Уторак четврти по Педесетници

Браћо, Писмо говори: Сваки који вјерује у Њега неће се постидјети. Јер нема разлике између Јудејца и Јелина; јер је исти Господ свију, богат за све који га призивају. Јер сваки који призове Име Господње биће спасен. Како ће, дакле, призвати Онога у кога не повјероваше? Како ли ће поверовати у Онога за кога не чуше? А како ће чути без проповједника? А како ће проповиједати ако не буду послани? Као што је написано: Како су красне ноге оних који благовијесте мир, који благовијесте добро! Али сви не послушаше Јеванђеље; јер Исаија говори: Господе, ко вјерова проповиједи нашој? И тако вјера бива од проповиједи, а проповијед од ријечи Божије. Али велим: Зар не чуше? Свакако: По свој земљи отиде глас њихов, и до крајева васељене ријечи њихове. Него велим: Зар не разумје Израиљ? Први Мојсеј говори: Ја ћу вас на суревњивост покренути кроз оне који нису народ, неразумним народом расрдићу вас. А Исаија говори смјело: Нађоше ме који ме не траже, јавих се онима који не питају за мене. А Израиљу говори: Ваздан пружах руке своје према народу непослушном и бунтовном. И кажем, дакле: Зар Бог одбаци народ свој? Никако! Јер сам и ја Израиљац, од сјемена Авраамова, од племена Венијаминова. Не одбаци Бог народ свој. који унапријед позна.




Рече Господ: са киме ћу упоредити род овај? Сличан је дјеци која сједе по трговима и довикују друговима својим говорећи: Свирасмо вам. и не играсте; нарицасмо вам, и не ридасте. Јер дође Јован, који нити једе нити пије, а они кажу: Ђаво је у њему. Дође Син Човјечији, који и једе и пије, а они кажу: Гле човјека изјелице и винопије, друга цариницима и грјешницима. И би оправдана премудрост од дјеце њезине. Тада поче Исус корити градове у којима су се догодила многа чудеса његова, што се не покајаше.

Господ говори да смо ми, који не слушамо Јеванђеље, слични онима којима певају веселе песме - а они не играју; или, којима певају тужне - а они не плачу. То значи да смо слични онима са којима се ништа не може урадити. Нама обећавају Царство небеско, пресветло и прерадосно, а ми ни да мрднемо - као да нам се и не говори. Прете нам Судом незаобилазним и мукама без краја, а ми се не узнемиравамо - као да и не чујемо. Заборавивши се, изгубили смо свако осећање истинског самоочувања. Идемо као вођени право на погубљење и не показујемо никакву бригу о своме уделу. Опустили смо руке, предали се нехату: шта буде нека буде! Ето какав је наш положај! Зар нису због тога честа самоубиства? И то је плод садашњих учења, садашњих погледа на човека и његово значење! Ето вам прогреса! Ето вам и просвете! Боље је бити крајњи незналица и са страхом Божијим душу своју спасти, него стећи име просвећеног, а погинути навек, и читавог живота се не сетити на оно што ћe бити после смрти. Из речи Божије о Царству небесном и аду неће се изоставити ни једно слово. Ову истину нека свако прими ка срцу као ствар која се лично њега тиче, и нека се постара о себи колико му је могуће и колико му је још времена остало.