Преподобни Јустин Ћелијски - тумачење посланице Ефесцима - Увод

Ево Посланице која је сва с неба. Она спада у она изузетна "откривења и виђења Господња" (2. Кор. 12,1), којих је свети апостол Павле био раскошно удостојаван. Благовест што је у њој, није од људи ни од анђела, нити може бити од њих, већ је сва од Господа Христа, сва од Његове вечности, богочовечности, и зато сва премудра, сва спасоносна, сва светлоносна. Њене дубине заиста су "Божје дубине" - τὰ βάθη τοῦ Θεοῦ (1. Кор. 2,10), тако и њене висине и њене ширине. A основна је, свеобухватна је благовест ове Посланице: предвечна одлука Тројичног Божанства "да се све састави у Христу што је на небесима и што је на земљи", тојест да се све ухристови и охристови; да се све састави у једно тело, тело Христово - Цркву, тојест да се све уцркви и оцркви, да се све претвори у Цркву, и тако постигне вечни божански циљ, јер је Црква "тело Христово, пуноћа Онога који све испуњава у свему" (Еф. 1,5.10.23). Ова благовест - свеблаговест, ова тајна - светајна каза се пресветом апостолу откривењем; он тврди: "мени се откривењем каза тајна" (Еф. 3,3).

Ова благовест, ова свесвета тајна Тросунчаног Господа казује сав смисао неба и земље, свих бића што су на њима и у њима, свих ствари што их сачињавају. Све и сва што је на небу и на земљи, има свој божански смисао једино у Христу Господу; ван Њега и без Њега: све и сва је и без смисла и без вредности. Ван Њега и без Њега - први Светлоносац херувим претворио се у Сатану, а како да се човек не претвори у - ђавола, и свако друго биће у - јаук, у лелек, у муку, у страх, у ужас, у лудило, у смрт, у пакао? Одвоји ли се од Христа, човек се одваја од јединог разумног смисла свога бића, свога живота, свога постојања; и још: одваја се од јединог разумног смисла своје душе, свога ума, своје савести, своје воље, свога тела. Без Христа, шта је човеков ум ако не - муцави лелек, шта његова душа ако не - језиви баук, шта његова савест ако не - очајни слепац, шта његово тело ако не - одвратни црвињак, шта његова воља ако не - беспомоћни раслабљеник, шта уопште човек ако не - страшилно привиђење? Тако и свако друго створење, био то херувим или комарац, губи сваки разумни смисао свога постојања, ако се бићем својим не држи Господа Христа.

Грех је једина сила која одваја од Бога: одваја човека, одваја анђела, одваја и свако друго биће. Одвајајући га од Бога, она га потапа у бесмисао, у муку, у смрт, у ђаволизам. Зато је човекољубиви Господ Христос и постао човек, да би, сјединивши у Сeби човечанску природу са божанском, очистио нашу природу од греха, од бесмисла, од лудила, од смрти, од ђавола. Као земаљски Богочовек, Он је прошао на земљи све наше муке, све наше невоље, све наше смрти, и нас многоструке мртваце оживео из свих наших смрти, васкрсао из свих наших гробова, и посадио на небесима (Еф. 2,1-6). Тиме је човекољубиви Господ показао "неизмерно богатство благодати Своје", и у њој неизмерну доброту Своју (Еф. 2,7-8). Својим богочовечанским животом на земљи, и васцелим богочовечанским домостројем спасења, Господ Христос je дао благодатне силе, те сви људи могу: постајати "домаћи Богу", орођавати се с Богом, узидавати се у Цркву свету, и тако постизавати пуноћу свога живота и своје вечности кроз благодатну богочовечност (Еф. 2,10-22).

По предвечном назначењу Божјем: сви су људи од исте грађе, сви створени са једним истим циљем, сви под истим Господом и Богом, и под Његовом Вечном Божанском Истином и Правдом и Добротом, сви предназначени на посинаштво Богу кроз Господа Исуса Христа (ср. Еф. 1,4-5). Зато је свима људима, били то Јевреји или Јелини, робови или слободњаци, дат један исти Спаситељ и једно исто спасење, једна иста средства и силе спасења, једно исто Еванђеље. Спасење се постиже кроз благодатно духовно сједињење са Спаситељем. Постајући Еванђељем заједничари свих божанских сила Спаситељевих, људи постају заједничари свих богочовечанских сила Спаситељевих, које и делају у њима, очишћујући их од свакога греха и зла и испуњујући их свим божанским добрима (ср. Еф. 3,6-7). А све се то обавља у богочовечанском телу Цркве: у њој је сва богочовечанска економија спасења, "економија тајне" Божје у односу на род људски и на сва бића уопште. Тој свечудесној и свечудотворној тајни Цркве диве се и сами Анђели Божји, јер се и њима кроз Цркву открива "многоразлична мудрост Божја", и они се заједно са људима уче тој неисказаној мудрости и љубави Божјој (Еф. 3,9-10). Главна је радост и за људе и за анђеле: Бог је постао човек. Све остало бесмртно и вечно извире из тога. А то је доказ неизмерне љубави Божје. Зато је та љубав и неупоредљиво важнија од свега другог што људи и анђели воле и цене. Богочовек Господ Христос основао је Цркву Собом и у Себи, давши тиме Цркви целога Себе, са васцелим Својим Божанским животом, са васцелом Својом Божанском Истином, Мудрошћу, Љубављу, Правдом, да би се људи испунили "сваком пуноћом Божјом" (Еф. 3,19). То је циљ, свециљ сваког људског бића посебно, и свих људи скупа. Испуњени "сваком пуноћом Божјом", људи постају богоносци, постају "богови по благодати", и тако постижу божанско назначење свога бића.

Тражећи од нас људи да се испунимо "сваком пуноћом Божјом", свети апостол не тражи од нас ништа немогуће, јер је међу нама Богочовек Господ Христос, "у коме живи сва пуноћа Божанства телесно" (Кол. 2,9), који нам и даје Своје свете божанске силе кроз свете тајне и свете врлине, да то и постигнемопо мери наших светих подвига (Еф. 3,20). Све што је потребно за постигнуће тога циља, Господ Христос нам је дао у Цркви Својој: дао нам је свете, богоносне људе: апостоле, пророке, еванђелисте, пастире, учитеље - "на сазидање тела Христова", на то: да се саоваплотимо Богочовеку Христу, да постанемо сутелесници Његових богочовечанских светиња и сила, да бисмо Црквом и у Цркви достигли сви "у човека савршена, у меру раста висине Христове", "пуноће Христове" - τοῦ πληρώματος τοῦ Χριστοῦ (Еф. 4,11-13). Јер ми растемо заједнички, саборно, "са свима светима", не одвојено од светих апостола, пророка, еванђелиста и осталих верника; сви са сваким и помоћу свих: тајанствено и свето сапрожимајући се међу собом духовно и благодатно, "истинујући у љубави", "да у свему растемо у ономе који је глава: Христос". Он је тај који кроз све нас дела, који чини да растемо сваки помоћу свих и сви помоћу свакога; а назидавајући и сазидавајући себе Христом и Његовим светим члановима Цркве, ми уствари растемо и сами, и то сви растемо љубављу, јер је божанска љубав сила којом биће људско расте у све богочовечанске бесконачности (Еф. 4,15-16). Та љубав чини те сваки део тела Христова, Цркве, а и цело тело Цркве смерно служи сваком посебном члану Цркве. Тако нам та љубав и казује свеславну тајну Христовог подвига спасења света Црквом и у Цркви. Таква, она нам и даје све што је Христово, све што је Богочовеково; таква, она и чини да ми људи свим тим растемо "у човека савршена", јединог човека савршеног, који је дат роду људском у Богочовеку Христу. Ван Господа Христа нема савршеног човека; ван Њега се ниједан човек не може усавршити ни у чему добром, праведном, божанском, вечном; ван Њега човек опада, пада, пропада, док не заврши - нечовеком. Да, ван Богочовека Христа - нема истинског човека, већ све сам - подчовек, качовек, мимочовек, получовек, нечовек.

Сваки човек може постати нови човек, поставши Христов у Цркви. Стари човек је човек греха, човек смрти "који се распада у жељама преварљивим": он вара себе разним изумима својим, вара и науком, и философијом, и културом, и цивилизацијом, расипајући и трошећи душу на безброј споредних ствари и планова, а одбацујући "једино потребно" - Господа Христа (Лк. 10,42). И тако се уствари распада сав: распада му се савест, распада душа, распада ум, распада воља. Једино у Цркви Христовој, у Богочовеку Христу, човек се обнавља сав: обнавља му се ум, обнавља савест, обнавља воља, обнавља душа; и то обнавља живљењем у правди и светости Христове истине. Јер у роду људском једини нови човек јесте Богочовек Христос: вечито млад и вечито нов; зато је Његова божанска Истина - вечита, и као таква увек неизменљиво млада и бесмртно нова; тако и Његова божанска Правда, и Љубав, и Доброта, и Живот. И човек, облачећи се кроз свете тајне и свете врлине у Господа Христа, облачи се у новог човека, вечито новог, који је саздан по Богу у правди и светињи истине (ср. Еф. 4,22-24).

Бог је постао човек, и живео међу људима као човек, и остао у Цркви са свима Својим богочовечанским силама, да би се људи угледали на Њега, и живели Њиме и у Њему и ради Њега. И зато што је то тако, христоносни апостол и захтева од нас, и наређује нам: "Угледајте се на Бога" (Еф. 5,1): не на неког мањег, не ни на анђеле, не ни на Херувиме и Серафиме; поготову не на "велике људе", већ на - Бога. То је једини прави и истински позив човека на земљи. Зашто? Зато што је Бог сишао на земљу и постао човек, и дао човеку све божанске силе које су му потребне да би могао живети по угледу на оваплоћеног Бога, на очовеченог Бога. Јер у Христу Богочовеку све божанско постало је човечанско, људско, наше, да бисмо га могли усвојити, учинити нашим. До оваплоћења Бога Логоса, Бог је био далеко од људи, на небу, недосежан, трансцендентан, неухватљив ни у наше појмове, акамоли у наше тело, у наш живот. "Угледајте се на Бога", на Бога у телу, у човеку - Исуса Назарећанина: Он живи животом човечанским, којим и ви као људи можете живети, само ако хоћете. Ено, Његовим животом живе Његови апостоли, и сви Његови светитељи, и сви Његови следбеници: живе Његовом вером, Његовом љубављу, Његовом молитвом, Његовим постом, Његовом истином, Његовом правдом, Његовом смиреношћу, Његовом кротошћу, Његовом силом, Његовим Еванђељем. A они? Сви су они људи, од исте грађе од које и ви. Зато, угледајте се на њих као што се они угледају на Бога у телу, па ћете видети да је то и лако и остварљиво и радосно. Само се једно тражи од тебе; устани ти који спаваш у лењости, у неверју, у маловерју, у безбожју, у сластима, у гресима; васксрсни из тих гробова својих, из тих смрти својих, и обасјаће те Христос, обасјаће те Вечна Истина, Вечна Правда, Вечна Љубав, Вечни Живот (ср. Еф. 5,14).

Бог је сишао у наш земаљски свет и постао човек, зато што се у нашем земаљском свету кроз наше грехољубље био одомаћио ђаво, са свима својим злим силама, злим дусима. И донео нам "свеоружје Божје": да бисмо постали јачи од ђавола и његових злих сила. Само је Бог јачи од ђавола. Зато је Бог и постао човек, да би човек постао јачи од ђавола. И ми људи заиста и постајемо јачи од ђавола и свих црних анђела његових, када постанемо јаки Господом. A постајемо јаки Њиме, када се кроз свете тајне обучемо у Његове свете врлине. Наш рат у овом свету није с крвљу и телом, него далеко страшнији: "наш је рат с поглаварствима, с властима, с управитељима таме овога света, с духовима зла испод неба". Да бисмо се у том рату одржали, и остали непобеђени; да бисмо у том страшном рату побеђивали, и коначно победили, неопходно је да се обучемо "у све оружје Божје". A шта сачињава то "све оружје Божје"? Казује нам свети апостол: то је божанска истина Христова, божанска правда, божанско Еванђеље, божанска вера, божанска љубав, божанска молитва, и остале свете врлине еванђелске (Еф. 6,11-18). Против Христовог добра, ђаво изводи у борбу сва ђаволска зла; против Христове истине, све ђаволске лажи; против Христове правде, све ђаволске неправде: против Христове љубави, све ђаволске пакости и мржње; против Господа Христа - ђаво изводи Антихриста. Због тога, само наоружани свеоружјем Божјим, хришћани се могу одржати у рату са ђаволима; и не само одржати, него их и побеђивати на свим бојиштима у свима световима.

НАПОМЕНЕ:

1.
При дигитализацији овог авиног "Тумачења посланице Ефесцима Св. апостола Павла" користили смо издање манастира Ћелије код Ваљева, Београд 1983; а за корекцију старо-грчког текста посланице користили смо: Η ΚΑΙΝΗ ΔΙΑΘΗΚΗ, ΕΓΚΡΙΣΕΙ ΤΗΣ ΜΕΓΑΛΗΣ ΤΟΥ ΧΡΙΣΤΟΥ ΕΚΚΛΗΣΙΑΣ, ΑΔΕΛΦΟΤΗΣ ΘΕΟΛΟΓΩΝ «Ο ΣΩΤΗΡ» ΑΘΗΝΑΙ – ΙΑΝΟΥΑΡΙΟΣ 1980, и интернет издање Myriobiblos - Home of the Greek Bible - Library of the Church of Greece, на линку: http://www.myriobiblos.gr/bible/nt2/default.asp (Зор. А. Ст.).
2.
Видети Поговор на крају књиге "Тумачење Посланица Прве и друге Коринћанима Св. Апостола Павла" (изд. Ман. Ћелије, Београд 1983, стр. 481-492), који у свему важи и за ову књигу. - Прим. уредника.