СЛОВО — Данашња зачала - Daily Bible reading - Ежедневные Евангельские чтения
Would you like to react to this message? Create an account in a few clicks or log in to continue.

СЛОВО — Данашња зачала - Daily Bible reading - Ежедневные Евангельские чтения

Форум Православних Хришћана намењен искључиво текстовима из Светог Писма који се читају на богослужењима
 
PrijemPrijem  TražiTraži  Latest imagesLatest images  Registruj seRegistruj se  Pristupi  
Maj 2024
PonUtoSreČetPetSubNed
  12345
6789101112
13141516171819
20212223242526
2728293031  
KalendarKalendar
МОЛИТВА ПРЕ ЧИТАЊА СВЕТОГ ПИСМА
Узасјај у срцима нашим, Човекољупче Господе, Твог богопознања нетрулежну светлост, и мисаоне наше отвори очи за разумевање јеванђелске проповеди Твоје, уметни у нас и страх блажених заповести Твојих, да бисмо, сатрвши све похоте телесне, духовно поживели, и благоугађајући Теби све мислили и чинили. Јер си Ти просвећење душа и тела наших, Христе Боже, и Теби славу узносимо, са Беспочетним Твојим Оцем и Свесветим, и Благим, и Животворним Твојим Духом, сада, и увек, и у векове векова. Амин.
Петак Страсне седмице - Синаксар и беседе Светих Отаца Andrei11
Петак Страсне седмице - Синаксар и беседе Светих Отаца Panagi10
MОЛИТВА ПОСЛЕ ЧИТАЊА СВЕТОГ ПИСМА
Слава Теби, Царе и Господе, Сине Бога живог, удостојившем ме недостојног Божанствена Твоја слова и глас Светог Јеванђеља Твога слушати; овим Твојим владичанским гласом укрепи ме да у покајању ноћ живота овог прођем, од сваког ме напада злобе видљивих и невидљивих непријатеља избављајући; јер си једини силан, и царујеш у векове. Амин.
Подржите нас
Zadnje teme
» Вторник шестый по Пасце. ЦСл.
Петак Страсне седмице - Синаксар и беседе Светих Отаца Emptyod Марусєвіч Pon Jun 10, 2013 7:40 pm

» Понедельник шестый по Пасце. ЦСл.
Петак Страсне седмице - Синаксар и беседе Светих Отаца Emptyod Марусєвіч Ned Jun 09, 2013 7:53 pm

» Неделя шестая по Пасце, о слепом. ЦСл.
Петак Страсне седмице - Синаксар и беседе Светих Отаца Emptyod Марусєвіч Sub Jun 08, 2013 11:57 pm

» Суббота 5-я по Пасхе. ЦСл.
Петак Страсне седмице - Синаксар и беседе Светих Отаца Emptyod Марусєвіч Sub Jun 08, 2013 3:11 pm

» Пяток 5-й по Пасце. ЦСл.
Петак Страсне седмице - Синаксар и беседе Светих Отаца Emptyod Марусєвіч Čet Jun 06, 2013 7:22 pm

» Четверток 5-й по Пасце. ЦСл.
Петак Страсне седмице - Синаксар и беседе Светих Отаца Emptyod Марусєвіч Sre Jun 05, 2013 7:05 pm

» Среда 5-я по Пасхе. Отдание праздника Преполовения Пятидесятницы. ЦСл.
Петак Страсне седмице - Синаксар и беседе Светих Отаца Emptyod Марусєвіч Uto Jun 04, 2013 7:05 pm

» Вторник 5-й по Пасце. ЦСл.
Петак Страсне седмице - Синаксар и беседе Светих Отаца Emptyod Марусєвіч Pon Jun 03, 2013 7:21 pm

statcounter

 

 Петак Страсне седмице - Синаксар и беседе Светих Отаца

Ići dole 
AutorPoruka
Марусєвіч
Admin
Марусєвіч


Broj poruka : 1565
Points : 3066
Reputation : 10
Datum upisa : 02.12.2008

Петак Страсне седмице - Синаксар и беседе Светих Отаца Empty
PočaljiNaslov: Петак Страсне седмице - Синаксар и беседе Светих Отаца   Петак Страсне седмице - Синаксар и беседе Светих Отаца EmptyČet Apr 21, 2011 9:50 pm

Свети и Велики Петак

Петак Страсне седмице - Синаксар и беседе Светих Отаца Ib95

Служба Великог Петка посвећена је подсећању на крсна страдања Спаситеља, Њeгoвy смрт и погребење.

На јутрењу (које се служи увече на Велики Четвртак) на средини храма се чита дванаест Јеванђељских чтенија, изабраних од сва четири Јеванђелиста, који су забележили страдања Спаситељева, почињући од последње беседе Његове са ученицима на Тајној Вечери и закључно са погребењем Његовим у врту Јосифа Ариматејског и постављањем војничке страже на Његовом гробу. За време читања Јеванђеља верујући стоје са упаљеним свећама у рукама, показујући тиме са једне стране то, да слава и величина нису оставиле Господа ни за време Његових страдања, а са друге стране - ватрену љубав према своме Спаситељу.

У Велики Петак Литургије нема, јер је на тај дан Сам Господ принео Себе на жртву, већ се савршавају Царски Часови.

Вечерње се савршава у три сата поподне, у часу смрти Исуса Христа на крсту, у спомен скидања са Крста тела Христовог и Његовог погребења.

На вечерњем, при певању тропара: "Благообразнии Иосиф с древа снем пречистое Тело Твое"..., свештенослужитељи подижу Плаштаницу (тј. изображење Христа, који лежи у гробу) са Престола, као са Голготе, и износе је из олтара на средину храма у пратњи свећњака и уз кађење тамјаном. Плаштаница се полаже на посебно припремљен сто (гроб). Затим се свештенослужитељи и сви који се моле поклањају пред Плаштаницом и љубе ране на њој изображеног Господа - прободена ребра, руке и ноге Његове.

Плаштаница се налази на средини храма у току наредна три (непуна) дана, подсећајући тако на тродневно почивање Исуса Христа у гробу.



Синаксар на Свети и Велики Петак1

Стихови:

Жив јеси, Боже, Ти и умртвљен на дрву.
О Мртваче наги и Бога Живога Слове!

У свети и Велики Петак, свете и спаситељске и страшне страсти (страдања) савршавамо, Господа и Бога нашега Исуса Христа, које нас ради вољно прима: пљувања, бијења, ударце, увреде, исмејавања, багрену одежду, трску, сунђер, оцат, клинове, копље, и после овога свега – Крст и смрт; а све ово се у петак деси.

Јер када након тога што за тридесет сребреника од друга и ученика свога беше продат и издат, прво Га воде код Ане првосвештеника, који Га шаље код Кајафе; овде док је био пљуван, и ударан по образима, а уједно и изругиван и исмеван, чуо је: Прореци нам, Христе, ко је тај који те ударио? Тамо и лажесведоци дођоше, клеветајући да рече: Разорите храм овај, и за три дана подићи ћу га; и како рече да је Син Божији, када и првосвештеник, не трпећи „хулу“, хаљине своје раздера.

Када би јутро, воде Га код Пилата у претор, а они сами не уђоше, да се, вели, не оскврну, но да једу пасху. А Пасхом назива сав празник, па и тада беше како је и требало. А Христос један дан пре ову законску пасху учини, хотећи да се у петак заједно (са пасхалним јагањцима) закоље. И изашавши, Пилат их пита за шта Га оптужују. И пошто ништа подобно не нађе у оптужби, шаље Га код Кајафе, а овај опет код Пилата; јер он беше онај који се на Његово убиство устремљивао. А Пилат каже: Узмите Га ви и распните и по Закону вашем судите. А они опет кажу: Не допушта нам се никога да убијемо, подстичући Пилата да Га разапне. Па пита Пилат Христа, да ли је Цар Јудеја. А Он, Вечни, не признаје, већ каже: Није од света овога моје Царство. Хотећи, дакле, да Га пусти, Пилат најпре онима каже да ниједну присталу кривицу не њему не налази. Затим обичај предлаже да се ослобађа један сужањ за сваки празник, а њима се Варава угоднији од Христа чини. И Пилат учинивши дар Јеврејима, прво шиба Исуса, па га са војницима изводи обученог у црвену одећу, покривеног
трновим венцем, у десницу му трску (палицу) ставивши, док му се војници изругују говорећи: Радуј се, Царе јудејски. Ипак, овако се благодати наругавши, Пилат опет каже: Ни једну смртну кривицу не налазим на њему. А они ће: Но ми ћемо Њега укротити, веле, зато што себе назива Сином Божијим. На ово што рекоше, Исус ћуташе, а народ клицаше Пилату: Распни, распни Га. Јер нечасном Га смрћу хтедоше покрити, да Му разводње благу успомену од среде. Пилат, као да их посрамљује, каже: Цара ли вашега да распнем? А они кажу да немају другога цара осим кесара. Јер пошто похуливши ништа не успеше, на кесара се позивају, да барем овако испуне лудост. Јер кажу: Сваки који себе царом чини, противи се кесару. Док ово биваше, жена Пилатова, побојавши се страшних снова, посла к њему, говорећи: Ништа између тебе и тога Праведника да не буде, јер због Њега већ много ноћу пострадах. А овај оправши се, одбацује кривицу за крв Његову. А они клицаху: Крв Његова на нас и на децу нашу; ако овога оставиш слободна, ниси друг кесару. Овога се, дакле, побојавши, мада је тачно знао да је Он невин, Пилат Га предаје на крсну осуду, пустивши Вараву. Ово видевши и бацивши сребренике Јуда одлази, и отишавши дављењу се предаде, на дрво се обесивши, а напослетку, веома се надувши, прсну.

Војници Му, дакле, трском се изнад главе Његове изругавши, товаре Крст, затим принудивши Симона из Кириније, мећу овоме Крст да носи. У трећи час, на месту званом Лобања Га распињу, са обадве Му стране и друга два разбојника обесивши, да се и Он као злочинац урачуна. И војници из рђавости раздељују Његове хаљине, а Његову нешивену одежду жребом дају, сваку увреду превршавајући. И не само то, но док и на Крсту беше, ругајући Му се говораху: Уа, Ти који рушиш храм и за три дана га саграђујеш, спаси се сам. И опет: Друге спасе, себе ли не може спасти? И опет: Ако је Цар Израиљев, нека сиђе са Крста, и вероваћемо у Њега. И кад би, дакле, истину говорили, требали би бесумње да Му приступе: не само да се познавало да је Цар Израиља, већ и целог света. Јер зашто хтеде да се сунцe на три часа помрачи, и то усред дана? Да свима буде страдање објављено! Да се земља тресе, камење да пуца – изобличавајући предобразац Јевреја. Да многа тела васкрсну – у потврду општег васкрсења и у објаву силе Онога који страда. Да се завеса храмовна поцепа – као да се храм љути зато што страда Онај који се у њему слави, те многим открива невидљиво. У трећи се час, дакле, распе Христос, како каже божанствени Марко. А од шестог часа до деветог настаде тама, када и Лонгин стотник, видевши преславно и више од сунца, снажно повика: Уистину, Овај беше Син Божији.

Од разбојника, дакле, један вређаше Исуса, а други му то забрањиваше, најстроже му претећи, и исповеда да је Христос Син Божији. А на веру његову узвраћајући, Спаситељ му обећава пребивање са Собом у рају. Да се свака увреда над Њим испуни, Пилат написа и натпис над Њим, који каже: Исус Назарећанин, Цар Јудејски. Мада они забрањиваху да се пише овако, него да (се напише) „Он рече овако“, Пилат опет одврати: Што писах, писах. Затим када Спас рече: Жедним, исоп му са оцтом растворише. И рекавши: Сврши се, преклони главу и предаде дух. Док сви отидоше, Мати Његова предстојаше код Крста, и сестра Њена Марија Клеопина (коју роди Јаков, а њен Клеопа бездетан умре), па још и љубљени Му ученик Јован.

Неразумни Јудеји, који не беху задовољни ни на Крсту Тело да гледају, молише Пилата, пошто беше велики дан Пасхе и петак, да осуђенима пребију голени, да би брже дошла смрт. И оној двојици пребише голени, јер још беху живи. Када до Исуса дођоше, те видеше да већ беше умро, одустадоше од пребијања. А један од војника звани Лонгин, угађајући безумноме, подигавши копље, међу десна ребра пробада Христа. И одмах изађе крв и вода, једно као од Човека, а друго као изнад Човека. То јест, крв ради причешћа божанственим освештањима, а вода ради крштења. Јер Он је заиста двоисточни извор који садржи ову нашу тајну; ово и Јован видевши посведочи, и истинито је сведочанство његово, јер предстајао је при свему, и видећи пише. И кад би лажно имао да говори, не би Учитељу на бешчашће измишљотине написао. Он, веле, који тамо беше, посудама неким прихвати божанствену и свету Крв од живототочивих ребара.
И кад се ово тако натприродно деси, пошто беше већ близу вече, излази Јосиф од Ариматеје, и он попут других најпре потајни ученик, и дошавши код Пилата са храброшћу, пошто беше знан, моли за Тело Исусово. И он му наређује да Га узме. И са Крста га, дакле, скинувши, свепобожно га положи. И кад већ дође ноћ, долази Никодим, носећи од смирне и алоје неку смесу, састављену након неког времена, и како Јудејима беше обичај да чине, плаштаницом Га обавише и близу положише, у Јосифовом гробу исеченом у камену, где нико пре није лажао; да не би кад Христос васкрсне, неком другом васкрсење приписали. А уз смесу алоја и смирне, који су служиле за прилепљивање, евангелист се сећа да када (по васкрсењу) виде плаштаницу и убрус остављене у гробу, не мисле да је Он украден; јер како би (крадљивци), када не беше толико слободе, стргали ове ствари овако причвршћене уз Плот?! Ово све што се преславно збило у време тога петка, и нама заповедише богоносни Оци да се тога свега сећамо са скрушеношћу срца и умилењем.

