мукама, света страдалница чу да се у селу налази проигуман Светогорског Светоникитског манастира отац Тимотеј, духовник њенога оца, и посла једног хришћанина к оцу Тимотеју са усрдном молбом, да се помоли Богу за њу, да је Господ удостоји да богоугодно заврши подвиг свога мучеништва. - Смирена молба њена би испуњена: Господ јој даде силе те она заиста богоугодно заврши подвиг велике мученице.
Напослетку бездушни Турци обесише страдалницу о дрво и исекоше сву на ситне комаде. И тако света Злата, испитана и очишћена као злато у топионици толиких страдања, предаде своју свету душу у руке Бесмртном Женику свом, добивши од Њега двоструки венац; венац девичанства и венац мучеништва. И сада се у рајским насељима радује заједно са мудрим и победничким девама и блаженствује у дивотном Царству Господа Христа, славећи Га кроза све векове. Њеним молитвама нека се и ми удостојимо Небеског Царства.
Комаде чесних моштију свете великомученице Злате хришћани тајно покупише, па чесно и побожно сахранише. Света Злата пострада 1795 године месеца октобра.[21]

СПОМЕН СВЕТОГ МУЧЕНИКА АНТИГОНА

СВЕТИ мученик Антигон пострада за Христа спаљен у огњу.
________________________________________
НАПОМЕНЕ:
1. Пергам - град у великој Мизији, у северозападном крају Мале Азије; био престоница Пергамског царства; у старини чувен по богатству, раскоши и огромној библиотеци, и по изврсној изради пергамената. Доцније овај град је присаједињен Римској царевини. Спомиње се у Откривењу (Откр. 2, 12).
2. Тијатира - град у Лидији, на граници Мизије, југоисточно од Пергама; првобитно улазио у састав Сиријске краљевине, затим пао под власт Римљана. Хришћанство се ту почело ширити још у доба светих апостола. Тијатира се спомиње у Новом Завету: Д. А. 16, 14; Откр. 1, 11;2, 18.24.
3. Декије царовао од 249. до 252. године.
4. Тојест код образованих људи. Грци и Римљани су све остале људе, који нису припадали њима по пореклу и нису знали њихове језике, сматрали за грубе и необразоване и називали их варварима.
5. Сард или Сардис - град у Лидији, на југу од Пергама и Тијатира; престоница Лидијског царства; чувен по богатству. У апостолско доба било много хришћана. Сардиска црква спомиње се у Откривењу
6. Сард удаљен од Тијатира око 40 километара.
7. Галин или Гален - знаменити учени лекар; рођен 131. године после Христа у Пергаму; много се учио, много путовао; био дворски лекар код ондашњих римских царева; умро у самом почетку трећег века. Он је имао огроман утицај на лекаре целога света и био у њиховим очима неоспорив ауторитет све до шеснаестог века.
8. Ипократ - други знаменити грчки лекар са острва Коса; живео много раније од Галена (од 460. до 356. год. пре Христа). Од њега остало неколико списа, на којима се васпитавао и Гален.
9. Свети Флорентије пострадао почетком трећега века.
10. Свети Никита се родио око 763. године. - Пафлагонија: дивља планинска покрајина у северном делу Мале Азије, граничи с Понтом и Витинијом.
11. Лав IV Хазар царовао од 775. до 780. год. Жена његова Ирина управљала државом за малолетства сина свог Константина VI Порфирородног, и затим после њега царовала од 797. до 802. год.
12. Острво Сицилија било у то време под Византијском владавином, и то од половине VI века па до 827. године, када су острво заузели Арабљани.
13. Византијски цар Никифор царовао од 802. до 811. год. Син његов Ставрикије царовао после њега само два месеца и шест дана.
14. Цар Михаило Рангава царовао од 811. до 813. године.
15. У азијском делу Цариграда, на месту старога града Витиније Хрисопола, које је сачињавало неку врсту предграђа Цариграда.
16. Године 829.
17. Антоније I, иконоборац, био патријарх од 821. до 832. године.
18. Преподобни исповедник упокојио се око 838. године.
19. Цар Издегард I царовао од 399. до 420. год. За време његово пострадао учитељ и епископ ђакона Венијамина, свети Авда (+ 418. год.).Спомен његов 3. марта.
20. Св. Венијамин пострадао 421 године, за царовања Издегардова сина Варахрана V.
21. Ово Страдање свете великомученице Злате описано по казивању духовника оца Тимотеја.
Ако вам се ова порука допада подржите наш рејтинг кликом на банер: