19. 9. (2. 10) Св. муч. Трофим, Саватије и Доримедонт; Св. муч. Зосим пустињак; Св. Теодор кнез Јарославски

ИЗ ОХРИДСКОГ ПРОЛОГА

1. Св. муч. Трофим, Саватије и Доримедонт. У време цара Прова, у III столећу, када над Антиохијом начелствоваше неки Атик, дођоше у Антиохију два хришћанина, Трофим и Саватије, обојица угледни и чесни грађани. Но догоди се баш у то време нечисто празновање и жртвоприношење Аполону у Дафни код Антиохије. Атик се нарочито стараше, да сви грађани узму учешћа у том празновању. Па како неки видеше Трофима и Саватија и јавише Атику, да ови странци не узимају учешћа у њиховом празновању, узе их Атик на суд, па кад се не одрекоше Христа, врже их на муке једног по једног. Пошто изби и намучи Трофима посла га у Фригију неком Дионисију, још љућем мучитељу хришћана, а он изведе из тамнице Саватија и поче га судити. Када мучитељ упита Саватија ко је и каквога је чина, он одговори: „чин и достојанство моје, и домовина, и слава, и богатство јесте Христос Син Божји, вазда живи, чијим промислом васиона стоји и управља се." Зато га бише и трзаше и стругаше гвожђем, док му се кости под месом не указаше. У тим мукама и сконча. А Трофима мучитељ Дионисије удари на велике муке, и држаше га у тамници још за веће. Тада дође Трофиму у тамницу и служаше му сенатор неки Доримедонт, потајни хришћанин. Када ово дознаде мучитељ, стаде мучити обојицу подједнако, па их најзад баци пред зверове. Но зверови их не дирнуше. Доримедонт свети нарочито дражаше медведицу вукући је за уши, да би га растргала, али се медведица при свем том умиљаваше. Мучитељ нареди, на послетку, те посекоше мачем св. Трофима и Доримедонта. Душе ових св. мученика сад царују на небесима.

2. Св. муч. Зосим пустињак. Неки кнез Киликијски Дометијан иђаше у лов у планину са слугама својим. У планини виде стара човека, окружена зверовима, кротким као јагањцима. Упитан ко је и шта је, старац одговори, да му је име Зосим, да је хришћанин, и да одавно живи са зверовима, који су бољи од мучитеља хришћана у граду. То увреди Дометијана, који и сам беше љути мучитељ хришћана, па окова Зосима и посла га пред собом у Назарет, где га нарочито хтеде мучити, да би тамо заплашио оне који верују у Христа. И када га свега израњави и искрвави ударцима веза му камен о врат, па га уздиже на једно дрво. Па му се ругаше кнез: „заповеди, да дође један звер, па да и ми сви верујемо!" Св. мученик се помоли Богу, и заиста појави се огроман лав, који приђе Зосиму и потури главу своју под камен, да олакша мученику. У великом страху одреши кнез Зосима, но овај убрзо затим предаде дух свој у руке Господа свога.

3. Св. Теодор кнез Јарославски. Праведан и милостив, пред смрт примио схимну и упокојио се 1298. год.

У пустињу суху, од људи далеко,
Свети Зосим беше зарана утек'о,
Да се у самоћи разговара с Богом,
И проводи живот у труду премногом,
У молитви, посту, у ноћноме бдењу,
И у спасоносном богоудубљењу.
Ко ангел у бдењу, као див у вери,
Незлобност његову осетише звери.
Мрзитељи људи заволеше свеца,
Послушна му беху као оцу деца.
А милосан светац милошћу их кроти,
Звер се одазива добротом доброти,
И доброту памти, и злом је не враћа,
Добротвору своме захвалношћу плаћа.
Прогоњен од људи, зверовима мио,
Међ зверове Зосим беше с' уселио,
Но зверови – људи открише му село,
Мукама му љутим уморише тело.
Сад се Зосим свети на небу радује.
Са свецима многим у Рају ликује.
И моли се за нас да брод пребродимо
И у Рају са њим да се веселимо.

РАСУЂИВАЊЕ

И мртви осећају и знају добра дела, која им се чине. У то хришћанин не треба да има никакве сумње. Добро дело као електрична струја шири се по целом небеском свету. Неки чиновник царски Магистријан би послат од цара некуда по важном послу. Путујући угледа Магистријан човека ништа мртва, потпуно нага. Он се сажали, скиде своју кошуљу, обуче мртваца и чесно сахрани. После извесног времена догоди се несрећан случај с Магистријаном, на име: он паде с коња и сломи ногу. И лежаше дуго болан у постељи. Једном се сабра к њему неколико лекара, да се посаветују о болести његовој. Лекари нађоше, да се нога мора одсећи. Те ноћи Магистријан није могао спавати, него је само туговао и плакао. У поноћи јави му се на једном неки човек, и упита га: „што плачеш?" Када му Магистријан објасни, онда непознати човек истрља руком болесну ногу, и нога постаде здрава. „Ради Бога, реци ми, ко си ти?" упита Магистријан. На то му непознати рече: „погледај на мене и види, зар ова кошуља није твоја? Ја сам онај, кога си ти видео нага мртва, и кога си обукао у ову кошуљу. И ево за твоје добро дело посла ме Бог, да те исцелим. Благодари Богу!"

СОЗЕРЦАЊЕ

Да созерцавам грех цара Асе и казну Божју (II Днев. 16), и то:
1. како Аса, уплашен од суседног цара, узе из храма Божјега злато, да њиме купи савезника у цару Сирском;
2. како га цар Сирски узевши злато изневери;
3. како Бог попусти тешку болест на Асу.

БЕСЕДА

о тузи Христовој
У овај свет земаљски ништа реалније није ушло од Господа Исуса Христа, ништа реалније као Бог и ништа реалније као човек. У истини сав овај свет изван Исуса Христа изгледа призрак. Ни земља ни вода ни ваздух ни светлост немају ни изблиза ту реалност коју има Он. Гле, све ће ово проћи, а Он ће остати. Ваистину Он је камен темељац једног непролазног света, и само онај, или оно, што се припије чврсто уз тај камен, моћиће суделовати у том непролазном свету, непролазној реалности. Бурни али немоћни таласи времена срдито су ударали, и данас ударају, час о реалност Божанства Христова час о реалност Човечанства Његовог. Јер колико је требало хришћанима труда, да отварају очи безбожницима, и доказују Божанство Христово, толико им је требало труда, да отварају очи јеретицима и доказују Његово Човечанство. Но Дух Свети свезнајући постарао се унапред, и преко Јеванђелиста спремио оружје хришћанским борцима унапред. Сад је душа моја жалосна. Зар би Господ осећао жалост, да није био прави човек, подложан свима немоћима телесне природе изузев греха? И не само жалост но и страх: Оче, сачувај ме од овога часа. Ово говори немоћна природа човечја, која се грози смрти (јер о смрти је реч), али не грешна него безгрешна природа човечја, јер Господ одмах додаје: али зато дођох на час овај. Видите ли, колико је важна смрт Христова? Ми смо њоме искупљени, њоме спасени. Нека се нико, дакле, не зауставља једино на науци Христовој, него нека се пренесе на Голготу и посмотри са ужасом крваву жртву на Крсту, која је принета за грехове наше, за спасење наше из смрадне чељусти змије преисподње.
О Господе Исусе, пострадавши нас ради и нашега спасења ради, помилуј нас још једанпут, и још једанпут. Теби слава и хвала вавек. Амин.

Архимандрит ЈУСТИН Поповић
ЖИТИЈА СВЕТИХ

19. СЕПТЕМБАР

СТРАДАЊЕ СВЕТИХ МУЧЕНИКА ТРОФИМА, САВАТИЈА и ДОРИМЕДОНТА

У време римског цара Прова,[1] када над Антиохијом началствоваше неки Атик, звани још и Илиодор, једном Антиохијци светковаху празник у част Аполона Дафниског,[2] и по свом обичају цео тај дан провођаху у приношењу жртава идолима, у пијанству и игри, и у сваковрсним мрским делима. У то време допутоваше у Антиохију из друге земље два непозната човека, Трофим и Саватије, људи побожни, поклоници истинитога Бога. Видевши ослепљеност и погибао тако многих душа, они дубоко уздахнуше, и обраћајући се Богу они се са сузама мољаху говорећи: Боже, Ти си речју Својом из ничега саздао сав свет, и створио човека по образу Свом! погледај с неба и ишчупај људе ове из руку противника.
Када они говораху ову молитву, идолопоклоници познаше да они нису њихове идолопоклоничке вере, ухватише их и овдедоше своме властелину и судији Атику Илиодору. Угледавши их, овај нареди да их раздвоје, и да му најпре приведу светог Трофима. И стаде он испитивати га о имену, животу и вери. Свети Трофим одговори: Име ми је Трофим; рођен сам од слободних и високородних родитеља; али, павши под власт греха, ја најпре живљах безбожно, док кроз свето крштење не добих истинску слободу и високородност. - Судија га упита: Које си вере? - Трофим одговори: Већ ти рекох, али још ћу ти јасније рећи, чуј: ја сам хришћанин, слуга Христов, и желим да будем жртва Христу. - Судија упита: Јеси ли иностранац или римски грађанин? - А светитељ, који заиста беше туђ, стран свету, одговори да је странац. - На то га судија упита: Јеси ли читао царске наредбе односно хришћана? - Светитељ одговори: Прочитао сам; но шта су оне за нас? Између вере и демонске обмане постоји таква разлика, као између дана и ноћи.
Ове речи разгневише мучитеља, и он нареди да светог Трофима нага простру по земљи и бију без милости. И мученик би дуго бијен, да се земља зали његовом крвљу. Затим судија нареди да престану са бијењем, и рече: Трофиме, принеси боговима жртву! Не урадиш ли то, послаћу те у Фригију мучитељу Дионисију. - А тај Дионисије беше свуда познат по својој свирепости и бешчовечности. - Свети Трофим одговори: За мене није важно, да ли ћеш ме убити ти или неко други, да ли ће ме уморити Илиодор или Дионисије: једна ми смрт предстоји; јер је у вас обојице једна намера: убијати оне који служе истинитоме Богу.
Судија се још јаче разгневи од ових речи, па нареди да светог мученика обесе на дрво и кидају му тело. И мученика одмах окружише џелати са оштрим оруђима: резаху му тело, и стружући му месо до костију они досезаху до саме изнутрице његове. А он трпећи, тихо и кротко говораше: Господе, помози слузи Твоме! - Судија пак упита страдалца: Где је твој Христос, Трофиме? - Он одговори: Мој Христос је са свима који Га истински призивају; Он се и од мене не одваја. А очигледан знак Христове присутности са мном јесте то што лако подносим муке које природа људска не би могла подносити да јој сам Бог не помаже. - После ових мучења свети Трофим би вргнут у тајугаицу.
Тада би изведен на суд блажени Саватије, и судија му рече: Не питам те јеси ли хришћанин, него ми прво реци каквога си звања. - Јер за незнабожног судију сама реч хришћанин беше тако мрска, да је он није хтео ни чути; као што болестан очима не може да гледа светлост, која је пријатна свима здравима, тако он помраченим очима душе своје не могаше гледати светлост имена Христова; због тога и рече: Не питам те јеси ли хришћанин. - Свети Саватије одговори: Судијо, моје звање, и достојанство, и домовина, и слава, и богатство јесте Христос Син Божји, вазда живи, чијим промислом васиона стоји и управља се.
Смели одговор мучеников схвативши као увреду, судија се разјари и удари светог мученика по образу, говорећи: Одговарај на оно што те питају! И пре но што те мукама погубим, приступи боговима и принеси им жртву. - Међутим свети Саватије изружи богове њихове, исмеја безумље идолопоклоника, и изобличи њихово безбожје. Зато мучитељ нареди те мученика обесише и гвозденим ноктима стругаше дотле, док се голе кости не указаше, јер му отпаде месо и изнутрице му беху покидане. Пошто отпаде цело тело и само кости висијаху, то џелати немаху више шта да муче на мученику. Зато га одвезаше од дрвета, и свети Саватије тог часа предаде душу своју у руке Господу.
Пошто свети Саватије отиде ка Господу, у рукама мучитеља остаде сам блажени Трофим. Атик, изгубивши сваку наду да ће га приволети на идолопоклонство, реши да га пошаље у Фригију мучитељу Дионисију. Он написа Дионисију писмо обавештавајући га о Трофиму колике је муке поднео и показао се јачи од својих мучитеља, и како он једино Христа обожава, а све богове исмева и низашта не сматра. Пошто написа такво писмо, Атик изведе светог мученика из тамнице, и нареди да му обуку гвоздене чизме, свуда изнутра начичкане оштрим ексерима, и да га тако воде у Фригију. Војници узеше светог мученика и поведоше, приморавајући га да иде упоредо с њима: они јежђаху на коњима, а мученик иђаше пешке у гвозденим чизмама, са ногама испробаданим ексерима, претичући пешке и коњанике и напајајући крвљу својом сав пут. То заиста беше мучан пут који води у живот вечни: сваки нови корак беше мученику нова рана на ногама његовим, а свака нова рана бејаше нови бол и мука. Но сам Господ укрепљаваше слугу Свога на овоме путу, и за сваки корак припремаше му награду.
Тако путујући три дана, војници са светим мучеником стигоше у Фригијски град Синад,[3] и тамо војници предадоше Дионисију писмо Илиодорово. Прочитавши писмо Дионисије нареди да одмах светог Трофима доведу пред њега. Угледавши мученика Дионисије га упита: Јеси ли ти Трофим? - Мученик одговори: Ја сам Трофим, а слуга сам Христа истинитога Бога; који верују у Њега, неће се никада постидети. - Дионисије рече: Остајеш непокоран, а призиваш ништавног и штетног Христа, због кога многи изгубише главе. Али ако се ти раније ниси хтео одрећи Њега, сада остави наду коју си имао у Њега, па принеси боговима жртву, да би избегао љуте муке и смрт и проживео у миру живот свој. - Храбри Трофим одговори: Када би ја чак и хтео да избегнем смрт, то је немогуће: јер ако ме ти не убијеш, сама моја природа људска мора свакако умрети. Но смрћу ваља стећи живот вечни, који је неизмерно бољи и већи од овог краткотрајног и препуног зала живота; а блага будућег живота не може наше земно око гледати, ни ухо чути, ни срце људско наслутити. Ја сам обузет великом жељом за тим животом, и радујем се слушајући од тебе о смрти којом ми претиш.
Тада Дионисије, сав дишући бесом, нареди да светога Трофима бију дебелим жилама. А када га бијаху мучитељ говораше: Трофиме, само језиком изговори: "принећу боговима жртву", па ћеш одмах бити ослобођен мучења. - А он, не обраћајући никакву пажњу ни на ране ни на речи мучитељеве, ћуташе. Онда слуге, по наређењу мучитеља, помешаше сирће са слачицом, па налише мученику у нос. После тога обесише светога мученика на дрвету, па му резаху слабине правећи му дубоке и дугачке ране, и из ребара његових тецијаху потоци крви. Трпећи то, свети мученик говораше себи: Многе невоље има праведник, али га од свију избавља Господ (Пс. 33, 20). Чувши то Дионисије рече: Узалуд је твоја нада, Трофиме, и ништавне твоје помисли: јер ко ће с неба доћи к теби и избавити те од ових страдања? Стога ти саветујем: принеси боговима жртву, па ћеш помоћи себи. - А светитељ, насмејавши се мучитељевом безумљу, рече: Никада се одрећи нећу Бога мог истинитог и живог. Тада Дионисије с радошћу рече слугама: Мучите га бездушније! - И слуге га стадоше мучити страховито. А свети се мученик мољаше: Погледај с неба, Боже мој, и избави ме од замке безакоња, јер си Ти, Господе, трпљење моје. - Мучитељ пак нареди да на ране светог мученика лију сирће са сољу, чиме му веома повећа болове. Тада блажени рече судији: Ти сада, само очвршћујеш моје тело, да не иструне од рана које му задајеш. - После тога блаженом мученику свећама палише ребра, али ни тиме не могаше победити непобедивог војника Христовог. Потом га вргоше у тамницу.
У Синаду бејаше сенатор и први саветник Доримедонт. Он беше побожан хришћанин, али то прикриваше из страха од мучитеља. Он често долажаше тајно у тамницу код светог мученика Трофима, омиваше му крв, отираше му ране чистим платном и обавијаше завојима, и уопште стараше се о њему у сваком погледу. Али се Доримедонт није могао дуго прикривати од мучитеља. Јер ускоро наста богомрски празник Кастора и Полукса, звани "Диоскорија".[4] А овај се празник свенародно празноваше у Синаду. Дионисије се тог празника са свима својим велможама и саветницима поклањаше идолима, па приметивши да Доримедонта нема са њима, посла по њега да дође и празнује заједно са њима. Блажени Доримедонт одговори онима што дођоше по њега: Ја сам хришћанин, мени не доликује да идем на демонске празнике.
Чувши то Дионисије нареди да Доримедонта силом доведу к њему, и испитавши га зашто није дошао на празник, он се увери да је Доримедонт стварно хришћанин. Али не желећи да
му тог дана суди, он нареди да га држе под стражом. Потом он шиљаше к њему неке пријатеље своје, да га усаветују да се покаје и обрати к боговима. Но Доримедонт, погледавши на њих љутито, рече: Одступите од мене сви који чините безакоње. - Затим ућута и беше као човек који не чује и нема у устима својим правдање.
Наредног дана мучитељ седе на судишту, и извевши Доримедонта преда се, рече му: Заведени човече! шта то би јуче е тобом, те ти одступи од богова и одбаци царска наређења? Зар геби постаде непријатно што те сви уважавају и што међу нама заузимаш не последње место? - Светитељ одговори: Који љуби Бога истинитога, ниушта не сматра сву светску част и славу. Каква је корист гордити се пред другима, облачити се у скупоцене хаљине и поклањати се бездахним идолима? Све је то привремено и ништавно, одваја од Бога и строваљује човека у пакао огњени. - Но мучитељ се дуго стараше да ласкама и претњама одврати светог Доримедонта од Христа, па пошто ништа не успе, он нареди да га обнаже, обесе и пеку му ребра усијаним гвозденим колцима. При томе безаконик говораше: Видећу, да ли ће Христос доћи да му помогне! - А светитељ у мукама призиваше Господа Бога свог, исмеваше богове незнабожачке, и својим речима теже ране задаваше мучитељу неголи овај њему колцима. Дионисије се онда у бесу свом окоми на слуге које мучаху светитеља и кораше их што нису у стању приморати да умукне један човек који хули богове. Слуге, разјаривши се страховито, гвозденим ноктима одраше лице светитељу, и избише му зубе. А л и они ни на тај начин не узмогоше ућуткати богоговорљива му уста која Христа исповедаху а бездахне идоле ружаху. Затим наложише огањ под светим мучеником, па га поставише на живо угљевље: но он хођаше по жеравици као по црвеном цвећу, радујући се у страдањима својим и показујући готовост да претрпи за Христа још врло многе и најљуће муке.
После тога мучитељ нареди да светог Доримедонта одведу у тамницу а светог Трофима изведу на мучење. Обесивши га на дрвету, они му железним ноктима драху тело, позлевајући му пређашње ране. Затим му усијаним шипкама избодоше очи. Но светитељ у таквим страдањима благодараше Христа. После тога он би поново вргнут у тамницу.
Дионисије се стаде саветовати са својим саветницима на који начин да погуби Трофима и Доримедонта, пошто они никакве муке не сматраху ниушта. И договорише се да их даду зверовима да их поједу. Мучитељ онда нареди да се припреме изгладнеле звери, и приреди јавно гледалиште. Када наста дан у који су светитељи имали бити поједени од звериња, на то гледалиште дође Дионисије са свима својим саветницима и слугама, и сабра се много народа. Свети мученици Трофим и Доримедонт бише изведени из тамнице наги и покривени ранама, пошто им цело тело беше једна једноставна рана. Када их у гледалишту поставише на одређено место, пустише на њих прво медведицу, која с јарошћу полете на њих, но приближивши им се она одједанпут постаде кротка. А свети Доримедонт, желећи се што пре разрешити од тела и са Христом бити (ср. Флб. 1, 23), ухвати медведицу за уво и држаше је, да би га она што пре растргла; међутим медведица, као стидећи се, савијаше и одвраћаше главу своју од њега. Мучитељ пак разјари се више него звер, и јеђаше се од беса гледајући свете мученике неповређене од медведице; онда пусти на њих риса, али им и он као пас лизаше ноге. Затим испусти лава, - међутим и он, слично претходним зверима, постаде кротак као јагње. Мучитељ се онда разљути на управитеља зверињака и прећаше му смрћу, ако не раздражи звери да оне прогутају ова два хришћанина. Међутим кад овај стаде дражити лава, лав скочи на њега и растрже га. Видећи такво чудо, сви се присутни људи удивише и познаше силу истинитог Бога и Спаса нашега. Једино безакони мучитељ не хте је познати, него још више покриваше себе тамом безумља, хулећи Христа и називајући слуге Његове волшебницима. Затим он нареди да мученицима одсеку главе мачем.
Тако свети мученици Трофим и Доримедонт, после многих љутих мука, скончаше од мача, и у бесмртном животу придруживши се светом Саватију ликују сада с анђелима, славећи Свету Тројицу, Оца и Сина и Светога Духа, Једнога Бога, од свију слављенога вавек. Амин.

СТРАДАЊЕ ПРЕПОДОБНОМУЧЕНИКА ЗОСИМЕ ПУСТИЊАКА

Киликијски кнез Дометијан крену једном у лов са слугама својим на коњима, и гонећи и ловећи звериње он прође многе пустиње, брегове и горе, и на једном месту он издалека угледа мноштво звериња и усред њих стара човека који је ходао и разговарао са зверима као са људима. Ловци појурише на њих, но звери се разбегоше, а они узеше тога старца и приведоше кнезу, држећи да је то волшебник и врши враџбине по пустињи. И упиташе старца, ко је он и како се зове Старац одговори: Хришћанин сам; зовем се Зосима. Они га онда везаше и у град одведоше. Кнез севши на судишту упита га каквим је то волшебништвом и мађијама опчинио звери, те живи међу њима неповређен, и разговара с њима као са људима. Зосима одговори: Ја живим у пустињи не ради враџбине; него, будући хришћанин, ја не могох живети у граду са неверницима, и одох у пустињу, волећи више да будем са зверима него са злим људима непријатељима Господа мог Исуса Христа. Имајући као пример таког живота живот других хришћана светих отаца, који се повукоше из света и живљаху у пустињи, и ја се труђах да их подражавам према својим моћима. А Бог који зна слуге Своје и промишља о њима, по доброти Својој постара се и о мени, те ми на утеху моју покори дивље звери, и ја живим с њима радујући се о Господу и сву наду своју положивши на Њега.
На то кнез рече: Тако дакле, зли старче, ти поштујеш Назарећанина?[5] Добро, ја иначе имам ићи у Назарет, па ћу те тамо жестоко мучити, да се ти или одрекнеш Назарећанина или у љутим мукама изгубиш живот. Поред тога, и Назарећани ће се уплашити видевши твоје муке.
И посла кнез испред себе у Назарет светог Зосиму окована, па потом и сам отпутова тамо. Одредивши време за суђење, Дометијан изведе предасе Зосиму и рече му: Испричај нам о своме волшебништву, на који си начин опчинио звери. У одговор на то Зосима изјави да је хришћанин. Тада кнез нареди да га стрмоглавце обесе, па да му велики камен вежу о врат, и онда да му железним ноктима стружу тело. Потом кнез поново затражи од њега да исприча о својим враџбинама. Зосима одговори: Христос Бог мој, Он ми посла звери на утеху у пустињи Кнез на то рече: Ако звери слушају твога Бога, онда нареди да један звер дође овамо, па ћемо сви примити твоју веру.
Зосима подиже чесне руке своје к небу и помоли се рекавши: Господе Исусе Христе, Сине Божји, послушај мене слугу Твога, пошљи овамо страшнога лава да ми послужи! И одједном утрча у град страшан лав, и сви се разбегоше кад га угледаше. А лав, пришавши Зосими, потури главу своју под камен што висијаше о врату мученикову, да олакша мученику.
Тада кнез који беше побегао на градски бедем повика к Зосими: Зосимо, укроти звера па ћемо те одвезати. Зосима нареди зверу да буде кротак, и кнез нареди да светитеља одвежу, и хтеде га послати к цару. Но Зосима помоливши се Богу предаде дух свој,[6] а лав отиде у пустињу. Хришћани чесно погребоше тело светитељево, славећи Оца и Сина и Светога Духа, слављеног вавек. Амин.

СПОМЕН СВЕТОГ БЛАГОВЕРНОГ КНЕЗА ТЕОДОРА, Смоленског и Јарославског Чудотворца

Блажени кнез Теодор беше син Смоленског кнеза Ростислава Мстиславовича. Беше веома смеран и кротак. Од младости заволе Господа Христа и Пречисту Богоматер, и вођаше побожан и богоугодан живот. Као сјајан војник Христов он у свему твораше вољу Господа свог и удаљаваше се од сваке неправде. Праведан и милостив, он се много и усрдно стараше о сиромасима.
Свети Теодор кнезовао је благочестиво и богоугодно до дубоке старости своје. Управљајући мудро и кротко, усрдно је збрињавао сирочад и удове, ниште и убоге, подизао и украшавао храмове, много се постио и ревновао у молитви. Када би у дубокој старости разболе се, и осећајући да му је то предсмртна болест он призва к себи своју супругу и децу и остави им дирљиво завештање да живе у љубави и миру. Затим нареди да га однесу у манастир, и тамо с великом радошћу прими од игумана монашки постриг. И веома се радоваше и благодараше Бога што га удостоји овога дара, за којим је давно чезнула душа његова. Пред саму своју кончину он прими велику схиму. Пошто се опрости са свима, он осени себе крсним знаком и предаде душу своју у руке Божје.[7] Он чесно би погребен у храму Преображења Господња. Његове свете мошти и данас изливају многа чудеса у славу Господа нашег Исуса Христа, коме слава сада и увек и кроза све векове. Амин.
________________________________________
НАПОМЕНЕ:
1. Пров царовао од 276. до 282. године.
2. аполон бог старих Грка и Римљана, сматран Богом светлости, просвете, песништва, музике, прорицања.
3. Синад -град на северу Фригије; данас - рушевине близу Ескикаре.
4. Кастор и Полукс, по веровању Грка и Римљана, беху синови врховног бога Зевса или Диа, због чега се називаху Диоскори. Њих су сматрали за заштитнике државе; у њихову част светковани су нарочити празници, звани "Диоскорије".
5. Тојест Исуса Христа.
6. Свети Зосима пострадао почетком четвртога века, у време римског цара диоклецијана.
7. 19. септембра 1299. године.
Ако вам се ова порука допада подржите наш рејтинг кликом на банер: