Свети Теофан Затворник - Недеља 29. по Духовдану

ПОНЕДЕЉАК



Садукеји су против васкрсења имали приговор, који им се чинио непобитним. Међутим, Господ га је побио са неколико речи, и то тако јасно да су сви схватили и признали да су садукеји побеђени истином Његове речи (Лк.20,27-40). Оно што су некада радили садукеји, сада чине неверници свих врста. Они су себи нагомилали мноштво измаштаних претпоставки, које су уздигли до "истина" и које сматрају непобитним. Они се њима величају, претпостављајући да се против њих ништа не може казати. У ствари, све су оне тако ништавне да се против њих и нема шта говорити. Сва њихова мудровања су као кућа од карата - дуни и разлетеће се. У појединостима њих не треба оповргавати. Довољно је да се према њима односимо као према сновима. Говорећи против снова, ми не доказујемо њихову неприкладност у целини или у појединачним деловима, него само кажемо: "То је сан". Тиме се све решава. Управо таква је теорија о постанку света из маглина, са својим пододељцима - теоријом о случајном настанку живота, дарвиновским пореклом родова и врста, и са његовим последњим маштањем о настанку човека. Све је то као бунцање сањалице. Читајући их, идеш као међу сенкама. А научници? Шта са њима да урадиш? Њихово правило јесте: "Ако нећеш да слушаш - немој, али нам не сметај да варамо људе".





УТОРАК



И сви ће вас омрзнути имена мога ради (Лк.21,17). Ко удахне у себе макар и мало световног духа, постаће хладан за Хришћанство и за његове захтеве. Та равнодушност прелази у мржњу уколико се у њој дуго остаје без отрежњења, особито уколико се при томе прихвати макар и део од супротних учења. Дух света са супротним учењима јесте дух мржње према Христу. Он је [дух] антихристов. Његово ширење је ширење непријатељских расположења према хришћанском исповедању и хришћанском поретку живота. Изгледа да се око нас већ врши нешто слично. Додуше, још се остаје на потмулим гласовима. Међутим, неће бити чудно ако ускоро почне и оно што је Господ прорекао: Дигнуће руке своје... и гониће вас... и предаће вас... и побиће неке од вас (Лк.21,1216). Дух антихристовски је увек један: шта је било у почетку, биће и сада, можда у другој форми, али у истом смислу. Шта радити? Трпљењем својим спасавајте душе своје (Лк.21,19). Трпи са тврдом речју исповедања истине на устима и у срцу.





СРЕДА



Ученици су указивали Господу на лепоту храма и заветних поклона, а Он је рекао: Доћи ћe дани у које од свега што видите неће остати ни камен на камену који се неће разметнути (Лк.21,6). То је одлука о свему лепом овога света. Споља, оно изгледа тврдо и вековечно, али ћеш за дан-два све изгубити из вида, као да ничег није ни било: лепота ће увенути, снага ће се истрошити, слава ће потамнети, умови ће се исцрпсти, одећа ће се поцепати. Све у себи самоме носи силу распадања, која није као неко неразвијено семе, већ се налази у непрестаном дејству. Све тече ка своме крају. Пролази обличје овог света... Човек ходи као призрак; сабира и не зна коме ћe припасти. А ми се све усиљено трудимо, напрежемо се и главобољама нашим нема краја. Срећемо око себе сталне поуке, а све се држимо свога. Једном речју, слепи смо и ништа не видимо. Да, истина је кад кажемо да смо слепи или заслепљени, јер ни себи нити ичему што нас окружује и што нама влада не видимо крај. И шта још? Чим нам је, како се нама чини, добро, уверени смо да стојимо тврдо, као на стени. Међутим, наш положај пре подсећа на стојање на мочварном терену: ми само што нисмо пропали. Међутим, ми то не осећамо, и предајемо се безбрижном наслађивању оним што пролази, као да ће свагда постојати. Помолимо се да нам Господ отвори умне очи те да увидимо све онако како јесте, а не како се нама чини.





ЧЕТВРТАК



Али пазите на себе да срца ваша не отежају преједањем и пијанством и бригама овога живота, и да Дан овај не наиђе на вас изненада (Лк.21,34). Дан овај, тј. последњи дан света или свакога од нас, долази као лопов и хвата као замка. Због тога Господ и налаже: Бдите, дакле, у свако време молећи се (Лк.21,36). Будући да су ситост и многобрижљивост први непријатељи молитве, унапред је указано да себи не допуштамо да отежамо једењем, пијењем и "житејским" бригама. Онај ко је појео, попио и развеселио се - предаје се спавању. Пошто се наспава, он се опет враћа на исто. Зар је таквом до бдења? Зар је до молитве ономе ко је дан и ноћ заузет једино оним "житејским"? "Па реци шта треба да се ради? Без хране се не може: она се мора прибавити - па ето и брига". Да, Господ није рекао: "Не ради, не једи, не пиј", него: "Да не отежају срца ваша свим тим". Рукама ради, а срце држи слободним. Ако једеш - једи, али се не преоптерећуј храном. И вино попи, када је потребно, но не допуштај да се помуте глава и срце. Раздели своје спољашње од унутрашњег, и последње учини главним делом свог живота, а прво само додатком. У унутрашњем буди пажњом и срцем, а у спољашњем само телом, рукама, ногама и очима: Бдите у свако време молећи се, да се удостојите без страха стати пред Сином Човечијим (Лк.21,36). Да бисте се тога удостојили, потребно је још овде, у овом животу, утврдити се пред Господом. За то, пак, постоји само једно средство - бодра молитва у срцу која се врши умом. За онога ко се тако постави, Дан онај неће наићи изненада.





ПЕТАК



Сатана је ушао у Јуду и научио га да изда Господа. Он се сагласио и издао га (Лк.22,3-4). Сатана је ушао због тога што су му била отворена врата. Иначе, наша унутрашњост је увек закључана. И сам Господ стоји изван и куца да му се отвори. А чиме му се отвара? Саосећањем, наклоношћу, сагласношћу. Сатана, међутим, улази код онога код кога све то нагиње на његову страну. Господ, опет, улази код онога који Њему нагиње. За улазак сатане, а не Господа, крив је сам човек. Не попуштај мислима које су угодне сатани, не саосећај се њима, не управљај се по њиховим саветима, и не саглашавај се са њима. Тада ће сатана обилазити около, и најзад - отићи, будући да му није дата власт ни над ким. Онај над ким он влада, сам му се даје у ропство. Почетак читавом том злу јесу мисли. Не дозвољавај да тобом овладају рђаве мисли, и увек ће за сатану твоја врата бити закључана. У вези са наилажењем рђавих мисли, не може се ништа учинити. Без њих није нико на свету. Ту нема никаквог греха. Прогони их и - свему је крај. Кад поново дођу, опет их прогони - и тако читав живот. Уколико, пак, примиш помисли и почнеш да се занимаш њима, неће бити чудно ако се јави и саосећање према њима. Тада ће оне постати још наметљивије. После саосећања доћи ће и рђаве намере и подстицај на рђава дела. Неодређене и неоформљене намере усмериће се, затим, ка појединачним стварима или лицима. Започеће избор, који прати саглашавање и ревност - и ето већ греха у унутрашњости! Ту су врата срца отворена широм. Чим се само образује сагласност такве врсте, сатана ускаче унутра и почиње са тиранисањем. Тада бедна душа, као сужањ и као теглећа животиња, бива гоњена и исцрпљивана у врешењу неприличних дела. Да она, међутим, није примила рђаве мисли, не би било ни несреће.





СУБОТА



Борите се да уђете на уска врата (Лк.13,24). Уска врата означавају живот у коме се не попушта својој вољи, својим жељама и угађању себи. Широка, пак, врата значе живот по свим покретима и стремљењима страсног срца, без и најмањег уздржања. На тај начин, врата у Царство јесу самостешњивање. Стешњуј себе у свему, па ће изгледати као да гураш и упиреш о врата како би их отворио и провукао се кроз њих. Како, међутим, и чиме себе стешњавати? Заповестима Божијим које су супротне страсним покретима срца. Када почињеш да се гневиш на некога, сети се Господње заповести: Не гневите се, и стесни своје срце. Када се јаве блудне мисли, сети се забране да се жена погледа са жељом, и притесни своју похоту. Када ти дође да некога осудиш, сети се речи Господње да је небески Судија неумољив према онима који осуђују, и притесни своју надменост. Тако поступај у односу на сваки порочан покрет у срцу. Сабери против сваког од њих изреке из Божанског Писма и држи их у сећању. Чим из срца изиђе било каква рђава жеља, посегни за изреком која јој је супротна и вежи је. Или, унапред вежи све своје жеље и помисли Божанственим речима и ходи у њима. Тада ћеш бити као окован. Међутим, у тим оковима се налази слобода или слободни пут у Царство Божије.





НЕДЕЉА ДВАДЕСЕТ ДЕВЕТА ПО ДУХОВИМА



Исцељено је десет губавих, а вратио се само један да заблагодари Господу (Лк.17,21-19). Није ли таква пропорција захвалности и међу свим људима који су примили добро од Господа? И ко од људи није примио добро, или, боље речено, шта имамо и шта бива са нама што није добро? А јесу ли сви благодарни Богу и да ли за све благодаре? Има, напротив, и таквих који себи дозвољавају питање: "Зашто је Бог дао живот? Боље би нам било да нас нема". Бог ти је дао живот ради вечног блаженствовања. Он ти је уделио живот као дар и штедро те је снабдео и свим способностима за достизање вечног блаженства. Сада све само од тебе зависи. Треба само нешто мало да се потрудиш. Међутим, ти говориш: "Да, али ја срећем само горчину, несрећу, болести и напасти". Па шта! И то спада у број средстава за стицање вечног блаженства. Само потрпи! Читав твој живот се не може назвати ни треном у односу на вечност. У односу на вечност није ништа чак кад би и сав живот требало да страдаш. Међутим, ти имаш и часове утехе. Не гледај на садашње, него на то шта ти се спрема у будућности, и побрини се да га будеш достојан. Тада нећеш ни приметити горчине. Све оне ће бити прогутане несумњивом надом на вечне утехе. Благодарност тада неће затајити у твојим устима.