Субота шеста по Педесетници

Браћо, истину говорим у Христу, не лажем, то ми свједочи савјест моја Духом Светим, да ми је врло жао и срце ме моје боли без престанка; јер бих желео да ја сам будем одлучен од Христа за браћу своју, сроднике моје по тијелу, који су Израиљци, чије је усиновљење и слава и завјети и закон и богослужење и обећања, чији су и оци, и од којих је Христос по тијелу, који је над свима Бог благословени у вијекове. Амин.


У време оно, кнез један дође Исусу и клањаше му се говорећи: Кћи моја сад умрије; него дођи и стави на њу руку своју, и оживјеће. И уставши Исус пође за њим, и ученици његови. И гле, жена која је дванаест година боловала од течења крви приступи састраг и дохвати се скута хаљине његове. Јер говораше у себи: Ако се само дотакнем хаљине његове, оздравићу. А Исус, обазревши се и видјевши је, рече: Не бој се, кћери, вјера твоја спасла те је. И оздрави жена од онога часa. И дошавши Исус у дом кнежев и видјевши свираче и народ ускомешан, рече им: одступите, јер дјевојка није умрла, него спава. И подсмијеваху му се. А кад истјера народ. уђе и ухвати је за руку, и устаде дјевојка. И пронесе се глас о овоме по свој земљи оној.


Ако вам се ова порука допада подржите наш рејтинг кликом на банер:

Крвоточива жена је говорила: Ако се само дотакнем хаљине Његове (тј. Господње) оздравићу. И она доби по вери својој (Мт. 9,21). За нас, који смо чулни, неопходан је чулни додир да бисмо добили чулну силу. Господ је тако уредио. Његова света Црква има видљиво устројство. Њени разнородни делови нас обухватају и ми их се дотичемо. Сила Божија, која се налази унутар Цркве, прима се кроз дотицање, при чему је пријемник - вера која говори: Ако се само дотакнем, оздравићу. Црква је тело и хаљина Господња. Видљиви делови којих се ми дотичемо су Божанске тајне, а посебно, после крштења и миропомазања, Тајна Тела и Крви Господње, заједно са тајном покајања. Свакако, и у свим другим деловима додиривање са вером може привући неопходну силу од Господа, који је свагде и види свакога који тако ради, говорећи му у срцу: "Не бој се, чедо!" "Слободни" мислиоци, који се одвраћају од спољашњег чина Цркве, сами себе лишавају додира са унутрашњом, Божанском, свеоживљавајућом силом. Због тога остају болести. У својим сујетним мислима и осећањима они се исцрпљују, духовно суше и замиру.