Зна се, дакле, да се у шести дан седмице – јасно у петак – распе Господ, јер се испочетка у шести дан саздао човек. Но и у шести час дана беше окачен, јер у тај час, како веле, и Адам се испруживши руке дотакну одреченог (забрањеног) дрвета, и умре.

Јер је требало да у онај час када беше и оборен, у тај да се опет наново сазда. А у врту, као и Адам у рају. Горко пиће (жуч и вино), изображавало је кушање (од забрањеног плода). Ударци – нашу слободу објављиваше. Пљување и бесчасно провођење – нашу част. Трнов венац – терање клетава са нас. Багрена одежда – за кожне хаљине, и за царску опрему нашу. Клинови – свеконачно неподизање нашег греха. Крст – оно дрво у рају. Прободена ребра – изображавају Адамово ребро, од којега је Ева, а од ње је преступ. Копље – одвраћа од мене пламено оружје. Вода из ребра – образ крштења. Крв и трска – њима нам као Цар древно отачаство дарова и потписа. Каже се за Адамову главу да лежи тамо где се и Христос, Глава свих, распе. Крсти се дакле (Адам) истеклом Христовом крвљу. А оно се зове место Лобање зато што у потопу, када Адамова глава изван земље исплива, без костију беше ношена, као неко видљиво чудо,
те њу Соломон са чашћу праоца, са свом својом војском, камењем многим покри. Зато се и то место Литостротон, тојест Каменопокривено, отада назва. Кажу тако они врсни међу светима да од Предања имају, да је и сам Адам тамо од анђелâ био погребен. А где је труп, тамо и орао дође – Христос, вечни Цар, Нови Адам, који старог и преко дрвета палог Адама Дрветом исцељује.

Натприродном и нама неизмерном Твојом благоутробношћу, Христе Боже,
помилуј нас. Амин.




НАПОМЕНЕ:

1. Чита се на јутрењу, после пете песме Трипеснеца.
Nazad na vrh Ići dole
Марусєвіч
Admin
Марусєвіч


Broj poruka : 1565
Points : 3066
Reputation : 10
Datum upisa : 02.12.2008

Петак Страсне седмице - Синаксар и беседе Светих Отаца Empty
PočaljiNaslov: Re: Петак Страсне седмице - Синаксар и беседе Светих Отаца   Петак Страсне седмице - Синаксар и беседе Светих Отаца EmptyČet Apr 21, 2011 9:51 pm

СВЕТОГ ЈОВАНА ЗЛАТОУСТОГ БЕСЕДА 85. НА ЈЕВАНЂЕЉЕ ПО МАТЕЈУ


Тада му попљуваше лице и удараху Га;
а други га бијаху по образима, говорећи:
Прореци нам, Христе, ко те удари?...

(Мт. 26,67 и 68)


