1. 6. (14. 6) Свети мученик Јустин Философ; Свети мученик Јустин, Харитон, Харита, Евелпист, Јеракс, Пеон, Валеријан и Јуст; Преподобни Агапит Печерски

ИЗ ОХРИДСКОГ ПРОЛОГА

1. Свети мученик Јустин Философ. Рођен од јелинских родитеља у самаријском граду Сихему, доцније названом Наблус, 105. године по Христу. Усрдно тражио мудрост у философа, најпре стоика, затим перипатетика, затим питагорејаца и најзад у платониста. Премда га ни Платонова философија није задовољила, ипак се на њој задржао најдуже немајући ничега шта би га више привлачило. Но Провиђењем Божјим јави му се неки часни старац, који поколеба у њему сву философију Платонову, и напомену му, да људи не могу знати истину о Богу док им то Бог не открије, а Бог је открио истину о Себи у књигама Светог Писма. Јустин поче читати Свето Писмо, и сав постане убеђени хришћанин. Ипак није се хтео крстити нити хришћанином назвати све докле се није лично уверио о лажности свих оних оптужби које су незнабошци против хришћана истицали. Дошавши у Рим у долами философској, он убрзо стекне тамо велико поштовање и много присталица. Присуствовао је мученичкој кончини светих мученика Птоломеја и Лукија. Видећи мучење невиних хришћана, он написа апологију (одбрану) хришћана и хришћанског учења и преда је цару Антонину и сенату. Цар с пажњом прочита апологију и нареди да престане гоњење хришћана. Јустин узе препис цареве наредбе и с њом оде у Азију где помоћу те наредбе спасе многе гоњене хришћане. Потом се врати понова у Рим. Када наста гоњење од цара Марка Аврелија, он написа другу апологију и упути је цару. Неки нечасни философ Крискент, циник, оптужи га као хришћанина, из зависти што га Јустин преодолеваше у свима препиркама, те Јустин допаде тамнице. Желећи смрт Јустину, а бојећи се да се овај како на суду не оправда, Крискент улучи прилику, те некако отрова Јустина у тамници. Тако сконча свој земни живот овај велики заштитник вере хришћанске, и пресели се у блажену вечност 166. године.

2. Свети мученик Јустин, Харитон, Харита, Евелпист, Јеракс, Пеон, Валеријан и Јуст. Сви пострадали у Риму за време Марка Аврелија и епарха Рустика. Када Рустик упита: "Мислите ли ви да ћете, ако умрете за Христа, примити награду на небу?" - одговори свети Јустин: "Не мислимо него знамо". После тога сви беху обезглављени, 163. године и преселише се у вечно царство Христа Бога.

3. Преподобни Агапит Печерски. Безмездни врач. Ученик светог Антонија Печерског. Лечио људе молитвом и давањем зеља, од кога је он справљао себи хлеб. Тако излечио и кнеза Владимира Мономаха, због чега се прочује на све стране. Позавиди му на томе кнежев лекар, неки Јерменин, и почне га клеветати. Када се Агапит разболи, дође му овај Јерменин и погледавши га, рече му да ће кроз три дана умрети, а ако не умре, да ће се и он, Јерменин, замонашити. Рече му Агапит, да је њему јављено од Господа да неће умрети кроз три дана него кроз три месеца. Тако се и зби. По смрти Агапитовој дође Јерменин игуману Печерском и замоли га да га замонаши, јер, вели, јавио му се из онога света Агапит и подсетио га на обећање. И тако негдашњи завидљивац поста кротки монах Провиђењем Бога, који је рад да се сви људи спасу. Упокоји се свети Агапит око 1095. године.

Анувије, још три тамне нићи,
Па ћеш Бoгy на истину поћи:
Кажи нама слово полезное! —
Три га старца питаху утроје.
Анувије одзбори старцима:
— Изложен сам био гоњењима
За Крст часни и за веру праву.
Хтедох дати за Господа главу.
Но Господ ме од тога одврати
мученички венац не хте дати.
Никад земно од Бога не тражи
Сваким добром Господ ме ублажи.
Светли ми се ангели јављаху.
Небесну ми храну доношаху.
Што год просих, од Бога получих,
Многе тајне видех и докучих.
Видех небо и ангелске лике,
Апостоле, свеце, мученике,
Лик небесни свети и радосни,
И Рај чудни, чудни и сладосни.
Видех Пак'о и муке грешничке,
И све тамне војске сатанинске.
Лаж на уста никад не изрекох.
Од свих сласти земних се одрекох.
Христов лик ми више сунца сија
Прост'те старци, грешног Анувија!

РАСУЂИВАЊЕ

Нико није толико бестидних клевета просуо на Христа Господа колико Јевреји. Њихов Талмуд кипти од злобе и пакости према Господу. Но све те ништавне клевете оповргава јеврејски најистакнутији историчар после Христа, Хосиф Флавије, рабин и научник, који је живео крајем I столећа. Он пише: „У то време живео је Исус, муж мудри, који се једва може назвати човеком због тога што је чинио чудесна дела — учитељ људи који су примали истину c радошћу. Он је привукао к себи много следбеника, како из Јудеја, тако и из Грка. Он је био Христос. Па и после тога, када је Пилат, по достави наших најзнатнијих људи, осудио Њега на крсну смрт, ипак Га нису напустили они који су Га и раније љубили: Он се опет јавио њима жив трећи дан, како су божествени пророци предсказали o тим и многим другим делима, која се на Њега односе. И секта хришћана, тако по Њему назвата, постоји до дана данашњега."
Тако је записао човек неверујући у Христа, но научник слободан од пристрасности и злобе.

СОЗЕРЦАЊЕ

Да созерцавам чудесно исцељење таште Петрове и то:
1. како Господ Исус узе за руку грозничаву жену, и пусти је грозница и служаше им,
2. како Господ може и мене исцелити од грознице страсти, тако да бих ја одмах могао исправити се и служити My духом свецелим.

БЕСЕДА

о томе шта је почетак

Ако би неко знао број звезда на небу, и имена риба у мору, и збир траве у пољу, и навике зверова у гори, а немао страха од Бога, његово је знање као вода у решету. И пред смрт његово га знање чини већим страшљивцем од пуке незналице.
Ако би неко могао погодити све помисли људске, и прорећи судбе људске, и објавити сваку тајну што земља крије у дубинама својим, а нема страха од Бога, његово је знање као млеко насуто у нечист суд, од кога се све млеко уквари. И на самртном часу његова му мудрост неће светлети ни колико угарак без пламена, него ће му ноћ смртну чинити још тамнијом.
Почетак је мудрости страх Господњи. Ко није правилно почео, како ће правилно дочети? Ко је од почетка пошао кривим путем, мора се вратити назад и ухватити правилан почетак, то јест корачити ногом на прави пут. Ко нема страха од Бога, тај не може имати љубави к Богу. Шта говоримо? Ко нема страха од Бога, тај нема вере у Бога. Највећи подвижници, самомученици, који су се по 40 или 50 година подвизавали дан и ноћ, до смрти су били испуњени страхом од Бога, а они, најбезгрешнији међу смртнима, вапили су на самртном часу: Боже, помилуј ме грешнога!
Страх од Бога је со целокупне побожности. Ако нема те соли, сва наша побожност је бљутава и млитава. Страх од Бога притеже бедра, опасује трбух, отрежњава срце, зауздава ум, бичује самовољу. Где је покајање без страха од Бога? Где смирење? Где уздржање? Где целомудрије? Где стрпљење? Где служба и послушност?
О браћо моја, пољубимо ову реч као свету истину: почетак је мудрости страх Господњи! О Господе свесилни, укорени страх Твој у срца наша. Теби слава и хвала вавек. Амин.

ЖИТИЈЕ ПРЕПОДОБНОГ ОЦА НАШЕГ ЈУСТИНА НОВОГ ЋЕЛИЈСКОГ
"Молитва је просфора
умешена од суза и срца"
Ава Јустин
Отац Јустин (Поповић) рођен је на дан Благовести Пресвете Богородице (25. марта, по старом календару) 1894. године, у Врању, од побожних православних родитеља Спиридона и Анастасије. Световно име Благоје добио је по празнику на који се родио. Отац Спиридонов, познати поп—Алекса, био је најмање седми по реду свештеник из старе породице Поповића. И Спиридон је учио богословију (два разреда), међутим, отац га је повукао из школе те је он касније прислуживао у храму и домаћим свештенодејствима, одржавајући дух црквености и побожности у домаћинству у коме је растао мали Благоје. Мајка Анастасија је из угледне домаћинске породице из околине Врања. Изродили су осморо деце, али им је у животу остало само троје: кћер Стојна и синови Стојадин и Благоје.
Као дечак често је са родитељима одлазио код Светог Оца Прохора чудотворца у Пчињски манастир и тамо бивао на молитвама и богослужењима, а једном је био и лични сведок чудесног исцељења Светитељевом божанском силом мајке му Анастасије од тешке болести. О дубокој побожности своје мајке и сам је касније често причао, а из његових бележака објављен је и потресни запис о блаженом престављењу праведне „слушкиње Божије Анастасије — Васкрснице, моје бесмртне дародавке"
Основну школу Благоје завршава у Врању, да би се потом, положивши пријемне испите највишом оценом, уписао у деветоразредну Богословију „Свети Сава" у Београду (1905-1914). Наставници су му Николај Велимировић, Атанасије Поповић, Веселин Чајкановић, Борислав Лоренц, Стеван Мокрањац... Посебан утицај на Благојев духовни и образовни развој извршио је велики учитељ Свети Владика Николај, који је посебно запазио и ценио његову љубав према богословљу и несумњиву књижевну даровитост.
Намеру Благоја Поповића да прими монашки постриг по завршетку Богословије (у јуну 1914. године) омело је опирање родитеља и њихова молба Митрополиту Београдском Димитрију (Павловићу) и Епископу Нишком да га не замонаше.
Одмах по избијању Првог светског рата Благоје Поповић позван је у војску и, као богослов, распоређен у болничку чету при војној болници „Ћеле кула" у Нишу. Крајем 1914. преболео је пегави тифус и био на кратком отпусту код родитеља; од 8. јануара 1915. поново је на дужности болничара у Нишу, све до повлачења са српском војском према Косову и, затим, преко Албаније. Страхоте рата, беда и патња измучених српских ратника, сећање на мучеништво и жудња за охристовљењем, појачале су његову, дуго неговану, одлуку да прими монашки завет.
У православном храму у граду Скадру, уочи Светог Василија Великог, З1. децембра 1915./ 1. јануара 1916. године, архимандрит Венијамин (Таушановић), потоњи владика браничевски, постригао је младог богослова Благоја Поповића, заједно са Миланом Ђорђевићем, каснијим Епископом Далматинским Иринејем.
Млади монах узео је име Светог Јустина Мученика и Философа (II век после Христа), великог апологете у историји хришћанске патристике и значајног философа хришћанства.
На предлог митрополита Димитрија, доцнијега Патријарха Српског (1920—1930), Српска Влада шаље, јануара 1916. године, групу млађих и даровитих богослова, међу њима и монаха Јустина, на Духовну академију у Петроград.
Јустин Поповић остаће у Русији до јуна 1916. године, када, услед наговештаја бољшевичке револуције и бурних догађаја који ће уследити, прелази у Енглеску, где ће га Николај (Велимировић), тада јеромонах, прихватити и уписати на један од колеџа Оксфордског универзитета. До 1919. године отац Јустин прошао је редовне студије теологије, али диплому није добио пошто му докторски рад Философија и религија Ф. М. Достојевског није прихваћен. У завршном поглављу дисертације млади докторант је, наиме, био изложио оштрој критици западни хуманизам и антропоцентризам, особито онај у римокатолицизму и протестантизму. Енглеским професорима било је тешко да такву критику приме, па су од њега тражили да своје ставове ублажи и измени. На захтев професора Јустин Поповић није пристао, и тако се, почетком лета, вратио у Србију без оксфордске дипломе.
Већ септембра 1919. године, Свети Архијерејски Синод Српске Православне Цркве шаље Јустина на Теолошки факултет Атинског универзитета, где остаје до маја 1921, на ново положивши све потребне испите и стекавши докторат из православног богословља на тему Светог Макарија Египатског.
У међувремену, маја 1920, рукоположен је за јерођакона, вероватно приликом једнога од краћих долазака из Грчке у Србију.
По повратку у отаџбину Јустин Поповић постављен је за суплента Богословије „Свети Сава", премештене тада из Београда у Сремске Карловце. Тамо је од октобра 1921. предавао најпре Свето писмо Новога завета, а затим и Догматику и Патрологију. Потпуно се предавши просветитељском и поучитељном послу, ширећи православну светоотачку методологију и светосавску просвету и културу, он је унео низ плодотворних новина у образовно—васпитни живот богословије, потиснувши овештали схоластички и протестантско—рационалистички метод наставе.
Године 1922, 7. јануара, на Усековање Светог Јована Крститеља, патријарх Димитрије рукоположио је, у Сремским Карловцима, јерођакона Јустина у јеромонаха.
Професори Карловачке богословије покренули су 1922. Хришћански живот, месечни часопис за хришћанску културу и црквени живот, који иде међу најбоље периодике овога опредељења код нас. Првих шест бројева уредио је др Иринеј (Ђорђевић), потоњи епископ далматински, а од седмог броја прве године па до краја излажења (1927; изузев бројева 1—9 из 1925) уредник часописа првенствено је Јустин Поповић, уз кога је радио проф. Велимир Арсић. Последње бројеве Хришћанског живота (8—12/1927) отац Јустин издао је у Призрену.
Јустин Поповић докторирао је 1926. године на атинском Теолошком факултету. Тема нове његове дисертације била је: Учење Светог Макарија Египатског о тајни људске личности и тајни њеног познања.
На Карловачкој богословији положио је марта 1927. године професорски испит. Рад који је том приликом одбранио тицао се православне аскетско—богословске проблематике и носио је назив „Гносеологија Св. Исака Сирина".
Непоколебиво еванђелско и светоотачко опредељење о. Јустина и његова истинољубивост и правдољубивост (испољена још у детињству), као и критика одређених појава у тадашњем јавном и црквеном животу у текстовима у часопису „Хришћански живот", изазивали су жесток отпор извесних друштвених и црквених кругова.
Августа 1927. отац Јустин је премештен (протеран) за професора Призренске богословије. Ово премештање имало је за циљ само гашење његовог све утицајнијег часописа, јер је већ јуна 1928. године поново враћен у Сремске Карловце.
Из Карловачке богословије Јустин Поповић је по други пут удаљен 1930. године.
По одлуци Светог Синода, донетој половином децембра исте године, упућен је у православну мисију у Поткарпатску Русију у Чешкој, као пратилац и помоћник Епископу Битољском Јосифу (Цвијовићу).
У Чешкој, где остаје годину дана, изузетно успешно је обављао повраћај у отачку веру насилно поунијаћених православаца. Тада му је, за обновљену Лукачевску епархију, понуђен архијерејски чин, али је смирени о. Јустин одбио то достојанство.
Стога, можда, по повратку у Србију Јустин није одмах враћен на наставнички посао, већ је тек августа 1932. постављен за професора Битољске богословије, где ће радити две пуне школске године. Тамо је настала његова прва књига Православне догматике.
Средином двадесетих година Јустин Поповић био је и преко граница Српства већ чувен као светоотачки православни богослов. Тако су га године 1928. православни митрополит Пољске Православне Цркве и Варшавски университет у више наврата позивали да се прихвати Катедре догматског богословља на одсеку овог университета за студије православне теологије. С друге стране, велики руски богослов Николај Глубоковски, који је у то време предавао на Софијском университету, писао је 1932. Патријарху Српском Варнави да оцу Јустину омогући да „специјално ради на православном богословљу, примењујући своја знања, енергију и духовно искуство".
Тек фебруара 1934. изабран је Јустин Поповић за доцента Богословског факултета у Београду. На дужност професора Упоредног богословља ступио је 21. децембра исте године, да би 15. јануара 1935. одржао приступно предавање под насловом „О суштини православне аксиологије и критериологије". Касније, изабран је за професора догматике.
У конкордатској борби 1937. године отац Јустин био је недвосмислен и непопустљив бранилац независности и самосуштине Српске Православне Цркве.
Јустин Поповић један је од утемељивача Српског философског друштва, основаног на иницијативу Бранислава Петронијевића 22. октобра 1938. године.
Треба рећи да је добро савладао и говорио више старих и модерних светских језика: старословенски, грчки, латински, румунски, новогрчки, енглески, немачки, француски.
У међуратном периоду текстови о. Јустина излазили су у преко 20 часописа и других различитих штампаних гласила претежно, али не и једино, црквене периодике, у распону од Сремских Карловаца до Скопља, међу којима издвајамо следеће: „Раскрсница", „Вера и живот", „Народна одбрана", „Духовна стража", „Црква и живот", „Весник Српске Цркве", „Светосавље", „Хришћанско дело", „Пут", „Богословље", „Идеје", „Хришћанска мисао", „Пастирски глас", „Преглед Епархије Жичке", „Жички благовесник"... Такође, бројни су и преводи оца Јустина из светоотачке и савремене православне мисли објављивани у међуратној црквеној штампи (Свети Макарије Велики, Свети Исак Сирин, Свети Јован Кронштатски...).
Током Другог светског рата отац Јустин делио је судбину српског народа и Српске Цркве: живео је по скривеним српским манастирима преводећи патристичке и хагиографске списе и бавећи се егзегезом Новога завета. Учествовао је у писању Меморандума Српске Цркве о страдању Срба у злогласној НДХ. Како Универзитет у Београду за време немачке окупације није радио, него су од 1942. године само обављани испити, иако је професорска комисија била изабрала професора Јустина Поповића да обавља испите, немачке власти су дуго одбијале да му то одобре. Чувена су његова предавања о Светосављу у Београду током 1944. године, држана српској школској омладини и студентима у поробљеној Србији. Негде пред Светог Саву 1944. године, када је вођа српског устанка против окупатора и злотвора Немаца, усташа и комуниста, ђенерал Југословенске краљевске војске у Отаџбини, Драгољуб Михаиловић, држао свој Свесрпски светосавски конгрес у селу Ба под Сувобором, затражено је од Дражиног Равногорског савета да др Јустин Поповић, као најкомпетентнији српски теолог, да своје писмено мишљење о односима Цркве и државе, какви би требало да буду у новој српској држави после ослобођења. Јустин је написао и доставио на Равну Гору један текст који представља изразито православно, светоотачко виђење односа Цркве и државе.
По доласку нове комунистичке власти у Југославију, 1945. године, Јустин је прогнан са Београдског Универзитета (заједно са још 200 српских професора), а затим је и ухапшен и затворен. Ухапшен је у манастиру Сукову код Пирота и спроведен у београдски затвор, заједно са својим духовним чедом, јеромонахом Василијем (Костићем), који ће касније, као Владика Бањалучки, бити прогањан, а као Епископ Жички још једном бити у комунистичком затвору. Из затвора су о. Јустин и о. Василије спашени доласком у то време (новембра 1946) из изгнанства Патријарха Српског Гаврила (Дожића). Замало стрељан као „народни непријатељ", проф. Јустин Поповић протеран је из Београда, без пензије, лишен људских, верских и грађанских права. Мењао је манастире у којима је боравио (Каленић, Овчар, Суково, Раваница), али ниједна обитељ није смела дуже да га задржи.
По промислу Божијем, међутим, у једном сусрету у Београду у пролеће 1948. године, тадашња игуманија светоћелијска, мудра и одважна мати Сара, позвала је оца Јустина у женски манастир Ћелије код Ваљева, где он живи практично у кућном притвору од 27. маја 1948...
... радећи на својим списима и преводима, служећи свакодневно Божанску литургију, и као предани духовник монахињама и свем побожном свету, као учитељ и узор бројним нараштајима православних српских и страних богослова, као „скривена савест целе Српске Православне Цркве и народа" (по речима грчког теолога и академика Јована Кармириса).
Непрестано је праћен, често ислеђиван у Удби, ограничавана му је слобода кретања и сусрета, али никада није био остављен од ћелијског сестринства које је због и ради њега страдало од богоборних комунистичких власти.
Ретко који часопис после Другог светског рата, иначе малобројне црквене периодике под комунистичком окупацијом, усудио се да штампа који текст о. Јустина, тако да после 1945. године бележимо тек четири текста објављена у отаџбини, један у „Православном мисионару" (1958), два у „Гласу Православне Епархије Нишке" (1968, 1969), и четврти у „Православљу" (1969). Томе придодајемо и два објављена у емиграцији, у „Американском србобрану" (1969) у Питсбургу у Америци и у „Календару Свечаник" у Минхену (1970).
Нарочито је запажена духовничка делатност оца Јустина и његово живо и плодотворно општење са православном браћом Русима и Грцима. Руски духовници су му били исповедници, са руским избеглицама код нас дружио се доживотно, а грчке посетиоце дочекивао је као долазнике из апостолских и светоотачких времена и крајева. Као човек и духовник отац Јустин је иначе увек био отворен, пун љубави за свако људско биће, поготову за искрено тражећу и жедну истине интелигенцију, а особито за омладину и студенте. Много је живих сведочења да су његова вера и ватрена оданост Христу и Истини, дубока ученост и мудрост, проницљивост и богоречитост извршили пресудни утицај на опредељење многих за монашки живот. Зато је и пре и после рата духовно одгајио и у епископску службу упутио десетину својих ученика, а у свештеничку службу и монашки подвиг на стотине и хиљаде младих душа.
На сваком богослужењу молио се са обилним сузама. Често се на молитви у цркви толико расплакао, да се понекад и загрцнуо, што су сви присутни у храму примећивали, мада је он настојао да тај дар суза прикрива. Спомињао је на Светим Литургијама на стотине имена која су му пошиљана, лично или писмима, од људи са многих страна, који су га молили да се моли за живе и упокојене сроднике и познанике. Уз ова имена људи су често давали или слали новац, па је то био један од извора прихода за манастир Ћелије, а и за његове личне трошкове, који су углавном ишли на путовање и набавку папира за писање и куцање многобројних радова, насталих у том ћелијском периоду живота и рада овог неуморног Подвижника, Мислиоца, Богослова и Духовника, у српској хришћанској хиљадугодишњици свакако једнога од највећих.
Јустин никада није могао бити враћен на Универзитет, на своју катедру Догматике, али су код њега тајно долазили многи универзитетски професори, не само теолози, него и са других факултета, нарочито лекари и психолози, а још чешће поједини песници и књижевници на разговоре и савете. (Један од писаца и песника, адвокат Милан Д. Милетић, недавно је објавио предивну мању књигу личних „сведочења о Светом Ави Јустину", под карактеристичним насловом „Заљубљен у Христа", Београд, 2002). Поготову му је долазила студентска омладина, која се интересовала личним и општељудским животним проблемима савремености. Зато је имао и стицао све већи број ученика. Имао је доста пријатеља по Европи и Америци, који су га тајно снабдевали оном најважнијом новом теолошком и философском литературом, тако да је био сасвим упућен у токове савременог западног света и посебно западног хришћанства. Није остајао ни ван проблематике савременог екуменизма, па је као плод тог његовог интересовања настала књига „Православна Црква и екуменизам" (изашла на српском и грчком, у Солуну 1974; затим на руском и румунском).
Упокојио се у Господу у дан свога рођења, лицем на Благовести 1979. године.
Испраћен је свенародно од мноштва српског свештенства и народа и од већег броја православних, Грка, Руса, Француза, јер је од многих њих, а нарочито од светогорских монаха, још за живота сматран за светитеља. До данас већ има преко десет икона са његовим светим ликом, у Србији, Грчкој, Француској, Америци, а светогорски монаси и други православци написали су му и тропар, кондак и друге делове Службе.
Његов гроб крај манастирске цркве у Ћелијама постао је место поклоништва за многе побожне душе, за православне широм Балкана, Европе и Америке. Благодатна препорођајна чуда на његовом гробу и по његовим молитвама већ су забележена, а очекује се и његово скоро свечано уношење у календар Светих Српске и васцеле Православне Саборне Цркве.
Целокупни опус оца Јустина обухвата око 40 томова, а од тога је до сада објављено на српском око 30, на грчком 4, 7 томова на француском и 1 на енглеском језику.
Бројни теолошки радови аве Јустина, осим догматике и егзегетике, обухватају области патристике, аскетике, литургике, као и теме из хришћанске философије и посебно из православне антропологије и на православљу засноване философије културе.
„Човек и Богочовек", наслов је који би могао бити карактеристичан и за сво његово богословље, јер у те две теме, или још тачније и Јустину верније: у тој двојединој теми БОГО—ЧОВЕКА обухваћена је сва Јустинова богословска мисао и животна философија, и више од тога: сва његова дубока и сложена личност, павловских и достојевсковских димензија. То је уједно и свеживотна Јустинова мисија мученика људског бића и мисли, Пророка и Благовесника у нашем веку и нашем народу, а она се састоји у крсном, тужнорадосном, распето—васкрсном сведочењу о Богу и Човеку, сусретнутим и сједињеним, без сливања, умањења и губљења, у Христу Богочовеку, вечном Божанском Логосу и Творцу, али и Спаситељу и Осмислитељу човека и рода људскога и свега света.
Благовесник ћелијски је истицао како је сваки хришћанин дужан да својим животом „исписује и даље Еванђеље Христово". Сходно том ставу и апостолској препоруци, његов живот је уистину био једно „живо савремено Еванђеље Христово". Уопште треба рећи и нагласити да је Преподобни Јустин Нови Ћелијски био и остао ретка, светоотачка појава у нашем двадесетом веку, скривена али неумитна савест Српске Светосавске Цркве и читавог јеванђелског, апостолско—светоотачког Православља у свету. То су му признавали још за земног живота, а после блаженог престављења његов углед и утицај све више расте, бар код оних који имају очи да виде и уши да чују, како вели Јеванђеље.
Скривајући дар прозорљивости, о. Јустин непогрешиво је поучавао, о чему најречитије сведочи следећи пример: када га је отац Клеопа посетио у манастиру Ћелије, и затражио тајински савет да ли да остане на Светој Гори, отац Јустин га је посаветовао: „Оче Клеопа, ако одеш на Свету Гору, придодаћеш још један цвет у Врту Богомајке. Али коме ћеш оставити вернике? Тамо се, Свети оче, молиш само за себе. А у земљи се молиш за све и можеш привести Богу много душа лишених поучитеља... Ја велим да останеш у земљи, Свети оче, да спасеш и себе и да помогнеш спасењу других. То је највеће добро дело садашњих монаха. Особито сада, када се боримо с безверјем, са сектама, са религијским индиферентизмом!"
Преузето са: www.celije.org.rs

Архимандрит ЈУСТИН Поповић
ЖИТИЈА СВЕТИХ

1. ЈУНИ

ЖИТИЈЕ И СТРАДАЊЕ СВЕТОГ МУЧЕНИКА ЈУСТИНА ФИЛОСОФА

Свети мученик Христов Јустин роди се у Сирији Палестинској, у пределима Самарије, у граду који се првобитно звао Сихем, а доцније[1] би назван Неаполис Флавија.[2] Отац његов Приск беше знатан пореклом, али незнабожац по вери; а и сам Јустин беше идолопоклоник пре но што се просвети светлошћу свете вере. Имајући од младости велику љубав за истину, он успеваше у наукама које се изучаваху у грчким незнабожачким школама, јер беше врло бистар. Изучивши беседништво, он жуђаше за философијом, и у почетку он постаде ученик једнога философа - стојика[3], желећи да упозна њихово учење. Јустин је горео од жеље да сазна истину о Богу, шта је Бог. Но провевши неко време код овог стојичког философа, он од њега не сазнаде ништа о Богу, пошто стојик овај не знађаше Бога, нити сматраше потребним учење о Богу. Стога Јустин напусти овог учитеља и оде код другога, философа - перипатетика[4], који је сматран за мудрог. Не прође много дана, а овај се философ стаде погађати са Јустином око плате, не желећи да га учи забадава. Видећи среброљубивост његову, Јустин осети презрење према њему као према среброљупцу, и изведе закључак да је он недостојан називати се философом, пошто не зна да презире световна богатства.
Тако Јустин са тих разлога одбаци стојике и перипатетике. Но жудећи силно за истинском философијом, која би га привела к познању Бога, он приступи к неком чувеном учитељу философу - питагорејцу. А овај наложи Јустину да најпре изучава астрономију, геометрију, аритметику, музику и неке друге науке, тврдећи да су оне неопходне за овај живот. Размишљајући о томе, Јустин увиде да му је за изучавање ових наука потребно много година, а од њих нема никакве користи за душу. И пошто и од овога учитеља не чу ништа што би задовољило жељу срца његовог, које се из дана у дан све јаче распаљиваше божанском љубављу, Јустин напусти и њега.
Затим се Јустин обрати једноме од платоничара,[5] којих се мудрост у то време веома славила и много поштовала. Овај философ платоничар обећа Јустину да га од подобија телесних предмета научи познању бестелесних, од подобија земаљских - познању небеских, од разумевања идеја - разумевању Бога. Јер претпостављани завршетак ове платоничарске философије био је: прелаз од познања идеја ка познању Бога. Блажени Јустин пристаде на то, надајући се да ће постићи циљ својих стремљења - божанску мудрост: познати Бога и испунити се благодаћу Његовом. И код овог учитеља он остаде доста времена, и убрзо изучи Платонова основна начела и поставке, и постаде међу јелинима философ савршен и славан. Али овим путем Јустин још не могаше достигнути истинско хришћанско богопознање, пошто грчки философи не прослављаху Бога као Бога, него претвараху славу вечнога Бога у обличје смртнога човека и птица и четвороножаца и гадова. Ипак Јустин имађаше извесну духовну утеху, упражњавајући се у богомислију и поучавајући се у богопознању, уколико то могаше постигнути његов ум, још непросвећен истинским учењем.
Шетајући једном сам изван града на усамљеном месту близу мора, и размишљајући о разним философским умовањима, Јустин угледа једног непознатог чесног старца, украшеног седином. Пошто он пажљиво посматраше старца, старац га упита: Да ли ме познајеш, те ме тако пажљиво посматраш? - Не познајем те, одговори Јустин, него се чудим што те видим у овом пустом месту, где нисам очекивао да сретнем никога. Старац на то рече: Рођаци моји одоше на ову страну; очекујући њихов повратак, ја им изађох у сусрет, да бих их могао угледати издалека. А ти, шта овде радиш? Јустин одговори: Ја волим усамљене шетње, да бих несметано размишљао о философским питањима. Старац га упита: Какву корист добијаш од философије? Јустин одговори: Шта корисније може човек наћи од философије? Она је просветитељка ума, вођ и наставница свакоме расуђивању, руководитељка живота; ко је добро упозна, као у огледалу види незнање и заблуде других; без философског учења и правилне употребе разума мудрост не може постојати. Зато сваки човек треба да се учи философији, да би знао шта је корисно а шта није, чега се држати а шта одбацивати. Старац упита: Но доноси ли философија блаженство човеку? Јустин одговори: Зацело доноси. Старац упита: Реци ми онда, шта је философија, и које је блаженство од ње? Јустин одговори: Философија је разумевање свега постојећег и познање истине; а њено блаженство је награда тог самог разумевања и мудрости.
Старац упита: Ако се истина познаје помоћу правилног философског разумевања, онда кажи шта је Бог? Јустин одговори: Биће које се никада не мења већ је свагда подједнако, и узрок је свега постојећег, - ето, то мислим да је Бог. Старцу се допаде овај одговор, па настави са питањима: Да ли у свему постојећем има један општи разум? За некога ко је вичан у извесном занату, каже се да разуме тај занат: било то земљомерење, морепловство или лекарство; не важи ли то исто и у погледу осталих божанских и човечанских ствари? Стога ми још реци: има ли такав разум, из кога се рађа познање и божанских и човечанских ствари? - Несумњиво има, одговори Јустин. На то старац упита: Шта онда, је ли једно и исто: разумети Бога, или разумети музику, аритметику, астрономију, или ма шта слично томе? Јустин одговори: Ни у ком случају, јер једна је ствар знати Бога, а друга - знати неку науку, занат, уметност.
На то старац рече: Добро си одговорио, јер нека знања ми добијамо или од слуха и учења или од посматрања предмета сопственим очима. Ако би ти, на пример, неко причао да у Индији постоји такав и такав звер, који не личи на друге зверове већ се по својим особинама потпуно разликује од њих, ти га не би могао знати, не видевши га својим очима, нити би могао другоме причати о њему да претходно ниси чуо казивање о њему. А сада те питам: како ваши јелински философи могу правилно разумети о Богу или што истинито рећи о Њему, када никакво познање немају о Њему, пошто Га никада нису ни видели ни чули? Јустин одговори: Оче, сила Божанства се не гледа телесним очима, као што људи гледају извесна жива бића на земљи, него се само умом Бог може постизати, као што каже Платон, чијег сам учења следбеник.
Старац га онда упита: Постоји ли у нашем уму нека сила тако способна и толико моћна, помоћу које би могли постићи невидљиво пре но што помоћу телесних чувстава познамо и схватимо ма коју ствар? Јустин одговори: Заиста постоји таква сила; Платон је назива оком ума које је, по његовом учењу, дато човеку да би, очишћено и просвећено учењем философије, могло гледати саму истину божанску, која је узрок свима стварима, постизаваним умом. Та пак истина нема обличје, нити какво подобије, нити узраст, нити ишта што се може видети телесним очима, него је Биће изнад свих бића, непостижно, неисповедљиво, једино добро и лепо; самим тим Бићем од почетка је засађена у благородним душама жеља за познањем Њега, јер Он воли да Га те душе знају и виде.
Старцу беше пријатно слушати овакве речи, али ипак не беше сасвим задовољан овим Јустиновим расуђивањем о Богу, по учењу Платоновом, као несавршеним и, не слажући се с Платоном, рече: Ако Платон тако учи, као што ти исповедаш, зашто онда он сам не позна и не докучи истину Божју? Говорећи да је Бог невидљив и непостижан, он се видљивој твари, небу, звездама, дрвећу и камењу, истесаним у обличју човечјем, клањао као самоме Богу и, претварајући истину Божју у лаж, држао се идолопоклонства, и томе учио друге. Стога сматрам да Платон и остали јелински философи не поседују прави разум, који може постићи истинско познање Бога: "јер они залудеше у мислима својим, и помрачи се неразумно срце њихово; кад се грађаху мудри, полудеше" (Рим. 1, 21-22). Са сигурношћу рећи ћу: ум људски, не упућен Духом Светим и не просвећен вером, никако није у стању да позна и разуме Бога.
Док старац говораше то и многе друге ствари о правом богопознању и истинском богопоштовању, и о осталим божанским предметима, изобличујући заблуде јелинских философа, Јустин се дивљаше. Затим упита: Где онда, и каквог учитеља може човек наћи који би га упутио на истину, ако у Платону и у осталим философима нема истине?
Тада му старац стаде казивати о светим пророцима, говорећи: У врло давна времена, далеко пре свих философа, беху неки људи, свети и праведни и угодни Богу; испуњени Светога Духа, они предсказиваху о ономе што се сада збива. Ти људи називају се пророци. Они једини пре свих познаше истину и, објављујући је људима, они се никога не постидеше нити побојаше; и нико их ничим не могаше убедити, да макар у једној речи одступе од истине; и ташта слава их не могаше победиги. Све што они у откривењима од Бога добише или видеше или чуше, они казиваху чисто, просто, тачно и неустрашиво. Њихови списи постоје и сада; ко их са вером чита, доносе му много користи и просвећују му ум к познању истине. Ови свети пророци потврђују своје речи не виспреноречивошћу или софистичким доказима или умозакључцима, већ простим говором казују саму истину. Јер они сами, без икаквих софистичких разлагања, беху најсигурнији сведоци истине, јер су веровали у јединог истинитог Бога, Створитеља свега, и унапред објављивали долазак у свет Његовог Сина, Господа Христа. И нема сумње, пророци заслужују веру, пошто се нека предсказања њихова већ испунише, а друга се сада испуњују. Истинитост пак неких својих предсказања они потврђиваху чудесима, чинећи дивна дела силом благодати Божје, даване им одозго, што лажни, не од Бога постављени пророци, никада не могоше чинити, већ само заплашише људе неким демонским привиђењима и маштаријама.
Пошто тако поразговара са Јустином, овај непознати блажeни муж рече најпосле Јустину: Пре свега моли се приљежно истинитоме Богу да ти отвори врата светлости, јер само онај може видети и разумети оно што је Божје, коме сам Бог изволи открити; а открива Он свакоме који Га тражи молитвом и приближује Му се љубављу.
Рекавши то, старац оде од Јустина и постаде невидљив: и никада потом Јустин не могаде нигде пронаћи и видети овога човека. Шта Јустин осети у срцу свом по старчевом одласку, казао нам је потом он сам у разговору свом са славним Јеврејином Трифоном: "Огањ неки разгоре се у мени, распаљујући ми дух чежњом за Богом, и порасте у мени љубав према светим пророцима и према оним људима који су пријатељи Христови. Размишљајући о старчевим речима, ја дођох до закључка да је философија коју ми он објави - једина истинска философија, и стадох читати пророчке и апостолске књиге, и од њих постадох истински философ, то јест истински хришћанин".
Казавши то касније Трифону о себи, блажени Јустин обавести потомство о почетку свога обраћења к Богу, да од оног непознатог мужа, као с неба послатог, он би упућен на прави пут.
После тог душекорисног разговора са богонадахнутим старцем, Јустин се одмах даде на тражење хришћанских књига, и стаде са великим усрђем читати Божанска Писма. Древна пророчанства сибила[6] он упоређиваше са предсказањима светих пророка о Христовом оваплоћењу од Пречисте Дјеве, о Његовом добровољном страдању, о будућем Суду и о завршетку видљивог света; и видевши потпуну сагласност међу њима, он се дивљаше, и под унутрашњим руководством Светога Духа он постепено залажаше у све савршеније и савршеније познање Бога и Сина Божја. Из дана у дан у њему се појачаваше духовна топлота к побожности и, нагињући хришћанској вери, он се подсмеваше у себи јелинском безумљу. Но у то време постојаху извесне сметње, које не мало ометаху добру намеру душе у њеном стремљењу ка хришћанском благочешћу; то беху честа и љута гоњења на хришћане, и многе срамне, стидне и нечувене клевете, које су незнабошци лажно износили против хришћана, као да хришћани на својим ноћним богослужењима, када погасе светњаке, уједно са тим гасе и свећу чистоте, узајамно се оскврњујући нечистотом, и као да, слично зверима, једу људско месо. Таквим и сличним гнусним пањкањима незнабошци и Јевреји срамоћаху невине хришћане међу свима народима. Лажи неваљалих и безумних људи веровало се као суштој истини; и сви неверници мржаху хришћане, људе праведне и свете, гнушаху их се и ненавиђаху их као највеће безаконике, одговорне за тешке грехе, и предаваху их на љуте и разноврсне муке и смрти.
Овакве ствари спочетка одвраћаху Јустина од намере да се присаједини хришћанима; но ипак он није много веровао оптужбама, изношеним против хришћана, знајући добро да народни неразумни суд често невине осуђује као кривце, чисте осрамоћује као развратнике, и праведнике жигоше као грешнике. Видећи хришћане како неустрашиво одговарају на судовима, како су храбри у мукама, како сва видљива блага овога света презиру као ђубре, како се добровољно предају на муке за Господа свог, и како хитају на смрт као на пир, Јустин расуђиваше у себи овако: Није истина што се говори о хришћанима, као да они чине такве гадости, јер страстољубиви грешник, који необуздано задовољава телесне жеље и тражи насладе у једењу људског меса, боји се смрти, не подноси муке, не предаје себе добровољно на ране него их избегава; а кад допадне каквог суда, стара се на све могуће начине да се извуче, и не жали средства да се откупи од казне, да би потом могао живети безболно и, користећи се телесиим здрављем, још више задовољавати своје пожуде. Но хришћани нису такви: они добровољно изабирају да страдају за Христа у кога верују, и претпостављају смрт животу, - како се онда може налазити у њима такво грехољубље?
Расуђујући тако, Јустин се брижљиво распитиваше о животу хришћана, и потпуно се убеди да они пребивају чисто и непорочно у страху Господњем, будно чувају своје целомудрије, постом и уздржањем умртвљују себе сваки дан, често се моле, и непрестано се обучавају у свима добрим делима. Убедивши се потпуно у све то, Јустин веома заволе хришћане, приљуби се уз њих свим срцем, и прими свето крштење. И постаде велики поборник Христове вере, борећи се усменом и писаном речи са јелинима и са Јеврејима. И постаде непобедив војник Христов, и силан и храбар подвижник.
Иштући спасење душа људских, блажени Јустин је обилазио разне земље, учећи и проповедајући о имену Христовом, и обраћајући неверне од заблуде њихове к Богу. Дође он и у Рим, као философ, у философској долами, са ученицима својим.
И пошто многи долажаху к њему ради учења, он основа школу, и под видом световне философије он учаше истинској хришћанској философији. Сревши тамо јеретичког првака Маркиона,[7] он му јуначки противстаде, и написа књиге против јереси његове, као и против других јеретичких учења. Тамо у Риму бејаше неки незнабожачки философ - циник,[8] Крискент, велики непријатељ хришћана. С овим нечестивим философом истински хришћански философ свети Јустин непрестано вођаше борбу, препирући се с њим и пишући књиге против њега. Овај циник, проводећи поган и веома безакон живот, мрзео је хришћане због њиховог целомудреног живота по Богу, и завидео доброј слави Јустиновој, пошто је Јустин био слављен и поштован од свих Римљана због своје богонадахнуте мудрости и свог чистог и непорочног живота. У злоби својој циник је клеветао хришћане, лажно их оптужујући за многа срамна дела, да би у очима народа оцрнио Јустина и његове једноверце, и подигао народ противу њих. Слушајући то и гледајући, свети Јустин говораше: Ја желим да страдам за веру Христову и да будем убијен од неверника; и мислим да ће ме смрт снаћи преко овог циника Крискента, човека безумног, који више воли гордост него мудрост, и није достојан да се назива философом, јер се усуђује јавно тврдити ствари које не зна поуздано, како су хришћани тобож безбожници, немају Бога, и чине многа гнусна безакоња. Тако он хули на нас из мржње и злобе, и гори је од простих људи, јер се ови не усуђују говорити о стварима које не знају.
У то време цароваше у Риму Антонин Пиј (138-161 год.), наследник Адријанов. Сам Антонин не беше љут на хришћане; ипак су, на основу наредби ранијих царева, нечестиви идолопоклоници који су били на власти, гонили и убијали хришћане из велике мржње према њима, а и из користољубља, да би се дочепали њихових имања. И не толико због исповедања имена Христова, колико због лажних клеветничких оптужби, они извођаху хришћане на суд, истјазаваху их и предаваху на разне смрти. У то време догоди се у Риму овај случај: нека жена незнабошкиња, која провођаше прљав живот, чувши од хришћана проповед о истинитом Богу и учење о целомудреном животу, о награди праведника и о мукама грешника, би ганута и поверова у Христа. Свога пак мужа, ревносног идолопоклоника, огрезлог у телесним нечистотама, саветоваше на све могуће начине са жељом да га упути на уздржавалачки живот и обрати к истинитој вери. Но када виде да га никако не може поправити, она тражаше начин да раскине брак са њим, да не би више живела заједно с њим и скврнавила себе његовом нечистотом. Муж пак, дознавши који хришћанин научи његову жену хришћанској вери, оде код градоначелника и пожали му се на тог хришћанина, коме беше име Птоломеј. Слуга Христов Птоломеј би ухапшен, и дуго држан у смрдљивој тамници. Затим га градоначелник изведе на суд, и осуди на смрт. У време тог неправедног суђења стајаше тамо неки човек, по имену Лукије, па видевши где блажени Птоломеј би невин осуђен, рече неправедном судији: За какву кривицу, градоначелниче, предајеш на смрт човека који не заслужује смрт? Он није ни прељубочинац, ни насилник, ни убица, ни лопов, ни разбојник, нити је ухваћен у ком другом безакоњу. Његова је једина кривица што је изјавио да је хришћанин.
Грозно погледавши на њега, градоначелник га јаросно упита: Да ниси и ти из броја хришћана? Лукије одговори: Да, хришћанин сам. - Тада градоначелник нареди да и њега предаду на смрт. Но овој двојици хришћана придружи се и трећи, друг њихов, који велегласно објави да је хришћанин, те сви троје положише за Христа душе своје.
Сазнавши за ово неправедно погубљење светих, блажени Јустин се веома ожалости. И написавши Апологију (Одбрану)[9] хришћана и хришћанског учења, он је предаде цару и синовима његовим и целом сенату, неустрашиво готов на муке и смрт за Христа. Цар пажљиво прочита Апологију, удиви се мудрости хришћанског философа, и не само што се не наљути на њега и не предаде га на смрт, него чак похвали ум његов. У тој Апологији свети Јустин изобличи лажност незнабожачких богова, јасно приказа силу Христову, доказа да су клевете на хришћане лажне, и показа да је живот хришћана целомудрен и праведан. Ганут, цар издаде наредбу да хришћане не муче за исповедање имена Христова и да им не одузимају имовину, сем ако би неко био оптужен за кривицу, која заслужује суд и казну. Свети Јустин узе препис ове цареве наредбе, па отпуштен од цара, он по његовом одобрењу отпутова у Азију, где тада хришћани нарочито беху гоњени. И стигавши у Ефес у философској долами, коју до смрти своје није остављао, свети Јустин свима објави и објасни наредбу цареву, и разасла је у тамошње покрајине и градове. И настаде мир у Цркви Христовој, гоњење престаде на извесно време, и би радост велика вернима. Боравећи у Ефесу, свети Јустин имаде препирку са мудрим равином јеврејским Трифоном, и однесе победу над њим, позивајући се на књиге Старога Завета. О тој препирци, као и о споменутој Апологији, опширно се говори у Јустиновом спису: "Разговор са Трифоном Јеврејином".
Пошто проведе доста времена у Ефесу, понова крену натраг у Италију. И, по угледу на Апостоле, он свуда на путу проповедаше Христа, и препирући се с Јеврејима и с јелинима, он их обраћаше у свету веру, а верне утврђиваше. А кад дође у Рим, на њега се са страховитом мржњом и силном злобом окоми гореспоменути незнабожачки философ Крискент циник. Често водећи препирку са њим, свети Јустин га увек побеђиваше и пред свима посрамљиваше. Не могући одупрети се Јустину, и не знајући шта друго да ради, злобни Крискент га многим лажима оклевета пред римским судом. Свети Јустин би ухапшен и, као кривац, мучен у оковима. Но кад га судише на суду, на њему се не нађе никаква кривица. А завидљивац Крискент, бојећи се да Јустина не пусте на слободу, спреми тајно смртоносни отров, и на лукав начин отрова непобедивог војника Христовог. Али се зби оно што писаше св. Јустин у својој I Апологији: "Ви нас можете убијати, али нам не можете нашкодити".
Тако сконча[10] истински философ хришћански, свети Јустин, оставивши за собом многе списе, веома корисне Цркви Христовој, јер су испуњени мудрошћу Светога Духа. И представши подвигоположнику Христу Господу, он доби од Њега венац мученички и би увршћен међу свете Мученике, који славе Свету Тројицу, Оца и Сина и Светога Духа, кроза све векове, амин.

СТРАДАЊЕ СВЕТОГ МУЧЕНИКА ЈУСТИНА (ЈУСТА) и његове дружине

У оно време, када безбожни идолопоклоници беху по свима земљама и градовима издали безбожно наређење против побожних и благи закон држећих хришћана, да сваки који верује у Христа, буде приморан принети жртву идо лима, бише ухваћени свети мученици: Јустин (Јуст), Харитон и Харита жена, Евелпист, Јеракс, Пеон и Ливеријан, доведени у Рим, и изведени на суд пред градоначелника Рустика. И градоначелник рече Јустину: Покори се боговима и царским наређењима, да не би био осуђен. Свети Јустин му одговори: Никада не може бити осуђен нико, који се повињава заповестима Спаситеља нашег Исуса Христа. Градоначелник га упита: Којег си учења? Јустин одговори: Ја сам марљиво изучавао сва световна учења, и у свакоме знању постигао много, али се затим присајединих истинском учењу хришћанском, ма да оно није по вољи онима који блуде у неправилном умовању.
Тада Рустик рече: Та ли учења, бедниче, волиш, која су супротна нашем умовању? Свети Јустин одговори: Да, волим, јер следујем истинитом учењу хришћана. Градоначелник упита: Какво је то учење? Јустин одговори: Истинито учење које ми хришћани побожно држимо, јесте ово: знати јединог Бога, Творца и Саздатеља свега видљивога и невидљивога, и исповедати Господа Исуса Христа, Сина Божја, некада од пророка предсказаног, који ће доћи и да суди роду људском. Он је Проповедник спасења и Учитељ оних који желе да се утврде у врлини. О бесконачном Божанству Његовом, ја немоћни човек, и мањи од свих, не могу ништа како треба говорити, већ исповедам да је то ствар пророка, јер они пре много векова предсказаше долазак на земљу Онога кога ја назвах Сином Божјим.
Градоначелник упита: На ком се месту скупљају хришћани? Јустин одговори: Сваки одлази куда хоће и може. Зар ти мислиш да се сви ми сабирамо на једно место? То је неостварљиво, јер је Бог хришћански необухватљив местом, но као невидљив Он испуњава земљу и небо, и верни Му се свуда клањају и свугде се Он слави. Градоначелник рече: Ипак нам кажи, на ком се месту састајете, и где ти окупљаш своје ученике? Јустин одговори: Ја сам досада боравио близу дома неког Мартина, поред купатила званог Тимиотини; а дођох у град Рим по други пут, те и не знам друго место осим поменутог; сваког ко је долазио к мени, ја сам приводио истинитом учењу. Рустик га упита: Јеси ли, дакле, хришћанин? Јустин одговори: Да, ја сам хришћанин.
Тада се градоначелник обрати Харитону с питањем: Еда ли си и ти хришћанин? Свети Харитон одговори: С Божјом помоћу, и ја сам хришћанин. Затим Рустик упита блажену жену Хариту, да ли и она следује Христовој вери. Харита изјави да је и она благодаћу Божјом хришћанка. Потом Рустик упита Евелписта: А ти, ко си? Он одговори: Ја сам царски роб, али као хришћанину сам ми Христос дарова слободу, и Његовим милосрђем и благодаћу и ја постадох учесник исте наде, као и ови које видиш.
После тога градоначелник упита Јеракса, да није и он хришћанин. Јеракс му одговори: Зацело, и ја сам хришћанин, јер истога Бога почитујем и Њему се клањам. Градоначелник упита: Јустин ли вас начини хришћанима? Јеракс одговори: Ја сам и био, и бићу хришћанин. А свети Пеон који је ту стајао рече: И ја сам хришћанин. Градоначелник га упита: Ко тебе научи хришћанству? Он одговори: Од родитеља примих ово добро исповедање. На то Евелпист рече: И мене моји родитељи научише да будем хришћанин, а слушајући Јустинове речи, ја се још јаче учврстих у хришћанској вери. Градоначелник га упита: А где су твоји родитељи? Евелпист одговори: У Кападокији. Онда градоначелник упита Јеракса: У којој земљи живе твоји родитељи? Јеракс му одговори: Истинити Отац наш јесте Христос, а мати - вера у Њега; земаљски родитељи моји преставише се, а ја дођох овамо из Иконије Фригијске.
Тада се градоначелник обрати Ливеријану, да и он каже, да ли је хришћанин и не мари ли за њихове богове. Ливеријан одговори: И ја сам хришћанин, почитујем јединог истинитог Бога и Њему се клањам, а ваше богове презирем.
Обраћајући се поново Јустину, градоначелник рече: Слушај ти који се називаш красноречивим и сматраш да си следбеник истинитог учења, ако од главе па по целом телу будеш покривен ранама, очекујеш ли да ћеш због тога узићи на небо? Јустин одговори: Очекујем, јер ако претрпим то мучење о коме ти говориш, онда ћу и ја добити од Господа мог ону награду која је припремљена онима који сачувају Христово учење. Сигурно знам да све, који побожно поживе и на неки начин пострадају за Бога, очекује до свршетка целога света сакривена благодат Божја. На то градоначелник Рустик рече: Ти дакле мислиш да ћеш узићи на небо и добити неку награду од Бога твог? Јустин одговори: Не мислим, него сигурно знам и надам се у то без икакве сумње.
Тада Рустик рече: Хајде да приступимо послу што је пред нама: скупите се заједно, па сви скупа принесите боговима жртву. На то Јустин узврати: Нико који је при здравој памети неће зажелети да лиши себе побожности и упадне у заблуду и безакоње. Градоначелник Рустик рече: Ако се наредбама нашим не будете покорили, бићете стављени на муке без икакве милости. Јустин одговори: Ваистину желимо да претрпимо муке за Господа нашег Исуса Христа, и да се спасемо, јер ће нам те муке издејствовати спасење и смелост на Страшном суду Његовом, коме ће сав свет по Божјем наређењу предстати. - То исто и остали свети мученици рекоше, додајући ово: Чини брзо што хоћеш; ми смо хришћани, идолима принети жртву нећемо.
Чувши то, градоначелник изрече овакву пресуду: Они који неће да боговима принесу жртву и да се покоре царској наредби, нека буду штаповима бијени, па одведени на смрт: нека им одсеку главе, као што закони римски прописују.
И тако свети мученици, славећи Бога, бише изведени на губилиште, па пошто их бише, и секиром им главе одсекоше, они завршише страдања у спасоносном исповедању. Потом неки од верника тајно узеше чесна тела њихова и на достојном месту погребоше, уз садејство благодати Господа нашег Исуса Христа, коме слава кроза све векове, амин.

ЖИТИЈЕ ПРЕПОДОБНОГ ОЦА НАШЕГ АГАПИТА ПЕЧЕРСКОГ, БЕСПЛАТНОГ ЛЕКАРА

Када преподобни отац наш Антоније Печерски би прослављен даром исцељивања, к њему дође у пештеру из Кијева овај блажени Агапит, желећи душевно исцељење кроз пострижење у монашки чин. Добивши пострижење, он свом душом следоваше ангелоподобном житију преподобног Антонија, под његовим руководством. Агапит беше очевидац како овај велики муж служаше болеснима, и молитвом их својом исцељиваше; али, скривајући дар, дат његовој молитви, он болесницима даваше биља од своје хране тобож као лек. Видећи то, блажени Агапит се много труђаше, ревносно подражавајући светога старца у подвизима: јер, када би се ко од братије разболео, блажени је остављао своју келију у којој није било ничег што се могло украсти, одлазио к оболелом брату и служио му: подизао га, намештао, на рукама својим износио, и непрестано Бога молио за његово исцељење. А ако се понекад болест и продужавала, тиме је Господ желео да умножи веру и појача молитву слуге свога Агапита. И тако подражавајући подвиге преподобног Антонија, блажени Агапит се удостоји постати учесник и исте благодати с њим: јер молитвом својом исцељиваше све болеснике, и исто тако даваше им биље, које је варио за храну себи, због чега и би прозван лекарем. Глас о њему пронесе се у Кијеву, и многи болесници долажаху к њему, и одлажаху здрави.
У то време у граду Кијеву живљаше неки лекар, пореклом и вером Јерменин, врло вичан у лечењу, да му раније није било равног. Њему је било доста само да погледа тешког болесника, па да одмах погоди и каже дан и час његове смрти; и никада није погрешио. Један од таквих болесника, први бојарин код великог кнеза Всеволода, кога Јерменин баци у очајање предсказавши му смрт кроз осам дана, би донесен у Печерски манастир. Блажени Агапит, сатворивши молитву за њега, даде му да једе биље, које сам јеђаше, и исцели га; и одмах се слава његова пронесе по целој земљи Руској. А Јерменин, рањен стрелом зависти, стаде клеветати блаженога; и посла у Печерски манастир неког на смрт осуђеног, који је пред Агапитом имао узети отров и умрети. Видевши овог где умире, блажени Агапит му даде од биља које сам јеђаше, творећи молитву за њега, и тиме избави од смрти осуђеног на смрт. Од тада се иноверни Јерменин нарочито окоми на блаженога, и подговори своје једноверце да Агапиту даду смртоносни отров да попије; блажени попи отров, и остаде неповређен. "Јер зна Господ избављати побожне од напасти" (2 Петр. 2, 9), као што рече: "Ако и смртно што попију, неће им наудити" (Мк. 16, 18).

Потом се разболе у Черњигову кнез Владимир Всеволодович Мономах.[11] Јерменин овај га је врло брижљиво лечио, али без успеха, јер се болест погоршавала. Налазећи се већ на умору, кнез посла молбу тадашњем игуману печерском Јовану, да блаженог Агапита пошаље к њему у Черњигов ради лечења. Игуман призва к себи Агапита и обавести о кнежевој молби; но блажени Агапит, кога нико никада не беше видео да излази ван манастира ради лечења, смирено рече: Ако ради овога пођем кнезу, онда и к свима морам ићи. Молим те, оче, не приморавај ме да излазим ван манастирске капије ради славе људске, од које пред Богом обећах бежати до последњег даха. Ако допустиш, боље да отпутујем у неки други крај, па да се потом вратим овамо када ова невоља буде прошла.
Када изасланик кнежев увиде да неће моћи приволети блаженог Агапита да посети његовог господара, он стаде молити да му бар да од биља ради исцељења. Приморан игуманом, блажени даде изасланику од свога биља. Изасланик однесе кнезу биље. Чим кнез окуси од биља, одмах оздрави, на молитве блаженога. Тада кнез Владимир Мономах дође сам лично у Печерски манастир, желећи да види онога преко кога му Бог подари здравље, јер се никада раније није срео са блаженим, и сада је желео да му ода поштовање и да га обдари. Али Агапит, не желећи да буде слављен на земљи, сакри се. Онда кнез предаде игуману злато, донесено за Божјег угодника. Но после мало времена, исти кнез понова посла једног свог бојарина са многим даровима к блаженом Агапиту. Бојарин нађе светог Агапита у келији и положи пред њим кнежеве дарове: А блажени му рече: Чедо, ја никада ни од кога ништа не узех, пошто никада не исцељивах мојом силом већ Христовом; стога ми ни ово сада није потребно. Бојарин одговори: Оче, онај који ме посла зна да теби ништа није потребно; него преклињем те, прими ово ради утехе сину твом, коме Бог преко тебе подари здравље; а дарове подај, ако ти је воља, ништима. Старац му на то рече: Пошто тако говориш, примићу с радошћу. А ономе који те послао реци, да и остало што има - туђе је, и да ништа од тога неће понети са собом када буде одлазио из живота; стога нека и остало разда ништима, јер сам Господ, који се налази у ништима, избави га од смрти, а ја сам по себи ништа успео не бих; и молим, нека се он не оглуши о ово што му поручујем, да не би још горе пострадао.
Рекавши то, блажени Агапит узе донесено злато и изађе са њим из келије, као да хоће да га сакрије. И изневши га ван келије, он га баци, а сам побеже и сакри се. После неког времена изиђе бојарин, па видевши све дарове бачене пред врата, покупи их и предаде игуману Јовану. Затим, вративши се кнезу, бојарин му исприча све што виде и чу од блаженога. И сви разумеше да је он - истинити слуга Божји, који једино од Бога иште награде а не од људи. И кнез, не усуђујући се да не послуша светитеља, стаде дарежљиво раздавати своју имовину ништима.
После многих богоугодних трудова и подвига разболе се и сам овај бесплатни лекар, блажени старац Агапит. Сазнавши за то, гореспоменути лекар Јерменин дође му у посету, и стаде се расправљати са њим о лекарској вештини, питајући га, каквим се биљем лечи таква болест. Блажени одговори: Онаквим каквим сам Господ, као лекар душе и тела, подари здравље. - А Јерменин, сматрајући блаженога за велику незналицу у лекарству, рече својим пратиоцима: Овај ништа не зна у нашој вештини. - Затим, узевши га за руку, рече: Истину говорим: трећег дана умреће; ако се промени реч моја, онда ћу ја променити живљење моје, и сам ћу постати овакав монах. Блажени на то ватрено рече: Такав ли је твој начин лечења: више говорити о смрти него о помоћи! Ако си вичан, дај ми живот; ако пак тиме не владаш, зашто ме понижаваш, осуђујући ме да умрем трећега дана? Мене је обавестио Господ да ћу кроз три месеца отићи к Њему. - Јерменин му понова рече: Ето, ти си се већ сав изменио, а такви нипошто не могу да живе више од три дана.
Стварно, свети Агапит беше веома изнемогао, те се сам није могао ни покренути. Међутим, к блаженом Агапиту, који сам беше толико болестан, донесоше ради исцељења неког болесника из Кијева. А блажени, свечудесном помоћју Божјом, одмах устаде, као да није боловао, узе своје уобичајено биље, које му служаше за храну, и показа га Јерменину, говорећи: Ево биља којим ја лечим: види и разумеј! А он, погледавши, рече: Ово није од нашег биља, него мислим да је из Александрије. - Подсмехнувши се његовом незнању, блажени даде болеснику од тог биља и, помоливши се, одмах га оздрави. Затим рече Јерменину: Чедо, молим те, ако ти је по вољи, једи са мном ово биље, пошто ничим другим немам да те угостим. Јерменин му одговори: Оче, ми овога месеца постимо четири дана, и сада ја држим пост. Чувши то, блажени га упита: Ко си ти, и које си вере? Он одговори: Ниси ли чуо за мене да сам Јерменин? Тада му блажени рече: Како си се онда усудио да уђеш овде и оскврнавиш моју келију, па ме још и држиш за грешну руку моју? Иди од мене иноверче[12] и нечестивче! - И овај посрамљен оде.
После тога блажени Агапит проживе, као што прорече, три месеца и, одболовавши мало отиде ка Господу првога јуна.[13] И пошто беше бесплатни лекар на земљи, он прими велику плату на небу, где нема болести. А братија спремише његове чесне мошти за погреб, и уз прописано опојање положише у пештери преподобног Антонија.
По престављењу светог Агапита дође Јерменин онај у Печерски манастир и рече игуману: Одсада напуштам јерменску јерес и правилно верујем у Господа Исуса Христа, коме желим да служим у светом чину монашком. Јер мени се јави блажени Агапит и рече: Ти си обећао да примиш монашки образ; ако слажеш, са животом погубићеш и душу. Ја верујем да је он свет; и да је хтео дуго живети на земљи, Бог би му то даровао.
Ја сам држао да он неће преживети три дана, а Бог му додаде три месеца; а да је желео, живео би и три године. Но ја сада мислим да он сам, као свети, зажеле да нас остави, жудећи за царством светих; и ако га је Бог преставио из привременог живота у овој обитељи, Он му је даровао живот вечни у небеским обитељима. Зато желим да што пре испуним наређење овог светог мужа.
Игуман, саслушавши Јерменина, постриже га у монашки свети чин, и дуго поучаваше лекара туђих тела, да он, угледајући се на блаженог Агапита, буде вичан у лечењу своје душе. А Јерменин, подвизавајући се богоугодно, проведе остатак живота свог у Печерском манастиру, а ту дочека и блажену кончину своју, предавши душу своју у руке лекара душа и тела - Господа нашег Исуса Христа, слављеног са беспочетним Оцем Његовим и са пресветим, благим и животворним Духом Његовим, сада и увек и кроза све векове, амин.

СПОМЕН ПРЕПОДОБНОГ ОЦА НАШЕГ ДИОНИСИЈА ГЛУШИЦКОГ

Рођен у Вологодској губернији; од младости подвизавао се као монах у Спасокаменом манастиру на Кубенском језеру. Одатле заједно са иноком Пахомијем, иштући пустињачко усамљеништво, он пређе на Свету Луку, и ту обнови запустели општежићни манастир. Године 1403. он се удаљи на реку Глушицу, основа ту општежићни манастир, а на пет километара од ње - други манастир, назван Сосновац. Преподобни вођаше суров подвижнички живот, изнуравајући тело постом и бдењем, непрестано боравећи у молитви и налажући на себе тешке подвиге. Свето, строго подвижничко живљење и духовна мудрост преподобнога привлачаху к њему људе разних звања и узраста; и многи остајаху код њега и примаху монашки чин и подвиге. Народ је гледао на њега као на богопосланог пастира и учитеља. Преподобни бејаше вичан живописац, ковач и кројач. Радећи све својим рукама, он ни један минут не провођаше без рада; а храну узимаше само онда када би потпуно малаксао од изнурености. На седам година пре своје смрти, преподобни ископа себи гроб у Сосновцу, и сваки дан долажаше к њему, непрестано подсећајући себе на смрт, и често би по читаву ноћ провео крај ископане раке на мразу размишљајући о томе како да избегне ледену хладноћу таме најкрајње. Упокоји се преподобни 1437. године. Свете мошти његове покоје се у Сосновацком манастиру.

СПОМЕН СВЕТИХ ДЕСЕТ ХИЉАДА МУЧЕНИКА

Пострадаше у Антиохији за време безбожног цара Декија Трајана (249-251.године).

СПОМЕН СВЕТОГ СВЕШТЕНОМУЧЕНИКА ПИРА

Епископ; у миру се преставио у Господу своме.

СПОМЕН СВЕТОГ МУЧЕНИКА ФИРМА

Примораван да се одрекне Христове вере и принесе идолима жртву, он јуначки одбио и неустрашиво веру своју исповедио. Зато га: тукли жилама, месо му парче по парче кидали, кичму му ломили, кости му из тела чупали, голенице пребили, кукове сецкали, камењем засипали, и најзад му главу одсекли.

СПОМЕН СВЕТОГ МУЧЕНИКА ТЕСПЕСИЈА

Родом из Кападокије. Због исповедања вере у Христа примораван од царског управитеља Кападокије, да принесе жртву идолима, а он исмеја идоле и наружи. Због тога му тело резаше; затим га у ужарену пећ вргоше, а он чуван благодаћу Христовом остаде неповређен. Затим га одведоше у идолски храм пред жртвеник, а он сруши жртвеник. Онда га бацише у казан вреле смоле, зејтина и оцта, у коме два дана остаде; и изиђе одатле без икакве опекотине и плика на телу. То многе незнабошце привуче вери Христовој. Напослетку га изведоше ван града, и главу му одсекоше. И блажена душа његова венценосна узиђе на небо.

СПОМЕН СВЕТИХ МУЧЕНИКА ЕРМИЛА И СТРАТОНИКА

који пострадаше код Београда[14]

СПОМЕН СВЕТИХ МУЧЕНИКА ХАРИТОНА, ХАРИТЕ ДЕВОЈКЕ, ЕВЕЛПИСТА, ЈЕРАКСА, ПЕОНА И ЛИВЕРИЈАНА

Ови свети мученици пострадаше мачем посечени од епарха Рустика заједно са светим мучеником Јустином (Јустом).


СПОМЕН СВЕТОГ МУЧЕНИКА ГЕРАСИМА
________________________________________

НАПОМЕНЕ:
1. У првом веку после Христа, када Римљани освојише Палестину.
2. Садашњи Наблус.
3. Оснивач стојичког учења - Зенон, трећи век пре Христа; циљ стојичког учења беше практичног карактера: научити се господарењу над страстима и равнодушности према свему што се збива.
4. Перипатетици - следбеници Аристотела (четврти век пре Христа), учили су да свако познање има свој основ у искуству.
5. Платон (четврти век пре Христа) учио да су идеје о Богу, о души, о истини, о добру, урођене, и да су оригинали земаљских духовних стварности у небеском свету.
6. Сибиле - предсказивачице будућности код Грка и Римљана.
7. Маркион је припадао јеретицима - гностицима; учио је, да је видљиви свет створен не Богом, него нижим Силама Његовим; одбацивао је Стари Завет.
8. Циници (оснивач учења - Антистен, 4. век пре Христа) су доводили до крајности учење о простоти у животу, одбацујући науку, уметност и сву спољну културу.
9. Познате су две Апологије св. Јустина: прва, написана не пре 150 године, има 68 глава, у њој се он стара да хришћанима издејствује покровитељство цара Антонина; друга, написана око 162. године, њоме жели да цара Марка Аврелија приволи на блажије поступање према хришћанима. У својим Апологијама св. философ говори "у име неправедно мржених и гоњених хришћана".
10. Свети Јустин скончао 165-166. године.
11. Мономах је затим кнезовао у Кијеву од 1114. до 1125. године.
12. Јермени су приврженици монофизитске јереси, која је осуђена на Четвртом Васељенском Сабору у Халкидону (451. год.), и одбацују све потоње Васељенске Саборе. Суштина монофизитске јереси састоји се у овоме: У Христу су после оваплоћења две природе сједињене у једну. Ако би остале две, веле они, онда би у Христу морала бити два лица. (Ми православни исповедамо две природе у Христу а једно Лице). Једна група монофизита држала је да тело Христово није било подложно немоћима људске природе: и кад је жеднео, и гладнео, и плакао, и замарао се, - све је Он то чинио зато што је хтео, а не по неопходности природе. Друга екстремна група монофизита тврдила је да се тело Христово, од тренутка свога сједињења са Логосом, има сматрати не само за нетрулежно наго и за нестворено.
13. Свети Агапит упокоји се око 1095. године.
14. О њима видети опширно под 13. јануаром.
Ако вам се ова порука допада подржите наш рејтинг кликом на банер: