Четвртак тринаести по Педесетници

Браћо, ако је ко увјерен у себе да је Христов, нека опет помисли у себи да, као што је он Христов, тако смо и ми Христови. 8. Јер ако бих се нешто више похвалио влашћу нашом коју нам даде Господ за назидавање, а не за кварење ваше, нећу се постидјети, 9. да се не покажем као да вас плашим посланицама. 10. Јер су му посланице, вели, тешке и јаке, а кад је тијелом присутан слаб је, и ријеч му је ништавна. 11. Нека такав помисли ово: какви смо ријечју у посланицама када смо одсутни, такви смо и дјелом кад смо присутни. 12. Јер не смијемо себе убрајати или сравњивати са некима који сами себе хвале: али они кад сами себе собом мјере, и сами себе са собом пореде, неразумни су. 13. А ми се нећемо хвалити преко мјере, него по мери правила чију нам мјеру Бог додијели, да достигнемо и до вас. 14. Јер се ми не простиремо преко мјере, као да не досежемо до вас, него и до вас достигосмо с јеванђељем Христовим. 15. Не хвалимо се преко мјере у туђим трудовима, али имамо наду да ћемо се, кад узрасте вјера ваша, с вама величати по правилу нашему изобилно. 16. Да и у даљим крајевима од вас проповиједамо јеванђеље, и да се не похвалимо оним што је по туђему правилу урађено. 17. А који се хвали, Господом нека се хвали! 18. Јер није ваљан онај који се сам хвали, него којега Господ хвали.


Рече Господ: Заиста вам кажем: Сви гријеси опростиће се синовима човјечијим, и хуљења на Бога, ма колико хулили: 29. А који похули на Духа Светога нема опроштења ва вијек, него је крив вјечноме суду. 30. Јер говораху: У њему је дух нечисти. 31. И дођоше мати његова и браћа његова, и стојећи напољу послаше к њему да га зову. 32. И сјеђаше народ око њега. И рекоше му: Ено мати твоја и браћа твоја напољу траже те. 33. И одговори им говорећи: Ко је мати моја или браћа моја? 34. И погледавши около на оне који сједе око њега, рече: Ево мати моја и браћа моја! 35. Јер ко изврши вољу Божију онај је брат мој и сестра моја и мати моја.

А који похули на Духа Светога нема опроштења вавек (Мк.3, 29). Да ли је тешко упасти у такав грех? Уопште није тешко. Ево грехова те врсте: "Велика и безмерна нада на благодат Божију; очајање или ненадање на Божију милост; противречење очигледној и утврђеној истини и одбацивање Православне хришћанске вере. Други томе додају завист према духовним даровима које ближњи добијају од Бога; упоритост у греху и истрајност у злоби; небригу за покајање све до одласка из овог живота" (Правосл. испов. део 3. пит. 38). Ето, колико путева! Пођеш ли којим од њих, биће ти тешко да се вратиш и бићеш одведен до свепогубне пропасти. Противљење истини почиње са малим сумњама, које бивају побуђиване рђавом речју или књигом. Ако се оставе без пажње или лечења, оне ће одвести ка неверју и упорности у њему. До очајања се такође долази неприметно: "Покајаћу се", говоре и настављају да греше. Поступајући тако неколико пута и видевши да покајање не долази, они говоре у себи: "Тако мора да буде! Не можеш против самог себе", и већ се предају греху у пуну власт. Тако скупљају мноштво грехова, а при томе допуштају и мноштво противљења очигледним позивима Божије благодати. Када у таквом стању човек дође до мисли да се покаје, мноштво грехова га дави, а противљење благодати му одузима смелост да припадне Господу. И он решава: Велики је мој грех, да би ми се опростио. То баш и јесте очајање! Чувај се почетка неверја и грехољубља и нећеш упасти у тај бездан.