ИЗ ОХРИДСКОГ ПРОЛОГА
1. Свети праведни и многострадални Јов. Беше Јов потомак Исава, унука Аврамова, и живљаше у Арабији око две хиљаде година пре Христа. Оцу му беше име Зарет а матери Восора; његово пак пуно име беше Јовав. Беше он човек чесан и богобојажљив и веома богат. Но у седамдесет деветој години његовог живота попусти Бог на њ искушења тешка кроз сатану, као што је све потанко описано у Књизи Јова. И у један дан изгуби Јов све огромно имање своје, и синове своје, и кћери своје. По том нападе на њ тешка болест, од које му се цело тело покри ранама од темена до табана, и лежаше Јов на ђубришту изван града, и комадом црепа отираше гној са рана својих. Но Јов не заропта на Бога, него стрпљиво поднесе све муке до краја. Зато му Бог поврати здравље, и даде му богатство много веће него што је пре имао, и родише му се опет седам синова и три кћери, колико је и пре имао. И поживе Јов свега две стотине четрдесет осам година све славећи и хвалећи Бога. Јов се сматра узором трпељивог подношења сваког страдања, које Бог на нас шаље, и праобразом страдајућег Господа Исуса.
2. Свети мученик Варвар. Беше Варвар војник у време Јулијана Одступника. Када царев војвода Вакх поведе римску војску против Франака, у тој војсци беше и Варвар, потајни хришћанин. На бојишту појави се неки јунак од стране Франака, сличан древном Голијату, и зачикаваше Римљане, да би му неко од њих изашао на мегдан. Војвода Вакх посаветова Варвара да он изађе. Варвар се помоли у срцу живоме Господу, изађе и победи онога дива. Од тога се смете војска франачка и побеже. Тада војвода направи весеље големо, и нареди да се идолима принесу жртве. Но при том жртвоприношењу војвода сазна да се Варвар држи по страни. Када га упита о томе, Варвар изјави да је он хришћанин. Војвода јави цару, а цар нареди, да се Варвар стави на најтеже муке. Но Варвар све поднесе са ретком храброшћу и присебношћу. При његовом мучењу показаше се многа чудеса, и многи војници видећи то, примише веру Христову. Међу овима беше и сам војвода Вакх са Калимахом и Дионисаијем. Сва тројица њих беху посечени за име Христово, а за њима и Варвар, 362. године. Душе њихове преселише се у царство Христа Цара бесмртнога.
3. Свети Варвар разбојник. После многих злочинстава покајао се и осудио сам себе, прво, да три године иде четвороношке и једе са псима, и друго, да дванаест година живи у шуми, без одела, без крова, и без икакве хране осим траве и лишћа. Доби извешће од ангела, да су му греси опроштени. Путоваху трговци кроз шуму, па видевши издалека Варвара, помислише да је звер а не човек, наперише стреле и устрелише га. Умирући он их замоли, да јаве оближњем свештенику о њему. Свештеник дође, и чесно га сахрани. И из његовог тела потече целебно миро, које је исцељивало разне болести и муке на људима.
Кажи, брате, шта поднети можеш,
Па ћy рећи, колико си човек.
Јов праведни богат и преславан
Би сатаном бачен на ђубриште,
И обложен гнојем и ранама —
Страшилиште псима и људима!
Што имаде за дан му пропаде
Осим вере и осим стрпљења.
Нo c оружјем вере и стрпљења
JOB победи страшнога сатану.
Бог гледаше борбу неједнаку,
Праведнику победу додели,
Са победом сва остала блага,
A посрами завидљивог врага.
РАСУЂИВАЊЕ Авва Исаија рекао o себи: „Видим себе сличног коњу лутајућем без јахача. Ко год га нађе, седа на њега и језди на њему до миле воље. Када један јахач остави коња, други га узјаше и поступа тако исто, па и трећи итд.” Овај велики подвижник, за кога су сви c дивљењем говорили да је достигао савршенство, рекао је то o себи или из смирења или из сећања на доба свога несавршенства. Главно је, да је ова реч истинита у односу на свакога хришћанина, који ходи духовно распојас и необуздан. Тек што је једна страст c њега сјахала, друга га је узјахала. Тек што га је једна заморила и оставила у очајању, друга га је узјахала c обманљивом надом, да ће га она усрећити. Такав човек нема јахача који би га управио правим путем без скретања ни лево ни десно. Једини пријатељски јахач, кога треба поздравити добродошлицом, јесте свети и моћни дух хришћански.
СОЗЕРЦАЊЕ Да созерцавам вазнесење Господа Исуса и то:
1. како је Он прво васкрсао телесно, па се онда вазнео телесно,
2. како се душе праведних људи по смрти прво вазносе на небо, док тела чекају опште васкрсење, опште преображење, и опште вазнесење.
БЕСЕДА о сили коју Бог даде речима пророчким
Ево ја ћу учинити да ријечи моје у устима твојим буду као огањ, а овај народ дрва, те ће их спалити (Јерем. 5, 14)
Видите, браћо, да је дејство речи Божје различито како према коме! Реч је Божја као огањ, коме се радује праведник, озебао у хладноћи овога света; и реч је Божја као огањ, који спаљује неправедника, кога је овај свет материјални сувише загрејао. Искусни духовници оставили су нам сведочанство да само име Исус, које верним доноси силу, радост и освежење, — да то име пали зле духове као живи огањ. Тако је са сваком речју Божјом. Код једних она ствара утеху, код других раздражење, код једних утишава гнев, код других појачава; крд једних изазива страхопоштовање, код других подсмех. Здравима је мед, а болеснима је мед пелен. Но зашто народ да буде као дрва, која ће се спалити? Зар је народ крив, ако га безбожне старешине и лажни пророци заводе странпутицом? Није крив народ у оноликој мери као његове старешине и лажни пророци, али је ипак крив у извесној мери. Јер и народу је Бог дао да зна прави пут и кроз савест и кроз проповед Божје речи, те народ не би требало да слепо следује својим слепим вођама, када га ови воде путевима лажним и удаљују од Бога и Божјег закона. Бог је, браћо, праведан, и Он зна меру свачије кривице, и неће дати, да неук и мален пострада колико учен и велик. Господе Свевидећи, спаси нас, да не будемо ни слепе вође нити слепо вођени. Укрепи нам срце, да и као вође и као вођени будемо вазда слуге Твоје, и само Твоје слуге. Теби слава и хвала вавек. Амин.
Архимандрит ЈУСТИН Поповић
ЖИТИЈА СВЕТИХ 6. МАЈ
ЖИТИЈЕ СВЕТОГ ПРАВЕДНОГ И МНОГОСТРАДАЛНОГ ЈОВА Свети праведни Јов бејаше из племена Авраамова; живљаше у земљи Узу[1], у Арабији. Јов беше човек истине, беспрекоран, праведан и благочестив, и уклањаше се ода зла. Он имађаше седам синова и три кћери. И имаше стоке седам хиљада оваца и три хиљаде камила и пет стотина јармова волова и пет стотина магараца, и веома много слугу; и дела његова беху велика на земљи; благородством и честитошћу то беше највећи од свих људи на Истоку. И синови његови састајаху се, и даваху гозбе код куће, сваки свога дана, и слаху те позиваху три сестре своје да једу и пију с њима. Синови Јова живљаху међусобно у толикој љубави и слози да, иако становаху у засебним кућама, ипак никад не вољаху један без другога јести или пити. Тако, једнога дана они обедоваху заједно код најстаријег брата, а другога дана код другога брата, и на такав начин обредивши се за седам дана, они опет почињаху од најстаријега. А те гозбе њихове биваху умерене и чесне, уредне и тихе, без пијанства, нереда и граје. Јер добри и праведни отац њихов не би допустио скупове, на којима би имао удела грех преједања, пијанства и непристојности, већ би их сигурно забранио. Али он, видећи њихову добру нарав и кротост и толику међусобну љубав која се ретко сусреће међу браћом, не забрањиваше им гозбе већ уживаше у томе. И кад би се они обредили гозбом у току седам дана, Јов је слао к њима опомињући их и саветујући, да сваки брижљиво испита своју савест, није ли што сагрешио речју или мишљу противу Господа, јер се праведни Јов веома бојаше Бога, и то се бојаше не страхом роба већ cтрахом синовље љубави, и брижљиво пажаше на себе и на сав дом свој, да се не учини нешто што би разгневило Господа Бога.
Но богобојажљиви праведник не само упућиваше децу своју да воде беспрекоран живот и да ни у мислима не греше пред Творцем својим, него и сам, устајући рано приношаше жртве паљенице према броју свију њих за грехе њихове, јер говораше Јов у себи: може бити да су се огрешили синови моји и похулили на Бога у срцу свом. Тако чињаше праведни Јов сваки пут (Јов. 1, 5).
Једнога дана анђели Божји, чувари рода људског, изађоше пред Господа да Му поднесу људске молбе и изложе њихове сваковрсне невоље. Са њима изађе пред Господа и Сатана, кушач и клеветник људски, и то не као онај који може заједно са анђелима предстати Богу на небу, одакле је збачен, већ стојећи издалека ван неба пред свевидећим оком Божјим. И речe Господ Сатани: Откуда идеш? А Сатана одговори Господу и рече: Проходих земљу и обилазих. А рече Господ Сатани: Јеси ли видео слугу мога Јова? нема онакога човека на земљи, добра и праведна, беспрекорна и благочестива, који се боји Бога и уклања се ода зла. А Сатана одговори Господу и рече: Еда ли узалуд Јов поштује Бога? Ниси ли га ти оградио и кућу његову и све што има свуда унаоколо? Дела руку његових благословио си, и стоку његову умножио си на земљи. Али пружи руку своју и дотакни се свега што има, да ли ће те онда благосиљати? На то Господ рече Сатани: Ево, све што он има предајем у твоје руке; а њега самог да ниси дарнуо. И отиде Сатана од Господа (Јов. 1, 6-12).
Једнога дана кад синови Јовљеви и кћери његове јеђаху и пијаху вино у кући свог најстаријег брата, гле, дође гласник Јову и рече: Волови ораху и магарице пасијаху покрај њих, а грабитељи дођоше и отеше их, и побише момке мачем; и само ја један утекох да ти јавим. Док овај још говораше, дође други гласник и рече Јову: Огањ спаде с неба и спали овце и момке, и прождре их; и само ја један утекох да ти јавим. Докле овај још говораше, дође трећи гласник Јову и рече му: Халдејци у три чете ударише на камиле и отеше их, и побише момке мачем; и само ја један утекох да ти јавим. Док овај још говораше, дође нови гласник и рече Јову: Синови твоји и кћери твоје јеђаху и пијаху вино у кући свог најcтаријег брата; утом изненада наиђе страшна олуја из пустиње, удари у четири угла од куће, те паде на децу и погибоше; и само ја један утекох да ти јавим. Чувши то, уста Јов и раздра плашт свој, и остриже главу своју, и посу је пепелом, и павши ничице поклони се Господу, и рече: Го сам изашао из утробе матере своје, го ћу се и вратити у утробу матере земље. Гоcпод даде, Господ узе; да је благословено име Господње. Уза све то не сагреши Јов пред Господом ни срцем ни устима, јер не рече ништа безумно и нетрпељиво противу Господа (Јов. 1, 13-22).
Опет једнога дана дођоше анђели Божји да стану пред Господом; а дође и Сатана. И рече Господ Сатани: Откуда идеш? А Сатана одговори: Проходих земљу и обилазих. И рече Господ Сатани: Јеси ли видео слугу мога Јова? Нема онакога човека на земљи, добра и праведна, беспрекорна и благочестива, који се боји Бога и уклања се ода зла, и још се држи доброте своје, премда си измолио његово имање и низашта погубио му децу и момке. А Сатана одговори Господу и рече: Кожу за кожу, и све што човек има даће за душу своју. Него пружи руку своју и дотакни се тела његовог и костију његових, и онда ћеш видети да ли ће те благосиљати. А Господ рече Сатани: Ево ти га у руке; само му душу чувај (Јов. 2, 1-6).
И отиде Сатана од Господа, и удари Јова злим приштем од главе до пете, те он узе цреп па стругаше гној свој; и сеђаше на ђубришту изван града. А кад прође много времена, жена Јовљева рече Јову: Докле ћеш трпети? Ево, почекаћу још мало у нади на cпасење. Ето, нестаде са земље спомен твој - синови твоји и кћери твоје, које узалуд у мукама родих и с трудом одгајих. А и ти сам седиш у гноју и црвима; без крова над главом, док ја лутам и служим, прелазим из места у место, и из дома у дом, очекујући да зађе сунце, да бих се ноћу одморила од трудова мојих и од болести мојих од којих сада патим; - него реци неку реч Богу, па умри. А он, погледавши у њу, рече: Зашто говориш као луда жена? Добро смо примали од Бога, а зла зар нећемо примати? Уза све то Јов не сагреши ничим пред Господом, нити уста његова похулише на Бога (Јов. 2, 7-10).
А три пријатеља Јовова чуше за све зло које га задеси, и дођоше сваки из свога места: Елифас Теманац, Вилдад Сушанин и Софар Намићанин, договоривши се да дођу да га посете и утеше. И подигавши очи своје из далека не познаше га; тада подигоше глас свој и стадоше плакати, и раздраше сваки свој плашт и посуше се прахом по глави. И сеђаху код њега на земљи седам дана и седам ноћи, и ни један му не проговори реч, јер виђаху да су патње његове врло велике (Јов. 2, 11-13).
Но Јов не заропта на Бога, него стрпљиво поднесе све муке до краја. Зато му Бог јавивши се поврати здравље, и даде му богатство много веће него што је пре имао. И родише му се опет cедам синова и три кћери, колико је и пре имао. И поживе Јов свега 248 година све славећи и хвалећи Бога.
Јов се сматра узором трпељивог подношења сваког страдања, које Бог на нас шаље по неисказаном промислу свом, и праобразом страдајућег Господа Исуса. Због тога праобразног значаја који живот и страдање праведног Јова има, Књига о Јову чита се у одломцима у току Страсне, то јест Страдалне седмице, и то: на Велики понедељак, на вечерњу гл. 1, ст. 1-12; на Велики уторак, на вечерњу гл. 1, ст. 13-22; на Велику среду, на вечерњу гл. 2, ст. 1-10; на Велики четвртак, на вечерњу гл. 38, ст. 1-23; на Велики петак, на вечерњу гл. 42, ст. 12-17.
СПОМЕН ПРЕПОДОБНИХ ОТАЦА НАШИХ МАМАНТА, ПАХОМИЈА и ИЛАРИОНА У миру се упокојили у Господу.
СТРАДАЊЕ СВЕТОГ МУЧЕНИКА ВAРВАРА ВОЈНИКА И ДРУГИХ С ЊИМ Када богомрски цар Јулијан Отступник[2] зарати са Францима[3], он посла противу Франака војводу Вакха, у чијој војcци беше и храбри војник Варвар, потајни хришћанин. Када се војске сретоше, на бојишту се појави неки јунак од стране Франака, сличан древном Голијату, и зачикаваше Римљане да би му неко од њих изашао на мегдан. А беше тај франачки јунак страшан по изгледу, телом огроман и снажан. Војвода Вакх, знајући храброст блаженога Варвара, дозва га к себи и упита, да ли може изаћи на мегдан овоме јунаку који се размеће својом снагом. Уздајући се у Господа свог Исуса Христа, Варвар пристаде. И пошто се помоли у срцу свом живоме Господу, изађе на мегдан, и Божјом помоћу победи онога и погуби, јер блаженоме Варвару би послат од Господа анђео који му поможе. Од тога се Франачка војска постиде и уплаши, а охрабрени Римљани навалише на Франке и потукоше их потпуно. Због овакве храбрости своје блажени Варвар стече велики углед међу пуковима римским, и би похваљен од цара, и доби чин комита.[4]
После ове славне победе над непријатељима војвода Вакх, бавећи се с војском у Тракији, зажеле да принесе идолима жртве у знак захвалности за победу, коју он приписиваше не Христу Богу него својим ништавним идолима. И на ово жртвоприношeње погано он позва и комита Варвара, као првог победника. Али свети Варвар јавно изјави да је он хришћанин, и да одриче идоле. Војвода онда извести о томе цара, а цар нареди те му доведоше Христовог војника. И стаде га цар приморавати да принесе идолима жртву. Но пошто блажени Варвар не послуша, цар нареди да га обесе о дрво за мучење и да му мачем секу стомак док му сва утроба не испадне на земљу. И док се светитељ мољаше, јави се анђео и, сабравши утробу његову, стави му је поново на своје место и исцели мученика тако да ни трага не остаде од рана на телу његовом, па га онда одведе од дрвета за мучење.
Видевши такво чудо, војвода Вакх и два војника, Калимах и Дионисије, повероваше у Христа и исповедише Га, а погане богове многобожачке изружише. Зато, по наређењу цара Јулијана, нови исповедници Христова имена: Вакх, Калимах и Дионисије бише посечени мачем, те се на тај начин придружише лику светих Мученика на небу. А за cветог мученика Варвара нечестиви цар нареди да га привежу за гвоздени точак, да испод точка наложе велику ватру, па да точак са мучеником окрећу над огњем изливајући на паћеничко тело његово врело уље. Но мученик, молећи се Богу, остаде неопаљив ватром; напротив, ватра сукну на војнике који га мучаху, опали их, а двојицу од њих претвори у пепео. Онда мученик би бачен у тамницу, где му се јави сам Господ и укрепи га.
Сутрадан изјутра свети Варвар би поново изведен на мучење: растегоше га нагог на четири cтране, па га воловским жилама немилосрдно бише по леђима и стомаку. Затим вргоше мученика у пећ, коју претходно у току три дана ложише и загреваше. И проведе у њој светитељ седам дана, и би нађен жив и здрав, ни најмање неповређен од огња, и изиђе из пећи као из купатила, славећи и благодарећи Бога.
После тога свети Варвар би поново вргнут у тамницу, у коју бацише много шкорпија, змија и сваковрсних гмизаваца, да би га они уморили. Али свети Варвар, отеравши од себе крсним знаком гмизавце, остаде неповређен. Тада сурови мучитељ, не хотећи да позна силу Христову, нареди да се до највеће мере ужеже метални во, и у њега вргне мученик. Но и у таквом волу светитељ остаде неповређен. И не осећаше ни најмањи бол од огња, а метални во, као жив осећајући бол од огња, стаде се кретати, рикати и ходити. Видевши то чудо, многи незнабошци повероваше у Христа.
Напослетку мучитељ нареди да се мученику отсече глава. И тако свети мученик Варвар славно заврши свој мученички подвиг за Господа Христа. А чесно тело његово узе епископ Филикије и погребе у граду пелопонеском Метону, славећи Христа Бога, слављеног вавек са Оцем и Светим Духом, амин.
Свети мученик Варвар пострада 362 године.
СПОМЕН СВЕТОГ ВАРВАРА БИВШЕГ РАЗБОЈНИКА Oвај блажени Варвар беше најпре опаки разбојник у крајевима Луканским. Он много крви људске проли, и нико га не могаше ухватити нити му се одупрети, пошто беше веома снажан телом. Но преблаги и човекољубиви Бог, не хотећи смрт грешника и желећи спасење свима, дивним промислом својим улови и овог разбојника, као некада апостола Павла. Јер једном приликом када овај разбојник сеђаше у пећини и посматраше много опљачканог злата, косну се срца његовог благодат Божја која грешника води покајању. И гле, умилење се разли душом разбојниковом, и он, сетивши се Страшног суда Божјег, стаде плакати, говорећи у себи: Тешко мени грешноме, шта све починих! Много крви људске пролих, многе жене оскрнавих, туђа имања поотимах, и многа зла учиних! Међутим, данас или сутра ја морам умрети; а што сам стекао, коме ће остати? И потом опет рече: Знам да Христос по милосрђу свом прими древног разбојника; Он ће и мене примити, ако се покајем. Ево, сада се кајем, и жалим своја недела, и иштем Његово милосрђе.
Рекавши то у себи, Варвар устаде, и ништа не рече друговима својим већ само узе мач под своју одећу, и остављајући све, оде ноћу у најближе село у коме беше црква. Дошавши у цркву за време јутрења он, по завршетку богослужења, паде презвитеру пред ноге са сузама, говорећи: Оче свети, не одбаци мене, кукавног грешника, дошавшег к светости твојој, јер хоћу да се покајем за зла која починих. Подигавши га са земље, свештеник га одведе к светом олтару и рече: Чедо, исповеди пред Богом грехе које си починио, а ја смирени бићу сведок твоје исповести и покајања.
И покајник стаде казивати: Оче, ја сам разбојник Варвар, о коме си и ти, мислим, слушао. Ја сам препун грехова, телесне нечистоте, грабежи и убистава. Убио сам око триста људи; међу њима посекох мачем и два свештеника, који ме не хтедоше припустити тајни покајања. А сада ти, оче, ако знаш да ће Бог примити мене кајућег се, онда ране моје превиј заповестима Божјим; ако ли пак неће, онда узми овај мач мој и нареди да ме њиме убију. А свештеник му на то рече: Чедо, нема греха који побеђује Божје милосрђе; само не очајавај. Хајдемо мојој кући, и што ти будем наредио, то ћеш ти и урадити.
Изишавши из цркве, свештеник се обрну и угледа Варвара где лази за њим на лактовима и коленима, и упита га: Шта то радиш, чедо? Варвар му одговори: Оче, откако вргох себе на земљу пред Богом мојим са гресима мојим, ја нећу устати са земље све дотле док ми не буду опроштена сва дела моја.
Свештеник му на то рече: Чедо, ти добровољно дајеш овај завет Богу. Одржи га дакле, па ће ти све бити опроштено.
А када дођоше свештениковој кући, свештеник му онда рече: Ево су, чедо, деца моја, и слуге, и стока, и пси; с којима од њих желиш да си раван, да би заједно c њима добијао храну? Варвар одговори: Ја, оче, не сматрам себе равним ни са псима; али пошто је телу неопходна храна, онда ме смести с њима, да једем с њима и да без крова над главом проводим све дане и ноћи. На то му свештеник рече: Онда поступи тако, чедо, као што говориш пред Богом, и уздај се у велико милосрђе Његово.
И Варвар проведе на такав начин три године код свештеника, пузећи као животиња четвороношке на рукама и ногама и не подижући се са земље, јер сматраше да је недостојан да буде са људима већ само са четвороножним животињама; и јеђаше са псима, и са њима борављаше ван куће и дању и ноћу. Пошто минуше три године, свештеник му рече: Већ је време, чедо, престани да се храниш са псима, јер Господ показује своје милосрђе према теби. А Варвар му одговори: Не, оче, ја још желим да пасем заједно са стоком. Свештеник му онда рече: Чедо, Бог види и овај завет твој, који Му ти из смирења свог полажеш, желећи да на такав начин испашташ за своје грехе.
И изађе Варвар заједно са стоком изван села, ходећи четвороношке и хранећи се сировом травом. Дошавши у дубраву, он проведе у њој дванаест година наг, без икакве одеће на себи. И кожа на телу његовом постаде као палмина кора; паљена сунчаном жегом, и пуцајући од мраза, она поцрне као угаљ. И постаде блажени Варвар добровољним мучеником.
Када се наврши дванаест година таквог страдања његовог у пустињи, он би Божјим откровењем обавештен да су му греси опроштени, и да ће подвиг покајања свог завршити мученички, крвљу својом. Тако једном приликом, идући по дубрави, блажени Варвар се приближи путу, на коме се беху зауставили неки трговци. Мислећи да се то нека звер приближи (јер не видеше добро, пошто трава беше густа), трговци наперише стреле, и устрелише га са три стреле; но пришавши му, они видеше да су човека устрелили, и ужас их спопаде. А Варвар им рече да се не боје и да не тугују, и исприча им све о себи, и замоли их да о његовој кончини известе свештеника тога села. Рекавши то, он предаде душу своју у руке Божје.
Обавештен о томе од трговаца, гореспоменути свештеник дође тамо и виде тело блаженога Варвара где сија као светлост. Пошто изврши над мртвацем прописано опело, свештеник га сахрани на истом месту на коме беше убијен. Затим од гроба блаженога Варвара стадоше бивати исцељења од разноврсних недуга. И после извесног времена сабраше се људи са свештеником, отворише гроб, и обретоше да је тело светитељево не само нетрулежно него да и миро целебно точи. Задивљени, они прославише Бога, па веома свечано пренеше у своје cело чесне мошти светога Варвара и положише их у цркви, дивећи се дивном човекољубљу и милосрђу Христа Бога нашег, коме са Оцем и Светим Духом част и слава вавек, амин.[5]
ПРЕНОС МОШТИЈУ СВЕТОГ САВЕ, ПРВОГ АРХИЕПИСКОПА СРПСКОГ Oвога дана установљено је у нашој светој Српској Православној Цркви да се празнује пренос моштију светог и богоносног оца нашег Саве, равноапостолног просветитеља и учитеља Српског.
Пренос моштију Светитеља Саве I би за време благочестивог краља српског Владислава 1237 године, и то из Трнова у манастир Милешево. А то би овако.
Пошто прође година дана од блаженог уснућа Светога Саве, (које би 13 јануара 1236 г.) и од сахране светог му тела у Трнову, у цркви Св. Четрдесет Мученика, свеблажени намесник његов архиепископ Арсеније ражали се за Светим као за својим оцем и учитељем, па дође благочестивом краљу Владиславу и рече му: "Није лепо ни пред Богом ни пред људима оставити оца нашег, равноапостолног учитеља, дарованог нам од Христа, који је многе подвиге и безбројне труде поднео ради Српске земље и украсио је црквама, краљевством, архиепископским престолом, епископима, и свима уставима и законима, да његове свете мошти леже ван његова отачаства и престола његове Цркве, у туђој земљи. Твоја је дакле дужност, да га на сваки начин из туђе земље пренесеш у његово отачаство".
Краљ се веома обрадова предлогу архиепископа Арсенија, па посла свог најугледнијег благородника к своме тасту бугарском цару Асепу са молбом да му да тело Светога Саве, стрица, учитеља и заштитника свога. Прочитавши писмо, и чувши и усмену молбу од самог посланика, цар Асен се ожалости, и одговори: "Када би Свети и свето тело његово лежало у нас без части и пажње, праведно би било да га тражите да бисте му указали поштовање. Али, пошто се Свети упокојио у Богу међу нама, и пошто његово свето тело, као што видиш, лежи у цркви Божјој са великом почашћу, шта онда задајете труда и Светоме и нама, тражећи га?" И тако га отпусти празних руку.
Краљ Владислав опет посла к цару Асену још већи број благородника, молећи и говорећи: "Ако сам нашао милост пред тобом, родитељем мојим, не затварај од мене отачко милосрђе; не остављај ме да се тугом потапам у животу свом. Дај ми свете мошти светог господина мог и оца, да их пренесем у своје отачаство". Цар беше у недоумици шта да ради, јер је сматрао да, лишити се Светога, то је као лишити се царства. Онда призва патријарха и своје саветнике, и питаше их шта да ради, а они му рекоше да нипошто не даје тело Светога, пошто велможе и сав град негодују због тога. Тада цар написа утешно писмо своме зету, краљу Владиславу, па додаде и ово: "Када је Богу било угодно да се Свети упокоји међу нама, Христовим вернима, онда ко сам ја да се противим вољи Божјој, или да се дрзнем узнемирити гроб и свете мошти Светога, утолико пре што Свети ништа није завештао односно свог преношења? Све, дакле, што год желиш и молиш од мене, сине мој, радо ћу учинити; само ме немој приморавати на оно што је немогуће учинити, јер ми и патријарх и велможе и сав град то забрањују".
Видећи да је цар неумољив, краљ Владислав беше у недоумици шта да ради. Но бојећи се укора и срамоте од људи и гнева од Бога, Владислав се реши да сам иде своме тасту. И посла пред собом гласнике, да долази са много својих благородника, епископа и игумана. Цар Асен дочека свога зета далеко испред града са сваком почашћу и љубављу. Но краљ Владислав, пре но што уђе у царске дворе, замоли цара за допуштење да са свима својима оде најпре у цркву Св. Четрдесет Мученика, да се поклони своме оцу и учитељу и великом Божјем угоднику. Проливајући горке сузе и ударајући главом о земљу пред гробом Светога, краљ Владислав му се исповедаше као живоме и мољаше га да му опрости ако му је што сагрешио. И говораше: "Знам, оче, знам, мој грех најпре учини да ти побегнеш од мене и да се преставиш ван свога отачаства, а и сада опет окамењује царево срце да нам те неда. Но сажали се на мене и превиди грехе моје! Иако због грехова мојих нисам достојан назвати се син твој, ипак ме не одгуруј као пород брата твога, и прими мене који се кајем пред тобом, оче! Види моју тугу и труд мој тебе ради, и чуј веру моју. Не остављај отачаство твоје ради кога си поднео многе подвиге и трудове, нити ме облачи у стид и срамоту, боравећи у туђој земљи. Твојим молитвама к Богу усаветуј цара да моју молбу о теби испуни, да се не вратим празан и безнадежан и будем осрамоћен немајући тебе са собом, оче".
Тако се Владислав са плачем дуго мољаше над гробом, да му и лице отече од многих суза. А цар га позва у двор, и приреди му славље велико. Но идуће ноћи цару се јави у сну анђео Божји у облику Светога Саве и нареди му да да Светога, да га однесу у земљу народа његова. Цар се силно препаде због тога, и сутрадан исприча своје виђење патријарху и велможама. Они му рекоше да је сан истинит и да је то посета од Бога ради Светога, и саветоваху цара да да Светога да га однесу у његову земљу, да му царство не би снашла нека беда. И тако цар, дозвавши свога зета Владислава, испуни његову молбу и дозволи му да узме тело Светитељево.
Владислав, који није очекивао да ће тако лако добити дозволу од свога таста, радосно се поклони цару и из све душе му захвали, јер свом душом осећаше да се тиме обогатио богатством драгоценијим од свих царских ризница. Пошто са епископима у храму би отслужена света Литургија, онда би отворен његов чесни гроб. Тело Светога би нађено потпуно цело и нетљено, и као да спава; власи главе и брада његова беху светле и целе, и миомир као најлепши мирис разли се по целом храму. Тако исто и дрво и прах гроба Светитељевог Бог обогати пријатним мирисом и исцељењима, тако да, чувши за све то, трновски грађани се у гомилама скупише да виде Светога и добију од њега исцељење од својих недуга. И догодише се тада многа чудесна исцељења, о којима се говори опширније у Житију Светитељевом (под 14. јануаром). Чувши за многа чудеса Светога, краљ Владислав се побоја да се цар не покаје што је пристао да носе Светога, па заповеди да одмах подигну Светога и крену на пут у Србију. А грађани Трнова, а и они из унутрашњости, дуго су потом долазили к Светитељевом гробу, доносили своје болеснике, и добијали исцељења.
Носећи свете мошти светог стрица свог у своју земљу, благочестиви краљ Владислав радосно хиташе испред кивота, као некада цар Давид испред Ковчега Завета, појући псалме. А кад се приближи са светим моштима Светога, блажени архиепископ Арсеније изађе на сусрет са епископима, игуманима, благородницима и мноштвом верујућих, и учинише достојно поклоњење Светоме, и целиваше свете мошти његове као Божјег угодника. Кад народ Српски чу о доласку Светога, сливаше се са свих страна да види и да се поклони. А Бог богато даваше благодат од моштију Светога онима који их се са вером дотичу. И многи болесници молитвама Светога добише исцељења од недуга својих. Краљ и архиепископ, са епископима, игуманима, монасима, благородницима и мноштвом народа, ношаху Светога у великој радости са псалмима и песмама. И кад стигоше у манастир Милешево, задужбину краља Владислава, ту га у цркви Светог Вазнесења Господњег чесно положише у гроб који му краљ Владислав беше спремио. И благочестиви краљ приреди велико празнично славље у спомен Светога Саве.
После не много времена, једном богобојажљивом и побожном преподобном старцу у манастиру Милешеву јави се у сну Свети Сава говорећи, да његове свете мошти изваде из гроба и положе их испред гроба у цркви. То би учињено: подигоше из гроба пресвето тело његово читаво и нетрулежно и миомирисно, и ставише га напред у цркви, свима на виђење, поклоњење и исцељење. И потом бише од светих моштију многа чудесна исцељења, као што о томе опширно говоре животописци Светога - Теодосије и Доментијан.
Молитвама Светога оца нашег Саве Чудотворца, Господе Исусе Христе, Сине Божји, помилуј Српски род и све Православне, амин.
СПОМЕН ПРЕПОДОБНОГ И БОГОНОСНОГ ОЦА НАШЕГ СЕРАФИМА, СА ГОРЕ ДОМБО КОД ЛЕВАДИЈЕ[6] Преподобни Серафим беше родом из малог села Зели код Таландија у Беотији (Грчка), од родитеља побожних и врлинских. Још као одојче он пројављиваше своје будуће подвижништво тиме што средом и петком одбијаше да пре заласка сунца сиса млеко из мајчиних груди. Родитељи га крстише давши му име Сотирије, а када напуни седам година дадоше га месном свештенику да се код њега учи писмености и Светом Писму. Млади Сотирије брзо напредоваше у науци, као уосталом и у целокупном свом владању и понашању.
Читајући Свето Писмо и Житија светих Отаца овај побожни младић се врло рано одлучи да свој живот посвети искључиво Богу, и зато се реши да пође у манастир. Родитељи га задржаваху молећи га да их не оставља саме него да најпре сачека да они отиду са овога света, но преподобни остаде непоколебљив у својој одлуци. Узевши благослов од својих родитеља он се удаљи у омањи манастир посвећен светом Пророку Илији, који се налажаше на сат хода од села на брду званом Каркара. Ту се он подвизаваше у једној пећини а у њеној близини сагради мали храм који посвети Христу Спаситељу. Због честих посета родитеља, сродника и познаника он би принуђен да се ускоро удаљи и отиде у манастир Светих Бесребреника близу Таландија. Међутим, из истог разлога он и ту дуго не остаде, него отиде у Сагматијску гору, између Тебе и Евије, у тамошњи манастир Светог Преображења Спаситељевог, у којем манастиру се чуваше једно веће парче Часног и Животворног Крста Господњег. Игуман и братија тога манастира са љубављу приме блаженог Сотирија, и видећи његову савршену послушност и остале врлине и подвиге, ускоро га постригу у анђелски монашки чин давши му монашко име Серафим. Не прође много времена а преподобни би удостојен и ђаконског и свештеничког чина.
У овом манастиру преподобни проведе пуних десет година у строгим подвизима, а онда зажеле да се удаљи у самоћу те зато замоли игумана и братију за благослов. Пошто доби тражени благослов он крете на пут, и путујући тако стиже на гору звану Домбос у области Левадије у Старој Грчкој. Зауставивши се на том месту он подиже малу цркву коју посвети Спаситељу, а онда подиже и неколико келија. У ове келије он ускоро прими известан број монаха који дођоше да живе са њим. У подвизима са овом братијом преподобни Серафим проведе пуних десет година, а када се његово врлинско живљење и овде прочу и њему почеше долазити посетиоци из околине, он опет зажеле усамљенички живот и зато се удаљи сам у неку гору даље од манастира. После једног јављања Пресвете Богородице њему би заповеђено од Ње да сагради већи манастир у близини села Домбоса. Преподобни би послушан тој небеској визији, и зато, откупивши најпре од сељака земљу потребну за манастир, он сам пође у Цариград да од васељенског патријарха добије дозволу за подизање манастира. Са добијеном дозволом он се брзо врати и одмах отпоче градити ставропигијални манастир у част Христа Спаситеља.
Али лукави добромрзац ђаво не остави светога на миру. Он нахушка неке људе из околине те они пођоше и лажно оклеветаше преподобног код турског заповедника у Левадији. Поверовавши овим њиховим клеветама турски старешина посла војнике да преподобнога доведу везана у Левадију. Ухвативши светога и везавши га, Турци га стадоше тући и злостављати тако да га учинише скоро полумртвим, а и чесну му главу разбише, што се и до данас види на самим његовим светим моштима. Сва ова њихова злостављања блажени Серафим кротко и незлобиво подношаше и ни мало не мржаше своје непријатеље. Шта више, он жедним турским војницима, својим мучитељима, на чудесан начин изведе воду из стене и тако они своју жеђ утолише, јер време беше веома жарко. Ово доброчинство светитељево толико одобровољи њих да они, уверивши се у његову невиност, пустише га слободна да се врати натраг у манастир. Вративши се натраг, преподобни са братијом настави зидање манастира и убрзо га доврши. Благодарећи ширењу гласова о врлинама преподобнога, у нови манастир се убрзо сабра доста нове братије, ревносних подвижника врлине и књиге.
Пошто тако мирно заврши подизање манастира, преподобни Серафим поживе још три године са својом братијом и онда се припреми за пресељење ка Господу. Он јасно предвиде време своје кончине и зато благовремено призва к себи братију, то јест своју духовну децу, и мудро их поучи науци Господњој и особито великој врлини молитве. Потом мирно предаде дух свој у руке Господа свога, Коме је од детињства усрдно служио. Његово престављење би на дан Преполовљења Педесетнице 6. маја 1602. године. Сходно његовој последњој жељи његово тело би погребено у његовом старом манастиру, но после чудесног прослављења свете му мошти бише пренесене у храм његовог новог манастира, подигнутог његовим сопственим рукама.
Преподобни Серафим би и за живота и по смрти велики чудотворац, Божјом благодаћу и својим молитвама исцељујући многе болеснике и невољнике. Тако, на пример, он исцели два ђавоимана младића: једнога послушника из манастира Светих Архангела, по имену Георгија, и другога по имену Димоса, из родног села светитељевог званог Зели. Исто тако и на светим моштима светитељевим дешаваху се многобројна чудесна исцељења и услишења на славу Христа Бога нашег, Коме нека је са Оцем и Светим Духом слава, част и богопоклоњење у све векове. Амин.
Prijem 
Kalendar
