ИЗ ОХРИДСКОГ ПРОЛОГА
1. Празник појаса Св. Богородице. По успенију своме Св. Богородица даде свој појас Апостолу Томи. Тај појас доцније је пренет у Цариград и чуван у запечаћеном ковчегу у Богородичиној цркви Влахерни, задужбини царице Пулхерије. И никад се није отварао овај ковчег све до времена цара Лава Мудрога (886 - 912). Супруга Лавова, царица Зоа, душевно оболи, и према неком тајанственом виђењу пожели она, да се на њу метне појас св. Богородице. Цар умоли патријарха, те се ковчег отвори, појас изнесе и стави на болесну царицу. Царица одмах оздрави. У спомен тога чуда установи се овај празник. Један део тога појаса находи се у Грузији у Зугдиду. На име: ћерка цара Романа исцели се помоћу тога појаса, па доцније, када је отац удаде за цара Абухаза Грузијског, она понесе један део тога појаса собом. По заповести руског цара Александра I саграђена је нарочита црква у Мингрелији у Зугдиду, где се чува тај део чудотворне одеће св. Богоматере.
2. Св. Генадије патријарх Цариградски. За патријарха дошао после св. Анатолија. Савременик св. Маркијана (10 јан.) и св. Данила Столпника (11 децемб.) У његово време основан славни манастир Студитски, позван тако по сенатору римском Студију, који дође у Цариград и с благословом Генадијевим подиже цркву св. Јовану Претечи и при њој манастир. Био је врло кротак и уздржљив. Никога није хтео запопити, ко нијезнао цео Псалтир на изуст. Председавао помесном сабору у Цариграду, на коме је симонија у цркви анатемисана. Чинио чудеса, и у визији сазнао кончину своју. Управљао црквом 13 год, и преставио се Господу мирно 471 год.
3. Свешт. муч. Кипријан. Родио се од неверних родитеља, и сам васпитан у многобоштву. Постао знаменит у Картагени као учитељ философије и реторике. Био ожењен. Но када поста хришћанином, преста живети са женом, и предаде се даноноћном труду око проучавања Св. Писма и усавршавања свога карактера. Због његових необичних врлина би изабран за презвитера а убрзо и за епископа. Колико беше милосрдан према хришћанима толико тврд према јеретицима. Написао је доста поучних дела, руковођен Духом Светим. Нарочито силно писаше против идолопоклонства, Јудаизма, и јереси Новацијанове. Красан му је и сладак напис о девству, као и о мучеништву, и милостињи, о трпљењу, о молитви Господњој, и т.д. Пострада за време Валеријана и Галијена 258 год. Пред смрт помоли се Богу, благослови народ, и остави 24 златника да се да џелату, који га буде посекао. Недостижна величина и велекодушност правог хришћанина!
4. Св. Јован митрополит Кијевски. Бугарин по роду. Дошао у Кијев 1080 год, и одмах стекао толико уважење, да ускоро буде подигнут на престо митрополитски. Управљао црквом 8 год. Писао папи Клименту посланицу, у којој га изобличавао због новачења, које је римска црква увела. Упокојио се мирно 1089 год.
Украс целој цркви, дика Картагени,
Пре и после смрти Кипријан свештени,
И речју и делом он учаше верне
Особно хвалећи чисте и девствене:
- Девственост је, рече, светиња полова,
Оно је слобода од страстних окова,
И извор чистоте, украс моралности,
Достојанство тела, и веза скромности,
Девство мир је дома, девство - круна слоге,
Девство је тишина, одсуство тревоге.
Кад се дух човечји од тела повуче,
И у царство своје унутра увуче,
И сагледа раскош унутрашњег света.
Тад више не пушта тело да му смета
Са страстима лудим, са жељама разним,
Са бригама лишним, са луксузом празним,
Луксуз нам не јавља украшену жену
Но нечисту душу и порочност њену.
О слободо златна од сујетних жеља,
Нецењено благо само светитеља!
Слобода је девство, девство је тишина,
Обоје дарови - Божијега Сина.
О Божији Сине, о благи Господе,
Подари нам славу девства и слободе.
РАСУЂИВАЊЕ Хришћанин не верује у кисмет, у судбу, у коб. Ако Бог и опредељује главне линије живота нашег, Он их према нашој молитви и заслузи може и да промени. Тако Он је продужио цару Језекију 15 година живот (Иса. 38); и Дију преподобном (19. јули) такође продужио је 15 година живот. Василију Великом продужио је Бог живот, по молитви светитељевој, за један дан, док је крстио Јеврејина Јосифа, свога лекара. Но како по молитви Бог може продужити живот, тако може, по греху, и скратити. Цар Анастасије придржаваше се Севирове јереси, т.зв. анакефалитске (безглавне) која распростираше глупост, да цркви не требају епископи и свештеници, него да је сваки себи епископ и свештеник, и да сваки има право на свој начин тумачити Св. Писмо и учити друге како он зна и верује. Узалуд св. Јован патријарх саветоваше цара, да се врати истини православној, цар не само не усвоји савете него кињаше патријарха на разненачине и смишљаше да га протера. Једне ноћи виде цар у сну неког страшног мужа на узвишеном престолу, који држаше књигу у руци. Тај муж отвори књигу, нађе име цара Анастасија ирече: „ја сам хтео пустити да још дуго поживиш, али због кривоверства твог ево бришем 14 година од твога живота". И избриса нешто из књиге. Ужаснут цар скочи иза сна, и причаше сан свој присталицама својим. После неколико дана удари гром у двор царев и уби цара Анастасија.
СОЗЕРЦАЊЕДа созерцавам весеље Давидово у Господу (II Сам. 6), и то:
1. како Давид пренесе ковчег завета из Вале Јудине у Јерусалим, и како од весеља играше пред ковчегом;
2. како се Михала, жена његова, подсмехну Давиду због играња пред ковчегом не стидећи се женâ;
3. како Бог казни Михалу због тог неумесног подсмевања, те не имаде Михала порода до смрти.
БЕСЕДАо сили и мисији Христовој, како Исаија прорече
Дух је Господњи на мени; зато ме помаза
да јавим јеванђеље ништим; посла
ме да исцелим скрушене срцем: да
проповедам заробљеним отпуштење и
слепим прозрење; да огласим годину
милости Господње и дан освете (Иса. 61, 1 - 2).
Ово велико програмно пророчанство прочита Господ Исус на самом почетку Свога спаситељског рада, у Назарету, пред Јеврејима, и прочитавши седе и рече: данас се изврши ово писмо (Лк. 4, 16 - 21). Једно од најтамнијих пророчанстава за књижевнике и свештенике Јеврејске Он прочита, затвори књигу и рече: данас се изврши ово писмо. У то пророчанство нико од Јевреја није смео такнути, јер нико није знао, на кога се оно односи. Седам столећа минуло је било, одкад је ово пророчанство изречено и написано, и нико није знао, на кога се оно односи. А када је дошао Онај, на кога се то пророчанство односи, Он га је прочитао и применио на Себе. Тако је велики Господ наш оправдао пророка Свога и представио Себе свету. Дух је Господњи на мени. Зашто Он то говори кад је Он раван Духу као и Оцу? Ради сведочанства људима, како тумачи св. Златоуст. Не каже: благодат Духа него Дух, јер благодат је Духа на људима верним, а на Њему је сам Дух, као што се и показало на Јордану. Дух је сведок Сина, и ниједног тренутка Син није био без Духа. Господ Исус често спомиње Оца и Духа Светога једно из бескрајне љубави према Оцу и Духу, а љубав увек приписује своје другима, и друго ради поуке гордим људима, да не истичу себе, него да одају част другима, равним себи.
Све остало што је речено у овом дивном пророчанству испунио је Господ чудесним деловањем Својим дословце. Он је дошао углавном да јави милост Божју људима али у исто време и Страшни Суд онима, који ту милост буду презрели и одбацили. То је виђење Исаије, сина Амосова, пророка Божјег, пророка истинитог.
Поклонимо се, браћо, Исаији, чија богодухновена уста прорекоше Спаситеља и спасење наше, и не престајмо клањати се чудесном Спаситељу нашем, Господу Исусу Христу. Теби се клањамо, Господе и Спасе наш, и Теби благодаримо на премудром устројству спасења нашег. Теби слава и хвала вавек. Амин.
Архимандрит ЈУСТИН Поповић
ЖИТИЈА СВЕТИХ 31. АВГУСТ
ПРАЗНИК ЧЕСНОГ ПОЈАСА ПРЕСВЕТЕ БОГОРОДИЦЕ По успенију своме Света Богородица даде свој појас апостолу Томи. Тај појас доцније је пренет у Цариград из епископије Зиле и чуван у запечаћеном ковчегу у Богородичиној цркви Влахерни, задужбини царице Пулхерије. И никад се није отварао овај ковчег све до времена цара Лава Мудрога (886-912). Супруга Лавова, царица Зоја, душевно оболи, и према неком тајанственом виђењу пожеле она, да се на њу метне појас Свете Богородице. Цар умоли патријарха, те се ковчег отвори, појас изнесе и стави на болесну царицу. Царица одмах оздрави. У спомен тога чуда установи се овај празник. Један део тога појаса находи се у Грузији у Зугдиду. Наиме: ћерка цара Романа исцели се 942 године помоћу тога појаса, па доцније, када је отац удаде за цара Абухаза Грузијског, она понесе један део тога појаса собом. По заповести руског цара Александра I саграђена је нарочита црква у Мингрелији у Зугдиду, где се чува тај део чудотворне одеће Пресвете Богородице.
Похвалне беседе у част чесног Појаса Пресвете Владичице наше Богородице држали су оци: Свети Герман Цариградски и Јевтимије Зигавин. У дивном тропару који се пева на овај дан каже се да се кроз Пресвету Богоматер Приснодјеву "обнавља и природа и време", јер је Она родила Обновитеља и Спаситеља све твари.
ЖИТИЈЕ И СТРАДАЊЕ СВЕТОГ СВЕШТЕНОМУЧЕНИКА КИПРИЈАНА, епископа Картагенског[1] Свети Кипријан се родио почетком трећега века у славном граду афричком Картагени. Његови родитељи беху незнабошци, људи знатни и високога рода. Кипријан би васпитан у незнабоштву. У младости он доби одлично светско образовање: изучи јелинске науке и сву философију. Као красноречиви ретор и чувени философ он би изабран за учитеља реторике и философије на Картагенском училишту, и имађаше велики углед у грађанству. Као таквог, многи су га узимали за свог адвоката у судским пословима. То му је доносило велике приходе; а и иначе био је богат од родитеља. Тако имућан, Кипријан је проводио раскошнији живот, са не мало грехова. О томе он је касније писао: "Покоравајући се страстима, ја сам сам невољно доприносио својој сопственој несрећи, као да је она од природе била мој удео".[2] Такав живот Кипријан је водио док се благодат Божја није коснула његове душе.
У почетку трећега века у Картагени је већ било много хришћана. Као радознао философски дух, Кипријан се није могао не заинтересовати хришћанским учењем, и најпре је преко списа знаменитог учитеља Цркве Тертулијана дошао у додир са хришћанским учењем. То га је и повукло ка путу истине. Још као незнабожац Кипријан је почео осећати одвратност према незнабожачком животу: увиђао је његову духовну ругобност и бесмисленост; незнабожачка вера није могла дати човеку ни мира душевног, ни спасења од зла; а хришћанство то обећава и нуди. Често размишљајући о своме моралном паду и о неопходности да се поправи и отпочне нови живот по хришћанском учењу, Кипријан се спочетка бојао високих захтева хришћанства; сматрао је да је тај духовни препород веома тежак за њега који је већ много година провео у незнабоштву. Своје сумње и недоумице у тој ствари он красноречиво излаже у "Писму Донату" говорећи: "Је ли могуће одстранити све оно чиме је човек живео раније, и при истом саставу тела постати други човек умом и срцем?... Је ли могуће свући са себе оно што се, родивши се од дубоке материје, стврднуло заједно с њом, или оно што се дуготрајном навиком заједно укоренило с годинама?... Може ли се икада научити уздржљивости онај који је навикао на сјајне гозбе и одабрана јела? Хоће ли икада обући обично и просто одело онај на коме су свагда била скупоцена, златом украшена, одела? - Не, - закључивао је Кипријан, - син раскоши, који је навикао на почасти, никада се неће решити да постане приватан и незнатан човек. Свагда праћен од својих слугу, окружаван у знак поштовања огромном гомилом удворичког народа, он сматра за казну када бива сам. Заробљеник непрестаних уживања, он се обично одаје вину, надима се гордошћу, запаљује се гњевом, помишља на крађу, подаје се суровости, одушевљава се похотом. Тако сам често размишљао ја сам у себи, - пише Кипријан, - јер сам и сам био подложан многим заблудама".[3]
При такој борби и неодлучности, Кипријану је била неопходна помоћ споља; и он се за ту помоћ обрати једном картагенском презвитеру, по имену Цецилију. Презвитер Цецилије успе да убеди Кипријана, да је незнабожачко многобоштво крајња бесмислица, и да се најгоре наклоности човекове могу изменити дејством свемоћне благодати Божје. То учини те Кипријан чврсто одлучи да постане хришћанин. И као оглашен, док је усмено поучаван истинама хришћанске вере, он искреност своје одлуке доказа променом свога начина живота: продаде све своје имање и сав добијен новац раздаде сиромасима, не оставивши ништа за себе. После тога презвитер Цецилије освети Кипријана светим крштењем.
Живо осећање духовног преображења, дарованог кроз свету тајну крштења, силно је деловато на Кипријана. Спасоносно дејство свете тајне крштења он овако описује у писму своме пријатељу Донату: "Када животворне воде крштења омише мрље ранијег живота мог, и у очишћено срце моје изли се небеска светлост; када, примивши Духа небеснога, постадох нови човек; тада се ја на чудесан начин потпуно уверих у оно што сам раније сумњао, тајне ми се почеше откривати, мрак ишчезавати; оно што ми је раније изгледало тешко, постаде лако, немогуће постаде могуће... У примању небеских дарова нема мере. Само нека срце наше жуди и буде отворено; ми толико имамо вере, способне за примање благодати. Она дарује способност уништавати отровотворну силу греха трезвеном чистотом, непорочном мишљу, чистом речју, непретворном врлином; она очишћава прљавштине покварених срца, повраћајући им здравље; она даје силу умиривати непријатеље, успокојавати неспокојне и страшним заклињањима приморавати на признање нечисте духове који се усељују у човека. Начин благодатног дејства на онима у којима живе зли дуси невидљив је: неприметни су ударци којима благодат сатире зле духове, али је казна видљива и упадљива. Тако дух благодати који се уселио у нас почиње јављати своју моћну силу; и мада ми тело своје са удовима још нисмо променили на друго, наше се око већ не помрачује мраком овога века. Каква моћ, каква сила Духа! Ко је очистио себе и пребива чист, тај не само сачувава себе од саблазни света, не само неда се уловити никаквом замком врага који напада на њега, него и ојачава у својим силама толико, да над целокупном војском противника господари као заповедник.[4]
После крштења Кипријан стаде проводити строго врлински живот. Он је собом свима показивао пример сиромаштвољубља, јер, сажаљив према ништима и беднима, он им је раздавао све што је имао. Најглавнији послови светог Кипријана после крштења били су: молитва и проучавање Светог Писма. Због тако врлог живота свети Кипријан би недуго након свога крштења рукоположен за презвитера у граду Картагени. А кад ускоро потом умре картагенски епископ Донат, народ једногласно изабра светог Кипријана за епископа, и против његове воље. Свети Кипријан се отказивао тако високог чина, сматрајући себе за новака у хришћанству, и указивао на старије од себе, давнашње презвитере, достојније од њега. Али народ је упорно захтевао да свети Кипријан буде постављен за епископа. Опколивши кућу у којој је становао свети Кипријан, народ се није хтео разићи док свети Кипријан није пристао и са народом отишао у храм, и на радост свију био рукоположен за епископа. И тако свети Кипријан би постављен као свећа на светњак, да светли свету својим врлинама.[5]
Као епископ, свети Кипријан се сав посвети благоустројењу Цркве, неуморно обрађујући душу и савест свештенства, као руководиоца духовног живота верних, и апостолски просвећујући Еванђелском светлошћу и исправљајући своју паству. Све те бриге и труде његове, ко је у стању подробно исказати? Савременик светог Кипријана ђакон Понтије овако се изражава о њему као епископу: "Каква је у њега побожност! каква будност! какво милосрђе! каква строгост! Толико се светости и благодати изливало из његових уста, да је изазивао запрепашћење код свих који су га видели".
По спољашњем изгледу свети Кипријан бејаше мио, лице му је зрачило светошћу: јер се светост, која се тајила унутар душе његове, одражаваше на његовом лицу. Јер као што мудрост, по речи Еклезијаста, тако и светост просветљује лице човека (Еклез. 8, 1); а у овом човеку Божјем, светом Кипријану, налажаше се и једно и друго: он бејаше и мудар и свет, те стога двоструко просветљаван и мудрошћу и светошћу. Одећа његова не беше ни скупоцена ни одвећ убога него пристојна, јер би скупоцена одећа могла бити разлог за горђење, а убожјачка бедна одећа срамотила би архијерејски чин. По нарави он беше уравнотежен: ни суров, ни сувише мек и кротак; јер где је требало кажњавати, он тамо употребљаваше строгост, али с милошћу, због чега га сви поштоваху и љубљаху. Поред тога он беше састрадалан, жалостив према свима који страдају и невољују, и много им помагаше; његово милосрђе беше неизмерно према ништима, болнима, сиротима и путницима.
Но не прође много времена од ступања светог Кипријана на епископски престо а против Цркве као олуја изби Декијево гоњење. Јер овај незнабожац цар[6], ступивши на престо, издаде указ којим нареди да сви хришћани морају примити многобожачку веру и боговима приносити жртве. А давно пре тога свети Кипријан би обавештен од Господа о овој невољи оваквим виђењем: Кипријан виде старца, коме с десне стране сеђаше младић, пун неке узнемирености, негодовања и туге, а с леве стране стојаше неко који држаше мрежу и претијаше да њоме ухвати народ који је стајао наоколо. Кипријан се зачуди виђењу, и њему би објашњен смисао његов: младић с десне стране тугује и жали што хришћани не држе Његове заповести, а онај с леве стране радује се што му се пружа могућност и даје дозвола да јарост своју излије на народ. Светом Кипријану би јасно да су лица која виде у виђењу, били: Бог Отац, Господ наш Исус Христос, и исконски непријатељ света - ђаво.
Када царев указ стиже у Картагену, незнабошци хтедоше да ставе на муке најпре епископа Кипријана, као најугледнијег и најутицајнијег хришћанина, да би тиме заплашили остале хришћане. Али пошто време његовог страдања још не беше наступило, свети Кипријан се реши да се на неко време удаљи из Картагене. И одмах написа посланицу својим свештеницима и ђаконима, као и представницима римске Цркве. У посланици он им објашњава да се удаљује из Картагене, да својим присуством не би појачао бес гонитеља, и да ће, одсуствујући од своје пастве телом, бити са њом у Господу. "Први степен победе, вели он у посланици, састоји се у исповедању Господа пошто се падне у руке незнабошцима. Други степен славе састоји се у томе да благоразумним удаљењем човека спасе себе за Господа. У првом случају обелодањује се већа чврстина, у другом - већа предострожност". Објашњавајући ово удаљење светог Кипријана из Картагене, његов животописац ђакон Понтије примећује: Замислимо да се Кипријан тада удостојио мученичке кончине, ... ко би потом научио пале - покајању, јеретике - истини, расколнике - јединству, децу Божју - чувању мира и молитви?
Из свог тајног обиталишта, по удаљењу из Картагене, свети Кипријан је преко писама стално општио са свештеницима, ђаконима, мученицима и исповедницима, свима дајући еванђелске савете и спасоносне упуте. Но у току времена гоњење се појача: незнабошци стадоше све страшније и свирепије мучити хришћанске исповеднике; тамнице се препунише хришћанима; многи се хришћани удостојише мученичких венаца; многи их са одушевљењем очекиваху. Али беше и таквих хришћана који, преплашени мучењима, приношаху жртве идолима и кађаху им тамњаном. Слушати о паду слабих чланова своје пастве, светом Кипријану беше горко и тешко. Њихов пад кидао му је срце. Касније он је писао тим поводом: "Тугујем, тугујем, браћо, с вама, и патње моје ни најмање не олакшава то, што сам ја на сигурном месту и што сам здрав. Као пастир, ја сам рањен ударом који је задат моме стаду. Са сваким од вас сједињено је моје срце, са сваким ја патим и умирем. Ударцима свирепог непријатеља поражено је и моје тедо. И моју душу пробо је мач. Моје срце, удаљено и слободно од гоњења, није остало на миру; љубав је поразила мене, када су поражена моја браћа".[7]
За време одсуства светог Кипријана у Картагени се појавн потреба у новим презвитерима и клирицима. И свети Кипријан је рукополагао оне личности, које су му предлагали људи којима је он био поверио тај посао, а то су били: два епископа суседних Картагени епархија, Калдоније и Херкулан, картагенски презвитер и исповедник Рогацијан, и клирик Нумидик. Против ове четворице устане неки мирјанин Фелицисим и презвитер Новат; њима се придруже још четири презвитера. Ови, а нарочито Новат, подстакну Фелицисима да отворено устане против свога епископа, светог Кипријана. Обавештен о томе, свети Кипријан одлучи Фелицисима и запрети таквом истом казном и његовим саучесницима. Посланицу о томе свети Кипријан нареди да се прочита народу. Но ускоро после тога Новат, без знања и пристанка светог Кипријана, уз помоћ својих саучесника произведе Фелицисима за ђакона. Свети Кипријан онда упути још две посланице клиру и народу о овом незаконитом посвећењу.
Убрзо затим свети Кипријан се врати у Картагену, и на помесном сабору[8], коме је он председавао, беху подвргнута решавању два питања: о расколу Фелицисимовом, и о допуштењу отпалима од вере за време гоњења да опште са вернима. Оци сабора, после многих и дугих расправљања, донеше једнодушно одлуку о палима овакву: пале не лишавати општења са Црквом, да не би, павши у очајање, стали живети незнабожачки; али их исто тако не треба ни пре времена припуштати к општењу са Црквом; њиховом присаједињењу са Црквом треба да претходи дуготрајно покајање, молитва Богу, сједињена са сузама, и испитивање наравственог стања свакога од њих. При томе, према разлици палих беху одрећени и различни степени покајања. Фелицисим пак и његови једномишљеници бише одлучени од Цркве као побуњеници против власти епископа.
Но непријатељи светог Кипријана не смирише се. Презвитер Новат ускоро оде у Рим и придружи се Новацијану, презвитеру римском, који је лажно учио да пале нипошто не треба примати у општење црквено, макар и приносили покајање. Поред тога Новацијан се на незаконит начин докопа епископског положаја. Поводом свега тога свети Кипријан написа изврсну књигу "О јединству Цркве". Ради коначног уклањања свих раздора и несугласица, изазиваних од стране непријатеља црквенога мира, светитељ Божји Кипријан опет сазва помесни сабор у Картагени. На овоме сабору бише решена многа питања унутарњег живота црквеног, као: о крштењу јеретика, о примању палих и др. После тога у Цркви се стаде мало по мало зацаривати мир и спокојство.
Након мало времена потом појави се куга, која стаде немилосрдно косити и хришћане и незнабошце, и хараше у свакој покрајини, у сваком граду и скоро у свакој породици. И када многи почеше бежати, нарочито незнабошци, свети Кипријан, као пастир добри остаде усред својих оваца, увек готов да душу своју положи с њима. И када мноштво лешева лежаху непогребени, свети Кипријан их сам погребаваше, а и друге на то побуђиваше. При томе он погребаваше не само тела хришћана нсго и тела идолопоклоника, и друге учаше да милосрђе указују и непријатељима својим, па ће бити синови Оца небескога.
Међутим приближавало се време страдања светог Кипријана. На престо ступи цар Валеријан[9], који подиже жестоко гоњење на хришћане. Тада картагенски проконзул Аспазије Патерн доби царев указ о гоњењу хришћана, у коме се наређивало: приморавати хришћане на поклоњење идолима, хришћанске епископе слати у прогонство, и забранити хришћанске скупове.
Проконзул намисли да најпре епископа Кипријана принуди на одречење од хришћанске вере, зато прво и позва њега к себи. Када свети Кипријан дође, проконзул га упита: Цар је наредио да све хришћане приморам на поклоњење идолима, а ти шта велиш на то? - Свети Кипријан одговори: Ја сам хришћанин и епископ хришћански, не знам друге богове сем јединог истинитог Бога, који је створио небо и земљу и море и све што је у њима и на њима; томе Богу ми хришћани служимо, и Њему се дан и ноћ молимо за све људе. - Проконзул упита: Остајеш ли заувек при том убећењу? - Светитељ одговори: При добром убеђењу, које је познато Богу, треба заувек остати. - Проконзул онда рече: У том случају ти ћеш, по наређењу цара, ићи на заточење. - Свети Кипријан одговори: Радо ћу поћи на заточење.
После тога проконзул упита светог Кипријана: Ја имам наређење од цара не само односно епископа него и односно свештеника, стога ми кажи, који су свештеници у овоме граду? - На то свети Кипријан одговори: Ваши закони забрањују доставе, стога ти не могу именовати свештенике; они су у граду, па их тражи. - Проконзул још рече: Мени је наређено да пазим, да се хришћани не скупљају и да не врше своја богослужења, у противном да их мачем убијам. - Светитељ одговори: Чини што ти је наређено.
После тога свети Кипријан би послан на заточење у град Курубис[10]. Са њим добровољно пође његов ђакон Понтије, писац животописа светог Кипријана. По доласку у тај град свети Кипријан прве ноћи имаде виђење које му унапред наговештаваше мученички завршетак. То виђење он исприча своме ђакону Понтију, говорећи: Тек пошто склопих очи и овлаш задремах, угледах некаквог младића, ружног, наказног и одвратног, који ме уведе у судницу на суд; изгледало ми је да сам изведен пред игемона на суд. Погледавши на мене, игемон ме ништа не упита него одмах поче писати нешто. Ја нисам знао шта игемон пише, но утом угледах другог младића, благоликог, који стајаше позади игемона, радознало гледајући шта овај пише и крадом читајући. Прочитавши написано, тај младић ми знаком руке даде разумети, да је судија написао смртну пресуду о мени, да будем посечен мачем. Са своје стране и ја знацима руке дадох на знање младићу да сам разумео шта ми је саопштио; при томе ја почех усрдно молити судију да ми бар за један дан продужи жнвот, да бих средио своје послове. Судија ми опет ништа не одговараше, али као усвајајући моју молбу он стаде нешто писати. А младић што стајаше за леђима судије, мотрећи на оно што судија пише, прстима ми објасни да ми је живот продужен још за један дан. Ја се томе обрадовах, мада нисам био сасвим сигуран, и бејах у великом страху. Утом се пробудих, док ми је срце силно лупало од страха.
Ово виђење свети Кипријан протумачи тако, да ће бити посечен мачем за исповедање имена Христова. А дан живота, који му је дарован у виђењу, он протумачи као једну годину. И стварно, он мученички пострада за Христа тачно после годину дана од дана у који је имао ово виђење. Ту годину дана у заточењу свети Кипријан провођаше у богоразмишљању и у припремању за смрт. У току те године он написа много богомудрих дела; све који га посећиваху он учаше спасоносним истинама Еванђелским, молећи све: да буду чврсти у вери, да се не плаше претњи мучитеља и страдања за Христа, и да се не везују за овај краткотрајни живот него да ишту вечни.
Налазећи се у том прогонству, свети Кипријан с највећом радошћу подношаше сваковрсне невољс и оскудице, и заточење сматраше као отаџбину и рођени дом свој. Јер за хришћанина, који се сав ослонио на Бога и удубио у Њему, странствовање су му отаџбина његова и дом, по речима псалмопевца: Господе, ја сам пресељеник у Тебе и дошљак као и сви стари моји (Псал. 38, 13). С друге стране, за таквог хришћанина место прогонства и странствовања су му као отаџбина и као дом, пошто зна да је Бог на сваком месту поред њега, сагласно рекавшем: Свагда видим пред собом Господа (Пс. 15, 8). Истинском слузи Божјем где је Бог тамо је отаџбина, а туђина му је онде где се не би налазио Бог. А свети Кипријан зар је могао бити послан на такво место, на коме не би било Бога за кога је он страдао? Отуда, с Богом и у Богу и Бога ради, угодник Божји Кипријан се осећао у заточењу том као у отаџбини, сигуран да ће наследити небеску отаџбину.
Када се завршаваше година Кипријанова заточења у Курубису, у Картагену дође за проконзула Галерије Максим. У то време цар Валеријан издаде још страшнији указ о гоњењу хришћана, у коме је наређивао: да сви хришћански епископи, презвитери и уопште сви руководиоци хришћански буду лишени својих дужности и имовине; и да они који и надаље остану у хришћанству, буду предани на смрт. Галерије Максим посла одмах да светог Кипријана врате из заточења, да би га предао на смрт. Чим свети Кипријан би доведен у Картагену, по граду се одмах пронесе глас, да је епископ Кипријан враћен из заточења, да би био предан на мученичку смрт. И слеже се тог часа мноштво хришћана око дома у коме се налазио свети Кипријан, жељни да виде свога епископа. И бојећи се да проконзул идуће ноћи не учини што светом Кипријану, они сву ноћ проведоше са женама и децом пред вратима тога дома. Они тако урадише не зато што су хтели да светог Кипријана отму из руку незнабожачких власти, него само да виде свога духовног оца и да се удостоје последњег благослова од њега, јер им срца гораху за светитеља Божјег.
Сутрадан свети Кипријан би изведен из тог дома. О, колико суза би проливено од стране хришћана када угледаше свога светог оца. и када га путем праћаху до судишта! На судишту, отпочињући ислеђење, проконзул упита светог Кипријана: Јеси ли ти Кипријан? - Светитељ одговори: Да, ја сам. - Проконзул онда упита: Јеси ли ти епископ оних безумних људи који себе називају хришћанима? - Светитељ одговори: Да, ја сам епископ Христових људи. - Проконзул Галерије онда рече: Славни цареви наређују теби да принесеш жртву боговима. - Светитељ одговори: Нипошто то учинити нећу. - На то му проконзул рече: Размисли добро, па изабери оно што је корисно по тебе. - Светитељ одговори: Ти чини што ти је наређено, а мени није потребно размишљати о доброј ствари која је тако очигледна за мене.
После тога проконзул се посаветова са присутним судијама, па укоривши Кипријана за непоштовање богова, изрече овакву смртну пресуду: "Кипријан, епископ хришћански, нека буде посечен мачем". - Чувши пресуду, светитељ Христов се обрадова и громко рече: "Хвала Господу!" - А народ, видевши шта се збива, стаде викати ка проконзулу: И ми хоћемо да умремом с њим! - И би велика узрујаност у народу; и са много плача иђаху за светитељем кога поведоше на смрт. Стигавши на губилиште, светитељ Божји скиде са себе горњу хаљину, па преклони колена и стаде се молити Богу. Пошто се доста дуго помоли Богу, свештеномученик Христов, даде свима благослов и мир, и нареди својима да џелату даду двадесет и пет златника, чинећи и на самртном часу доброчинство; затим сам завеза себи очи убрусом, док неки хришћани простираху пред њим своје мараме и убрусе, да се крв свештеномученика Христовог не би пролила по земљи. Онда светитељ Божји преклони под мач главу своју, и би му одсечена глава за Христа Спаса нашега који је глава Цркве.[11]
Чесно тело Христова мученика би пренесено ноћу са свећама, кадионицама и потребним песмама и молитвама на приватно гробље неког прокуратора Макровија Кандидијана, и тамо погребено. Доцније, под краљем Карлом Великим, мошти свештеномученика Кипријана бише пренесене у Француску у град Арл, а касније у град Компјен.
Свети Кипријан је написао многа дела, у којима је богомудро излагао божанске истине хришћанске вере и свете врлине хришћанског живота. Нарочито је силно писао против идолопоклонства, Јудаизма и јереси Новацијанове. Изузетно велику вредност има његово знаменито дело "О јединству Саборне Цркве". Уопште, у свима својим делима он богонадахнуто благовести спасонооне истине јединог истинитог Бога и Господа - Исуса Христа, коме част и слава кроза све векове. Амин.
Prijem 
Kalendar
