29. 9. (12. 10) Преп. Кириак Отшелник; Св. муч. Дада и Говделај; Св. Теофан Милостиви; Св. Марија Палестинска

ИЗ ОХРИДСКОГ ПРОЛОГА

1. Преп. Кириак Отшелник. Рођен у Коринту од родитеља Јована и Евдокије. Отац му Јован беше презвитер, а месни епископ Петар сродник његов. У раној младости постави га епископ за чтеца саборне цркве. Читајући Св. Писмо млади Кириак дивљаше се Промислу Божјем, како прослави све истините слуге Бога живога, и како устроји спасење рода људског. У 18. години својој одведе га жеља за духовним животом у Јерусалим. У Јерусалиму ступи у манастир некога Божјег човека Евсторгија, који му даде почетна упутства у монашком животу. По том оде св. Јевтимију, који га прозре као будућег великана духовног, обуче га у схимну и посла на Јордан св. Герасиму, где Кириак проведе 9 година. По смрти Герасимовој опет се врати у манастир св. Јевтимија, где оста на безмолвију 10 година. После тога мењаше место за местом бегајући од славе људске. Подвизаваше се и у обитељи св. Харитона, где најзад и сконча свој земни пут навршивши 109 година живота. Прослављени подвижник и чудотворац св. Кириак је био крупан и снажан телом, и такав остао до дубоке старости, и поред тешког поста и бдења. У пустињи се понекад годинама хранио само сировим зељем. Ревновао је много за веру православну изобличавајући јереси, нарочито јерес Оригенову. За себе је говорио, да га од како је монах сунце никад није видело да једе нити да се гневи на кога. По уставу св. Харитона монаси су јели само једанпут дневно, и то по заласку сунца. Беше Кириак светило велико, стуб Православља, дика монасима, моћни исцелитељ болних, и благи утешитељ тужних. Пожививши дуго на корист многих пресели се у вечну радост Господа свога 557. год.

2. Св. муч. Дада и Говделај. Дада – великаш Персијски и сродник цара Сапора, а Говделај син истога цара. Када св. Дада јавно исповеди веру своју у Христа, нареди цар Сапор, те га мучише љутим мукама. Но при тим мукама Дада сотвори именом Христовим чудеса велика, која тако силно утицаше на сина царева Говделаја, да и он поверова у Христа. Незнабожни цар не поштеди ни сина свога, него и њега удари на тешке муке. И Дада и Говделај прославише Бога истрајним трпљењем и многим чудесима, и у мукама предадоше Богу душе своје. Пострадаше у IV столећу. Са њима пострадаше – јер повероваше у Христа – и сестра Говделајева Каздоја и главни жрец Гаргал.

3. Св. Теофан Милостиви. Богат грађанин из Газе. Толико беше милостив, да раздајући своје имање ништим и сам обништа. Пред конац живота нападе га водена болест, и он у тој болести издахну. Но из његовог тела потече целебно миро, којим се болни исцељиваху.

4. Св. Марија Палестинска. Била најпре чтеца Псалтира при цркви Васкрсења у Јерусалиму. Па како беше красна лица, то су се многи гледајући је саблажњавали греховним помислима. Да не би била повод греха других људи Марија се удаљи у пустињу Сукијску, са једном котарицом боба и једном тестијом воде. 18 година проживе св. Марија у пустињи, и силом Божјом нити јој неста боба ни воде. Застали је још живу а по том и сахранили ученици св. Кириака.

Марија се, краснолика,
красна родила,
Марија се, Христоверна,
Христу молила:
– Помози ми, мој Господе,
немоћној жени,
Покажи ми пут спасења,
убогој мени;
Ја се трудим да не грешим
с Твојом помоћи
Ал' саблазан лицем бивам
туђој немоћи. –
Марија се живом Богу
с плачем поклони,
У пустињу, од очију
људи се склони.
С Богом Мара разговара,
то јој је плата;
Светлија јој душа поста
од чиста злата.
Кад су лета прохујала,
тело увену.
Ангел сиђе, у Рај диже
небесну жену.
Међ ангели сад ликује
к'о ангел сија,
И за нас се Богу моли, света Марија.

РАСУЂИВАЊЕ

Многи људи по незнању више се труде како ће ублажити муке у старости и предсмртној болести него ли како ће се избавити од мука адских у животу после старости и смрти. Беше тако неки нежењен човек, велики среброљубац, који из године у годину све са јачом страшћу сабираше себи непотребна богатства. Кад су га питали, на што се труди толико и сабира благо, које је сувишно за његов живот, он одговори: „сабирам за старост. Ово ће ме благо лечити и хранити у старости и болести". И заиста, слутња се његова обистини. У старости га спопаде тешка и дуготрајна болест. Он је раздавао уштеђена блага лекарима да га лече и слугама да га чувају и хране. Но благо се истроши а болест се продужи. Лекари и слуге га оставише, и он паде у очајање. И суседи му додаваху нешто хлеба до смрти, а по смрти сахрањен би о трошку општинском. На што је наменио био своје благо, на оно је и дао. Бог му је учинио по вољи, и послао му болест, о којој је он говорио, и за коју је велико благо припремао. Све благо његово ипак није могло да ублажи муке његове у овом свету, а чиме ли ће их он тек моћи ублажити у оном? Чиме – кад није понео собом ни вере, ни наде, ни милосрдних дела, ни молитава, ни покајања? Неко виде човека усопшег у великој рајској слави, и упита га, чиме со он удостоји те славе? Одговори човек: „ја сам у земаљском животу био најамник једнога злотвора, који ми никад није најам плаћао; но ја сам све трпео, и служио до краја с надом у Бога". Виде и другог још у већој слави, и кад га упита одговори онај: „ја сам био губав, и до краја, приносих Богу благодарност за то". А онога, који гомилаше новац за болест у старости никад нико не виде у слави рајској у ономе свету.

СОЗЕРЦАЊЕ

Да созерцавам казну Божју којом би кажњен цар Озија (II Днев. 26), и то:
1. како се у свом високоумљу приближи Озија с кадионицом олтару Божјем;
2. како му на једанпут изађе губа на челу.

БЕСЕДA

о познавању Оца и Сина
Раван равнога најбоље познаје. Нижи не познаје вишега, ни смртни бесмртнога. Старозаветни пророци и неки од мудраца старога века знали су Бога као Створитеља и Промислитеља, но нико Га није знао као Родитеља. Они који су Га знали у старини, знали су Га кроз стварање а не кроз рађање. Кроз стварање познали су они нешто од правде и мудрости и силе Божје, но нису познали љубав Његову, јер се љубав познаје кроз рађање. Родитељ познаје тајну рођенога, и рођени познаје љубав родитеља. Свијет тебе не позна, јер свет гледаше Тебе као Господара а себе као роба; а ја те познах, јер ја те видим као родитеља и осећам неисказану љубав Твоју. Свет Тебе гледа кроз завесу дела Твојих, а ја Те гледам лицем у лице, у вечној красоти љубави Твоје. Тај пламен вечне родитељске и синовске љубави донео је Господ међу људе. Да би људи видели Бога у том пламену, у тој новој и дотле непознатој светлости. То ново богопознање кроз љубав предао је Господ апостолима Својим. И оно је дошло до нас. О да би се и у нама разгорео тај пламен божанске непролазне љубави! Да би тако познали Бога као Родитеља, а себе као децу Његову, усиновљену кроз жртву Сина Божјег Јединородног.
О тропламени Боже, Оче, Сине и Душе Свети, осветли и нас, помрачене грехом, вечним сјајем љубави Твоје. Теби слава и хвала вавек. Амин.

Архимандрит ЈУСТИН Поповић
ЖИТИЈА СВЕТИХ

29. СЕПТЕМБАР

ЖИТИЈЕ ПРЕПОДОБНОГ ОЦА НАШЕГ КИРИЈАКА ОТШЕЛНИКА[1]

Преподобни Киријак рођен је у Коринту, од оца Јована, презвитера свете саборне цркве, и матере Евдоксије. Рођен је у последње године царовања Теодосија Млађег.[2] Сродник преподобнога епископ Коринтски Петар произведе га у раној младости за чтеца саборне цркве у Коринту. Киријак свесрдно читаше од јутра до мрака и од мрака до јутра божанствене књиге Светога Писма, дивећи се како Бог од самог почетка света све премудро уреди за спасење људско, како у сваком нараштају удостоји велике части и дивно прослави оне који Му угодише. Јер Он Авеља прослави због жртве; Еноха пренесе у рај зато што Му угоди; Он сачува од потопа Ноја, ту искру рода људског, због његове праведности; Аврама учини оцем многих народа због вере његове; показа да Му је пријатно Мелхиседеково побожно свештенство; узвелича Јосифа због његовог целомудрија; у лицу Јова даде целоме свету пример трпљења; Мојсија начини законодавцем; Исусу Навину даде силу да заустави сунце и месец; јави у Давиду пророка, цара и праоца Христа Спаситеља; пламен Вавилонске пећи претвори у росу за Младиће. Но највише се Киријак дивљаше размишљајући о бесеменом зачећу и рођењу Христа Спаситеља, како Дјева постаде Мајком, очувавши неповређеним своје девство, како Бог Реч не измењујући се постаде човек, заплени крстом ад и, згазивши заводника - змију, опет уведе Адама у рај. Размишљајући о томе и читајући житија светих, блажени Киријак гораше духом, и срце му се отвори за страх Божји, и он стаде жудети да подражава угоднике Божје, и смишљаше како да отпутује у свети град Јерусалим, и тамо, одрекавши се света, служи јединоме Богу. Заузет таквим мислима, он једне недеље чу у цркви где се читају из Еванђеља ове Христове речи: Ако ко хоће за мном ићи, нека се одрече себе и узме крст свој, и иде за мном (Мт. 16, 24). Схвативши да се ове речи односе на њега, Киријак одмах изиђе из цркве, и не говорећи нико ме о својој намери оде на пристаниште; тамо нађе једну лађу која је ишла за Палестину, уђе у њу с надом у Бога, и отпутова на њој. Киријаку беше осамнаест година када, као други Јаков, отиде из дома оца свога оставивши све ради Бога. И убрзо стиже у свети град Јерусалим, где епископом беше Анастасије; то би у осмој години његовог епископствовања и у деветој години царовања цара Лава.[3]
Посетивши света места, Киријак дође к неком човеку Божјем по имену Евсторгију, који беше устројио манастир близу Светога Сиона. Овај га прими, и Киријак проведе тамо зиму. Гледајући подвиге монаха, Киријак се и сам поче подвизавати у монашком животу, и као по лествици он узлажаше из силе.у силу на врх врлинског живота. Но живећи у обитељи Евсторгија он слушаше од многих о светом Јевтимију,[4] који је устројио лавру у пустињи, и о савршеном живљењу његовом; стога он умоли блаженог Евсторгија да га отпусти у Јевтимијеву лавру, јер је волео пустињу и желео да живи у њој. Поучивши Киријака како ваља, Евсторгије га отпусти с молитвом и благословом к преподобном Јевтимију. Јевтимије га с љубављу прими, провидећи у њему будуће дарове Божје, и убрзо га својим рукама обуче у схиму и посла на Јордан к светоме Герасиму,[5] који беше заменио великог Теоктиста[6] који отиде ка Господу. Видећи да је Киријак још сувише млад, свети Герасим му нареди да живи код њега у општежићу манастирском и да врши разна послушања.
Киријак се показа готов на све трудове, и пребиваше у кујни секући дрва, носећи воду и спремајући јела; уопште свако послушање он вршаше с благодарношћу, и дан и ноћ не дајући себи одмора он изнураваше тело своје. Дању је свесрдно радио за манастир, а ноћу је стајао на молитви, мало кад предајући се сну; а постио се строго: јео је сваки други дан хлеб и воду. Када се пак дешавало да по обичају у празничне дане окуси мало вина, он га је разблажавао водом; тако је и јелеј разблажавао.
Видећи тако уздржање у младим годинама његовим, преподобни Герасим се дивљаше томе и заволе Киријака. У Герасима бејаше обичај да у Свету Четрдесетницу одлази у најдубљу пустињу, звану Рува, куда се каткад повлачио и преподобни Јевтимије. љубећи блаженог Киријака због његовог великог уздржања, преподобни Герасим је водио њега са собом у пустињу. Тамо се Киријак сваке недеље причешћиваше Светим Тајнама Христовим из руку Герасимових. Тако провођаху они у пустињском молитвеном тиховању до Цвети, и онда се враћаху у обитељ са великом коришћу по своју душу.
Након извесног времена престави се преподобни отац наш Јевтимије, о чему преподобни Герасим сазнаде налазећи се у својој келији, јер виде анђеле Божје где с радошћу узносе на небо душу преподобнога Јевтимија. И он одмах узе са собом Киријака и крену у лавру Јевтимијеву, и нађе преподобнога преминулог у Господу. Сахранивши чесно тело његово, Герасим се са својим љубљеним учеником врати у своју келију.
Девете године по доласку Киријаковом у Палестину, велики угодник Божји Герасим пређе из земаљских у вечне обитељи. Тада Киријак, коме беше двадесет седам година, поново се врати у лавру преподобног Јевтимија, где некада из његових светих руку прими анђелски образ. У то време игуманом лавре беше Илија; измоливши од њега усамљену келију, Киријак стаде живети у њој молитвено тихујући. У лаври нађе он себи друга, монаха Тому, великог и савршеног по животу постника, и према њему стече велику љубав у Духу Светом; и беху од корисги један другоме, јер обојица беху пуни благодати Божје. Али то пријатељско друговање они нису уживали дуго, јер их воља Божја раздвоји. Блажени Тома би послан од ђакона Фида у Александрију да купи за манастир неке потребне ствари. При томе њему епископ Мартирије[7] уручи писмо за архиепископа Александријског Тимотеја.[8] Када Тома предаде писмо архиепископу Тимотеју, овај га задржа прозревши благодат што беше у њему, хиротониса га за епископа и посла у Етиопију.[9] Отишавши тамо, блажени Тома просвети сву Етиопију, и сатворивши многа знамења и чудеса он се показа добри пастир повереног му стада.
Лишен доброга друга, монаха Томе, свети Киријак наложи на себе завет дубоког ћутања, и живљаше, затворивши се у келији, као у гробу, разговарајући само са Богом јединим. И остаде у тој обитељи десет година, и у њој би рукоположен за ђакона. У то време оба манастира, Јевтимијев и Теоктистов, имађаху подједнако општежиће и исто уређење, држећи се устава великог Јевтимија. Међутим враг посеја неку смутњу и направи између два манастира раздор и подељеност. Ожалошћен тиме, свети Киријак оде у манастир Сукијски, основан и уређен преподобним Харитоном. Пошто би тамо примљен као искушеник, он стаде проходити послушања. Провевши четири године на разним дужностима, у пекари и у болници, и задовољивши све оце, њему би допуштено да врши ђаконску службу. Након пак три године, у својој четрдесетој години, се би постављен за презвитера, а потом би одређен за канонарха,[10] и то послушање обављаше осамнаест година. У том Сукијском манастиру он проведе преко тридесет година. Сам он говораше да док је био канонарх сунце га никад није видело да једе нити да се гневи на кога. А говораше и то, да је свако вече, ставши у келији на молитву, читао и певао псалтир све до клепања клепала за полуноћно богослужење.
Зажелевши да води још строжији живот, преподобни Киријак у својој седамдесетој години пође у пустињу. Он узе са собом једнога ученика, и после много дана путовања он дође у пустињу, звану Натуфа, и настани се у њој. Немајући ништа за исхрану, јер зеље те пустиње беше веома горко, он се помоли Богу и, верујући у Његову доброту, рече ученику: Иди чедо, набери зеље и свари га; благословен свемогући Бог, Он ће нас тим зељем исхранити! - Ученик поступи по светитељевом наређењу: и Бог који храни све који се у Њега уздају, претвори горчину тога зеља у сладост, и они се храњаху њиме четири године. При крају пак четврте године о Киријаку чу од пастира што пасијаху у пустињи овце старешина комита[11] из Текује, па натовари товар хлеба на магарца и дође к преподобном Киријаку, просећи његов благослов и молитве. Помоливши се, преподобни разговара с њим много о стварима корисним по душу, па га отпусти с благословом; и од тада они стадоше јести тај хлеб. Међутим ученик једном свари зеље без наређења свог блаженог старца, и када окуси од њега он осети тако неподношљиву горчину, да просто изгуби глас од превелике горчине. Схвативши узрок његове онемелости, старац се помоли над њим и причести га Пречистим Тајнама, и тако сатвори здрава. При томе он му даде ову поуку: Бог неће да чини чудеса свагда него само у време наше крајње невоље и нужде. Тако, када ми не имађасмо хлеба, Бог нам заслади зеље, да бисмо га могли јести; а сада ми имамо хлеба, и каква је потреба за тим чудом да се горко зеље претвара у слатко?
У току времена они хлебови бише поједени, те опет настаде оскудица у храни. Тада старац поново рече ученику: Благословен Бог, чедо; набери и свари зеље. - Ученик изврши наређење. И када дође час обеду, ученик не шћаше окусити бојећи се да опет не настрада; а старац, осенивши вариво крсним знаком, окуси прво сам, затим и ученик, гледајући на старца, усуди се окусити, и ништа им не нашкоди, јер видеше да је јело слатко као и раније; и отада се опет храњаху тим зељем.
У петој години боравка преподобног Киријака у пустињи, о блаженом чу неки човек, родом из Текује, и доведе к њему сина свог, кога о свакој мени месеца мучаше љути бес, и моли светитеља да се смилује на сина његова и истера из њега тог злог мучитеља. Сатворивши молитву за болесника, преподобни га помаза јелејем изображавајући на њему крсни знак, и изгна беса. И човек се врати кући својој са здравим сином и свима причаше о овом чуду.
Глас о светом подвижнику пронесе се по целом крају оном, и стадоше многи долазити к њему: један ради благослова, други ради исцељења, а трећи да разговара с њим и добије што корисно за душу. Но свети Киријак, избегавајући славу људску, оде у унутрашњу пустињу, звану Рува, и проведе у њој пет година, хранећи се корењем зеља званог мелагрија и младим стабљикама троке. Међутим, и тамо пронађоше светитеља неки, и доношаху к њему своје болеснике и страдалце од нечистих духова, и он их исцељиваше све крсним знаком и молитвом.
Не налазећи и ту покоја себи, свети подвижник оде из Руве, и настани се у пустом и забаченом месту, где не беше ниједног отшелника. То се место зваше Сусаким, и беше удаљено од Сукијског манастира деведесет попришта. Ту су се некад састајале две реке, које су потом пресушиле, и од њих остало само дубоко и широко корито. По мишљењу неких, то су биле реке Итамске, о којима Давид говори у псалмима, обраћајући се Богу: Ти си исушио реке Итамске (Пс. 73, 15). И проведе тамо преподобни Киријак седам година, водећи анђелски живот. Међутим, по Божјем попуштењу, настаде у тим крајевима глад и помор, и оци Сукијске лавре, уплашивши се ове опасности, одоше к светом Киријаку и молише га да пређе у њихов манастир: јер они вероваху да ако свети Киријак буде с њима, гњев ће се Божји одвратити од њих; као што и би. Дошавши на молбу братије у Лавру, преподобни Киријак стаде живети близу манастира у отшелничкој пећини, у којој је раније живео преподобни Харитон.
У то време јачаше Оригенова јерес, на чије искорењење свети Киријак уложи много труда: молитвом и речју он сатираше безбожно учење јеретичко, заблуделе одвраћаше од заблуде, а православне утврђиваше у вери. О томе писац овог житија Кирило, говори овако: У то време, изишавши из лавре Јевтимија Великог ја дођох у лавру светог Саве[12] к преподобном епископу Јовану Молчалнику.[13] Овај ме посла са писмом к ави Киријаку, извештавајући га о раздору изазваном у Светом Граду од стране јеретика и молећи га да се усрдним молитвама обрати Богу, да што пре сруши високоумље јеретичких вођа, Нона и Леонтија, који понављаху Оригенове хуле на Христа. Дошавши у Сукијску обитељ, ја одох у пештеру преподобног Харитона, и поклонивши се блаженом Киријаку предадох му писмо, и поред тога рекох му усмено што ми дивни Јован Молчалник беше наложио. А преподобни ми рече: "Нека не тугује отац који те посла, јер ћемо скоро, благодаћу Божјом, видети пад јереси". И прорече он скору смрт Нона и Леонтија који проповедаху Оригеново учење. Продужујући своју поучну реч, преподобни Киријак ми доказиваше безумље и обману оригениста, и каза ми да му је Божанским откривењем показана штетност ове јереси и погабао заведених њоме. Затим дознавши из разговора да сам црноризац из лавре великога Јевтимија, блажени ми рече: "Дакле, брате, ти си из мога манастира". И стаде ми много причати о светом Јевтимију на корист душе моје. И нахранивши душу моју корисним казивањима и слатком беседом својом, он ме отпусти с миром. И ускоро затим зби се пророчанство блаженог Киријака, јер вође јереси изненада умреше, јеретичко друштво се распаде, и престаде гоњење на православие. Тада пренодобни Киријак, ослободивши се бриге, оде из пештере преподобног Харитона опет у Сусаким, у деведесет деветој години свога живота, и проведе тамо у молитвеном тиховању осам година.
Међутим мени се поново прохте да видим светолепо лице преподобнога и да се науживам слатке беседе његове, зато отпутовах у обитељ Сукијску, и нашавши тамо његовог ученика Јована ја заједно са њим кренух у Сусаким к блаженоме Киријаку. Када се приближисмо томе месту, срете нас огроман и страшан лав. Видевши га ја се страховито препадох, но ученик светитељев Јован рече ми: "Не бој се, брате Кирило, овај лав је послушник оца нашег и не чини зла братији која долазе к њему". И стварно, видевши да идемо к старцу, лав се склони с пута. А преподобни Киријак, угледавши ме рече: Гле, брат из мога манастира Кирило дошао код мене. - Сатворивши молитву ми седосмо и почесмо разговарати. И ученик његов Јован рече му за мене: Оче, брат Кирило видевши лава силно се уплаши. - А старац ми рече: Чедо Кирило, не бој се тога лава, јер он живи са мном и чува ово мало зеље од дивљих коза. - Затим у разговору много ми причаше о великом Јевтимију и о другим пустињским оцима који су проводили живот у врлинама. Потом нареди да нам се донесе да једемо. А кад јеђасмо дође лав и стаде пред нама; старац устаде и даде му парче хлеба, говорећи му: Иди, чувај зеље. - А мени рече: Видиш ли, чедо, овога лава? Он не само чува зеље, него отгони одавде разбојнике и варваре, јер зли људи много пута су нападали на ово убого место, али их лав одагна.
Чувши ово ја се дивљах, и прославих Бога који дивље звери покори Своме угоднику као овце. Проведох ја у преподобног један дан, али се многоме научих. А сутрадан, сатворивши молитву, он ми даде благослов и отпусти ме с миром, наредивши ученику свом да ме испрати. Изишавши, ми наиђосмо на лава где лежи на путу и једе дивљет јарца, и стадосмо не смејући да прођемо поред њега. А он, видевши нас где стојимо, остави свој плен и уклони се с пута док ми прођосмо.
Место где живљаше преподобни беше суво и безводно, и без студенца. А блажени, издубивши у камену рупу, сабираше зими воду у њој, и та му вода беше довољна за његову потребу и за заливање зеља преко целог лета. А л и једне године у јулу месецу беше велика жега, те вода сабрана у камену усахну. Тугујући због безводија, светитељ подиже очи на небо и помоли се говорећи: Боже, Ти си у пустињи напојио жедне Израиљце! дај и мени у овој пустињи мало воде која је потребна убогом телу мом. - И одмах се појави мали облак над Сусакимом где преподобни живљаше, и паде киша око келије његове, и напуни све рупе што беху између камења. Тако Бог брзо услиши слугу Свога.
Држим да је корисно, вели исти писац овога житија Кирило, да овде кажем и оно што ми је причао ученик блаженога Киријака, отац Јован. Када хођасмо по пустињи, отац Јован ми показа једно место, говорећи: Ево обиталишта блажене Марије. - Ја га замолих да ми прича о њој. И он ми стаде казивати: Пре неког времена, идући са другом мојим, братом Парамоном, код оца Киријака, ми угледасмо издалека једног човека где стоји, и помислисмо да је то неки пустињак; ми пожурисмо к њему са жељом да му се поклонимо; но када се приближисмо томе месту, он се тог тренутка сакри од нас. Држећи да је то зли дух, нас спопаде страх и ужас, и ми стадосмо на молитву. А после молитве, осврћући се тамо амо, ми нађосмо пећину у земљи, и разумесмо да оно није био зли дух већ неки слуга Божји који се сакри од нас. Пришавши самој пећини ми га молисмо заклињући га да нам се покаже и да нас не лиши својих молитава и корисног разговора. И чусмо из пећине овакав одговор: Какву корист ви хоћете од мене? Ја сам грешна и проста жена. - И упита нас она: Куда идете? - Ми јој одговорисмо: Идемо код оца Киријака, отшелника; него кажи нам, Бога ради, како ти је име, какав живот водиш, откуда он, и због чега си дошла овамо. - Она одговори: Идите куда сте пошли, а када се будете враћали казаћу вам све. - Но ми је уверавасмо говорећи: Нећемо отићи одавде док не чујемо како се зовеш и какав живот водиш. - Видећи да нећемо отићи, она стаде из пећине своје, не показујући нам се, говорити о себи овако: Зовем се Марија, бејах псалмочитачица[14] при цркви Христова Васкрсења, и ђаво многе саблажњаваше мноме; и ја се уплаших да не постанем узрок ма чијих рђавих помисли и саблазни, те тако умножим грехе своје; зато се усрдно мољах Богу да ме избави од греха такових саблазни. И једном, обузета умилењем и страхом Божјим, ја одох у Силоам, захватих у крчаг воде, узех котарицу сушенога боба, поверих себе Божјој заштити, и изиђох ноћу из Светога Града и кренух у пустињу. А Бог благоизволе довести ме овамо, и ево већ осамнаест година живим овде, и благодаћу Божјом нити ми неста воде у крчагу ни боба у котарици. А сада, молим вас, идите к оцу Киријаку и обавите свој посао; па кад се будете враћали, посетите мене убогу.
Чувши то ми одосмо к оцу Киријаку и испричасмо му све што чусмо од блажене Марије. А отац Киријак удиви се и рече: Слава Теби, Боже наш! колико прикривених светаца Ти имаш, не само људи него и жена, који Ти тајно служе! Него идите, чеда моја, код угоднице Божје, и што вам рекне памтите.
Враћајући се од преподобног Киријака ми дођосмо к пећини блажене Марије и зовнусмо је говорећи: Слушкињо Божја Маријо! ево ми дођосмо по твоме наређењу. - А л и одговора не би. Онда ми, крочивши у улаз пећине, сатворисмо молитву, но Марија нам не одговори. Када уђосмо унутра у пећину, нађосмо Марију преминулу у Господу, а из светог тела излажаше јак миомир. Но немајући са собом ништа у шта би је могли обући и у чему сахранити, упутисмо се у манастир и отуда донесосмо све потребно. И пошто обукосмо блажену, ми је сахранисмо у пећини, и затворисмо улаз камењем.
То ми исприча отац Јован, а ја, дивећи се таквом животу те слушкиње Божје, реших у себи да запишем ово назидање слушаоцима а у славу човекољубивог Бога који даје трпљење онима који га љубе.
Крајем осме године свога боравка у Сусакиму, преподобни Киријак већ беше веома стар: имађаше сто седам година од рођења. И сабраше се оци Сукијске обитељи, и саветоваху се међу собом, и говораху: Не треба допустити да се такав отац престави далеко од обитељи наше; иначе ми нећемо знати за чесно престављење његово и лишићемо се последњег благослова његовог. - И оци отидоше к блаженом Киријаку и молише га да из Сусакима пређе у пештеру преподобног Харитона што је близу манастира, у којој он раније живљаше када се борио са оригенистима. Једва приставши на њихове молбе, преподобни Киријак се настани у Харитоновој пештери, на две године пре свог одласка к Богу.
Ја пак убоги, вели писац житија, често одлажах тамо к њему, радовах га и добијах велику корист за душу своју од светих беседа њетових и од великих подвига његових. Јер иако је био толико стар, он беше трудољубив и веома покретан. Никада он није био беспослен, него или се молио или што радио. Беше то човек врло приступачан, прозорљив, поучлдш и правоверан, растом висок, и снажан и здрав телом; и беше пун Духа Светога и благодати Божије. А када Господ наш благоизволе да га после многих трудова његових пресели у небески покој, преподобни се разболе телом, и болова мало дана. Призвавши к себи игумана те обитељи и братију, поучи их о спасењу, и целивавши их све благослови их. Затим погледавши у небо и раширивши руке он се помоли за сву братију и предаде чесну и свету душу своју у руке Господу, двадесет деветог септембра 557. године. Поживе он свега сто девет година. А братија много плакавши за њим, погребоше свето тело његово са псалмима и појањем, славећи Бога и спомињући многогодишње трудове угодника Његовог.
Нека буде и од нас грешних Богу нашему слава, сада и увек и кроза све векове. Амин.

СПОМЕН СВЕТИХ МУЧЕНИКА ДАДЕ (КАЗДОЈА), ГОВДЕЛАЈА и КАЗДИЈЕ

У ДAHE Сапора, цара Персијског, бејаше један хришћанин по име Дада (или Каздоје, први великаш и сродник цара Сапора, кога цар веома љубљаше и поштоваше. Цар га посла за управитеља једне области персијског царства, не знајући да је он хришћанин. Дада стаде јавно исповедати своју веру у Христа. То би достављено цару. Цар посла свог првог доглавника Адрамелеха, да испита је ли то истина. Уверивши се да Дада заиста исповеда Христа, Адрамелех написа о томе цару Сапору. Цар отписа Адрамелеху и даде му власт над свима хришћанима свога царства, да их кажњава кога год нађе од њих. Ово писмено овлашћење посла цар Адрамелеху по сину свом Говделају.
Примивши такво овлашћење од цара, Адрамелех заједно са Говделајем изведоше на суд Даду. Пошто марљиво и подробно испиташе Даду, употребљујући притом и ласкања и заплашивања, они нађоше да он свом душом верује у Господа Исуса Христа и жели умрети за Њега. Тада наложише силан огањ и наредише да у њега баце светога Даду. А огањ беше тако страшан, да уплаши све који посматраху. Када се јунак Христов приближи огњу, прекрсти се, и одмах се угаси огањ и место огња потече вода. Видевши ово чудо, сви се присутни запрепастише. А царев син Говделај упита мученика: Дада, ко те научи таквим мађијама? - Свети Дада му одговори: Када би и ти хтео да следујеш учењу учитеља мог Христа, коме ја следујем, онда би се и ти удостојио да чиниш таква чудеса. - Говделај га упита: Ако поверујем у Христа твог, зар ћу и ја моћи чинити слична чудеса? - Мученик одговори: Не само да ћеш их чинити, него ћеш и царовати са Христом.
Тада Говделај нареди да се наложи велики огањ; и он призва име Христово, и огањ се одмах угаси. Видевши такво чудо, царевић Говделај припаде к ногама светог Даде и исповеди веру своју у Христа. А царски доглавник Адрамелех оде и о свему томе извести цара Сапора. Цар нареди да му одмах доведу сина Говделаја; па чувши и из његових уста да је хришћанин, заповеди да четири војника бију царевића чворновитим штаповима. Када ова четворица малаксаше од дугог бијења, њих заменише друга четворица. А мученик Христов, бијен по целоме телу, ћутке мољаше Бога да му да трпљење. И јави му се анђео Господњи, укрепи га, и охрабри га говорећи: Буди храбар и не бој се, ја сам с тобом. - После тога свети мученик би бачен у тамницу, где проведе пет дана.
Ускоро затим цар даде власт неком Гаргалу, да суди и његовом сину Говделају и свима хришћанима у његовој царевини. По наређењу Гаргала јунак Господњи Говделај би бијен воловским жилама. Бијен, он проклињаше веру свога оца. Тада Гаргал нареди да са тела његова, од ногу до главе, одеру два кајиша коже, говорећи притом са подсмехом и ово: Сада ће сигурно доћи твој Христос да те начини здрава. - И то се зби: свети мученик одједном постаде потпуно здрав. Гаргал га онда чврсто окова и вргну у тамницу. Но окови се сами од себе раздрешише и свети мученик у трен ока постаде здрав. Запрепашћен овим чудом Гаргал оде к цару и обавести га о томе. Цар му на то рече: Убиј безбожника, јер он више није син мој већ злоковарник мој, пошто је поверовао у Христа.
Тада звероподобни Гаргал нареди да се усија гвоздена шипка, па блаженом Говделају провуче кроз главу од једног ува до у друго уво. И кад то би урађено, Гаргал баци мученика у тамницу. Но свети мученик се мољаше, и гле, дође анђео Господњи, извуче му шипку из главе и исцели га. А Гаргал, угледавши мученика здрава, не хте се неразумни уразумити, него оштрим гвозденим удицама рашчупа тело мученику, при чему подругљиво говораше: Да видимо, да ли ће и сада доћи твој Христос да те исцели. - И затим га опет баци у тамницу. А мученик, чим се опет помоли Господу, одмах доби исцељење. Видевши то, тамнички стражари се дивљаху и говораху: Велики је Бог хришћански.
Чувши за то, Гаргал се још више разјари и нареди да се железни ченгели зарију у рамена мученику и обесе мученика о њих, и тако га оставе од девет сати пре подне до три сата по подне. А мученик висећи мољаше се. Затим га скинуше и опет вргоше у тамницу. Мати пак мученикова и сестра његова Каздоја жељаху да га виде, али се бојаху цара. А сам цар, дознавши да је Говделај жив, упита Гаргала: Је ли Говделај још жив?
- Гаргал одговори: Да, царе, жив је. - Тада нареди цар да се Говделају одере на глави кожа, и то почевши од врата и потиљка, и њоме покрије лице његово. То би учињено, и мученик поново вргнут у тамницу. Све то мученик трпљаше славећи и благодарећи Бога. А наредног дана, сазнавши да је мученик још жив, цар нареди да му се ишчупају сви нокти на рукама и ногама и избију сви зуби, и онда опет баци у тамницу као прецркли пас. Поред тога издаде и наређење да му нико ништа не сме дати, па ни воде, и да му нико не сме отићи.
Међутим сестра мученикова Каздоја усуди се и крадом оде у тамницу и даде воде миломе брату, рекавши тамничком стражару: Будеш ли ма коме казао за ово, знај насигурно да ће ти глава бити одсечена. - Јунак Христов, док му душа још не беше учвршћена и тврда у вери Христовој, искаше од Бога утехе и исцељења; а када се учврсти у вери, он више не искаше исцељења, него мољаше Бога да му да трпљење и храброст у страдањима и жељу за страдањима. Зато, када све то доби од Бога озарењем Светога Духа, он сам, иако сав у ранама, не исцељиваше себе него се радоваше исцељујући друге. И сви се томе дивљаху.
У то време у тамници се налажаше један врач, по имену такође Гаргал, кажњен за многа зла дела своја. Гледајући толико трпљење светог Говделаја и необична чудеса која чињаше у тамници, врач припаде к ногама његовим и рече: Молим те, слуго Божји, помени ме пред Христом твојим. - Светитељ му на то рече: Веруј у Њега, и Он ће те избавити од свих грехова твојих.
- Гаргал узвикну: Верујем у Тебе, Господе Исусе Христе. -И од тада се придружи светом Говделају.
Сутрадан судија мучитељ седе на судијско место и изведе преда се обојицу, светог Говделаја и ранијег врача Гаргала, и нареди те свукоше Гаргала и тукоше моткама. Бијен, мученик погледаше у небо и говораше: Господе Исусе Христе, ради имена Твог страдам, укрепи ме! - И рекавши то предаде душу своју у руке Господу. Светог пак Говделаја ставише на дрвени долап и размрскаше му ноге; затим га немилосрдно палише метнувши му усијану ђулад испод пазуха, па га опет вргоше у тамницу. Сужњи пак што се налажаху у тамници, а беху у ранама, шшазиваху се крвљу која је текла из рана светог мученика, и исцељиваху се; и сви болесници прибегаваху к њему и добијаху исцељење, и слављаху Бога.
Када кнез Гаргал чу за то, није поверовао томе. Но када после петнаест дана изведе светог мученика из тамнице и угледа га читава и здрава, он се запрепасти, и уместо да поверује н да омекша, он се још више обездуши и нареди да се један казан напуни смоле и сумпора, да све то прокључа, и да се мученик баци у казан. А свети мученик, погледавши у небо и помоливши се, уђе у казан пун кипеће смоле и сумпора. И, о чуда! казан се тог тренутка раздвоји, и мученик изиђе неповређен.
Видевши то, бездушни Гаргал се посаветова са својим доглавницима и нареди да мученика распну нага на крст и да га пред очима многобројног народа стрељају стрелама. И догоди се дивно чудо: не само свети мученик остајаше неповредљив од бацаних стрела, него стреле пуштене на њега остајаху висећи у ваздуху. Ово чудо запрепасти све. Тада онај који беше дао овај савет кнезу Гаргалу, сам одапе стрелу на светог мученика, али се стрела врати и зари у његово десно око.
Обавештен о свему томе, цар посла своју кћер Каздоју на дајући се да ће она благим речима својим моћи убедити свога брата Говделаја да он послуша оца и одрекне се Христа. А Каздоја, дошавши к брату Говделају и видевши шта он чини, сама постаде хришћанка, научена од Говделаја вери у Христа. Отац пак њихов цар Сапор, дознавши за то, разгњеви се и нареди да кћер његову испруже на земљи и љуто бију моткама. Пошто то би учињено, вргоше је у тамницу. А Каздоја, лежећи у тамници и трпећи болове од рана и модрица, говораше светом брату свом Говделају: Брате, помоли се за мене Богу, пошто не могу да подносим мучења. - Свети брат јој одговори: Нека се не смањи вера твоја у Бога; ја се надам у Христа Господа, у кога си поверовала, да Он више неће допустити да те се мучење дотакне, нити ћеш доживети неко друго мучење.
Цар Сапор нареди да Говделаја изведу из тамнице, да му свежу и руке и ноге, па баце насред коњског тркалишта, да би га у току ноћи коњи разнели копитама својим. То би урађено, али благодаћу Христовом он би сачуван, и изјутра га нађоше неповређена и раздрешена од уза. Ово чудо пренерази све. Тада бездушни мучитељ, ужаривши ражњеве, учини те пекоше тело мучениково. Затим нареди мучитељ да мученику кроз обе руке провуку по једну куку, и да мученика обесе о два дрвета, удаљена три аршина једно од другог. А храбри јунак Христов и тако обешен не престајаше молити се и славити Бога. Два пак хришћанина, свештеници Дадије и Авдије, који стајаху тамо, крадом записиваху страдања светог мученика, бојећи се цара. Њима свети мученик рече: Ако вам је могуће, донесите ми воде и јелеја, да се крстим. Ако пак то није могуће, онда се молите Богу да се то збуде.
Кад ово свети мученик рече, гле, мали облак се појави над њим и изли на његову главу воду и јелеј; и из облака дође глас који говораше: Слуго Божји Говделаје, ето примио си свето крштење. - И тог часа заоија лице светог мученика као сунце, и не мали миомир се шираше од њега. Стога свети Говделај узнесе славу и хвалу Спасу Христу. Тада свирепи Гаргал нареди те цело тело мучениково, од ногу до главе, бодоше оштрим копљима. Неколико часова трпљаше то мучење јунак Христов, свим умом молећи се Господу, и најзад предаде свету душу своју у руке Господње. Тада Гаргал нареди да конопцем вежу ноге мученикове, и да тај исти конопац привежу за бесне коње, и заповеди војницима да коње јуре по кршевитим и каменитим местима, како би се мртво и наго тело мучениково распало и потпуно уништило. То би учињено, али ипак остаде један део светог тела мучениковог. Бездушни мучитељ и тај део исече на три комада, и баци их да их поједу птице и пси. Међутим, споменути свештеници Дадије и Авдије, и ђакон Армазадак, узеше ове свете мошти са великом чешћу, однесоше их дома, па пошто их помазаше мирисима, увише их у платно и побожно сахранише, славећи Бога. А свети и славни Дада, сродник царев, стављен на разне муке, би најзад исечен на комаде, те тако и он сконча у Господу. Неки христољубиви људи узеше искомадано тело његово, па пошто опремише како ваља, сахранише на чесном и свештеном месту. А када гореспоменути свештеници и остали целу наредну ноћ вршаху молитве, у поноћи стаде усред њих свети Говделај и рече им: Браћо, јачајте у Господу; будите чврсти и непоколебљиви, и не бојте се оних који убијају тело а душе не могу убити. - Они се силно обрадоваше гледајући светог мученика. А он им поново рече: Нека вам Господ пода награду за труд који уложисте. - И приклонивши главу према Дадију, свети мученик му рече: Узми са главе моје рог са јелејем (тојест свето миро), и чесно Тело Христово, па иди у царски врт и помажи миром сестру моју Каздоју, и причести је светим Телом Господњим. - Дадије узевши то оде. А кад стиже пред капију врта, јави му се анђео Господњи и заједно са њим уђе у врт. Тада свештеник крстивши Каздоју помаза је миром, причести је Светим Тајнама, и рече јој: Спавај, сестро, до доласка Господа нашег Исуса Христа! - И тог часа анђео узе свету душу њену и узиђе на небо.
Када пак изјутра мати царица дође к њој, затече кћер своју Каздоју мртву. Уцвељена, она оде к своме мужу цару и рече му: Сада се радуј, царе, ти и царство твоје! јер си убио сина мог Говделаја, пошто си га претходно ставио на безброј мука, као да је извршио хиљаде убистава. А ето, и кћи моја Каздоја умре пошто би испребијана моткама, као да је хтела убити оца свога. Тешко свирепом срцу твом! је ли се оно ненасито, заситило видевши децу своју поубијану? Али деца твоја која су превремено скончала, не боје се више твога гњева.
Чувши ово од своје супруге, сурови и бездушни цар се ни најмање не ожалости и не растужи иако му је она све ово говорила са сузама. Онда царица мајка узе најскупоценије и најдивније мирисе, те њима помаза свето тело своје ћерке Каздоје, и увивши га у царску порфиру положи поред тела светог сина свог Говделаја, тихо плачући и наричући: Мила децо моја! помените мене матер своју у дан радости ваше, када се са Христом будете радовали, да бих и ја јадна нашла себи опроштај грехова у слави Христа Бога. [15]

СПОМЕН ПРЕПОДОБНОГ ТЕОФАНА МИЛОСТИВОГ

У ГРАДУ Гази[16] живљаше богат човек по имену Теофан. Врло милостив и гостољубив, он примаше и збрињаваше путнике и намернике, и чињаше друга добра дела. У току извесног времена раздавши све своје имање сиромашнима и убогима, он и сам осиромаши. Но он не зажали што је убог, већ стално уздисаше због грехова својих. Након неког времена он се тешко разболе од водене болести; отекоше му и руке и ноге, и стадоше се распадати, због чега течаше силан гној Но све то он смирено трпљаше, благодарећи и славећи Бога. А кад му се приближи смртни час, настаде така страховита олуја напољу, да је било немогуће изнети тело његово из куће ради сахране. И жена његова горко плачући упита га: Авај мени, господару мој, шта ћу радити? Како ћу изнети тело твоје ради сахране? А он јој одговори: Не плачи, жено: до овога часа је трајало искушење али ево долази помиловање од благога Бога. Јер у часу смрти моје престаће, по вољи Божјој, олуја.
Тако и би: у тренутку када он душу своју предаде у руке Божје, настаде велика тишина на земљи и у ваздуху. И дођоше суседи његови, и када стадоше купати тело његово видеше да на њему не беше ниједне ране ни ожиљка. И изнеше га и побожно сахранише. А после четири дана он се јави у сну једноме човеку и наложи му да уклони надгробни камен са његове могиле. Када то би учињено, јак миомир рашири се из тела његова, и уместо гноја потече миро, које исцељиваше болеснике који долажаху и које доношаху к чесним моштима светог Теофана.

СПОМЕН ПРЕПОДОБНЕ АНАСТАСИЈЕ ПОДВИЖНИЦЕ[17]

СПОМЕН СВЕТИХ 80 МУЧЕНИКА ВИЗАНТИЈСКИХ

МУЧЕНИЦИ Византијски, њих осамдесет, спаљено на морској лађи у време цара Валента због њихове непоколебљиве оданости Православљу.[18]

СПОМЕН СВЕТЕ МУЧЕНИЦЕ ПЕТРОНИЈЕ

ПОСТРАДАЛА за Господа мачем посечена.

СПОМЕН СВЕТЕ МУЧЕНИЦЕ ГУДЕЛИЈЕ (ГОВДЕЛИЈЕ)

ПОШТО многе Персијанце обрати из незнабоштва у веру Христову, блажена Гуделија (или Говделија) би стављана на страшне муке од цара Персијског Сапора и приморавана да принесе жртву огњу, персијском божанству. Али она не хте то учинити, и зато би бачена у тамницу, у којој проведе много година. мучена глађу и жеђу Затим она би изведена из тамнице, и поново приморавана да се одрекне Христа. Но пошто она остаде непоколебљива у својој вери, они јој прво кожу на глави одераше, па је онда на дрво клинцима приковаше; и тако блажена предаде душу своју Господу и доби од Њега венац мучеништва.

СПОМЕН ПРЕПОДОБНОГ ОЦА НАШЕГ КИПРИЈАНА УСТЈУЖСКОГ

ПРЕПОДОБНИ Кипријан беше земљоделац из Устјужског среза га и замонаши се. Године 1212 он основа недалеко од града Устјуга манастир Ваведења Пресвете Богородице, и поклони манастиру сво своје имање. Примивши управу манастира преподобни непрестано рађаше на духовном усавршавању братије, не дајући себи одмора. Сваког дана се неуморно трудио и подвизавао, као да му је то први и у исто време последњи дан живота на земљи. Притом он никако није излазио ван манастирске ограде. И у таквим подвизима он пређе ка Господу 1276 године. Свете мошти његове почивају у његовом манастиру.

СПОМЕН СВЕТОГ ПРЕПОДОБНОМУЧЕНИКА МАЛАХИЈЕ

МАЛАХИЈА новомученик, беше родом са Родоса, син једног побожног свештеника. Дошавши једном у Јерусалим, он би оклеветан од неког Турчина да је вређао Мухамеда. Изведен због тога пред турске власти, би најпре убеђиван да прими ислам, но када то он непоколебљиво одби, би одмах стављен на мучење: везан коњу за реп и вучен по земљи, пребијени му лактови и колена и најзад набијен на ражањ и печен на ватри. У таквим мукама свети мученик предаде душу своју Господу, 29. септембра 1500. године. (Његов живот и страдање налазе се описани у рукопису бр. 78 манастира Ватопеда, лист 232-5).
________________________________________
НАПОМЕНЕ:
1. Св. Киријак се назива отшелником - у изузетном смислу због својих честих пустињачких усамљивања, која је чинио, прелазећи из једне пустиње у другу.
2. Око 448. године.
3. Св. Лав I, Византијски цар, царовао од 457. до 474. године. Св. Анастасије I патријарховао у Јерусалиму од 458. до 478. год. Преп. Киријак тајно отишао од родитеља у Јерусалим око 465. године.
4. Спомен светог Јевтимија празнује се 20. јануара; упокојио се 473. године; лавра његова налазила се недалеко од Јерусалима.
5. Спомен његов празнује се 4. марта; упокојио се 475. године.
6. Спомен - 3. септембра; упокојио се 467. године.
7. Под епископом овде се подразумева Јерусалимски патријарх Мартирије, који патријарховао од 478-486. год.
8. Тимотеј II Салофакил - патријарх Александријски од 460-482. године.
9. Етиопија - стари назив за пространу земљу на југу од Египта. Овде треба разумети углавном Абисинију, где се хришћанство раширило још у четвртом веку. Спомен његов 28. септембра; упокојио се 350. године.
10. Канонарх значи: почињалац прописаног певања. Он са књигом у руци изговара громко и разговетно реченицу за реченицом, које пева десна 2или лева певница, наизменично.
11. Комитима су се називали царски телохранитељи. Касније се ова титула стаде давати званичним лицима која су сачињавала свиту уопште високих властодржаца: проконзула, управитеља области, намесника. У дужност комита доцније је спадало и скупљање дажбина у државну касу.
12. Свети Сава Освећени, велики подвижник палестински; ученик и саподвижник преподобних отаца: Јевтимија Великог, Теоктиста и Герасима; упокојио се 532. године; спомен његов празнује се 5. децембра.
13. Преподобни Јован Ћутљиви, епископ Колонијски; доцније служио у Лаври светог Саве под видом простога монаха, и затим велики део живота подвизавао се у молитвеном тиховању и живовању у усамљеној пустињи; упокојио се 558. године; спомен његов 8. децембра.
14. Дужност псалмочитачица била је да читају псалме на богослужбеним скуповима хришћана.
15. Свети Мученици: Дада, Говделај и Каздоја страдали и скончали око половине четвртога века.
16. Газа - важан приморски град Мале Азије, у јужној Сирији; некада припадао Филистејцима; један од најстаријих градова на свету.
17. У Синаксару Цариградске Цркве (изд. Delehaye) њен спомен заједно са данашњом св. мученицом Петронијом.
18. Највероватније да су ово исти они свети Мученици који се спомињу и 5. септембра: Спомен св. Мученика Урвана, Теодора, Медимна и осталих 80 са њима; а такође и 18. маја: Спомен св. Мученика клирика и лаика.
Ако вам се ова порука допада подржите наш рејтинг кликом на банер: