ИЗ ОХРИДСКОГ ПРОЛОГА
1. Св. муч. Кирик и Јулита. Ова светитељка беше од рода племићског. Рано обудове и оста с новорођеним младенцем Кириком. Живљаше у Иконији граду Ликаонијском, и беше сва предана вери Христовој. Свога синчића крсти одмах по рођењу, а када му беше три године, она га научи вери и молитви онолико колико дете тога узраста могаше примити. Када Диоклецијан нареди гоњење хришћана, у граду Иконији би проливена многа невина крв. Јулита узе свога сина и склони се од гњева незнабожачког у град Селевкију. Но и тамо не беше боље. Јулита беше ухваћена и као хришћанка изведена пред судију. Пошто Јулита храбро изјави своју веру у Господа Исуса, судија, да би је ражалио и поколебао, узе дете на своје руке и поче га миловати. Но Кирик викаше иза гласа: „ја сам хришћанин, пусти ме матери!" и поче ручицама својим гребати судију одвраћајући своје лице од њега. Расрди се судија, треснудете о земљу и отури ногом, а дете се скотрља низ камене степенице, и предаде Богу своју свету и невину душу. Видећи како Кирик пострада пре ње св. Јулита беше радосна и заблагодари Богу, што сина њеног удостоји мученичког венца. После многих мука и Јулита би мачем посечена, 304 год. Мошти св. Кирика и Јулите до дана данашњега су чудотворне. Један део моштију ових светитеља налазе се у Охриду у цркви св. Богородице Болничке.
2. Св. Владимир велики кнез руски. На крштењу назват Василије. Син кнеза Свјатослава, а унук Игора и Олге, Владимир најпре беше сав незнабожац, и по веровању и по животу. Сазнавши да постоје друге вере он поче брижљиво испитивати, која је од њих најбоља. Зато посла и једно изасланство у Цариград. Када се изасланици вратише, саопштише кнезу, да су били на служби у православној цркви, Светој Софији, и да су били „ван себе не знајући да ли су на земљи или на небу." То побуди Владимира, да се крсти и да крсти народ свој. Главни идол Перун би свучен са брда Кијевскоги бачен у реку Дњепар. Примивши веру хришћанску Владимир савршено измени свој живот, и улагаше сав труд, да тачно испуњава све прописе ове вере. Нареди да се свуда по држави његовој зидају цркве на место порушених идола, а сам сазида красну цркву Пресветој Богородици у Кијеву. Ова црква беше подигнута на оном истом месту, где раније мученички пострадаше за Христа св. Теодор и син му Јован (в. 12 јули). С оним истим неодољивим напором, с којимраније Владимир штићаше идолопоклонство, распростираше он сада хришћанство. Упокоји се у Господу 1015 год.
Идолско беснило кад владаше светом,
Пострада Јулита с Кириком дететом,
Две невине жртве, два печата нова,
Два сведока жива Ваплоћеног Слова.
Од свих блага земних скупља је истина,
Не пожали мајка ни себе ни сина,Не пожали младост, богатство ни снагу.
Безобзирно пође по Христовом трагу.
Ко истину позна, поново се роди,
Истина га води миру и слободи.
Блажена Јулита истину осети
Кад се крстом крсти и вером просвети.
Пуна Божјег мира и слободе праве
Мртвог виде сина без крика и страве,
Без крика и страве под мач главу сави
Мученичком смрћу Истину прослави.
РАСУЂИВАЊЕ Гостољубље се поштује и у другим верама, али хришћанство је истакло гостољубље као дужност и обавезу. С друге стране благодарност за гостољубље не мање је дужност и обавеза за хришћане. Ко се научи благодаран бити људима на гостољубљу, тај ће умети бити благодарани Богу - на гостољубљу. Јер шта смо ми овде на земљи до гости Божји? Шта су чак и ангели на небу друго до гости Божји. Прича се за цара Филипа Македонског, како је страшно казнио једног свог дворјанина за неблагодарност. Пошље цар свог дворјанина преко мора, да му сврши неки посао. Дворјанин сврши и крене назад на лађи. Бура лађу разбије, и дворјанин се нађе на таласима. Срећом то беше недалеко од обале. Неки рибар виде човека где се дави, пожури му у помоћ са својим чуном, и извезе га на обалу. Пошто се опоравио и одмори оде дворјанин цару, и исприча беду са буром на мору. Цар желећи да га награди упита га, шта жели да му да? А дворјанин именова онога рибара и рече цару, да би највише желео, да му цар подари имање онога рибара украј мора.Цар му одмах учини по жељи. Но када се дворјанин усели у имање свога највећег добротвора, онда овај у очајању оде цару, исприча све и пожали се. Он је рече, живот спасао дворјанину, а овај га сад гони из куће. Чувши за то цар разјари се веома на неблагодарног дворјанина и нареди, да му се на челу врелим гвожђем уреже: „неблагодарни гост".
СОЗЕРЦАЊЕ Да созерецавам чудесно процветање палице Аронове (IV Мојсије 17), и то:
1. како Бог нареди, ради утишања вике на Мојсеја и Арона, да се палице свих старешина домова метну у шатор од састанка;
2. како само суха палица Аронова за ноћ озелени и процвета и показа род;
3. како и мртву од греха душу људску Бог може оживети.
БЕСЕДА о благодати и миру
Благодат и мир да вам се умножи
познавањем Бога и Христа Исуса
Господа нашег (II Пет. 1, 2).
Познавањем Бога умножава се, браћо, благодат и мир. Познавањем пак створења мимо Бога, као одсечене од Бога, или на супрот Бога, умножава се, браћо, јад и немир. Да се јад и немир умножава код оних, који се упознавају са тварима без упознавања с Богом, не сведочи ли довољно о томе множина самоубиства баш међу онима који су изабрали себи за занат да проучавају природу и живот људски без Бога? О колика множина међу њима душа нервозних, раздражених, озлобљених, помрачених, избезумљених, које само дан или месец раставља од самоубиства! Познавањем пак Бога умножава се благодат и мир. То је апостол искусио лично, и своје драгоцено искуство предаје другима.
Ни благодат ни мир нису дарови земље него дарови неба. Те дарове Бог дарује онима који се труде да умноже своје познање о Њему.
Какав је најбржи пут познања Бога, браћо? Несумњиво кроз Христа Исуса Господа нашег. Он је Откровитељ и Он је Откровење, Мудрац и Мудрост, Учитељ и Наука. Од Њега је благодат, од Њега мир. Ко упознаје Бога кроз познавање створених бића у природи и кроз законе природе, као што чине незнабошци, не чини ништа рђаво, али иде путем околишним и посредним, путем, на коме многи залутају и изгубе се. Ко упознаје Бога кроз савест и судбе људске, као што чине моралисти, не чини рђаво, али и тај иде путем околишним и тешким, те може да залута и изгуби се. Но ко упозна Бога упознајући Господа Христа, тај је на најкраћем и најсигурнијем путу.
Господе Исусе, помози нам на путу к Теби и Оцу Твоме и Духу Светоме. Теби слава и хвала вавек. Амин.
Архимандрит ЈУСТИН Поповић
ЖИТИЈА СВЕТИХ 15. ЈУЛИ
СПОМЕН СВЕТИХ МУЧЕНИКА КИРИКА и ЈУЛИТЕ Живљаше у граду Иконији[1] Ликаонске области једна млада жена племићског порекла, од рода ранијих царева римских, по имену Јулита, по вери хришћанка. Мало поживевши у законитом браку она роди мушко дете, па обудове. Она просвети дете светим крштењем и надену му име Кирик. У то време незнабожни римски цар Диоклецијан[2] подиже силно гоњење на хришћане у свима крајевима римске царевине; и постави за кнеза у Ликаонској области неког комита Дометијана, човека сурова и нечовечна и звероподобна, који се радовао проливању крви хришћанске. Дошавши у Иконију, Дометијан стаде љуто мучити верујуће у Христа и брижљиво истраживати оне који се тајно држаху хришћанске вере.
Видећи то и знајући да се са својом побожношћу не може сакрити од мучитеља, верна слушкиња Христова намисли да бежи, јер се бојала да неће бити у стању отрпети љуте муке, па ће се одрећи Христа. Стога она ради љубави Христове остави сва своја имања, која у ње беху многобројна, и кућу и сроднике и робове и сваку лепоту овога света и славу и насладу, па узевши свога трогодишњег синчића Кирика и две најоданије робиње, изиђе ноћу из града Иконије и отпоче странствовати, сећајући се реченога у Светом Писму: Немамо овде града који ће остати, него тражимо онај који ће доћи (Јевр. 13, 14). Тако она дође у Селевкију као путница и сиротица, скривајући своје високо порекло. Али и тамо нађе исто такво гоњење хришћана: јер неки Александар, примивши од цара игемонску власт, допутова у Селевкију и без милости убијаше све који исповедаху име Исуса Христа. Тада блажена Јулита, опоменувши се писанога: Подајте место гњеву (Рм. 12, 19), тојест бежите од гњева; и: Када вас потерају у једном граду, бежите у други (Мт. 10, 23), - отпутова из Селевкије у Киликијски град Тарс, и живљаше ту међу убогима. Но након извесног времена тај исти игемон Александар дође и у Тарс[3] да мучи хришћане. Света Јулита би препозната од неких и достављена игемону. Овај нареди одмах да је ухвате, а сам седе на отвореном народном судишту. Када војници ухватише Јулиту са њеним синчићем, обе робиње побегоше од ње; али издалека иђаху за њом, да виде страдање њено и крај. И мученица би приведена пред игемона, држећи на рукама трогодишње дете своје Кирика. Упитана од игемона за име, порекло и отачаство, она смело одговараше исповедајући име Господа нашег Исуса Христа и називајући себе хришћанком. И говораше: Моје име, порекло и отачаство јесте небеско царство Христа мог!
Разљутивши се, игемон нареди да јој узму дете, па да је свуку, повале на земљу и немилице бију сировим жилама. Када мученицу бијаху, дете гледајући то плакаше, и отимаше се из руку оних што га држаху, да би отрчало к мајци својој. Игемон, видећи како је дете лепо, нареди те му га донеше. Он га узе на крило и стаде га тешити да не плаче, и миловаше га по глави и љубљаше, и тепаше му; но дете се опираше, и отимаше из његових руку, и склањаше своју главицу од њега, недајући му ни да га милује нити да га љуби својим поганим устима; и непрестано гледајући у своју мајку коју су били, оно плакаше и викаше: "Хришћанин сам! пустите ме к мајци!" И отимајући се ручицама од игемона, оно му ноктима гребаше лице.
Игемон се разјари, тресну дете о земљу и отури ногом, а дете се скотрља низ камене степенице, сва му се главица разби и зали крвљу сво то место, и оно предаде Богу своју свету и невину душицу. Тако се овенча свето дете Кирик.
Мати пак његова блажена Јулита жестоко и дуго бијена, као у туђем телу страдајући и као безосећајни стуб не осећајући, ништа друго не говораше сем ово: "Хришћанка сам и нећу принети жртву бесовима!" А када је престадоше тући и подигоше са земље, она угледа пред судиштем своје мило чедо мртво у крви, и испунивши се радости рече: Хвала Ти, Господе, што удостоји сина мог такве благодати Твоје, да пре мене мученички сконча за свето име Твоје и прими неувенљиви венац у слави Твојој!
После тога игемон нареди да мученицу обесе на мучилишту и да јој железним гребенима стружу тело, па да јој онда врелом смолом заливају ране. Тако мученој светитељки гласник викаше: Смилуј се на себе саму, Јулито! поштеди младост своју! поклони се боговими, да би се избавила од мука и да не би љуто погинула страхотном смрћу као твој син! - Света мученица одговараше: Нећу се поклонити ђаволима и њиховим глувим и немим идолима! Ја се поклањам Господу мом Исусу Христу, Јединородном Сину Божјем, којим Отац Небески сатвори све, и старам се достигнути сина мог, да се са њим удостојим царства небеског.
Видевши непобедиво трпљење и јунаштво мученице, игемон је осуди на посечење мачем. Онда је војници узеше и поведоше ван града на губилиште, где су погубљиваии осуђени на смрт. Светитељка иђаше радосно као на венчање. Када стигоше на губилиште, она измоли мало времена за молитву; и преклонивши колена помоли се говорећи: Благодарим Ти, Господе мој Исусе Христе, што си сина мог призвао пре мене удостојивши га да пострада за свето и страшно име Твоје, и што си дао вечни живот са светима њему, оставившем овај ташти живот, - прими дакле и мене недостојну слушкињу Твоју, и удостоји ме да добијем благодат пред Тобом: да будем прибројена мудрим девојкама које уђоше у твој непролазни чертог, да би дух мој благословио Тебе, Саздатеља свог, и беспочетног Оца Твог, и савечног Духа Светог, вавек, Амин.
Пошто се света мученица тако помоли Господу, џелат наоштри мач, удари мученицу по врату и одсече чесну главу[4], оставивши тело њено на том месту без погребења да га поједу пси и звери. Тако исто и тело светог Кирика извукоше из града и бацише поред тела његове мајке па отидоше. А када се спусти ноћ, дођоше оне две гореспоменуте робиње, узеше тело своје госпође и њеног сина, однеше их далеко и погребоше у земљу. Једна од тих робиња доживе до дана Константина Великог, првог хришћанског цара, у чије време засија истина и благодаћу Христовом Црква Божја доби слободу. Тада та робиња показа верним хришћанима место где беху погребене чесне мошти светих мученика, Кирика и Јулите, и исприча о њиховом страдању.
Они онда извадише из недра земље њихове свете мошти нетљене, испуњене миомира; и оне даваху исцељења од болести. Страдање ових светих мученика би описано у спомен и част њихову, на корист вернима, а у славу Христа Бога нашег, са Оцем и Светим Духом слављеног вавек. Амин.
ЖИТИЈЕ СВЕТОГ РАВНОАПОСТОЛНОГ ВЛАДИМИРА великог кнеза Кијевског Велики кнез Кијевски и све Руске земље самодржац Владимир беше син Свјатослава, унук Игора и свете Олге, а праунук Рурика кога Варјази позваше на кнезовање Русијом. Рурик имађаше престо свога кнежевства у Великом Новгороду; а Игор Рурикович после смрти свога оца пренесе престо у Кијев, и ту му света Олга роди сина Свјатослава. Свјатослав Игорович имађаше три сина: Јарополка, Олега и Владимира, не од једне жене. Делећи тројици синова велику кнежевину Руску, Свјатослав даде најстаријем сину Јарополку Кијев, средњем Олегу Древљане, а најмлађем Владимиру Велики Новгород. После смрти великога кнеза Свјатослава Јарополк удари на брата свога кнеза древљанског Олега, уби га и његову кнежевину узе себи. Дознавши за ово, великоновгородски кнез Владимир се уплаши да његов најстарији брат Јарополк не учини и са њим то исто, и побеже преко мора к Варјазима. Јарополк онда узе под своју власт и великоновгородску кнежевину.
Након не много времена Владимир сабра велику војну силу, делом од Варјага, делом од других покрајина руских, па крену на Јарополка, погуби га и узе кнежевину кијевску, и братовљу жену пореклом Гркињу, и постаде самодржац целе земље Руске. Он постави идоле у Кијеву на узвишеним местима, приношаше им жртве, и сав народ привођаше к идолопоклоњењу. Оне пак који нису хтели да се клањају идолима, он нареди да се предају на смрт. Тада и би убијен блажени Теодор хришћанин са сином својим Јованом[5], јер не хте да се придружи идолопоклоницима, нити да сина свог да на жртву демонима. Остали хришћани, који од свете Олге беху просвећени, и ради којих она и цркву подиже на Асколдовој могили, неки се из страха кријаху и бежаху, неки се тајно држаху свете вере, а неки се опет вратише своме пређашњем незнабожју. И где беше хришћанских цркава, идолопоклоници их порушише. У Кијеву беху понамештани од Владимира ови одабрани идоли: врховни идол Перун, за кога вероваху да је бог грома, муња и кишних облака; други - Волос, бог стоке; трећи - Позвизд или Вихор, бог ваздуха; четврти - Ладо, бог весеља; пети - Купало, бог земаљских плодова; шести - Кољада, бог који се празновао зими; и многи други мањи богови. По наређењу овог великог кнеза, такви богови беху понамештани не само у Кијеву него и по свима осталим крајевима руске државе, и незнабошци им се клањаху и приношаху жртве. Такво исто идолослужење вршаше и у Великом Новгороду, јер Владимир посла тамо да управља ујака свог војводу Добрињу, брата матере своје. По угледу на Владимира, он исте идоле постави, наденувши им иста имена.
Поред идолопоклонства Владимир паћаше и од другога зла: неуздржљиво се ваљаше у телесним пожудама као у блату, јер беше као и древни Соломон веома женољубив, и ненасит у телесном сладострашћу, и имађаше много жена и врло много наложница, и живљаше погано налазећи се у идолопоклоничкој заблуди.
Но када преблаги Бог, који не жели смрти грешницима, по превеликом и неисказаном милосрђу Свом благоволе Руску земљу, помрачену тамом идолобесја, просветити светлошћу свете вере и на пут спасења упутити, Он им за руководиоца изабра овог великог кнеза Владимира, као некада Римљанима и Грцима цара Константина Великог, а пре тога свима народима светог апостола Павла. Јер Он који је наредио да из таме засија светлост, запали у Владимировом срцу зору тајанствене светлости, и разбуди у њему жељу за познањем истине и претвори га из незнабожног идолопоклоника у побожног хришћанина, и од гонитеља - у новог апостола и учитеља Русима; и он толики руски народ оте из чељусти ада и вечне смрти, и приведе поновном рођењу у живот вечни светим крштењем.
Није неумесно да овде споменемо у која су се времена Руси пре Владимира делимично крштавали. Најпре се Славеноруски народ крсти од светог апостола Андреја Првозваног. Овај свети апостол стигавши до Кијевских гора, благослови их, и побивши крст на високом брегу прорече да ће се ту подићи град и да ће на тим местима засијати благодат Божија. И људе које тада нађе тамо он научи светој вери и крсти их. Затим свети апостол пође и у остале крајеве руске, где је сада Велики Новгород, и где су други знаменити градови, и свуда које год ка Христу могаде обратити, просвети их светим крштењем.
Опет се крсти Русија у време грчкога цара Василија Македонца и светог патријарха Фотија, који упутише у Русију архијереја Михаила. У то време кнез Игор Рурикович беше малолетан и кнежевином управљаше његов рођак и васпитач Олег. Када грчки архијереј стиже из Цариграда у Руску земљу, да незнабожни народ научи светој вери, људи жељаху да најпре виде неко чудо од њега. Архијереј их упита: Какво чудо захтевате? - Они му рекоше: Књига која учи вашој хришћанској вери, нека буде бачена у огањ, па ако не изгори, по томе ћемо познати да је ваша вера добра и истинита и Бог кога проповедаш велики. - Архијереј, уздајући се у Бога, нареди да се наложи велики огањ пред свима, па подигавши руке к небу помоли се говорећи: Прослави име Своје, Христе Боже! - И рекавши то, метну у огањ књигу Свето Еванђеље, и књига не изгоре. Јер када сва дрва изгореше и огањ се угаси, Еванђеље се обрете цело, ни најмање неповређено од огња. Видећи то чудо, многи људи вероваше у Христа и крстише се.
Још се Русија крсти у дане велике кнегиње Олге[6], жене великог кнеза руског Игора Руриковича, мајке Свјатославове, а бабе Владимирове. Она, као што пише у њеном житију, отишавши у Цариград, прими свету хришћанску веру и доби на светом крштењу име Јелена. По повратку отуда, она у Кијеву и осталим руским градовима многе приведе к вери и светом крштењу, али не могаде све просветити, јер и сина свог Свјатослава не могаше никако усаветовати да прими хришћанство.
Овим крштењем у Русији, које беше пре Владимира, не могаде се раширити и утврдити света вера, једно због честих ратова, а друго због кнезова, оданих незнабожном идолопоклонству. Коначно се сва Русија просвети у дане великога кнеза Владимира, пошто се најпре он сам просвети и познаде прави пут спасења, и све изведе на њега, било примером своје побожности, било својим владалачким наређењем. А то просвећивање отпоче овако:
Када Владимир постаде чувен због храбрости, самодржавности и величине свога царства, стадоше долазити к њему представници разних народа хвалећи му своју веру. Најпре дођоше мухамеданци, и Владимир их упита: Каква је вера ваша? - Они му одговорише: Верујемо у Бога који је на небу, а имамо пророка Божјег Мухамеда; он нам дозвољава да имамо жена колико ко хоће и да уживамо све телесне сласти, само наређује да се обрезујемо, и да свињског меса не једемо, и да вина не пијемо. Поред тога мухамеданци причаху о својој вери и друге ствари неславне и стидне, о којима не доликује писати. Владимир са насладом слушаше о женама, пошто беше женољубив, али му се не допаде обрезање и непијење вина. И рече им: Ми не можемо да живимо без вина, пошто у Русији свако весеље и пријатност бива уз поднапијање.
Долажаху к Владимиру изасланици и од Немаца, и од римског папе, и од ћесара западног, и од осталих кнезова; и сваки говораше за своју веру да је добра, али се ниједна од њих не допаде Владимиру. Још и Јевреји дођоше к Владимиру и говораху да је њихова старозаветна вера боља од свих вера. Владимир их упита: Где је земља и царство ваше? - Они му одговорише: Наша земља је Јерусалим и Палестина, и њена околина. Али пошто гресима својим разгневисмо Бога, Бог нас расеја по целоме свету, а земљу нашу даде хришћанима. - Владимир им на то рече: Како ви друге учите вашој вери, а сами сте одбачени од Бога вашег? Јер кад би вас Бог љубио, Он вас не би расејао по туђим земљама. Зар и нама желите такво расејање? - Рекавши то, он их отера са очију својих.
После свију ових к Владимиру дође од грчких царева Василија и Константина и од патријарха цариградског изасланик са даровима, Кирил философ, муж изврстан, образован и богонадахнут. Овај философ Кирил дуго говори Владимиру о хришћанској вери, почевши са стварањем света, па преко свих пророштава све до оваплоћења Христова, и Његовог добровољног страдања и крсне смрти ради спасења људског, и Његовог тродневног васкрсења, и вазнесења на небо. Затим му изложи учење о другом доласку Христовом, о васкрсењу мртвих, о Страшном суду, о бесконачним мукама спремљеним за грешнике, и о награди праведницима у небеском царству. Онда му предаде послати дар: велику златоткану завесу, на којој беше уметничким ткањем изображен Страшни суд Божји, и одвајање грешних од праведних: праведници стајаху с десне стране Судији, и на тој десној страни беше изображен рај и царство небеско; а грешници стајаху с леве стране, на којој беху изображени геена огњена, страшни ликови демона и разне муке у паклу.
Пажљиво разгледајући све то, Владимир распитиваше философа за сваку ствар. Философ му о свему говораше подробно; и рече му: Када Христос Бог наш дође у слави Својој с неба на земљу да суди живима и мртвима и да свакоме да по делима његовим, тада ће праведнике поставити с десне стране Себи и послати их у Своје небеско царство на вечно весеље, а грешнике ће поставити с леве стране Себи и послати их у геену огњену неугасиву, у бесконачне муке.
Слушајући то, Владимир уздахну и рече: Благо онима који стану с десне стране, а тешко онима који буду с леве! - Философ му рече: Ако и ти, царе, престанеш са злим делима и примиш свето крштење, удостојићеш се стајања с десне стране; ако пак останеш у незнабожју, онда ће и твоје место бити с леве стране. - Пажљиво слушајући философово разлагање и размишљајући, Владимир рече: Почекаћу још мало, док тачније испитам о свима верама. - И пошто обдари философа и његову пратњу, он их с чешћу отпусти у Цариград.
Када грчки философ отпутова, Владимир сазва све своје бојаре и старешине и рече им: Ето, к мени долазише мудраци од разних народа: од мухамеданаца, од Немаца, од Римљана, од Јевреја, и од других народа; и сваки од њих хваљаше своју веру. После свију дођоше и Грци, и испричаше више од других многе дивне ствари у својој вери, казујући све од почетка света до сада; они веле да постоји други свет и други живот, и да ће после смрти сви људи васкрснути, и ако је ко учинио што добро у овом веку, тај ће се у будућем радовати живећи бесмртним животом; а грешници ће се вечито мучити.
И рекоше му бојари и старешине: Нико никада не куди ништа своје, него хвали. Ти пак, велики кнеже, имаш мноштво мудрих људи, па ако хоћеш да тачније познаш истину, пошљи најбоље између њих у разне земље и народе, да виде и испитају сваку веру и како ко служи Богу своме, и када се врате, они ће и теби и нама као очевици испричати све подробно и тачно.
Владимир послуша овај савет и посла људе разумне и паметне у разне земље, да размотре вере и богослужења сваког народа и језика. Они пропутоваше многе земље и царства, па најпосле дођоше и у Цариград, и казаше грчким царевима, Василију и Константину, због чега су дошли. Цареви се обрадоваше, и одмах обавестише о њима свјатјејшег патријарха. Патријарх нареди да се украси црква празнично; он се обуче у најскупоценије архијерејске одежде са многим епископима и свештеницима за служење божанствене литургије. На литургију дођоше цареви са Владимировим изасланицима; увевши их у цркву изасланицима дадоше такво место, са кога се лако могло видети и чути све. А они, видећи неисказану красоту славе Божије какву нигде никада не видеше, и слушајући преслатко црквено појање какво никада не чуше, дивљаху се веома и држаху да се налазе не на земљи него на небу; у то време обасја их небеска светлост, и они постадоше као ван себе од радости духовне, којом се тада срца њихова испунише. По завршетку божанствене литургије цареви и патријарх приредише руским изасланицима велики пријем и гозбу, обдарише их многим даровима, па отпустише.
Када се изасланици вратише к Владимиру, Владимир опет сазва своје бојаре и старешине, и нареди изасланицима да пред свима испричају шта су видели и чули. Они онда стадоше причати све по реду о вери свакога народа и о њиховим богослужењима, али се слушаоцима не допадоше те вере. Затим почеше причати шта видеше код Грка. Када дођосмо у Цариград, казиваху они, Грци нас уведоше у своју цркву где они Богу своме служе, и тамо видесмо такву красоту и славу, да наш језик то не може исказати: одежде њихових јереја беху најчудесније, богослужења веома дивна, држања свих људи побожно, појање толико слатко, какво нигде не чусмо; и нас обузе нека радост, и ми не осећасмо себе, нити знађасмо да ли смо на земљи или на небу. И нема у целом поднебесју такве лепоте и преславног богославља као што је код Грка. Због тога верујемо да је вера њихова истинита, и само са тим људима живи Бог истинити.
И рекоше бојари Владимиру: Да грчка вера није добра и истинита, твоја баба Олга не би примила ту веру, јер она беше жена веома мудра. - Тада Владимир, по дејству у њему благодати Светога Духа, стаде се по мало просвећивати у уму свом и познавати праву хришћанску веру, и желети је. Али пошто поред њега не беше таквог човека који би га брзо привео остварењу његове намере, јер сви бојари и саветници беху помрачени тамом незнабоштва, стога се одложи његово примање хришћанске вере и крштење. Штавише, код њега се појави замисао да крене у рат на Грчку земљу, да освоји неке градове и добије хришћанске учитеље који би га научили вери.
Скупивши војску, Владимир крену на Таврикију и заузе прво град Кафу. Затим дође под Херсон, престони град те земље, који се налажаше на обали Евксинског Понта и имађаше изврсно пристаниште. И опседе град тај, и силно ратоваше на њега не мало времена, и не могаше га освојити, јер град беше утврђен и грчка војска што беше у њему јуначки се бораше. И поручиваше Владимир Херсоњанима да му се драговољно покоре ако желе да има милости према њима; ако пак то не учине, онда ће њихов град држати под опсадом макар три године, док га не узме, али онда неће имати милости према њима. Међутим Херсоњани не придаваху важност Владимировим порукама, иако трпљаху оскудицу у граду, јер шест месеци већ беху под опсадом. Но неисказано промишљање Божје не само о Грцима него и у целом руском роду удеси да се град Херсон преда Владимиру на следећи начин. Херсонски протопоп Анастас написа Владимиру на стрели ово: "Царе Владимире! ако хоћеш да заузмеш град, потражи на источној страни у земљи водоводне цеви кроз које тече у град вода за пиће; пресеци их, и на тај начин лиши град воде, па ће ти се грађани приморани жеђу предати". Написавши тако на стрели, протопоп натеже лук и пусти стрелу ка Владимировом шатору. Стрела паде пред шатор; а кад је узеше и видеше на њој грчко писмо, одмах је однеше Владимиру. Владимир дозва тумача за грчки језик; овај му преведе поруку, и Владимир нареди да се брижљиво потраже на источној страни те цеви. Кад их пронађоше, пресекоше их, те град лишише воде, и грађани изнемогоше од жеђи. Притешњени жеђу они се и против своје воље предадоше Владимиру. Владимир свечано уђе у град, али никоме не учини ни зла ни неправде.
По заузећу Херсона и целе Таврикије Владимир упути грчким царевима овако писмо: "Ево, заузео сам ваш славни град Херсон и сву земљу Таврикију. Но чујем да имате сестру, дивну девојку, дајте ми је за жену. Не хтеднете ли ми је дати, ја ћу са вашим Цариградом учинити што учиних са Херсоном". - Примивши овакво писмо од Владимира, грчки цареви се ожалостише не мало, јер њихова сестра Ана није хтела да пође за незнабошца. Али се Грци бојаху војне силе руске и храбрости Владимирове. И цареви отписаше Владимиру овако: "Нама хришћанима не доликује да своју сестру дамо за незнабошца. Ако хоћеш да је добијеш ти се онда одреци својих идола и веруј у Христа истинитог Бога, као што и ми верујемо, и прими свето крштење, па ћеш без препрека узети себи за супругу сестру нашу, и бићеш с нама у љубави као истоверац, и још ћеш царство небеско наследити".
Добивши такав одговор од грчких царева, Владимир им понова упути овакво писмо: "Ја заволех вашу веру од онога времена када се моји изасланици, које бејах послао да испитају разне вере, вратише и подробно испричаше како је ваша вера боља од свих осталих вера, и ваша богослужења којима служите Богу вашем дивнија него код других народа. Стога хоћу да примим вашу веру, а ви ми пошаљите епископа да ме крсти, и сами са сестром својом дођите к нама, или ми сестру своју пошљите за супругу, па ћу вам вратити Херсон са целом Таврикијом".
Добивши овако добру вест, грчки цареви се обрадоваше великом радошћу и стадоше сестру своју саветовати и молити да пође за Владимира. И говораху јој: Смилуј се на хришћанско царство! јер не пођеш ли за њега, он неће престати да пустоши земљу нашу, и бојати је се да и Цариграду не учини што и Херсону. Ако се пак Владимир због тебе крсти, и Господ преко тебе обрати к себи земљу Руску а Грчку ослободи тешких и честих ратова и најезда руских, ти ћеш задобити вечну славу и наследити вечно блаженство.
Принцеза Ана, иако не жељаше, ипак пристаде на савет и молбу своје браће, и са сузама рече: Нека буде воља Господња! - И послаше је цареви морем у лађама са архијерејем Михаилом, и са свештеницима, и са угледним великашима. Када стигоше у Херсон, свечано их дочекаше и у царски двор уведоше. Но на неколико дана пред долазак принцезе Ане, Владимир се разболе од очију и ослепе. И поче сумњати у хришћанску веру и у крштење, и смућен говораше себи: Богови руски се разљутише на мене што хоћу да их оставим и другу веру примим, због тога ме и казнише слепилом. - Принцеза пак Ана посла му овакву поруку: Ако хоћеш да оздравиш и прогледаш, прими што пре свето крштење, јер се друкчије нећеш избавити од слепила свог. Крстиш ли се, ти ћеш се ослободити не само телесног слепила него уједно и духовног.
Саслушавши овакву поруку, Владимир одговори принцези: Ако се твоја реч обистини, онда ћу по томе познати да је хришћански Бог велик. - И одмах дозва епископа, молећи га за свето крштење. Епископ га најпре огласи и добро поучи о светој вери. Затим га крсти у цркви Свете Софије, која се налажаше усред града, и надену му име Василије. При крштењу пак догоди се чудо, слично чуду са Савлом на путу за Дамаск: јер када ослепели Владимир уђе у свету крстионицу, и епископ по чину крштења метну на њега руку, одмах отпаде од очију његових слепило као крљушт, и он прогледа; и прослави Бога што га приведе у истиниту веру; и благодараше Христа Господа, радујући се и веселећи се.
Видевши ово чудо, крстише се Владимирови бојари и војска. И би радост велика Русима и Грцима, а нарочито светим анђелима на небу: јер када се анђели радују за једног грешника који се каје, они се несравњено више обрадоваше тако великом броју душа које Бога познаше, и запеваше: Слава на висини Богу!
Ово крштење Владимира, његових бојара и војске изврши се у години 988. После крштења би приведена Владимиру принцеза Ана ради обручења; а након не много дана они се венчаше у законити брак. И кнез Владимир поврати Грцима Херсон са целом Таврикијом; и утврдивши с њима мир, он се врати у своју земљу. Поведе са собом и архијереја Михаила који беше дошао из Цариграда са принцезом Аном. И он би први митрополит целе Русије[7]. Са архијерејем Михаилом Владимир поведе из Херсона и многе свештенике, клирике и монахе. А узе отуда и мошти светог свештеномученика Климента, папе римског, и његовог ученика Фива, и свете иконе, и књиге, и сваку ствар црквену. Поведе са собом и оног протопопа Анастаса, који га стрелом научи како да заузме град Херсон. И дође Владимир у Кијев с радошћу великом, славећи Христа Бога.
И одмах се Владимир с ревношћу даде на просвећивање престоног града свог Кијева и целе руске државе своје. Најпре Владимир нареди да се крсте дванаест синова његових, које имађаше од разних жена: Изјаслава, Мстислава, Јарослава и Всеволода од Рохмиде, кнегиње Полтеске; Свјатополка - од Гркиње, жене братовље; Вишеслава - од кнегиње Чехиње; Свјатослава и Станислава - од друге Чехиње; Бориса и Гљеба - од Бугарке; Брјачислава и Судислава - од неке друте. И крсти их митрополит Михаил на једном извору[8], који се налажаше у гори над Дњепром. Тај се извор од онога времена па до сада назива Крешчатик. Затим Владимир посла гласнике по целоме граду, наређујући да се сутрадан изјутра саберу на реку Почајњу[9] сви: стари и млади, велики и мали, богати и сиромаси, мушкиње и женскиње. Ако се пак ко у то време не нађе на реци, сматраће се за противника Богу и великоме кнезу.
Сутрадан изјутра дође на реку сам кнез са бојарима, и са архијерејем, и са свима свештеницима. И слеже се сав град на реку, безбројно мноштво мушкиња и женскиња, свакога звања и узраста, и то на место где се сада налази црква светих страдалника Бориса и Гљеба. И би им наређено да се свуку и уђу у воду, мушкиње одвојено и женскиње одвојено, одрасли где је дубље, мали где је плиће; и стајаху по групама у води, једни до гуше, други до појаса. Свештеници пак у свештеничким одеждама стајаху крај обале на даскама, нарочито за то спремљеним, и читаху над народом молитве прописане за крштење, и даваху им имена, свакој групи посебно једно име, и наређиваху им да се три пута погруже у воду, сами призивајући над њима име Свете Тројице, по чину крштења.
И тако се сав народ Кијевски крсти у години 989, друге године након Владимирова крштења. Посматрајући крштење толиког народа, свети Владимир се радоваше духом; и подигавши очи и руке к небу, рече: Господе Боже, који си створио небо и земљу, погледај на новокрштене људе Твоје, и подај им да стварно познаду Тебе, Бога истинитога, и утврди их у православној вери, и мени помози против видљивих и невидљивих непријатеља, и прослави у Руској земљи пресвето име Своје!
По крштењу народа Владимир одмах нареди да се идоли поразбијају и храмови идолски до темеља поруше. Он нареди да главног идола Перуна вежу коњу за реп и вуку са горе ка Дњепру, а постави дванаесторицу људи да вученог идола моткама бију. А то он учини не да би идол осетио неке болове, јер је од дрвета, без душе и без осећања, него да би демону нанео што више срамоте. И довукавши идола Перуна до обале, бацише га у Дњепар, и вода га однесе далеко и притера уз једну високу гору која се и сада назива Перунова.
Prijem 
Kalendar
