ИЗ ОХРИДСКОГ ПРОЛОГА 1. Св. вел. муч. Ефимија. Родом из Халкидона. Отац јој беше Филофрон сенатор, а мајка Теодорисија, обоје благочестиви хришћани. Ефимија беше красна девица и телом и душом. Када Приск антипат устроји празник са жртвоприношењем Ареју у Халкидону, тада се 49 хришћана склонише од тог скверног жртвоприношења и скрише се. Но беху пронађени и изведени пред Приска. Међу њима беше и света Ефимија. Када их охоли Приск упита, зашто се не покоравају заповести царској, они одговорише „и царској и твојој заповести треба се повиновати, ако није супротна небескоме Богу; ако ли је супротна Богу, не само не треба јој се повиновати него јој се треба и противити". Тада их Приск удараше на разне муке, и то кроз 19 дана, из дана у дан. Двадесетога дана одвоји Ефимију од осталих и поче јој ласкати због лепоте њене, да би је придобио за идолопоклонство. Но како све ласке прођоше узалудно, нареди мучење девице. Мучише је прво на точку, но ангел Божји јави се и изломи точак. По том је бацише у пећ огњену, но Божјом силом би сачувана. Видећ то два војника, Виктор и Состен, повероваше у Христа, због чега бише бачени зверовима; и тако славно скончаше земни живот свој. По том Ефимија би бачена у ров, напуњен водом и сваким отровним гадом; но она прекрсти воду, кад уђе у ров, и оста неповређена. Најзад изведена пред дивље зверове, она се благодарношћу помоли Богу, и предаде дух свој. Родитељи њени чесно сахранише тело њено. Пострада 304. год. и пресели се у вечну радост. Спомиње се и 11. јула.
2. Преп. Доротеј. Пустињак Мисирски, из IV столећа. Подвизавао се пуних 60 година у једној келији у Тиваиди. Одликовао се необичним трудољубљем и чудотворством. Дању зидао келије новим монасима, а ноћу плео асуре, никако не прекидајући молитве и псалмопјенија.
3. Св. Кипријан митрополит Кијевски. Родом од Трнова, но васпитаник српски на Атону. Бавио се нарочито превођењем и преписивањем књига. Покровитељ му је био Филотеј патријарх Цариградски, који кад га упозна у Св. Гори, узе га к себи, и по том посла за митрополита у Кијев. Велике скорби и беде претрпео је као митрополит, но све је поднео благодушно, и својим плодотворним радом много користио руској цркви. У звању митрополитском провео близу 30 година. Пред смрт написао једну опроштајницу, која му је прочитана на гробу. Упокојио се 16. септембра 1406. год. Чудотворне мошти почивају му у Успенској цркви у Москви.
4. Св. муч. Људмила. Баба св. Вацлава краља Чешког. Удата за кнеза чешког Боривоја. Много ревновала за веру Христову, и многе приобрела цркви из незнабоштва. Њена снаха мрзаше је, те посла људе, који старицу Људмилу удавише. Вацлав сахрани тело Људмилино у цркви св. Ђорђа у Прагу. Од моштију њених догодише се многа чудеса. Пострадала у Течину 927. год. Вацлав свети, велики ревнитељ вере православне, би убијен од брата свог Болеслава.
Ефимија свеблажена,
света девица,
На жртву се Богу даде,
Божја овчица;
Нити хукну нит' јаукну
нити зажали,
Но Богу се на мукама
топло захвали,
Ангели се у пламену
њојзи јавише,
И небеском росом хладном
жар угасише;
О таква је вера наша –
несавладљива!
О таква је љубав к Богу –
неутољива!
Ефимијо, умна дево,
дево Христова,
За муке ти Христос Господ
царства дарова.
Приступ имаш Божјој Мајци
и Христу Богу,
Те молитве свете твоје
помоћи могу.
О Моли се, Ефимијо,
за све грешнике,
Обрати их, светитељко,
у покајнике.
РАСУЂИВАЊЕ Често нас изненадно сналазе беде, и ми се узалуд питамо зашто? Само црква Христова зна, да објасни узрок свакој беди. Све беде разврстава црква у главном у две групе: једне, које сналазе грешника због старих непокајаних греха, друге, које нападају праведника и служе, по речима Златоустовим „узроком задобијања венаца, као што је то случај са Лазаром и Јовом". Царица Евдокија тајно се саглашавала са Евтихијевом јереси слушајући у том савете подмуклог евнуха Хрисафија. Но снађе је беда изненадно. Једног дана муж њен, цар Теодосије, донесе царици јабуку, необичне величине. Царица посла јабуку болесноме сенатору Павлину; а овај, из љубави према цару, посла цару Теодосију ту исту јабуку. То даде цару повода, да подозрева у недозвољене односе своје жене са сенатором. Тада цар упита царицу, где јој је она јабука? Царица слага и рече: појела сам! То још више увреди подозрење царево, и цар одагна Евдокију у Палестину. Временом се Евдокија излечила од јереси и, по савету великих духовника Палестинских, вратила потпуно Православљу. Беда царичина није дошла због ма каквих недозвољених односа са Павлином – у томе је царица била потпуно невина – него због њеног јеретичког настројења. Други и другчији случај: цар Маркијан, као војвода, путујући близу Филипопоља виде леш убијена човека на друму, и из чистог милосрђа сиђе с коња и поче леш сахрањивати. У том неко наиђе и виде, и достави војводу суду као убицу. Маркијан имаше бити кажњен смрћу, да се ускоро Божјим откровењем не проказа прави убица. Ова беда спада у ону другу групу – „задобијања венаца". Војвода Маркијан ускоро по том би изабран за цара.
СОЗЕРЦАЊЕ Да созерцавам чудесне судбе Божје у погледу људи (I Цар 14), и то:
1. како се разболи и умре син Јеровоамов за казну оца богоодступника и за спасење своје;
2. како остала чељад Јеровоамова изгибоше и бише изедена од паса у граду или од птица у пољу.
БЕСЕДА о властодршцу Господу
Власт имам положити (душу) и
власт имам узети је опет (Јов. 10, 18).
Божанска моћ Господа нашег Исуса Христа показала се и у потпуној власти Његовој над самим Собом. Кад би се моћ божанска могла одвојити од љубави божанске, онда би се могло рећи за Христа: Он је могао ваплотити се а могао је и не ваплотити се; исто тако: Он је могао умрети, а могао је и не умрети. Но Он се је ваплотио по љубави Својој божанској према људима; и по тој истој неисказаној љубави Он је предао Себе на смрт, као пастир добри за стадо своје. Човек, који сам себе убије, нема власти над душом својом, и не убија себе по власти својој него по власти греха, или ђавола, или по власти каквих тешких околности. Исто тако човек, кога други убијају, нема власти над душом својом, нити може рећи за душу своју пред убицама: власт имам положити је, јер он већ мора да је положи и не хотећи. Само је Господ Исус могао то рећи у присуству Јевреја, Својих убица: власт имам положити је. Имајући ту власт Он је могао једним чудом, лаким за Себе, учинити, да Јевреји пре сви изгину, него што Њега на крст распну. Али Он је унапред гледао спасоносне плодове од Своје смрти, зато се драговољно предао, да буде убијен. И власт имам узети је опет. Овим речима Он наговештава Своје васкрсење. По Својој божанској власти, дакле, Господ је и умро и васкрсао.
О Господе свемоћни и човекољубиви, како си дивно устројио спасење људско по моћи и љубави Својој божанској. Помози нам, о помози нам, само да усвојимо то спасење. Теби слава и хвала вавек. Амин.
Архимандрит ЈУСТИН Поповић
ЖИТИЈА СВЕТИХ 16. СЕПТЕМБАР
СТРАДАЊЕ СВЕТЕ ВЕЛИКОМУЧЕНИЦЕ ЕФИМИЈЕ За незнабожног Диоклецијана[1] Халкидоном[2] управљаше антипат[3] Приск, постављен од Диоклецијана. Желећи да приреди празник у част незнабожачког бога Ареја,[4] коме у Халкидону беше посвећен храм и идол храму, Приск посла наређења у све околне градове и села, наређујући у име цара да сви житељи дођу у Халкидон на празник и да сваки према свом имовном стању принесе жртву Ареју. У својим наредбама Приск прећаше великим мукама онима који не послушају наређење и не дођу на празник који он беше одредио у девети дан по издавању наређења. И кад наступи одређени дан демонског празника, стече се у Халкидон огромно мноштво народа заједно са стоком, коју доведоше ради приношења на жртву. И настаде празнично светковање, и сви весело приношаху на жртву овце и волове, поклањајући се бездахном идолу, или, боље рећи, демону који обитаваше у њему.
А хришћани тих места, гадећи се богомрског празника и бојећи се грозне претње антипатове, стадоше се скривати овде онде, и сабираху се на тајна места где су се вршила богослужења истинитоме Богу. Међутим мучитељ нареди строго проверавање, да ли се ко не противи његовој наредби, и има ли таквих који се не поклањају идолу Ареја. И нађено би да се хришћани противе мучитељу, не слушајући наређење његово и не одајући демону част која приличи само истинито.ме Богу. Разгњеви се мучитељ што га хришћани не слушају, па нареди потеру за њима и да их доведу на мучење.
У то време у једном тајном месту скриваху се четрдесет и девет хришћана, вршећи молитве; међу њима беше прекрасна девојка по имену Ефимија, високородног порекла, кћи сенатора Филофрона и супруге му Теодорисије, људи побожних. Мучитељу би достављено о овим сакривеним хришћанима, и он нареди да их све похватају и доведу пред њега на суд. Свирепе слуге антипатове, као звери готове на лов, одмах појурише са оружјем у рукама на сабрано Христово словесно стадо. Дом у коме верни тајно служаху Богу, они опколише са свих страна, да нико не побегне; и разваливши врата они стадоше немилосрдно извлачити једног по једног, и пошто их све извукоше, они их поведоше антипату понижавајући их и ругајући им се. Вођени као оне на заклање, свете смирене слуге Христове стадоше пред гордог мучитеља, готови да страдају за Господа све до проливања крви своје за Њега.
Угледавши их, горди властодржац их упита: Ви ли се противите наређењу царевом и нашем, ниподаштавајући приношење жртава великоме богу Ареју? - Хришћани одговорише: Царевом или твом наређењу, антипате, треба се повиновати, ако оно није противно Небескоме Богу; а ако је противно Богу, онда му се не само не треба повињавати, него му се ваља супротставити. Када бисте нам наредили оно у чему смо ми дужни покоравати се властима, ми бисмо онда дали ћесарево ћесару (Мт. 22, 21). Али пошто је ваше наређење богопротивно и богомрско, јер ви наређујете: поштовати твар више него Творца, поклонити се и принети жртву демону, а не Богу Вишњему, - то ми ово наређење ваше никада нећемо послушати, јер смо истински поклоници Бога истинога који живи на небесима.
Тада мучитељ, отворивши лажљива уста своја и наоштривши као бријач ласкави језик свој, обрати се њима препреденом речју својом, старајући се да ласкама и обећањем дарова и почасти скрене с правога пута на погубно идолослужење њих које Господ стече чесном крвљу Својом. У исто време антипат им прећаше и страшним мукама, ако они не би хтели учинити то што им он и саветује и наређује. А светитељи му на то одговорише: Дарове и почасти твоје, проконзуле, које нам ти обећаваш, ми смо давно одбацили од себе и омрзли их, и сматрамо их као ђубре Христа ради (ср. Флб. 3, 8), јер имамо небеска блага која су већа и боља од свих земаљских блага. Земаљска блага су привремена и непостојана, а небеска су вечна и неизменљива. Страшних мучења пак којима нам претиш, ми се не само не бојимо, него их веома желимо претрпети, да би се показала у нама сила и крепост Бога нашег, којој би се ви удивили и, познавши немоћ ваших одвратних богова, постидели се. Но каква је потреба говорити даље о томе? Почињи што си намислио урадити, па ћеш се убедити да ће у нас бити веће усрђе у трпљењу, него у тебе усрђе ка мучењу.
Тада их мучитељ поче мучити оковима и разним мукама; и свети мученици читавих деветнаест дана беху мучени на разне начине, сваки дан добијајући нове ране и трпећи глад и жеђ. Међу њима беше света девојка Ефимија, млада и дивна; бодрећи је, они јој говораху: Подвизавај се, девојко, ради Небеског Женика; подвизавај се да Му угодиш страдањем: подвизавај се да Га са мудрим девојкама сретнеш, да би те Он заволео као невесту Своју и увео те у Своје дворе.
Затим у двадесети дан они бише изведени на суд, где их антипат упита: Еда ли ћете сада, научени страдањима, хтети да послушате наше наређење? - Тада свети мученици, заједно са светом Ефимијом, одговорише: Не надај се, проконзуле, да ћеш нас скренути с правога пута! Пре ћеш моћи преврнути планине на земљи и покренути звезде на небу, него што ћеш наша срца отргнути од истинитог Бога.
Разјарен овим речима мучитељ нареди да их дуго бију по лицу. Потом видећи да ништа успети не може, он одлучи да их пошаље цару, али нареди да их пре тога затворе у тамницу. Кад их поведоше у тамницу, антипат угледа свету Ефимију, девојку младу и лепу, где међу свим овим светим мученицима сија као луна међу звездама, и он као вук зграби ову овцу из стада Христова. А она подигавши к небу и очи и руке, завапи: Не остави ме, премили мој жениче Исусе Христе, јер се у Тебе уздам! не предаји зверовима душу која Те воли и исповеда свето име Твоје! не дај непријатељу моме да се обрадује због мене! укрепи мене, немоћну слушкињу Твоју, да ме не савлада безакоње!
Мучитељ пак, желећи је привући своме безбожју, измишљаше свакојака средства, ловећи њено девојачко срце и благим речима и многим даровима и разним обећањима. Но света Ефимија јуначки говораше: Не помишљај, мучитељу, да слабост моју можеш лако својим вештим мамцима приволети на твоје безбожје и безакоње; јер иако сам жена по природи, немоћна по телу и млада по годинама, ипак је срце моје јуначније од твога, и сила моја у светој вери јача од храбрости ваше, и разум мој благодаћу Христа мог већи него свих ваших незнабожачких говорника, са којима ви сматрате да сте мудри, а у самој ствари сте безумнији од свих незналица, пошто нећете да познате истинитога Бога, почитујући демона као бога. Нећеш ме, дакле, преварити лукавим речима, као некада змија праматер нашу; и нећеш ми учинити слатким овај горки свет са његовим сластима, које све ради сладчајшег Исуса сматрам за пелен; и нећеш победити силу која се у немоћи пројављује (ср. 2 Кор. 12, 9), ма како били силни твоји напади. Јер се надам на Христа мог, да ме Он неће оставити, нити уклонити од мене крепку руку Своје помоћи док горда глава демона не буде згажена женским ногама.
Посрамљен оваквим речима свете Ефимије, мучитељ се страховито наљути, и одвратну љубав своју коју дотле показиваше према њој претвори у бес, па нареди да се спреми точак за мучење који беше начичкан оштрим ножевима, како би сво тело њено било исецкано и здробљено. Света девојка огради себе крсним знаком и слуге је везаше за точак. И стадоше окретати точак, при чему комади тела мученичина отпадаху и зглобови се раздробљаваху. А она се усрдно мољаше Богу, говорећи: Господе Исусе Христе, просвећење душе моје, изворе живота који дајеш спасење онима што се надају на Тебе, дођи ми сада у помоћ, да би сви познали да си Ти - једини Бог и чврста узданица оних који у Тебе полажу наду: неће их задесити зло и ударац неће досегнути до тела њихова, јер Вишњега изабраше себи за уточиште (ср. Пс. 90, 9. 10).
Када се она тако помоли Господу, точак изненада стаде и слуге попадаше изнемогли, јер анђео Божји јавивши се сломи рукуницу којом се окретао точак, скиде са точка свету девојку, исцели је од рана и поврати јој потпуно здравље. Тако исцељена, она радосно певаше благодарећи Бога и славећи свемоћну силу Његову.
Видевши то, мучитељ и сви што беху тамо, бише запањени и много се чуђаху овоме чуду. Уосталом, где злоба ослепи душевне очи, тамо никакве користи не донесе овако велико чудо. Јер они не беху у стању познати крепку руку истинитога Бога: гледајући не виде и слушајући не разумеју, јер се окамени срце њихово (ср. Ис. 6, 9. 10), и чудесно знамење то приписиваху волшебништву.
После тога мучитељ нареди да се усија огромна пећ и у њу баци света Ефимија. Док су пећ усијавали и у њој већ буктала силна ватра, света мученица се обуче у оклоп светих Трију Младића, тојест у молитву, и противу вештаственог огња она запали огањ усрдне љубави к Богу, и подигавши очи к небу говораше: Боже, Ти на висинама живиш и на смирене гледаш; Ти си у Вавилону Три Младића, ради закона Твог предатих огњу, сачувао преко светог анђела Твог читаве и неповређене од огња и послао им росу с неба; Ти и мени слушкињи Твојој буди помоћник, пошто се, о Христе мој, подвизавам ради Твоје славе!
Она то изговори и, наоружавши се крсним знаком као другим оружјем, она стајаше, спокојно очекујући да је баце у огањ. А два војника, Виктор и Состен, којима је било наређено да мученицу вргну у огањ, угледаше дивну појаву која се збивала у огњу: они видеше у пећи ангеле Божије који разбациваху огањ и прећаху им да се не усуде дотаћи се невесте Христове.
Видевши ово чудо, они рекоше мучитељу: Проконзуле, ми се не смемо својим нечистим рукама дотаћи ове свете девојке и бацити је у огањ, макар нас то и главе стало, јер ми видимо изванредно чудо, које твоје очи не виде. И нама је боље трпети твој гњев, него гњев оних лучезарних лица која нам прете из пламена огњеног.
Чувши то мучитељ се разгњеви на њих, и држећи да су хришћани па зато неће да девојку баце у пећ, он нареди да их воде у затвор. А другој двојици војника, који се зваху Кесар и Варије, он заповеди да Ефимију баце у огањ. Ови, дохвативши девојку, бацише је у огањ, али тог часа суну из пећи силан пламен, полете на војнике који девојку бацише у пећ, и ту их на месту сажеже и у пепео претвори, а остале слуге натера у бекство. Светитељка пак, ликујући усред пећи као у светлој палати и у прохладној роси, певаше песму светих Трију Младића: Благословен си, Господе Боже отаца наших, и свеслављен и величан (Дан. 3, 52). - И зби се преславно чудо: огањ се не дотаче свете мученице, нити хаљина њених, јер сам Женик њен нетљени Христос Господ, тајно сиђе у пећ к невести Својој и ороси је небеском прохладом. А кад се пећ угаси, света девојка изађе читава и здрава, што све силно запрепасти. Мучитељ пак, не знајући шта да предузме, нареди да светитељку воде у тамницу, говорећи у себи: ноћас ћу смислити шта ћу урадити с овом волшебницом.
Потом, призвавши к себи Виктора и Состена, мучитељ се свим бесом окоми на њих, и зарицаше се да ће их погубити ако се не поклоне идолима. А они одговараху: Досад смо били у заблуди не знајући истину, а сада познасмо Јединога Бога који је створио небо и земљу: Њему верујемо и поклањамо се; а твојим боговима, којима се и ми раније клањасмо не знајући да нас то демони обмањују, одсада се више нећемо клањати. Ти пак чини с нама што хоћеш: у твојим су рукама тела наша, а душе су наше под заштитом Божјом.
И осуди их мучитељ: да их баце зверовима да их поједу. Идући ка месту где су их зверови имали појести, свети се усрдно мољаху Богу да се смилује на њих и да, опростивши им грехе њихове пређашње заблуде и неверја, настани душе њихове тамо где бораве они који верују у Њега. И одмах дође с неба глас Божји који их позиваше у покој. Чувши то, они с радошћу предадоше душе своје у руке Божје. Зверови пак не дотакоше се тела њихових, и она беху тајно погребена од стране верних.
Пошто прође ноћ и настаде дан, мучитељ седе на судишту, и свету Ефимију изведоше из тамнице; идући на суд она весело певаше: Певаћу Ти, Господе, песму нову! прослављаћу Те, Госпо де, крепости моја! певаћу Те међу народима, и прославићу име Твоје, јер си Ти једини истинити Бог и нема другога Бога осим Тебе. - Тако певајући она дође на суд. Ту је дуго испитиваху, истјазаваху и примораваху да принесе жртву идолима. Но она се не покори. Видећи непоколебљивост срца њеног, мучитељ нареди да је обесе и да јој тело стружу оштрим ножевима. Међутим и после овог мучења она се силом Божјом обрете читава. Затим ископаше дубоку јаму, напунише је водом, и у њу спустише мноштво свакојаких змија, аспида и морских отровних гадова, па мучитељ нареди да свету Ефимију баце у ту јаму. А она, осењујући себе крсним знаком, говораше: Светлости моја, Исусе Христе! Ти си у утроби воденог звера сачувао неповређеним Јону; Ти си избавио Данила из чељусти лавових; Ти и мене сачувај крепком руком Твојом, да се и у мени прослави свето име Твоје.
И са тим речима она скочи у јаму: а змије и гадови пришавши јој не нанеше јој никакву повреду, него се напротив стараху о њеном здрављу, јер је ношаху на себи, не дајући јој да потоне у дубину јаме, препуне водом. И света девојка изиђе благодаћу Божјом из те јаме без икакве повреде.
Мучитељ се онда стварно нађе у страховитој недоумици, не знајући шта да ради са њом. Но желећи је ипак погубити, и мислећи да волшебништво којим мученица, по његовом сматрању, владаше, савлађује само јавне муке а не тајне замисли, он нареди да се ископа друга тајна јама и начичка унутра оштрим копљима, мачевима и ножевима, са оштрицама упереним навише, а споља да се јама маскира грањем и земљом. Онда мучитељ нареди мученици да пређе преко те маскиране јаме, рачунајући да ће она, не знајући ништа, упасти у јаму, натаћи се на оштро оружје, и тако умрети. Међутим светитељка пређе преко јаме лако, као птица прелетевши преко замки; а неки незнабошци, не знајући о тој јами, упадоше у њу и погинуше. Видећи то, мучитељ се веома постиде, и испунише се ту речи Светога Писма: Копа јаму, и ископа је, и паде у јаму коју је начинио (Пс. 7, 16). А света мученица слављаше Бога певајући: Ко ће исказати силу Господњу? испричати сву славу Његову? (Пс. 105, 2). Јер мучену слушкињу Твоју, Господе, Ти сачува неповређену од рана, спасе од огња, заштити од зверова, воде и точка, и изведе из јаме. И сада, Господе, избави душу моју од руке исконског непријатеља: грехе младости моје и незнања мога не помени (Пс. 24, 7), него капљама крви Твоје, за мене проливене, очисти прљавштину тела и духа мога; јер си Ти очишћење, освећење и просвећење слугу Твојих.
Проконзул покуша још једном да је придобије ласкавим речима. Он јој рече: Не срамоти род свој; не погубљуј цвет младости своје; не лишавај себе живота! Одај поштовање великом Ареју, па ћеш од свију нас бити поштована, и награђена великом славом и богатствима. - И многе друге ласкаве речи он говораше светитељки, а она га исмеја и изружи као безумника.
Тада је проконзул поново стаде мучити. Пошто је страховито изби штаповима, он нареди да је престружу оштром тестером. А л и тестера ни најмање не повреди свето тело њено. Затим он нареди да је пеку на усијаном тигању; али се и тигањ охлади. Јер анђели беху са невестом Христовом, чувајући је у свима мукама. Најзад проконзул донесе одлуку да свету Ефимију да зверовима да је поједу.
Када светитељку вођаху у циркус, где су је зверови имали појести, она се мољаше Господу да учини крај њеном мучењу, да душу њену прими у Своје руке и нареди јој да из многострадалног тела пређе у жељену постојбину; и говораше: Господе сила! Ти си показао на мени Своју непобедиву силу и несавладљиву десницу; Ти си обелоданио немоћ демона и безумље мучитеља, а мене си уздигао изнад свих мука. Као што си допустио убијање и проливање крви досадашњих мученика, тако сада прими и моју жртву коју Ти скрушене душе и смирена срца приносим, и упокој душу моју у насељима светих и у лику мученика јер си благословен вавек.
Док се света Ефимија тако мољаше Господу, на њу бише пуштени зверови - лавови и медведи; али они, пришавши јој, лизаху јој ноге. Само једна медведица начини јој малу рану на нози, из које потече крв. У то време чу се глас с неба који позиваше светитељку у небеске обитељи, и она тог часа предаде дух свој Господу, за кога свесрдно пострада. И затресе се земља, и град се усколеба, бедеми се рушаху, храмови падаху, и све обузе велики страх. И када у страху сви побегоше из циркуса, свето тело мученице остаде мртво на земљи.[5]
Родитељи свете Ефимије дођоше и узеше свету кћер своју и чесно је погребоше близу града, на растојању једног потркалишта.[6] Они благодараху Бога радујући се што се удостојише бити родитељи такве кћери, која проливањем крви своје постаде невеста Небеског Женика - Христа и Цара свих, коме са Оцем и Светим Духом част и слава, сада и увек и кроза све векове. Амин.
СПОМЕН ПРЕПОДОБНОГ ОЦА НАШЕГ ДОРОТЕЈА ПУСТИЊАКА Преподобни Доротеј бејаше из Тиваиде и живљаше у пу" стињи близу Александрије, у месту званом Келије пустињачке. Преподобни Паладије, епископ Јеленопољски, који је неко време био ученик преподобног оца Доротеја и очевидац његових испосничких подвига, пише о њему у своме Лавсаикуследеће.
Старац Доротеј проведе шездесет година у једној пештери, водећи врло строг живот. Веома трудољубив, он је преко целога дана, па и у само врело подне, скупљао камење у приморској пустињи и стално зидао од њих келије, и онда их давао онима који нису могли сами себи да саграде. А када му ја, вели Паладије, једном рекох: "Зашто, оче, у таквој старости мучиш тело своје на оваквој врућини?" он ми одговори: "Оно мучи мене, а ја ћу мучити њега".
Он је дневно јео мало сувога хлеба и прегршт зелени, и пио по мало воде. Бог ми је сведок, ја га никад нисам видео да је испружио ноге, или да је легао да спава на рогози или на постељи, него је по сву ноћ седео и плео корпе од палмовог прућа, и тиме зарађивао себи хлеб. Држећи да је он због мене почео водити овако строг подвижнички живот, ја се стадох марљиво распитивати код многих његових ученика, да ли се он целог живота тако подвизавао, и они ми говораху: он измлада живи тако, никада није намерно легао да спава, осим што је за време рада, или за време јела, заклапао очи тренутно, тако да му је често и залогај испадао из уста од велике санљивости. Једном када сам покушао да овог светог човека принудим да мало прилегне на рогозу, он ми узбуђено рече: "Ако анђеле наговориш да некад заспе, онда ћеш наговорити и ревносног подвижника".
Једнога дана, указује даље преподобни Паладије, посла он мене око три сата после подне на свој бунар да напуним крчаг, пошто је већ било време обеду. Када дођох на бунар, ја угледах аспиду на његовом дну, и од страха не захватих воде него отр чах к њему и рекох: "Пропали смо, аво, јер на дну бунара видех аспиду". А он се озбиљно осмехну, загледа се у мене мало дуже, и машући главом рече: "Ако би ђаволу пало на памет да у све бунаре и изворе водене набаца аспиде, или змије, или отровне животиње, зар би ти престао сасвим да пијеш?" - Рекавши то, он устаде и оде сам на бунар, напуни крчаг, осени воду крсним знаком, први се напи воде, и рече: "Где крст осени, ту је немоћно Сатанино зло".[7]
Prijem 
Kalendar