Зашто су то они чинили, кад су већ наумили да га убију? Каква је то потреба за таквим ругањем? Зар таква - да би ти видео њихову безочну нарав? И заиста, они су показивали своју махнитост као да су дошли до великог плена; с налетима беса обављали су ово славље, са злобном радошћу бацали су се на Њега и тиме показивали своју убилачку нарав. Нека те у овоме задиви мудрољубље ученика: како брижљиво казују о овоме. Одакле им таква љубав према истини? И оно што је очито нечасно они преносе управо онако како је било, ништа не прикривају, ничега се не стиде. Тако они, с правом, сматрају великом чашћу то да је Господ свега благоволео да ради нас понесе толика страдања. То је доказивало Његову неисказану брижност и неопростиву злобу оних који су са толико кротким и тихим поступали онако како једино лав може поступати са јагњетом. Ништа, баш ништа овде није пропуштено: ни Његова кротост, ни њихова злоба и бездушност на речима и на делима. Све ово прорекао је и пророк Исаија, који кратко говори о тој срамоти: Како се многи зачудише теби, што беше нагрђен у лицу мимо свакога човека, и у стасу мимо синове човечије (Ис 52,14). Може ли се шта упоредити са оваквим мучењем! Управо на то Лице, којег се постидело море кад га је видело, од којег је сунце сакрило своје зраке кад га је видело на крсту, управо на то Лице су пљували, управо по том Лицу су ударали, били по глави, понети својом махнитошћу. Задавали су најнемилосрдније ударце: били су по образима, ударали, пљували додатно по тим ранама, а кад им је и то било мало, гласно су понављали јетка подругивања: Прореци нам, Христе, ко те удари (многи су га називали пророком)? Други [јеванђелист] говори да су они при томе покривали Његово лице, као да су, дакле, пред собом имали најнечаснијег и потпуно безвредног човека; сви су се Њему тако безумно ругали: и слободни, и робови. Управо о тим догађајима треба да читамо Писмо што је могуће чешће, да слушамо о томе са свом пажњом, да то напишемо на свом срцу, јер је све то за нас заиста чает. Тиме се ја хвалим: овим страдањима која је Он понео се хвалим, а не само хиљадама мртвих које је Он васкрсао. О овоме и Павле непрестано говори, тј. о крсту, о смрти, о страдањима, о поругама, о срамоћењима, о подрутивањима. Он час говори: Изађимо к њему изван станишта, поругу његову носећи (Јев13,13), час проповеда: Који уместо предстојеће му радости претрпи крст, не марећи за срамоту (Јев 12,2).

А Петар сеђаше напољу у дворишту, и приступи му једна слушкиња говорећи: И ти си био са Исусом Галилејцем. А он се одрече пред свима говорећи: Не знам шта говориш. И кад изиђе к вратима, угледа га друга, и рече онима што беху онде: И овај беше са Исусом Назарећанином. И опет се одрече са заклетвом: Не знам тога човека. А мало потом приступише они што стајаху и рекоше Петру: Ваистину и ти си од њих; јер те и говор твој издаје. Тада се поче преклињати и клеши да не зна тога човека. И одмах запева петао. И опомену се Петар речи Исусове што му је рекао: Док петао не запева три пута ћеш ме се одрећи. И изишавши напоље плакаше горко (ст. 70-75). Какво чудновато и нечувено дело! Он је, чим су ухватили Учитеља, толико плануо да је зграбио нож и одсекао ухо, а када је, чувши такве грдње, требао да покаже веће негодовање, да још више плане, тада се он одрекао. Та кога не би разбеснело то што се тада дешавало? Али ученик, којим је потпуно овладао страх, не показује никакво негодовање, чак се и одриче, не подноси претње убоге, немоћне слушкиње. Одриче се, и то не једном, него и други и трећи пут, у кратком времену, и не пред судијама. (Она га је питала када је он већ био изашао у двориште.) Није истог часа осетио и свој пад: Лука говори да га је Исус погледао (Лк 22,61), тј. осим тога што се одрекао, он се није сам сетио ни тада када је петао певао, па је било потребно да га Учитељ поново подсети, а поглед је послужио уместо гласа. Толико је њиме овладао страх! Марко казује да је петао запевао када се Петар одрекао први пут, затим је запевао други пут када се овај одрекао трећи пут (Мк 14,68), тј. детаљније прича о слабости ученика и о његовој скамењености од ужаса. Марко је сазнао од свог учитеља јер је био Петров сапутник, и зато му се тим више треба чудити што није сакрио пад свога учитеља: напротив, он је, управо зато што је био ученик, јасније од осталих испричао о њему. Али како сада ми да нађемо истину? Матеј казује да је Исус рекао: Заиста ти кажем: Ноћас, пре него петао запева три пута ћеш ме се одрећи (26,34). Марко говори да се Петар три пута одрекао и зато напомиње да петао запева три пута. Овде је, ипак, све тачно, и нема противречности. Петлови се оглашавају тако што обично певају по три и четири пута. На ово и указује Марко када говори да зов петла није задржао Петра од пада, и није га подсетио на оно што је обећао; тако је и једно и друго тачно. Петар се одрекао три пута пре него што је петао успео да заврши прво певање. Када га је Христос подсетио на грех, он се није усудио да плаче пред свима, да не би био окривљен због суза, него изиђе напоље и тамо плакаше горко. Када наступи дан, одведоше Исуса од Кајафе Понтију Пилату (27,2). Они су одлучили да га убију, али нису могли јер је био празник, и управо зато га воде намеснику. Па размисли сада зашто су они толико пожурили да чак на празник учине такво дело. Тако је то заиста унапред одозго одређено! Тада видевши Јуда, издајник његов, да га осудише, раскаја се, и врати тридесет сребрника (ст. 3). Ово и његову и њихову кривицу чини још већом: његову зато што се није раскајао - раскајао се, али већ касно и са оклевањем, и сам је себе осудио јер је сам признао да га је издао; њихову кривицу чини већом зато што се нису покајали када су могли да се покају и промене своје мисли. Погледај када се раскајава? Тада када је злодело учињено и доведено до краја. Такав је ђаво! Не даје немарнима да погледају на свој грех пре него што га учине да се, кад га једном ухвате, не би покајали. Издајник се није потресао тада када га је Исус толико пута изобличавао: он је дошао на помисао да се раскаје тек кад је учинио злодело, али то више није имало користи. Добро је, наравно, што је признао, бацио сребрнике, не плашећи се ни Јудеја, али то што је сам себи намакао омчу јесте неопростив грех, то је дело злог демона. Ђаво га је одвукао од кајања да би оно на крају крајева остало бескорисно, он га је и усмртио срамном и јавном смрћу тако што га је убедио да самог себе убије. Али ти можеш видети како истина сија свуда, чак и у ономе што чине или чему се подвргавају непријатељи. Зар таква издајникова смрт не ућуткује оне који су осудили Исуса? Зар их не оставља без иједног изговора којим би бестидно сами себе оправдавали? Шта они могу да кажу када је сам издајник дао против себе такав глас? Но послушајмо и речи које су они говорили: Врати тридесет сребрника првосвештеницима и старешинама говорећи: Сагреших што издадох крв невину. А они рекоше: Шта ми маримо за то? Ти ћеш видети. И бацивши сребрнике у храму, изиђе, и отиде те се обеси (ст. 35). Није издржао муке савести! Али пази, и са Јудејцима се дешава то исто: ни они се нису зауставили пре злодела, а морали су да се досете, с обзиром на све оно што су доживели. Јудин грех, тј. издајство, већ је учињен, а њихов грех још није учињен. Али гле: када су завршили свој посао - раепели Исуса - они такође постају збуњени. Час говоре: "Не пиши: Ово је цар јудејски." Чега се бојите, због чега сте збуњени када је мртво тело приковано на крст? Час га узимају и говоре: Да Га не украду и не кажу народу: Устаде из мртвих; и биће последња превара гора од прве. Па ако и кажу, дело се може открити, ако није истинито. А и како би се усудили да украду они који су се разбежали истог оног часа у ком је Он ухваћен? Сам првоврховни се три пута Њега одрекао јер није претрпео претње слушкиње. Но ствар је у томе што су се они, како рекох, збуњивали, и на крају признали да је то дело противно закону - то показују речи: Ти ћеш видети. Од свега овога запамтите сад ово, среброљупци, и размислите шта је било са издајником, како се лишио и имања и сагрешио, како се ни среброљубљем није насладио, и како је душу изгубио? Таква је тиранија среброљубља! Ни сребро није искористио, ни овај живот, ни будући живот, већ је у трену остао без свега, и, добивши лоше мишљење од њих самих, обесио се. Рекао сам да неки, кад нешто ураде, добро погледају око себе. Пази, и ови не желе сада да осете злочиначку одлучност, но говоре: Ти ћеш видети; управо то чини њихову кривицу још већом. Јесу ли ово речи оних који сами сведоче о свом злоделу и безумљу, али, опијени страшћу, неће да одустану од сатанског подухвата и прикривају се бесмисленом маском лицемерног незнања? Ове њихове речи не би имале смисла ни да су биле изговорене након распећа, после Његове смрти: уосталом, не би их толико оптуживале. А сада, када је Он код вас, и када ви имате власт да га отпустите, како смете то да говорите? То ваше оправдање више од свега и служи за вашу осуду! Зашто тако? Зато што сву кривицу сваљујете на издајника и говорите: Ти ћеш видети, тада када можете одустати од христоубиства и пустити га. Али не, они се још препиру са Јудом у злоделу, и издајству придодају крст. Шта је, заиста, спречавало те који су рекли: Ти ћеш видети, да одустану од злодела? А они поступају супротно, додају убиство. Али у свему, шта год чине, шта год говоре, сами себе заплићу у неразмрсиве ланце зла. Када их је Пилат након овога питао: Кога хоћете да вам пустим? сложили су се да пусти разбојника, а не Исуса. Убили су онога који ничим никога није увредио, него је, напротив, толико добрих дела учинио. Шта, дакле, чини Јуда? Када је сујетни среброљубац видео да они неће да прихвате ни његове сребрнике, бацио их је и пошао да се обеси.

А првосвештеници, узевши сребрнике, рекоше: Не ваља их метнути у храмовну ризницу, јер су цена за крв. Него се договорише те купише за њих лончареву њиву за Гробље странцима. Зато се та њива и прозва Крвна њива до данас. Тада се испуни што је казано преко пророка Јеремије који говори: И узеше тридесет сребрника, цену цењенога, кога су ценили синови Израиљеви; и дадоше их за њиву лончареву, као што ми каза Господ (ст. 6-10). Видиш ли како их савест осуђује? Сами виде да су купили убиство, и стога нису ставили у храмовну ризницу, већ су купили лончареву земљу за сахрањивање странаца. Ето сведочанства против њих и изобличења у издајству! Назив места гласније од трубе јавља свима о њиховом гнусном убиству. Свој посао они не урадише тек тако, него се договорише; све је усмерено ка томе да нико не остане недужан за своје безакоње, да сви носе своју кривицу. То је предсказано и у пророчанству. Видиш ли, зато, да и пророци, а не само апостоли, са свом брижљивошћу казују о срамоћењима, проповедају свуда о њима, и унапред предсказују? А Јудејци то нису схватили. Да су дали у храмовну ризницу, не би се дело открило тако по свему свету: куповином земље они су учинили да све буде познато и будућим поколењима.

Пазите ви који убиствима мислите да добро чините ближњима и примате на себе цену људских душа. То је јудејска милостиња, или боље рећи, сатанска! Има, заиста, и данас таквих који, и кад многе потпуно опљачкају, мисле да су потпуно праведни ако (сиромасима) баце десет или сто динара. Управо о њима пророк говори: Покривате сузама олтар Господњи, плачем и уздасима, зато не гледа више на принос, нити му је драго примити што из ваших руку (Мал 2,13). Христос неће да се храни плодовима лакомства, не прихвата такву храну. Зашто жалостиш Господа, приносећи му нечисто? Боље је презрети онога којег мучи глад, него га хранити таквом храном. Оно је дело немилостивог, а ово и немилостивог и насилника. Боље је ништа не давати, него давати туђе. Када би видео једног нагог, а другог у оделу, па онда свукао последњег и обукао првог, кажи ми зар није тачно да би поступио неправедно? Ако и онда када дајеш чак све што си од другог узео само вређаш, а не милујеш, какве си казне достојан тада када дајеш само мали део од отетог и називаш то милостињом? Ако су били изложени суду они који су приносили хрому животињу, какав опроштај можеш да очекујеш ти који чиниш горе? У Старом завету пише да је пљачкаш који је вратио опљачкано самом власнику и даље неправедан, и да је једва спрао своју кривицу чак и онда када је четвороструко платио опљачканом. Замисли какво живо угљевље сабира на своју главу онај који пљачка и поврх тога чини још и насиље, а не враћа опљачканом, него даје другом, уместо њему, и не враћа чак ни половину а камоли четвороструко, а при томе живи у Новом, а не у Старом завету?

Ако такав није кажњен, онда плачи за њим зато што сакупља себи најтежи гнев, ако се не покаје. "Зар мислите", говорио је Спаситељ, "да су једини грешници они на које је пала кула?" Нису, кажем вам, него ако св не покајете, сви ћете изгинути (Лк13,3).

Покајмо се, дакле, и дајмо милостињу не од добити лакомости: дајмо простодушну милостињу. Замислите како су Јудеји хранили осам хиљада Левита, па још и удовице, сироте, и при томе извршавали и многе друге обавезе, бивали и у ратовима! А данас сама Црква има поља, зграде, даје земљарину за зграде, има кола, коњушаре, мазге и много друго ради вас и због ваше каменосрдности. А требало би да се ова црквена блага налазе у вашим рукама, а црквени приходи требало би да зависе од вашег усрђа. Ето какво несређено стање сада из тога произилази: и ви остајете без плода, и свештеници Божији не баве се чиме треба. Зар апостоли нису могли да остављају зграде и поља? Ради чега су их продавали, зашто су све раздавали? Зато што је тако било боље! Али данас, када сте до безумља заузети животним бригама, када само сакупљате, а не трошите, ваше очеве је обузео страх над судбином удовица, сиротих и девојака, а све зато да масе ових невољника не би страдале гладне и жедне. Зато су били принуђени да установе такав поредак. Они уопште нису хтели да ствари доводе до толике неуређености: они су желели да искључиво ваше усрђе буде њихова својина, да једино од њега добијају све плодове, а да сами пребивају у молитвама. Ви сте их приморали да чине што и мирјани, који живе од куће; због овога се све изопачило. Ко ће умилостивити Бога ако се и ви и ми бавимо истим?

Ми не смемо да отворимо уста зато што више немамо ништа посебно у односу на мирјане. Познато вам је да апостоли нису хтели да разделе имања, чак и без труда сабрана! А данас су наши епископи у таквим старањима превазишли саме надзорнике, економисте и крчмаре. Тада, када би морали да се старају о вашим душама, они сваки дан воде бригу о ономе чиме се обично баве скупљачи пореза, преузимачи, бројачи и благајници. Не говорим о овоме и не изливам своју жалост узалудно. Желим да видим неко побољшање и промену, желим да нас, опхрване толико тешким ропством, напокон сажале, да бисмо за Цркву поново постали и добит и благо. А ако нећете, ето сиромаха пред вашим очима; ми нећемо престајати да хранимо онолико њих колико можемо, а које не будемо у стању да збринемо, препуштамо вама да не бисте у страшном дану чули следеће речи, упућене немилостивима и бездушнима: "Видесте ме гладног и не нахранисте ме." Ваша нељудскост и нас уједно чини смешним: када се ми, оставивши молитву и учења и друга света занимања, гурамо и дан и ноћ, једни са продавцима вина, други са продавцима хлеба, трећи са трговцима друге врсте. Од сада су свађе и препирке, свакодневне поруге, од сада свештенику дају имена која више приличе мирјанима који имају куће, а требало би заменити та имена потпуно другим и позајмити називе од оних дела од којих су апостоли заповедили да се позајмљује: од давања хране сиромашнима, од заштићивања оних које вређају, од старања о странцима, од помагања невољнима, од вођења рачуна о сиротима, од брањења удовица, од заштићивања девојака, и управо та служења разделити међусобно јер управо су то наше драгоцености и долична блага, управо она нама пружају велику удобност, а вама корист, или, боље, вама и удобност и корист. Мислим да благодаћу Божијом број оних који се овде скупљају достиже сто хиљада. О, кад би сваки бар по један хлеб давао сиромашној браћи! Сви бисмо управо тада били у изобиљу; или кад би сваки уделио макар по један новчић (пару), тада ни сиромашних не би било, и ми не бисмо трпели толико срамоћења и исмејавања због бриге о имањима. Наравно, оне речи: Продај све што имаш и раздај сиромасима, па хајде за мном - могу бити умесно речене и црквеним великодостојницима на рачун црквених имања. Нико не сме да иде за Њим некако другачије него да остави сваку грубу и приземну бригу. Али данас Божији свештеници воде бригу и о берби грожђа, и о жетви, и о продаји, и о куповини ствари. Они који су служили у шаторима били су потпуно слободни од свега тога, мада им је било дато управо телесно служење; а ми, који смо призвани у само небеско светилиште, који улазимо у истинску светињу светих, примамо опет на себе бриге својствене трговцима и крчмарима. Из овога произилази и велика небрига о Писму, и лењост у молитвама, и немар у свему осталом. Не можемо делити себе и на једно и на друго. Зато позивам и молим да откријемо за нас изворе обиља, да ваше усрђе постане и наше гумно и наша пивница. Тако ће и сиромашни бити прикладно храњени, и Бог ће бити непрестано прослављан, и ви ћете се, показујући више успеха у човекољубљу, некада насладити вечних блага, којих сви да се удостојимо да их добијемо благодаћу и човекољубљем Господа нашег Исуса Христа, којем слава у векове векова. Амин.
Nazad na vrh Ići dole
 
Петак Страсне седмице - Синаксар и беседе Светих Отаца
Nazad na vrh 
Strana 1 od 1
 Similar topics
-
» Понедељак Страсне седмице - Синаксар и беседе Светих Отаца
» Уторак Страсне седмице - Синаксар и беседе Светих Отаца.
» Среда Страсне седмице - Синаксар и беседе Светих Отаца
» Четвртак Страсне седмице - Синаксар и беседе Светих Отаца
» Субота Страсне Седмице - Синаксар и беседе Светих Отаца

Dozvole ovog foruma:Ne možete odgovarati na teme u ovom forumu
СЛОВО — Данашња зачала - Daily Bible reading - Ежедневные Евангельские чтения :: Тумачења :: Страсна седмица и Светло Христово Васкрсење - Пасха-
Skoči na: