4. 3. (17. 3) Преподобни Герасим; Свети мученици Павле и Јулијана; Свети Јаков Посник

ИЗ ОХРИДСКОГ ПРОЛОГА

1. Преподобни Герасим. Овај знаменити светитељ најпре се учио подвижништву у мисирској Тиваиди, па је онда прешао на Јордан и тамо основао обитељ, у којој је имао око 70 монаха, и која и дан-данас постоји. Он постави нарочити устав за свој манастир, по коме: монаси су 5 дана проводили у својим келијама плетући кошнице и рогозине; нису смели никад ложити огањ по келијама; 5 дана јели су само по мало суха хлеба и урме; монаси су морали држати своје келије отворене и кад би изашли тако да би свак могао, ако би и што би хтео, узети из њихових келија; суботом и недељом сабирали су се у манастирску цркву, имали заједничку трпезу, са варивом и с мало вина у славу Божју. Тада би сваки монах доносио и стављао пред ноге игуманове оно што је израдио за прошлих пет дана. Сваки је монах имао само по једну хаљину. Свети Герасим био је пример свима. Уз часни пост није јео ништа осим што се причешћивао. Једном виде лава где риче од бола, јер беше му трн у нози. Герасим приђе, прекрсти се, и извади зверу трн из ноге. Лав се тако укроти, да је дошао за старцем у манастир и ту остао до смрти старчеве; а кад старац умре, и лав свисне од бола за њим. Био је на IV васељенском сабору у Халкидону, у време Маркијана и Пулхерије, па иако је и он најпре мало нагињао монофизитској јереси Евтихија и Диоскора, буде на Сабору велики поборник Православља. Свети Јевтимије одвратио га је од јереси. Од ученика Герасимових најславнији је био свети Кириак Отшелник. Упокојио се свети Герасим 475. године и пређе у вечну радост Господа свога.

2. Свети мученици Павле и Јулијана. Брат и сестра из Птолемаиде Финикијске. Беху страшно мучени за Христа од цара Аврелијана, и најзад посечени. При њиховим мучењима многа су се чудеса показала, која видевши многи незнабошци обрате се у веру, те неки и од њих бише посечени, 273. године и примише венце.

3. Свети Јаков Посник. Живео у VI веку. Толико се усавршио био у богоугодном животу, да је лечио молитвом најтеже болеснике. Но непријатељ рода људског наводио је на њега силна искушења. Тако једном од неких подсмешљиваца буде послата к њему жена развратна. Претварала се пред њим и плакала но навлачила га на грех. Видећи да ће пасти у грех, Јаков стави своју леву руку у огањ и држаше дотле докле се сва не опрљи. Видећи то, жена се испуни страхом и ужасом, покаја се и поправи свој живот. Али, другом приликом он не одоле искушењу, него паде са једном девојком, коју беху родитељи довели к њему као сумашедшу, да је исцели од лудила. Он је заиста исцели, но потом згреши с њоме, и онда, да би сакрио грех, уби је и баци у реку. Као и обично: од блуда до убиства није далеко. Десет година потом проведе Јаков као покајник живећи у једноме гробу. Познаде да му је Бог опростио по томе, што једном по молитви његовој паде киша у време велике суше од које страдаху и људи и стока. Ево примера, сличнога Давидовом, како је опак зли демон; како, по попуштењу Божјем, може да обори највеће духовне дивове, и како опет искреним покајницима Бог по милосрђу опрашта и најтеже грехове, и не кажњава их онда када они сами себе казне.


Ko c висине веће падне, више се угрува,
Ha висину ко сe диг'о, нек се бодро чува.
И апостол свети пише: "Ко мисли да стоји
Нек се чува да не падне," нек се Бога боји.
Јаков Посник див бејаше по високој души,
Но c висине омаче се, и ђаво га сруши:
A грех један другом хита, 6луд убиству спеши,
Јаков Посник себе казни, a Бoг гa утеши.
Грех једини сву врлину може да расточи,
Једна рупа на амбару све жито источи.
Дом испуњен мирисима једна шака гада
Испразни га од мириса и напуни смрада.
He помаже сто победа ни стотину слава
Кад у битци најпоследњој изгуби се глава.
Духовни је живот борба против вражјих хорди,
У тој борби од почетка побеђен je горди.
Ко призива име Божје c дубоком смерношћу
Taj у борби штићен бива Божијом милошћу.

РАСУЂИВАЊЕ

Кад би философија људска могла задовољити човека, зашто философи Јустин и Ориген посташе хришћани? Зашто Василије и Златоуст и Григорије, који у Атини проучише сву философију јелинску, примише крштење? И блажени Августин, који знаде и јелинску и римску мудрост, зашто одбаци све, и потражи спасења и светлости у вери Христовој? И свети Климент римски, који беше врло богат и врло учен? И света Катарина, која би из куће царске и знађаше сву светску мудрост мисирску? И царевић Јоасаф у Индији, коме беше позната сва философија индијска? И толики, толики други, који најпре тражаху објашњење загонетке светске и светлост својој души у философији, а потом приступише цркви и поклонише се Христу Господу?

СОЗЕРЦАЊЕ

Да созерцавам Тајну Причешћа као присуство Господа Исуса у цркви на земљи и то:
1. као испуњење Његовог обећања: ево ја сам с вама у све дане до свршетка вијека,
2. као Његово непрекидно подржавање верних којима је рекао: без мене не можете чинити ништа.

БЕСЕДА

о колебљивости Пилата

Од тада гледаше Пилат да га пусти...
Тада им га предаде (Пилат) да се разапне (Јов. 19, 12, 16)

Одткуд ова противречност у Пилату? Одткуд ово двојство воље у једном истом човеку? Док је стајао под светлошћу лица Христова, Пилат је од свег срца хтео да пусти Праведника. Но кад га је обузела тама јеврејска, он се сагласио са делима таме. То је семе, пало у трње. Док је Христово лице светлело над семеном, семе је никло; али чим је семе остало без те светлости, тама од трња угушила га. Док је Господ Исус господарски говорио Пилату о Цару небесном, рекавши му: ти не би имао власти никакве нада мном кад ти не би било дано одозго. Пилат се осећао као побеђен страхом од Бога. Но кад је гомила јеврејска викнула Пилату: ако овога пустиш, ниси пријатељ ћесару, Пилат је био потпуно побеђен страхом од цара земаљског. И страх за тело надвладао је страх за душу, као што се и дан-данас понекад дешава.
ГТилат је био ученик светске мудрости. А светска мудрост не даје снаге него улева страх. Светска мудрост не подржава душу него тело. Светска мудрост не улева страх за душу него страх за тело и за све оно што је телесно. Ево у Пилату једног јасног и жалосног примера, какве људе васпитава светска мудрост мимо Бога и насупрот Христа. Но Пилатова слабокарактерна и колебљива душа није слика само незнабожаца него и неутврђених хришћана. Понеки хришћани посведневно, и неосетно а често и несвесно, хтели би час да ослободе Христа од мрачног и злочиначког инстинкта јеврејског у себи, а час опет да Га пусте томе инстинкту на распеће. То бива увек онда када један хришћанин погази неку заповест Христову ради испуњења неке своје телесне жеље. Час светлост те заповести осветли срце колебљивог хришћанина, час опет тама телесна толико навали на њега, да се он потпуно предаје њој.
Господе дуготрпељиви, не уклони светлост лица Твога од нас ни за један трен ока, да нас тама не савлада. Да останемо деца светлости до краја, Господе помози нам. Теби слава и хвала вавек. Амин.

Архимандрит ЈУСТИН Поповић
ЖИТИЈА СВЕТИХ

4. МАРТ

ЖИТИЈЕ ПРЕПОДОБНОГ ОЦА НАШЕГ ГЕРАСИМА ЈОРДАНСКОГ[1]

СЛАВНИ подвижник, преподобни Герасим родио се у Ликији[2]. Још у младости обузет божанском мишљу, он огради себе страхом Божјим, и прими свештени монашки лик. Најпре оде у унутрашњу пустињу Тиваиде, у Египту, и тамо богоугодно поживе неко време у духовним подвизима. Затим се врати у своју постојбину Ликију. Потом оде у Палестину при крају владавине цара Теодосија Млађег,[3] да се поклони Светим Местима, и тамо се настани у Јорданској пустињи, коју као светла звезда обасјаваше светлошћу својих врлина. Ту поред Јордана он касније и манастир подиже.
У дане његовог боравка у Палестини, а за царовања Маркијана и Пулхерије,[4] састаде се у Халкидону Четврти Васељенски Сабор светих Отаца против безбожног патријарха александријског Диоскора и архимандрита Евтиха, који су учили да је у Господу Христу једна природа, због чега их свети Оци проклеше. После овог Сабора усташе неки јеретици нападајући овај Сабор, да је тобож одбацио догмате праве вере а обновио Несторијево учење. Такав беше неки монах Теодосије, присталица Евтихове јереси, чаробњачког расположења. Овај допутова у Јерусалим, и узбуни сву Палестину. Он заведе многе, не само просте него и свете људе. Он и царицу Евдокију, удовицу, супругу бившег цара Теодосија Млаћег, придоби за своју непобожност. И помоћу ње и многих палестинских инока које беше завео он прогна са престола патријарха јерусалимског блаженог Јувеналија (422-458), и сам уграби престо. Неки пак којима је досађивала пометња, стварана од стране лажног патријарха Теодосија, повукоше се у унутрашњу пустињу. То учини преподобни Јевтимије Велики[5], а за њим и остали свети Оци.
У то време јеретичком обманом би захваћен и преподобни Герасим, али се брзо исправи. О томе Кирил Скитопољски пише у Житију Јевтимија Великог ово: Беше тада у пустињи Јорданској један отшелник, по имену Герасим, који недавно беше дошао из Ликије. Он пређе све подвиге монашког живота, и јуначки војеваше против нечистих духова. И он, који побеђиваше и прогоњаше невидљиве ђаволе, би саплетен и заведен од видљивих ђавола - јеретика, и паде у Евтихову јерес. А кад чу за преподобног Јевтимија, о чијим је врлинама слава брујала на све стране, Герасим оде к њему. Преподобни Јевтимије се тада налазио у пустињи, званој Рува. И то би од велике користи по Герасима. Јер боравећи дуго с преподобним Јевтимијем он се храњаше спасоносним речима са медоточивог језика његовог и поукама о правоверју, те тако одбаци јерес и обрати се правој вери. И силно се кајаше због пређашње своје обмане.
Потом пресвети Јувеналије поново заузе свој престо, јер благочестиви цар Маркијан посла да ухвате лажног патријарха Теодосија, да би га предао суду због дела његових. Али он, сазнавши за то, побеже на Синајску гору, и сакри се. И опет засија правоверје у Јерусалиму и целој Палестини. И многи који беху заведени јересју, опет се обратише правој вери. И царица Евдокија, увидевши свој грех према вери, усрдно се покаја, и присаједини опет Православној Цркви.
Обитељ преподобног Герасима беше удаљена од светог града Јерусалима тридесет и пет стадија, а од реке Јордана једну стадију. У манастир је преподобни Герасим примао почетнике, а искуснијим оцима давао је отшелничке келије у пустињи. И таквих пустињожитеља беше под њим не мање од седамдесет. Њима преподобни Герасим беше прописао овакав устав за живот: пет дана у седмици сваки је сам проводио у својој пустињској келији, бавио се неким рукодељем, јео по мало сува хлеба, воде и урме; није било дозвољено ложити огањ у келији нити јести икакво вариво у току тих пет дана; суботом и недељом сви су долазили у манастир, и сабирали се у цркву на божанствену Лигургију, и причешћивали се пречистим и животворним Тајнама Христовим; затим су имали заједничку трпезу, с варивом и с мало вина у славу Божју. Тада би сваки монах доносио и стављао пред ноге игуманове оно што је израдио за прошлих пет дана. А у недељу по подне опет је сваки одлазио у своју пустињску келију, поневши са собом мало хлеба, урме и крчаг воде, и палмово пруће за плетење котарица. Њихово нестицање и сиромаштво је било такво, да је сваки имао само по једну стару хаљину, којом је тело покривао, и рогозину на којој се одмарао, и глинени крчаг за воду. А заповест су имали од оца да, одлазећи из келије, не затварају врата него да келије остављају отворене тако да би свако могао, ако би хтео, слободно ући и узети коју жели од тих бедних ствари. И било је милина видети их како апостолски живе: у њих беше једно срце и једна душа, и ниједан од њих ништа не називаше својим, него им све беше заједничко.
Прича се и то да неки од тих пустињских отаца једном дођоше к преподобном Герасиму и молише га да им допусти да у својим келијама понекад ноћу запале свећу ради читања, и покаткад наложе огањ да би загрејали воду ради потребе. Светитељ им одговори: Ако хоћете да имате у пустињи огањ, онда дођите и живите у манастиру са почетницима, јер док сам жив ја нећу допустити пустиножитељима да ложе огањ.
Чувши за тако строги живот подвижника који беху под светим Герасимом, верни из града Јерихона прописаше себи закон, да сваке суботе и недеље одлазе у обитељ преподобног Герасима и односе свега колико манастиру треба: хране, и вина и осталога.
Сам преподобни Герасим беше толики подвижник, толики испосник да у Часни пост све до самог Ускрса ништа јео није, осим што је светим Причешћем крепио своје тело и душу.
Код овог преподобног наставника монаховао је и блажени Киријак Отшелник.[6] О томе у његовом Житију каже се ово: Преподобни Јевтимије љубазно прими Киријака, провидећи да ће на њему почивати дарови Божји. И ускоро га својим рукама обуче у схиму и посла на Јордан светоме Герасиму, пошто велики Теоктист беше отишао ка Господу. А свети Герасим, видевши да је Киријак млад, нареди му да живи у манастирском општежићу и да проходи послушања. Киријак, готов на све трудове, труђаше се у манастирској служби по ваздан, а по сву ноћ стајаше на молитви, мало кад прибегавајући спавању. А пост његов беше: сваког другог дана јести хлеба и воде. Видећи такво уздржање у младим годинама његовим, преподобни Герасим се дивљаше, и заволе га. А свети Герасим имађаше обичај да свету Четрдесетницу проводи у најзабаченијој пустињи, званој Рува, у којој је и преподобни Јевтимије некада боравио. Волећи блаженог Киријака због његовог великог уздржања, свети Герасим га је узимао са собом. И тамо се Киријак сваке недеље причешћиваше светим Тајнама из руку Герасимових. И остајаху у пустињском безмолвију до Цвети. И тада се враћаху у обитељ са великом духовном коришћу у својој души. А после неког времена престави се преподобни отац наш Јевтимије. За ово престављање преподобни Герасим сазнаде седећи у својој келији, јер виде Анђеле Божје где с радошћу носе на небо душу преподобног Јевтимија. И уставши, узе Киријака и оде у Јевтимијеву лавру, и затече га где је скончао у Господу. И пошто сахрани чесно тело његово, он се са својим љубљеним учеником Киријаком врати у своју келију.
Овом великом угоднику Божјем послужи неразумни звер као разуман човек. О томе блажени оци Јован Мосх и Софроније пишу у Лимонару[7] ово: Дођосмо у лавру аве Герасима. Она беше удаљена од Јордана једно поприште. Тамошњи монаси нам испричаше за аву Герасима да га једном у пустињи светога Јордана срете болестан лав, и показа му ногу своју у коју се беше зарио трн, због чега му нога беше отекла и беше пуна гноја. И гледаше лав у старца тужним очима, молећи га, иако не речима, оно својим смиреним изгледом, да га исцели. А старац, видевши у каквој се невољи налази лав, седе, узе му ногу, извуче трн из ње, и силан гној изиђе. Затим добро очисти рану, зави је крпом, и отпусти лава. А лав, пошто се исцели, не напушташе старца, него као ученик иђаше свуда за њим, тако да се старац дивљаше благоразумности звера. И од тада старац га храњаше, дајући му некад хлеба а некад сочива.
Оци у лаври имађаху једнога магарца, који са светог Јордана доношаше воду за потребе братији. И нареди старац да лав иде с магарцем да га пасе крај реке Јордана. Но једнога дана пасући магарца лав се прилично удаљи од њега, и заспа на сунцу. У том наиђе један човек с камилама, који је ишао из Арабије. Угледавши сама магарца без чувара, он га ухвати и одведе са собом. Када се лав разбуди, он потражи магарца, али га не нађе. И дође у лавру к ави Герасиму невесео и утучен што је изгубио магарца. А старац, помисливши да је лав појео магарца, упита га: Где је магарац? А он као човек стајаше ћутећи и гледајући у земљу. Старац га поново упита: Јеси ли га појео? Нека је благословен Господ, ти нећеш отићи одавде, него ћеш радити све што је радио магарац, служећи потребама манастирским. И од тада, по старчевом наређењу, на лава је товарен кантилион, тојест суд који је скупљао четири меха воде, и он је доносио воду са Јордана у манастир.
Једнога дана дође к старцу ради молитве један војник. Он виде лава где носи воду, и кад сазнаде разлог, сажали се на њега и даде оцима три златника, да купе магарца за своје потребе, а да лава ослободе од такве работе. И би купљен други магарац за манастирске потребе, а лав ослобођен.
И прође много времена, а онај трговац из Арабије, који одведе магарца, иђаше у свети град Јерусалим с камилама, да прода пшеницу. И магарца вођаше са собом. Кад трговац пређе Јордан, случајно га срете лав, који, угледавши магарца с камилама, познаде га, изненада рикну и јурну к њему. Трговац и они што с њим беху, угледавши лава, препадоше се и побегоше, а лав зубима ухвати узду, као што му је пре био обичај, и одведе магарца са три, пшеницом натоварене камиле, привезане једна за другу. Ричући од силне радости што нађе изгубљеног магарца, лав га доведе к старцу. А преподобни старац, осмехнувши се тихо, рече братији: Ми смо низашто грдили лава, мислећи да је појео магарца. И надену старац име лаву Јордан. И од тада лав често долажаше к старцу и добијаше храну од њега. И не одвоји се од лавре више од пет година.
А када преподобни ава Герасим оде ка Господу, и оци га сахранише, 475. године, лав тада, по промислу Божјем, не беше у лаври. Но после кратког времена дође и тражаше свога старца. А ава Саватије, ученик аве Герасима, видевши лава рече му: Јордане, старац наш остави нас осиротеле, и отиде ка Господу. И нуђаше му храну, говорећи: Узми и једи. Али лав не хте да једе, но често погледајући тамо-амо и иштући свога старца, преподобног Герасима, рикаше врло тужно. А ава Саватије и остали старци, гладећи га по леђима, говораху: Отиде старац ка Господу, оставивши нас. Али, говорећи тако не могаху га смирити да тужно не риче. И уколико га они више тешаху речима, он утолико тужније и јаче рикаше, и жалост своју изражаваше лицем и очима, не видевши старца. Тада му ава Саватије рече: Ако нам не верујеш, онда хајде с нама да ти покажемо место где старац лежи. - И одведе га на гроб, где преподобни Герасим беше сахрањен. А гроб се налажаше на пет стопа од цркве. И ставши поред гроба преподобног Герасима, ава Саватије рече лаву: Ево, овде је сахрањен старац наш. И клекнувши крај старчева гроба, ава Саватије плакаше. А лав чувши то, и видевши Саватија где плаче, и сам удараше главом о земљу, ричући силно. Затим, рикнувши страховито, он издахну крај старчева гроба. А ово би, не што лав имађаше разумну душу, него што Богу би воља да светог оца Герасима, који је Њега прославио, прослави не само у животу него и после смрти, и да нам покаже како су звери биле послушне Адаму у рају пре његовог пада и пре изгнања иа раја. - Толико Јован са Софронијем.
Из овога се јасно види како преподобни Герасим силно угоди Богу, коме од младости до старости послужи свим срцем, и пређе к Њему у живот нестарив, где, настањен са Светима, слави Оца и Сина и Светога Ауха вавек, амин.

СТРАДАЊЕ СВЕТИХ МУЧЕНИКА ПАВЛА и сестре његове ЈУЛИЈАНЕ и оних с њимa[8]

ЦАР Аврелијан[9] издаде заповест да сви хришћани у целом свету приносе жртве боговима, а да се они, који се томе буду противили, стављају на љуте муке и погубљују. Сам Цар прошавши Сирију дође у Финикију у град Птолемаиду[10], да све хришћане примора на идолске жртве. Видевши цара где улази у град, блажени Павле се прекрсти и рече својој сестри Јулијани: Буди храбра, сестро моја, и не бој се! Кажем ти, велико искушење наилази на хришћане. - А цар Аврелијан, видевши Павла где се прекрсти, нареди да га ухвате и држе до сутра у оковима.
Сутрадан би постављен у позоришту престо за цара. Пошто се слеже сав град, он седе на престо и изведе блаженог Павла преда се на суд, и упита га: Несрећни човече, зашто си се јуче усудио да се прекрстиш када си ме видео где улазим у град? Еда ли ниси чуо нашу заповест царску, издату против хришћана? Блажени Павле одговори: Чуо сам за заповест твоју, али нико никада не може нас хришћане толико уплашити, да бисмо се из страха одрекли истинитог Бога и престали исповедати Христа Сина Божја. Јер мучења на која нас ти стављаш краткотрајна су и не могу уплашити и нашкодити онима који се Бога боје, али муке на које одређује непристрасни суд Божји вечне су. Исто тако и слава, коју Бог даје хришћанском роду, вечна је. Ко је дакле толико безуман да остави живога Бога и стане клањати се глувим и немим боговима? Сам Спаситељ наш Исус Христос каже у Еванђељу: Ко се одрече мене пред људима одрећи ћу се и ја њега пред Оцем Својим који је на небесима (Мт. 10, 33). Аврелијан рече: Видиш колико те трпех да булазниш. Приступи дакле и принеси жртву боговима да те не бих предао љутој смрти. Блажени Павле одговори: Ја другог Бога не знам осим Господа нашег Исуса Христа, коме од праотаца мојих служим свим срцем.
Тада Аврелијан нареди мучитељима: Обесите га о дрво и мучите га јако, док не дође његов Христос и отме га из ваших руку. И они одмах испунише наређење: Мученика обесише нага о дрво, и стадоше га мучити. А он се громко мољаше Богу, говорећи: Господе Исусе Христе, истинити Сине истинитог Бога Оца, чије рођење нико разумети не може: ни Арханђели, ни Престоли, ни Господства, ни Поглаварства, ни Власти, ни Силе, ни Херувими, ни Серафими, само Отац једини, - Ти помози мени ништавном и одбаченом слузи Твом, и избави ме из руку Аврелијанових!
И Господ Исус Христос му одмах олакша муке тако да он не осећаше болове од задаваних мука. А света невеста Христова Јулијана, видевши брата свог на мукама, приступи цару гласно питајући:
Насилниче Аврелијане, зашто тако свирепо мучиш мог невиног брата? Аврелијан рече слугама: Скините тој жени повезачу с главе, па је жестоко бијте по лицу, да нам тако дрско не говори; а тог несрећног човека ударите на још љуће муке, пошто каже да му је Христос заштитник и помоћник.
На то се блажена Јулијана насмеја и рече: Чудим се да си ти, цар, тако луд, и не разумеш да сила Христова олакшава муке онима који Га истински призивају. Аврелијан рече онима што стајаху око њета: Ова жена, видећи да с њом благо разговарам, постаје све безочнија. Затим бесно погледа на њу, наређујући јој: Приступи к боговима и поклони им се, јер нећеш умаћи из мојих руку. Света Јулијана одговори: Ја се ни мучења твојих не бојим, нити марим од твојих претњи. Јер па небу постоји Бог, који нас може избавити из твојих безбожничких руку. Сва мучења којима располажеш наложи на мене, да би по томе познао помоћ Господа мог Исуса Христа који је са мном.
Аврелијан јој рече: Видим да си необично лепа, и зато те штедим и не желим да те погубим. Молим те, уразуми се, те принеси боговима жртву, да бих те могао узети за своју закониту жену. И ти ћеш заједно са мном царовати у све дане живота свог, а твог брата ћу наградити највећим почастима и дати му највиши положај. А света Јулијана, подигавши очи своје к небу и прекрстивши се, весело се насмеја. Аврелијан је упита: Како се усуђујеш да оволику кротост моју ниподаштаваш? Светитељка одговори: Не ниподаштавам твоју кротост него се радосно смејем, јер духовним очима својим гледам божанску лепоту Небеског Женика мог, који, седећи на светом престолу свом, жели да се сви људи спасу. Он ми препоручује да подвиг мученички добровољно примим, а тебе презрем као брбљива и празнословна човека, пошто се називаш цар а клањаш се дрвету и камену.
Чувши то, Аврелијана обузе јарост и нареди мучитељима: Обесите ову жену о дрво, и силно је мучите, да би схватила да стоји пред царем на суду. А кад мучитељи стадоше мучити светитељку, погледа на њу брат њен свети Павле, и рече јој: Не бој се, сестро моја, мука на које те ставља мучитељ, нити се плаши његових претњи, јер претрпевши овде мало, одморићемо се у Христа нашег вавек. Аврелијан рече мучитељима: Мучите је свирепије, и говорите јој да не буде горда и луда. А света Јулијана, немилосрдно мучена, када чу цареве речи, опет се насмеја и рече: Мучитељу Аврелијане, ти сматраш да ме мучиш, а ја помоћју Христа мог не осећам муке. Аврелијан јој на то рече: Иако много лажеш, правећи се да тобож не осећаш муке, но ја ћу те победити мучећи те дуго. Светитељка му одговори: Неће ме оставити Господ мој Исус Христос, нити ће допустити да ме ти победиш, јер ми Он помаже сада и свагда, и помагаће ми до краја, да би ти познао силу Његову и хришћанско трпљење. А тебе ће Бог мој мучити у вечном и неугасивом огњу, и тражиће од тебе душе људске које си погубио својим лукавим прелестима.
Од ових светитељкиних речи Аврелијан се силно разјари, и нареди да се донесе котао и смола, наложи велики огањ и узаври смола. И кад смола страшно кључаше у котлу, да нико није могао прићи, он нареди да у котао баце свете мученике, Павла и Јулијану. Бачени у котао, они подигоше очи к небу, и као једним устима мољаху се, говорећи: Господе Боже отаца наших Аврама, Исака и Јакова, који си у Вавилонској земљи сишао у пећ усијану к Седраху, Мисаху и Авденагу, и ниси допустио да их огањ повреди, Ти Господе Исусе Христе, светлости непостижна, Очева тајно и славо, десницо Бога вишњега, који се ради грехова наших оваплоти и с људима поживе, желећи да спасеш душе, које непријатељ ђаво бедно прелашћене и упропашћене низведе у преисподњи тартар и понор, као што и ученик његов Аврелијан сада чини, - Ти нас избави од тешке муке ове!
Док се они тако мољаху, узаврела смола претвори се у хладну воду. И сви се присутни дивљаху сили Божјој, и слављаху Бога. А Аврелијан, луд од гнева, не прослави Бога, него сматраше да је то мађионичарска вештина. И нареди да свете изваде из котла, у коме не беше ни трага ни воње од смоле, већ само чиста вода. Тада им рече Аврелијан: Мислите ли ви да ћете присутне људе преварити, те да сматрају да сте котао расхладили помоћју Бога вашег а не мађионичарском вештином? Не, тако ми богова мојих! Ја ћу учинити да вам више не помогну мађије ваше. И вама ће додијати многе и дуготрајне муке и пржење у огњу, и ви ћете малаксати, па ћете и не хотећи принети жртве боговима. На то одговори свети Павле: Ни у ком случају нећемо оставити Бога живога, који је небо и земљу створио, и нас из таме извукао, и који нас из руку твојих избавља. Никада нас, о Аврелијане мучитељу, не можеш наговорити да се поклонимо вашим безгласним, бездушним и неосетљивим идолима. Мучи нас дакле каквим знаш мукама, и познаћеш силу Бога нашег.
И нареди Аврелијан да се донесу два гвоздена кревета, да се испод њих наложи велика ватра, да се на њих свети мученици положе наги, па да их заливају врелом свињском машћу. А када то би урађено, Аврелијан рече: Сада победих вашу мађионичарску вештину, и познасте ко је Аврелијан. Нек сада дође ваш Христос и помогне вам! - Света Јулијана одговори: Наш Христос је овде с нама, и помаже нам; нити попушта огњу да нас повреди. Али ти Га не видиш, пошто ниси достојан да Га видиш. Но саветујем ти да одбациш своје безумље и приступиш Христу. Јер ако усхтеш да верујеш у Њега, Он ће те примити кајућег се, јер је човекољубив и милостив, и лако опрашта грехе људске. Не будеш ли се пак обратио к Њему, бићеш предат вечном огњу.
Када двојица од мучитеља видеше да светитеље, који лежаху на усијаним креветима, огањ не повређује, они повикаше говорећи: Нема другога Бога осим Бога небескога, који помаже Павлу и Јулијани. - А цар, разљутивши се на ову двојицу мучитеља, нареди да их мачем посеку, као преварене и златом од хришћана поткупљене да мученике не муче жестоко. А кад их поведоше на посечење, свети Павле их поучи говорећи: Не бојте се, јер никада умрети нећете, него ћете бити заједничари Светима и сунаследници царства небеског. А они, чувши то, застадоше, и мољаху се говорећи: Господару, Господе Исусе Христе, истинити Боже, кога Павле и Јулијана проповедају, Ти и с нама буди, јер умиремо не сатворивши ништа зло. - Када то рекоше, они бише посечени. А имена су њихова: Квадрат (или Кодрат) и Акакије.
По посечењу ових бише одређени други џелати да пеку светитеље на гвозденим креветима. Они со бацаху у огањ, да би јаче горео. Али светитељи не мараху за муке, него још више кораху мучитеља. А он, постиђен што их не могаде савладати, нареди да их вргну у тамницу, и да им тешке кладе ставе на вратове, и окове на ноге, и да им веригама вежу руке. И још нареди да се у тамници поставе испод њих оштри клинци у облику трња, да их положе на трњу, како не би имали никакве олакшице у боловима, него да се муче на клинцима који ће се заривати у тела њихова. И заповеди да будно мотре, да се неки хришћанин не довуче и не дотури им храну и пиће.
А у поноћи, док светитељи на оштрим клинцима лежаху и мољаху се, изненада сину светлост у тамници, и Анђео Господњи стаде пред њих и рече им: Павле и Јулијано, слуге Бога вишњега, устаните и прославите Бога! Рекавши то, он им приђе, додирну њихове вериге и окове, који се одмах поскидаше и са тела њихових спадоше, и ране им се исцелише, и светитељи постадоше здрави. И гле, пред њима се обретоше два намештена кревета, и постављена трпеза, препуна сваковрсних ђаконија. И рече Анђео светима: Одморите се на постељама, и прихватите се хране коју вам посла Исус Христос. И свети мученици се одморише на постељама, па подигавши очи своје к небу благодарише Богу. Онда једоше и пише што им беше послао Господ, и окрепише се. А други тамошњи сужњи, када видеше где у тамници сија светлост, и свете мученике ослобођене окова, и кревете, и трпезу пред њима, дођоше к њима и веома се дивљаху. И бише и они учесници те трпезе, постављене невидљивом руком. И прославише Бога који такву милост показује према слугама својим, и вероваше у Њега, и постадоше хришћани.
Трећег дана цар Аврелијан седе на престо, и изведоше преда њ на суд свете мученике, Павла и Јулијану. И упита их: Још ли вас не научише муке које поднесте, да се одрекнете своје лудости, приступите боговима и принесете им жртве? Свети Павле одговори: Та лудост - не одрећи се Христа, нека буде вавек у мене и у свих који љубе Бога. Јер је лудост Божја мудрија од људи, а мудрост људска је лудост пред Богом (1 Кор. 1, 25; 3, 19). Заиста бих ја полудео, када бих отступио од истинитог Бога и поклонио се вашим ђаволима.
Опет се разљути Аврелијан, и нареди да обоје вежу за дрво мучења, и да им гвозденим ноктима стружу ребра. А они се у мукама мољаху Богу, говорећи: Господе Исусе Христе, Сине Бога живога, светлости хришћанска и веро неразрушива, покажи лице Своје, и помози нам, и не остави нас, ради светог имена Твог! - Док се они тако мољаху, Спаситељ, који невидљиво беше пред њима, олакшаваше им патње, и свети не осећаху муке. А један од џелата, по имену Стратоник, који беше одређен да слева струже ребра свете Јулијане, видећи лепоту тела њеног, би рањен њоме, и штедећи је уздржаваше се од стругања. А света, схвативши његову мисао, гурну га ногама и рече му: Стратониче, чини што ти је заповеђено од мучитеља, и не штеди ме, јер ја имам Цара мог, Господа Исуса Христа, вечнога Бога, који се брине о души мојој и олакшава ми телесне болове.
А Стратоник, бацивши справу за мучење што му беше у рукама притрча к цару вичући: Аврелијане, безбожни мучитељу, зашто тако неправедно мучиш хришћане? Како зло учинише људи, који служе Богу истинитоме, да тако љуто страдају? Због тога ли што поштују Христа Господа свију?
Чувши то, цар се запрепасти, и дуго ћуташе. Затим проговоривши рече: Зар и ти, Стратониче, пристаде уз безумље њихово? Да ли те Јулијанина лепота преласти? И да ли те речи њене женске уловише? - А Стратоник, подижући очи к небу, виде лица светих мученика везаних као лица анђела Божјих и, прекрстивши се, полете на одвратни жртвеник идолски који беше ту подигнут, обори га, изгази ногама вичући: Ево, и ја сам хришћанин, чини са мном што хоћеш, мучитељу!
Сав љут, Аврелијан нареди да му се отсече глава. И када би доведен на место посечења, Стратоник се помоли Богу, говорећи: Господе Исусе Христе, кога Павле и Јулијана проповедајући остају непобедиви, чувани Твојим Божанством, и посрамљују мучитеља, Тебе молим: прими и моју душу у Своје небеско царство! Не одбаци мене који сам за ово неколико тренутака исповедио свето име Твоје пред мучитељем Аврелијаном! - Када то рече, отсекоше му главу. А хришћани узеше тело његово, те сакрише.
Свети пак мученици Павле и Јулијана цео тај дан бише мучени, и не малаксаше у мукама. Аврелијан рече светој Јулијани: О погана и безбожна жено, како си и за време мучења могла преластити џелата, те због тебе изгуби главу? Светитељка одговори: Ја га не преластих, нити сам крива за његову смрт, него Христос, који мене изабра за невесту Своју, Он и њега призва к себи као достојна. Јер да није био достојан, никада не би могао прићи венцу мученичком. Ти ћеш њега видети где се одмара у небеском царству, а себе у пламену пакленом мучена. Тада ћеш се ударати у груди, гледајући човека, кога си некада сматрао за ништавна и одбачена, где далеко изнад тебе ужива крај Христа у слави небеског царства. И ти ћеш се тада испунити жалости, и завапити просећи милост, али је никада добити нећеш.
После тога Аврелијан нареди да их одреше и воде у тамницу. Но те исте вечери заповеди да их из тамнице одведу у купатило народно, и тамо затворе. И онда дозва мађионичаре, бајаче и заклињаче змија, и нареди им да донесу све најљуће змије које имају, отровнице, гује, аспиде, и да их затворе у купатило са мученицима. И би тако: заклињачи змија донеше врло много таквих змија, пустише их у купатило код светих, и закључаше врата. И змије пузаху крај ногу светих мученика, не чинећи им ништа. А свети без страха сеђаху, појаху и слављаху Бога. И остадоше свети мученици са змијама у купатилу закључани три дана и три ноћи. Четврте ноћи посла Аврелијан да виде да ли су змије појеле Павла и Јулијану. А кад се посланици приближише к вратима купатила, они чуше где свети певају псалме и славослове Бога. Желећи пак да тачније сазнаду шта се унутра збива, уђоше у купатило, и кроз једно таванско прозорче завирише унутра. И видеше где блиста светлост, и како свети Павле заједно са својом сестром светом Јулијаном седи, а Анђео Божји стоји поред њих и не допушта змијама да се приближе светима. Видевши то, они похиташе и известише цара Аврелијана.
Цар сутрадан опет седе на престо и нареди мађионичарима и заклињачима змија да узму змије из купатила, а да се мученици доведу на суд. И кад ови дођоше до врата купатила, и стадоше својом бајачком вештином дозивати к себи змије, оне их не послушаше. А када отворише врата од купатила, тада све змије јурнуше на своје заклињаче и друге који беху дошли с њима, изуједаше их и разбегоше се. Пошто се змије разбегоше, дођоше цареви људи и одведоше свете мученике на суд.
Погледавши на њих, мучитељ се осмехну на њих, и рече: Сада сам веома расположен за разговор с вама, јер се надам да ћу нешто важно добити од вас. Тако ми богова, ако ми истину речете, добићете од мене многе и велике дарове и бићете господари мога царства. Реците ми, је ли истина то што чух од оних што кроз прозорче завирише код вас у купатилу, да господ наш бог Аполон дође к вама, и поможе вам, заштитивши вас од змија, и ви својим очима видесте лице његово? Свети Павле одговори: Ми Аполона не познајемо, нити га икада видесмо, јер смо од оних који служе истинитоме Богу, који је уготовио спасење слугама својим. А твоја душа погибе сва до смрти, јер не желиш да познаш истину, и дођеш у покајање, него те силно лудило насилништва доведе дотле да хулиш бестелесног служитеља Божјег. Јер светог Ангела, кога нам Господ наш Исус Христос посла да затвори уста змијама, ти богохулно називаш својим Аполоном. - Аврелијан се наљути и нареди да оловним прућем бију по лицу светога Павла, и да му говоре: Не одговарај тако гордо и бесмислено! Знај да пред царем стојиш!
Пошто светог Павла избише, мучитељ нареди да га удаље, а Јулијану приведе близу себе, и рече јој: Владарко душе моје, Јулијано! Молим те и саветујем, не следи безумљу брата свог. Видим да си девојка паметна и великог ума, стога ти предлажем: Послушај ме и буди ми владарка и царица; узећу те за жену, и твоје златне статуе поставићу по свима градовима света.
А светитељка му одговори: Ни на који ме начин нећеш преварити, Аврелијане, мучитељу безбожни. Лукавством твојим нећеш уловити слушкињу Бога вишњега, нити ме увући у вечну смрт. Хоћеш да ме лишиш славе Христове и царства небеског, али нећеш успети.
И нареди Аврелијан да светитељку одведу подаље, а да светог Павла опет доведу. И рече му: Ето Павле, твоја сестра Јулијана обећа пред нама да ће принети жртву боговима. Зато ћу је узети за жену, и биће владарка целога царства мог. Хајде и ти, реши се и принеси жртву боговима, па ћеш ми бити пријатељ и даћу ти највећи положај. Свети Павле одговори: Заиста си слагао да је моја сестра тобож пристала да отступи од свог пречистог и бесмртног Женика Христа, а да се придружи теби поганом и трулежном, и уједно и твојим ђаволима. Но није ни чудо што си слагао, јер ти је ђаво отац, који је отац лажи, и ти си се од њега научио лагати. Ти чиниш што и он, и никога не можеш друкчије уловити осим лажју. Но узалуд се трудиш, јер нас преварити нећеш, иако си нам обећао царство целога света. - Аврелијан викну: Докле ћеш нас бестидно вређати, брбљивче и неразумниче? Тако ми богова, ставићу вас на све врсте мука, и нико вас неће отети из руку мојих.
И нареди да се наложи огањ, донесу четрдесет гвоздених штапова и метну у огањ, а да Павлу вежу спреда руке и ноге, провуку гвозден колац између руку и ногу, побију у земљу, и онда га два војника наизменично туку усијаним штаповима. И мењаху се војници, и мењаху штапове, узимајући из огња ужежене. Уто нареди Аврелијан да свету Јулијану одведу у блудилиште, и обешчасте је. И многи од присутних потрчаше, утркујући се ко ће први доћи до ње, јер беху као коњи који вриште због лепоте њене. А кад је доведоше у блудилиште, одмах Анћео Господњи стаде пред њу и рече јој: Не бој се, Јулијано, јер Господ Исус Христос, коме служиш, посла ме да те заштитим, да би се свето име Његово прославило у свима који Га се боје. - И Анђео поражаваше слепилом ове похотљивце који дрско стремљаху к светој, отресајући их као прах, с ногу невесте Христове. И не могаху јој се приближити, него пипајући зидове не знађаху куда иду. Када то виде народ, стаде као једним устима громко викати: Велики је Бог Павлов и Јулијанин, свуда спасава и штити оне који Га се боје!
А ослепљени похотљивци преклонивши колена вапијаху ка светој: Јулијано, слушкињо Бога вишњега, безумно сагрешисмо пред тобом, дрско се устремљујући на тебе. Но ти нам, као служитељка доброга Бога, опрости, и помоли се за нас твоме Христу, да нам дарује вид. - Светитељка се сажали на њих, узе мало воде и, подигнувши очи к небу, призва Господа говорећи: Истинити Боже, Исусе Христе, Спаситељу свих људи, услиши мене, слушкињу Твоју, и покажи сада знаке и чудеса, које чиниш синовима људским, и даруј овима вид, да се прослави свето име Твоје. - Рекавши то, она покропи водом све ослепеле, и они одмах прогледаше. И паднувши на земљу благодарише Бога. Па онда потрчаше у хришћанску цркву, исповедише с покајањем грехе своје, и постадоше хришћани, удостојивши се светог крштења.
А светог Павла, по царевом наређењу, џелати немилице бијаху оним ужеженим штаповима. И смењиваху се џелати, и мењаху штапове. А свети Павле довикиваше цару, говорећи: Аврелијане, безбожни тиранине, какво ти зло учиних те ме овако љуто и безбожнички бијеш? Али мени Господ мој Исус Христос заиста олакшава болове, а тебе чека вечни огањ, приправљен теби и ђаволу који те против нас диже.
Аврелијан га упита: Павле, где је сестра твоја Јулијана, за коју ти кажеш да је девица? Ено где је сада бешчасте у блудилишту, и зар је још сматраш да је девица? Светитељ одговори: Верујем Богу моме, који ми олакшава болове и избавља ме од толиких твојих злоумишљаја, да ће Он и сестру моју заштитити и сачувати је чисту од сваке прљавштине, јер јој Он посла с неба Анђела свог да је чува. - Затим после једног часа свети Павле рече опет: Ено, сестра се моја враћа неоскврњена, потпуно девствена, и долази да види окове и ране моје.
То говораше свети, видећи својим прозорљивим очима све што се збива са светом Јулијаном. Јер мучитељ већ беше послао да свету Јулијану доведу из блудилишта. И кад је доведоше на суд, видевши је, свети Павле се много обрадова, весело се осмехиваше и лице му блисташе. А Аврелијан упита светитељку: Јулијано, науживаше ли се блудници у лепоти твојој? Светитељка одговори: Моја лепота и красота и сав украс јесте Христос мој, који посла Анђела свог, и сачува мене ништавну слушкињу Своју, јер се уздах у Њега. И славим пресвето име Његово, јер је Он Бог који чини чудеса, и нема другог Бога осим Њега јединога. - Онда нареди мучитељ да одреше Павла.
После тога, по царевом наређењу, би ископана јама три аршина дубока; наложише у њој огањ, и натрпаше дрва. А кад дрва изгореше и у јами остаде много жара, мучитељ нареди да у јаму баце свете мученике, Павла и Јулијану. Они пак сами иђаху к огњеној јами благосиљајући Господа и призивајући помоћника свог - Спаситеља Христа. И кад дођоше до јаме, прекрстише се и скочише у огањ. И стајаху у огњу певајући и хвалећи Господа, јер Анђео Господњи, сишавши с неба, отера силу огњену из јаме, и жар избаци, и мученике сачува читаве и ни најмање неповређене. И стајаху свети у јами појући и говорећи: Благословен си Боже, Царе векова, јер си се сетио ништавности наше и угасио пламен огњени, презревши као благ сагрешења наша. Ти си нас недостојне сачувао читаве и здраве од јарости мучитеља Аврелијана.
Присутни народ чу све њихове речи. И многи од незнабожаца, видевши силу Божју, умилење им захвати срца, и они, одбацивши идоле вероваше у Христа. И нареди цар да светитеље, који беху у јами, камењем затрпају. Али гле, изненада сину муња и удари гром, и појави се облак огњени, и изли се из облака огањ на земљу, и чу се глас с неба: Аврелијане, ти ћеш отићи у пакао огњени, приправљен теби и оцу твом ђаволу.
Препаде се Аврелијан и сви незнабошци. И нареди мучитељ да свете извуку из јаме и одведу у тамницу. А они слављаху Бога за сва чудеса, која учини Он ради њих.

У седми дан седе Аврелијан на свој судијски престо, и нареди жрецима да донесу све идоле што имаху: златне и сребрне, украшене драгим камењем. И пред ногама њиховим распростре цар своју порфиру царску. А кад доведоше свете мученике, Павла и Јулијану, он им разјарен рече: Сада приступите и поклоните се боговима, јер нећете умаћи из руку мојих! - На то се свети Павле насмеја и рече: Никада, мучитељу, ми нећемо оставити Бога, који је створио небо и земљу. И немој се надати да ћеш нас икада приволети да се поклонимо идолима. - Аврелијан рече: Достојни љуте смрти, сматраш ли да су ово идоли? Зар не схваташ каква је сила у њима? Свети Павле одговори: Овај Зевс, за кога ти кажеш да је бог, беше човек, вешт мађионичар, а страшнији и неуздржљивији од свих људи блудник. Кад би видео лепе жене и девојке, он их је разним чинима прелашћивао, јер се претварао, некад у бика, некад у орла и лабуда, а некад у злато. И тако преластивши и оскврнивши многа лица, он је од њих био сматран за бога и поштован. Но да не ређам сва његова блудничка бестидна и безакона дела, јер видим да те то разгневљује. Уосталом, ја се не бојим твога гнева, него ћу одустати од набрајања Зевсових блудничких дела, да не бих повредио уши слушалаца. А овај други што је поред Зевса, звани Аполон, није ли рођен од прељубе жене неке Латоне? И он почини многе гадости, подражавајући свога оца Зевса. Исто тако и знаменити бог ваш Дионис. Еда ли и њега не роди од прељубе Семелија, кћи Кадмова?
Лажеш, гаде, викну Аврелијан, зар Дионис не би рођен од Јуноне, мајке богова? Насмеја се свети Павле, па рече: Постоји ли бог рођен од жене, и који почиње да бива бог, а који раније није био бог? И има ли бог жену, и рађа ли са њом децу? - Тада Аврелијан повика: Безбожниче и брбљивче, докле ћеш својим многобројним лажима и увредама да хулиш и ружиш богове наше? Еда ли није рођен од жене и ваш Христос, за кога кажете да је небески бог? Свети Павле одговори: Ти ниси достојан да чујеш Божју тајну. Али, да твоје речи не би нашкодиле присутнима, потребно је укратко одговорити на твоје питање. У почетку створи Бог небо и земљу, и све што је у њима, мора и све што је у њима. Затим по образу свом и по подобију створи човека, чиста, без икаквог зла, праведна, побожна: и засади рај пун сладости; онда човеку створи помоћницу од ребра његова. А отац ваш ђаво, не могући да гледа човека у таквом блаженству, превари Еву, и њоме наведе Адама да наруши заповест Божју. И би истеран из раја Адам са Евом; и родише синове и кћери, од којих се насели свет. И сав род људски беше подложан смрти, која грехом уђе у свет. И сви праведни оци наши беху низвођени у ад, као и неправедни, јер царова смрт од Адама и над онима који не сагрешише преступивши као Адам (Рм. 5, 14). Због тога Отац небески, свемогући Бог, сажали се на род људски и, желећи да му помогне, посла Сина свог да узме на себе тело човечје и спасе Адама и с њим држане у узама ада. А Син Божји је Логос Очев, рођен од Њега пре свих векова, његова Мудрост и Сила, и Десница. О Његовом оваплоћењу Архангел Гаврило донесе благовест Светој Дјеви, свечистој и свечесној, рођеној од пророчког и царског рода. У њену пречисту и освећену утробу невидљиво се усели сам Бог, тојест Логос Божји, узе на се тело, када Анђео рече њој: Радуј се, благодатна, Господ је с тобом! Дух Свети доћи ће на тебе, и сила Највишега осениће те; зато ће се и свето што ће се родити, назвати Син Божји (Лк. 1, 28.35). И роди се Син Божји, Логос Божји, од непорочне Дјаве, обукавши се у тело као у неко одело ради спасења људи. Нико није могао видети Бога истинитог онаквог какав Он јесте, јер је Бог огањ који спаљује; нити може човек који живи на жемљи, видевши лице Божје, остати жив. Због тога се Бог наш роди оваплотивши се, и као одојче би храњен млеком, иако савршен по Божанству; затим Он беше дете, па младић, који телом порасте у човека савршена, и са људима поживе тридесет и три године, проходећи градове, крајеве и села, чинећи добро свима, и избављајући мучене од ђавола; потом би добровољно распет на дрвету крсном, да подари спасење свету који је пропао по ђаволској превари; и умревши телом, сиђе у ад заједно са светом душом Својом, и развали врата бакарна, и поломи пријеворнице гвоздене, и изведе душе Светих из таме и уза ђаволских, и одведе их на небо; и у трећи дан васкрсе из мртвих телом Својим, и јави се ученицима, апостолима Својим, и многим другима који истински вероваше у Њега, и четрдесет дана беше са апостолима једући и пијући с њима; затим се узнесе на небо, и седи са телом Својим с десне стране Оца Свога. Зато сада ђавола муке сатиру, пошто га Христос Бог баци под ноге хришћанима, да га газе они што улазе у царство небеоко. Али ти си туђ царству небеском, јер је удео твој вечни огањ паклени, насдеђе оца твог ђавола.
Чувши то, Аврелијан се од јарости промени у лицу, шкргуташе зубима, и рече: Брбљивче и поганче! Ја ти трпељиво допустих да многе лажи изговориш. Но хоћеш ли једном престати да ме вређаш и да богове хулиш? Ево, ово је моја последња реч: ако боговима не принесете жртве, љутом ћу вас смрћу уморити. - А свети Павле и Јулијана громким гласом повикаше говорећи: Хришћани смо, и на Христа се надамо; боговима се твојим нећемо поклонити, и ђаволима твојим нећемо служити; мука се твојих не бојимо. Хајде, измишљај какве хоћеш муке за нас! Ми верујемо Богу да ћеш бити побеђен од нас, као што је и ђаво побеђен од Христа који нас крепи и који побећује твоја зла и вешта мучења.
Тада Аврелијан нареди да светог Павла вежу за дрво, и да му лице огњем пале. А биров викаше: Не вређај цара, васељене господара, и не хули богове! - А света Јулијана довикну цару: О погани мучитељу, какво ти зло мој брат учини, те га тако страшно мучиш? - А Аврелијан нареди да и свету Јулијану исто тако вежу за дрво и муче, палећи огњем лице њено. И рече јој: Најбестиднија жено, застиди се као што приличи женама! Светитељка одговори: Аврелијане, збиља ћу те послушати када велиш да се застидим пошто сам жена. Ево, стидим се Христа Бога живог који је пред мојим очима, и нећу Га напустити. И нећу се поклонити боговима твојим, јер се стидим Господа мог.
А Аврелијан, видећи да је исмејан од светих мученика, уједно и беснијаше и стиђаше се. И нареди да им цело тело пале и пеку. А сав присутни народ, гледајући страдање светих, громким гласом викну: Царе Аврелијане, неправедно судиш, и неправедно их мучиш! Ако не желе да боговима принесу жртву, онда им изрекни смртну пресуду.
Тада се Аврелијан уплаши да се народ не побуни, и изрече смртну пресуду: да им се главе отсеку, а тела њихова баце псима, зверима и птицама да их разнесу.
Вођени на смрт, свети се радоваху и весељаху и певаху псаламске речи: Спасао си нас, Господе, од мучитеља наших, и посрамио си ненавиднике наше (Пс. 43, 8). А кад их доведоше изван града на место посечења, Павле свети моли џелата да најпре посече свету Јулијану, јер се бојаше да се она некако не уплаши гледајући његово посечење. Света Јулијана се прекрсти, радосно поднесе своју главу, и би посечена. А свети Павле видевши сестру своју где мученички сконча, подиже очи к небу, заблагодари Богу, затим се прекрсти, подметну главу, и би посечен, 273 године. Тела пак њихова лежаху ван града несахрањена; војници, одређени од цара, чуваху их издалека, да их хришћани не украду. А долажаху и пси, али се тела мученичких не дотицаху; долажаху и вуци, и они их се не само не дотицаху, него их чучећи неотступно чуваху; долетаху и птице грабљивице, али се ниједна не спусти на њих, него само кружаху над њима, не допуштајући мувама да падају на њих. Тако то трајаше седам дана и ноћи. И војници известише о томе Аврелијана. А он чувши то рече: О зловерног хришћанског мађиоништва! Не можемо их ни мртве победити! - И нареди војницима да се са страже повуку ноћу, не дању, да им се хришћани не би смејали. А кад свану, и хришћани видеше да војника нема на стражи, они узеше многострадална тела светих мученика, Павла и Јулијане, и сахранише их чесно, док царује Господ наш Исус Христос, коме са Оцем и Светим Духом слава, част и царство, сада и свагда и кроза све векове, амин.


ЖИТИЈЕ ПРЕПОДОБНОГ ОЦА НАШЕГ ЈАКОВА ПОСТНИКА палог и покајаног

СМИРЕЊЕ бива узрок многих добара и душекорисних врлина код људи који љубе Бога и живот свој управљају према заповестима Спаситељевим. Ко стекне савршено смирење, не боји се пада, јер се не узда у себе, нити високо мисли о себи. А како огромну штету и неизлечиву рану и велику погибао наноси неопрезнима високоумна гордост, може се видети из многих примера, а нарочито из ове повести која је пред нама. Они који на земљи проводе небески живот, нека се од ње науче како да буду опрезни и како да се чувају да не падну онда када мисле да стоје. У овој повести наћи ћемо дивну поуку за живот, науку смиреноумља; видећемо пример брзог и вредног устајања од греховног пада, и познаћемо силу покајања. Покајање је тако моћно пред милосрдним Богом, да оно не само отима човека од самих паклених врата и мука, него га и уводи у бољи живот од пређашњег, и уз помоћ благодати Господње оспособљује за узвишеније врлине од ранијих. Ево дакле те душекорисне повести:
У Феникији[11] близу града Порфириона живљаше један отшелник, по имену Јаков. Одрекавши се пролазне сујете овога живота, он се замонаши, и петнаест година проведе у једној пештери. И он толико успе у подвижничким подвизима, и тако велики постаде у врлинама, и мио Богу, да се удостоји добити од Бога и власт над ђаволима. А и многа друга исцељења пружаше он људима именом Спаситеља нашег Исуса Христа. И сви се људи дивљаху таквом врлинском животу његовом. И прибегаваху к њему не само хришћани него и неверни Самарјани. И божанствени муж, прозорљиво их распознавајући, много их поучаваше из Светога Писма, и обраћаше у истинску хришћанску веру.
Но исконски ненавидник рода људског ђаво, који нарочито мрзи оне који усрдно служе Христу, видећи да га овај свети муж посрамљује многим врлинама и савршеним животом, устаде на њега својим замкама. Желећи да га отера из тих крајева, ђаво уђе, као некада у Јуду, у једног неверног Самарјанина који је живео у граду Порфириону, и потстаче га да размишља о протеривању Јакова. И овај Самарјанин сабра једномишљенике свога безбожја, сроднике и пријатеље, суседе и слуге, и оде с њима у дом њиховог поганог свештеника. И сви се заједнички договараху како би Јакова, који многе од њихове вере обрати ка Христу, протерали из својих крајева. После дугог договарања они се сложише да употребе ово лукавство: дозваше к себи једну блудницу, дадоше јој двадесет златника, и још толико јој обећаше, да иде и наведе на грех Јакова Отшелника, да би то био разлог да га као блудника са стидом протерају из својих крајева.
Та најмљена жена оде к Јакову касно ноћу, и куцаше на врата молећи га да јој отвори и пусти унутра. Но пошто блажени не отвараше, она упорније куцаше бестидно, преклињући га да јој отвори. Кад најзад светитељ отвори врата, и виде жену где стоји, он помисли да је привиђење, прекрсти се и одмах журно затвори врата. И у келији, окренувши се истоку, он се усрдно помоли Богу да одагна од њега ђаволско привиђење. И већ наступи поноћ, а жена не престајаше са куцањем. Затим громко повика, говорећи: Смилуј се на мене ти који си истинити слуга Бога живота! Отвори ми врата, да ме пред твојом келијом не поједу звери.
Преподобни Јаков, видећи да је поноћ и знајући да има много зверова, отвори врата преко воље и упита је: Откуд си дошла овамо? И шта тражиш овде? Жена одговори: Из женског сам манастира; послала ме игуманија у град ради неких послова; но при повратку сустиже ме мрачна ноћ, и ја залутах, и наиђох овуда. Молим те, дакле, човече Божји, сажали се на мене и не допусти да ме овде пред твојим вратима растргну зверови. Допусти ми да ову ноћ проведем код тебе, па чим сване ја ћу отићи својим путем.
Преподобни се сажали, уведе је унутра, изнесе пред њу хлеб и воду, остави је ту у предњој келији, а сам се затвори у унутрашњу келију. Жена се прихвати хлеба, и отпочину мало. Затим, претварајући се да је болесна, она стаде горко плакати и стењати; и довукавши се до врата унутрашње келије, она мољаше преподобног да јој помогне. Светитељ провири кроз прозорчић, и видевши је болесну беше у недоумици шта да јој каже и шта да ради. А она рече: Молим те, оче, погледај на мене, и огради ме крсним знаком, јер ме срце силно боли. Чувши то, он изађе к њој, одмах наложи ватру близу ње, донесе свети јелеј што је имао, и седе. Онда леву руку своју метну у ватру, а десном, умачући у свети јелеј, помаза груди оне жене начинивши крсни знак; и загреваше јој руком срце, јер се она жаљаше да је много боли. А она, захваћена нечистом жељом према њему и хотећи да и њега покрене на мрску похоту и у грех свали, говораше: Молим те, оче, помажи ме још јелејем, и руком ми загреј срце да ми умину страшни болови. А он простодушан и безазлен, вероваше речима жениним и чињаше то. Но знајући да лукавство ђаволово изазива похоту, и бојећи се да због сувишног милосрђа и сажаљења према жени не нанесе вечну муку души својој, он два или три сата држаше своју леву руку у ватри, јуначки трпећи, тако да му прсти изгореше и у огањ отпадоше. То чинише блажени војујући против ђаволског искушења, да му, због неподношљивих болова од руке која је у ватри горела, не би на ум дошла никаква рђава помисао.
А кад то жена виде, ужасну се, јер јој пред очима беше рука светитељева готово сва изгорела. То је потресе, и она одмах устаде, и баци се пред ноге светитељу, са сузама се ударајући у груди своје и кукајући: Тешко мени кукавној и ослепљеној! Тешко мени, јер начиних себе обиталиштем ђавола! - А светитељ, видећи то и слушајући, чуђаше се веома, и рече: Устани, жено! - и подиже је са земље. И пошто се усрдно помоли Богу, рече жени: Објасни ми шта је то! Због чега си дошла к мени?
Жена, једва дошавши к себи, исприча му све подробно како је безбожни Самарјани наговорише, и како сам ђаво удеси такву замку, еда би навео на телесни грех праведног човека који у животу подражава бестелесне Анђеле.
Чувши то, преподобни уздахну дубоко. И проливши много суза, узношаше благодарност Богу. Затим је поучи и благослови, и посла к пресветом епископу Александру. А жена, дошавши у цркву, све грехе своје исповеди Богу и епископу. И пошто је епископ поучи колико треба, и пошто виде да се истински каје, он је просвети светим крштењем. Затим је посла у женски манастир, заручивши је Христу. Онда епископ сабра све хришћане и сав клир, и протера из града и из тог краја све Самарјане. После тога отиде к блаженом Јакову, и родитељским речима га утврди у таквом животу. А споменута жена грешница, уз помоћ благодати Божје, постаде света, јер угоди Богу. И удостоји се добити власт над ђаволима.
После извесног времена кћи једног знаменитог достојанственика, мучена од духа нечистог, стаде дозивати по имену светог Јакова. И доведоше је родитељи к светоме, молећи га да се смилује на младост њену и истера из ње нечистог духа. Свети човек се помоли за њу Богу и, метнувши руку на њу, одмах силом Божјом истера из ње ђавола, и оздрави девојка. Видевши то, родитељи захвалише Богу. А желећи да захвале и Божјем човеку, они му потом послаше триста златника. Но праведни човек не само не хте примити, него ни погледати на злато, говорећи: Божанствене дарове не доликује ни куповати, ни продавати. Јер Свето Писмо каже: За бадава сте добили, за бадава дајите (Мт. 10, 8). То злато треба раздати сиромасима, а мени оно не треба, јер ја живим у пустињи. И тако људе, послане са златом, он врати натраг.
Затим, једног младића, чије ноге по дејству ђавола беху раслабљене, рођаци његови донесоше к светом Јакову, молећи га да се помоли Богу за њега. А преподобни, три дана постећи се и молећи се, исцели раслабљеног, и благословивши га, нареди му да се пешке врати кући својој. - И многи други болесници, који су боловали од разноврсних болести, долажаху овом чудотворном исцелитељу. И он их све исцељиваше молитвама својим, и они се здрави враћаху од њега.
Но човек Божји, видећи да га сви веома почитују и, бојећи се да му славољубље на неки начин не нашкоди, он напусти своје место. И бежећи од славе људске, он се удаљи од града за четрдесет попришта. И пронађе поред реке велику пећину у камену, и настани се у њој. И проживе у њој тридесет година, све дане и ноћи проводећи у молитвама и сузама. Дуго време хранио се травом што је расла поред реке. Затим направи себи малу баштицу. И радећи у њој сваког дана по мало, он се хранио од њеног рода. Такво житије његово се толико разгласи, да су му ради духовне користи долазили монаси и клирици из двадесет до тридесет манастира. Па не само духовни, него и безбројни световни људи долажаху к њему; и он их упућиваше на врлину. И пошто су се удостојили његовог благослова и молитава, они су се враћали са великом коришћу по душе своје.
Такав муж, и толике благодати Божје удостојен, би допуштено да падне најстрашнијим падом. И то због тога што се он, како се мисли, подаде гордој мисли: мишљаше високо о својој светости и богоугодном животу, и сматраше себе за нешто велико. А почетак његовог пада би овако: исконски непријатељ људи ђаво, завидећи онима који проводе богоугодни живот и непрестано им копајући јаму, уђе у једну девојку, кћер једног богатог човека. И мучећи је, он устима њеним изговараше име Јаковљево, и говораше: Нећу изићи док ме не одведете к Јакову пустињаку. - Онда је родитељи узеше, и стадоше обилазити манастире и пустиње, тражећи дуго тог светог оца Јакова. И кад га једва пронађоше, падоше пред ноге његове, вапијући: Смилуј се на нас, нашу кћер силно мучи нечисти дух, и ево већ је двадесети дан како нити једе нити пије него само виче, кида се, и изговара твоје име.
А он стаде на молитву, и толико се усрдно мољаше Богу за њу да се и место затресе на коме он стајаше. Пошто заврши молитву, он дуну на њу, говорећи нечистом духу: У име Господа нашег Исуса Христа, изиђи из ове девојке! - И одмах ђаво, као неким огњем опаљен, побеже из ње. А девојка паде на земљу, и остаде дуго безгласна. Свети Јаков се опет помоли Богу, узе је за руку и подиже са земље, и даде је родитељима њеним. А они, видевши такво чудо прославише Бога. Но бојећи се да се нечисти дух поново не врати у њу, молише га да кћи њихова остане код њега још три дана, док потпуно не оздрави. И остаде девојка код старца, а родитељи отпутоваше.
Као што у почетку рекосмо, ради користи многих и ради опрезности оних што на земљи проводе небески живот, не треба, описујући живот савршених људи, износити само њихова добра дела, него казивати и искушења која су им се од свезлог врага догађала, и помоћу којих је он њих понекад саплетао, те су они, по попуштењу, падали, и опет устајали. Тако дакле, као што казасмо велике и истинске врлине овог дивног старца, тако ћемо описати и олују која га захвати, те он жестоко паде. А касније ћемо рећи и о чудесима великим која је он чинио, пошто се покајао. Јер уколико беше прекрасно житије које је он раније проходио у својим подвижничким трудовима, утолико пад његов потом би већи. И уколико теже паде, утолико се, пошто устаде, јаче исправи. А сада, да чујемо шта му се даље догодило.
Пошто девојка она остаде код њега, ђаво искористи прилику. Видећи га самог у пустом месту са девојком, ђаво потеже своје замке: покрену у њему ружне мисли и нечисту телесну жељу, и силно га похотом распали. И он, кога не улови блудница упућена од Самарјана; он, који руку своју сажеже, да би сачувао целомудреност и чистоту; он, који чудеса чињаше, ђаволе изгоњаше, - страшно запаљен блудном похотом, заборави на страх Божји, заборави толике своје подвижничке многогодишње трудове, заборави на дар исцељивања који беше добио од Бога, и онако стар, побеђен од ђавола - паде: обљуби девојку, упропасти и њену и своју девственост, оскврни своје тело и душу, и уништи све своје пређашње трудове подвижничке. Но не беше му доста учинити овај један тешки грех, него учини још и тежи. Јер као што човек који се омакне са планинске литице лети у провалију падајући с камена на камен и разбијајући се, тако се догоди и њему: оклизнувши се у један велики грех, он паде у други већи и страшнији, додајући безакоње на безакоње. Јер ђаво му убаци у душу плашљиву помисао, те он мишљаше у себи, говорећи: Девојка ће казати родитељима да сам је обљубио и упропастио. То ће бити за мене страшна брука и срамота. И ја ћу због ње бити у великој опасности од њих.
И он, нахушкан на то од ђавола, устаде, уби невину девојку, мислећи да ће на тај начин сакрити од људи свој први грех, и избавити се срамоте. Па и на томе се не заустави, него се рину у још један грех: тело девојкино, које својом нечистотом оскврни, и својом руком немилосрдно уби, не сахрани по пропису у земљу, него га без икаквог сажаљења баци у реку.Такав је плод гордог мишљења о себи. Јер да инок овај није мислио о себи да је свет и велик, не би пао тако страшним падовима, нити би се враг наругао старости његовој, који је некада у младости исмевао врага и газио.
После таквих тешких грехова стаде га ђаво као свог окованог заробљеника вући у последњи понор погибли, у најтежи грех од свих грехова: у Каиново и Јудино очајање. И седећи у келији, старац не знађаше шта да ради. Само га савест силно мучаше, и он уздисаше и очајаваше, и већ није смео ни уста своја да отвори за молитву, нити ум да окрене к Богу. Затим одлучи да бежи одатле у неку другу далеку, предалеку земљу: да баци монаштво, да се врати у свет, и у старости служи свету и ђаволу. И он изађе из пећине, и крену замишљеним путем, и просто трчаше, витлан и гоњен очајањем као опаком буром морском.
Но превелика и неизмерна Христова човекољубива доброта, коју не могу греси целога света надвладати, која хоће да се сви људи спасу и да нико не погине, не презре ни овог палог старца, нити допусти да он постане потпуна радост ђаволима, него му својим неисказаним промислом удешаваше да устане од свога пада и да се поправи. Јер док он иђаше предузетим путем, деси се крај пута манастир, и он сврати у њега. Поздрави се с игуманом и братијом. Они му опраше ноге и предложише хлеб да се прихвати. Но он не хтеде ни да чује за то, него само често уздисаше тешко. Братији који су га молили да се прихвати хлеба, он рече: Тешко мени кукавном! Како могу да подигнем очи своје к небу? Како ћу се дрзнути да изговорим име Христово које обруках? И како се смем ја, блудник и убица, коснути његових добара? И исповеди пред свима по реду све шта се збило.
А игуман и братија, чувши то, збунише се. И сажаљевајући га, они га тешаху да не очајава него да покајањем искупи учињене грехе. И молише га много да остане код њих. Али он нипошто не хте, него крену у свет. И пошто је дуго путовао путем кроз пустињу срете га, по промислу Божјем, неки богонадахнути брат. И поздравивши старца Јакова, брат га овај моли да сврати с пута до њега, у његову пустињску келију која је била близу. И пошто га умоли, он га одведе у своју келију, опра му ноге и, чинећи све што приличи гостољубљу, предложи му од хране што имађаше, молећи га да једе. А Јаков, кога је савест гризла, уздисаше често из дубине срца, и удараше се у груди, а од хране не хте ни да окуси. Брат пак онај паде старцу пред ноге, тешећи га, и заклињући се да неће устати са земље док му не обећа да ће се прихватити предложене хране. И пошто старац обећа, брат устаде са земље, и једоше са трпезе, каква је могла бити у пустињи. А пошто једоше, устадоше обојица, заблагодарише Богу, па опет седоше. Тада пустињожитељни брат тај рече старцу Јакову: Оче, кажи ми што корисно по душу; поучи мене сина твог у Христу, и утврди срце моје, јер ме многе различне помисли веома смућују.Тада Јаков горко заридавши, плакаше неутешно бијући прси своје, и рече: Остави ме, брате, да оплакујем тешке грехе своје, којима прогневих Бога. Јер у овој мојој таштој и бешчасној старости, као неки младић бих саплетен ђаволом, и падох, и сасвим пропадох. Јер страсти које у младости својој победих, оне ме победише у старости мојој: суновратих се у смрдљиво блато блудочинства, па се дрзнух те и гора од тога починих зла.
Чувши то, онај се брат веома ожалости и растужи, и мољаше старца да му подробно исприча цело то искушење ђаволско. А мољаше га са два разлога: прво, да се старац, исповедајући грехе своје, разбуди на покајање; друго, да он сам, слушајући о паду старчевом, буде опрезан и чува себе од таквих падова. И стаде Јаков причати овако: Ја преко педесет година служих Господу у подвижништву и пустињачком животу, јуначки се борећи са страстима, од чега има трагова на телу мом. Јер руку своју сагорех у огњу чистоте ради, и ја недосгојни удостојих се добити велику благодат од благога Бога, и многа чудеса сатвори Бог преко мене безаконика. Најзад, Сатана уђе у једну девојку. Родитељи њени, чувши за благодат Христову што је у мени, доведоше је к мени да се помолим за њу. И помоћју Божјом изгнах ђавола из ње. А они ме замолише да њихова кћи остане код мене још три дана, док потпуно не оздрави. И оставивши је код мене, они отпутоваше. А ја се распалих телесном жељом. И, ослепљена ума, не сећајући се у тај час ни Бога, нити се плашећи пакла, нити жалећи што ћу уништити многогодишње трудове своје, ја обљубих девојку и упропастих је. Али не би ми доста тај један грех, него, нахушкан од ђавола, ја учиних други, гори од првога, грех: убих ону девојку, и тело њено бацих у реку. Изгубивши наду на спасење, ја напустих своје обиталиште, и сада идем у свет. Јер како могу очи своје подигнути к небу? И ако се дрзнем да призовем име Христово, одмах ће огањ с неба пасти и сажећи ме.
Ово он са многим сузама и горким ридањем исповеди. Брат онај би веома дирнут, загрли старца и рече му: Молим те, оче, не малаксавај душом, нити очајавај за своје спасење, него верујући да покајању има места у Бога, исповеди Боогу грехе своје, јер је Господ многомилостив и милосрђе је Његово неисказано. Када покајању не би било места у Бога, како би онда Давид, који је по пријему пророчког дара пао у понор прељубочинства и убиства, могао добити опроштај толиким гресима својим? Када покајању не би било места, како би онда свети Петар, врховни апостол, коме Господ уручи кључеве небеског Царства, после трикратног одречења од Господа Христа за време његовог добровољног страдања, и после горког плакања, не само добио опроштај грехова, него се и велике части удостојио, јер је био постављен за пастира разумних оваца Христових? Покајмо се, дакле, док времена имамо.Таквим речима утврђујући душу Јаковљеву, брат онај моли га да остане код њега да живи, али овај не хте. Стога брат паде пред ноге старцу, и целивајући их мољаше га да не одлази од њега. Јер се бојаше да старац, павши у очајање, не погуби душу своју. Али, пошто га не могаде умолити, брат туговаше много и плакаше. И помоливши се усрдно Богу за њега, он га отпусти, снабдевши га потребном храном за пут. И испрати га петнаест стадија, саветујући га на покајање. Најзад загрливши га и са сузама га целивавши, он се врати у своју келију.
А Јаков, пошто прође велики део пута што у свет води, сврну мало с њега, и нађе једаи стари гроб, начињен у облику пећине, у коме беше много костију, од којих се многе дугим временом беху у прах претвориле. Он онда уђе у гроб, покупи преостале кости и прах, смести их у једном углу, и затвори се тамо. И преклонивши колена на земљу, и с великим јауком и ридањем бијући прси своје, он се исповедаше Богу говорећи: Како ћу погледати к Теби, Боже мој? Како ћу почети исповест своју? Како смем покренути на молитву нечисти језик свој и оскврњена уста? И за који грех најпре да молим опроштај: за блуд или за убиство? Дај опроштај љутим гресима мојим, свеблаги Господе! Милостив буди мени недостојном, свемилостиви Боже! И не погуби ме с мојим мрским делима! Јер безакоња моја нису мала: блуд изврших, убиство сатворих, крв невину пролих, па још и тело у воду бацих, да га животиње и рибе поједу. И сада, Господе, Теби свезнајућем ово исповедам, молећи опроштај. Не презри ме, Господе, него по неисказаном човекољубљу Свом помилуј мене безбожног и поганог, и покажи на мени превелику благост Своју, и ова безакоња моја очисти, да ме не утопи враг ринутог у понор греха, и да ме не прогута змија преисподња!
У таквом исповедању грехова својих, и у таквом покајању блажени Јаков проведе десет година, у гроб живот свој сахранивши. И би живи мртвац, станујући с мртвим костима, и ни с ким живим не општећи. Јер и кад се дешавало да неко наиђе тамо, он није ни с ким разговарао, нити на питања одговарао. У затвореном гробу он је уста своја отварао само на молитву Богу и на исповедање грехова својих. А храна му беше зеље што је око гроба расло. И од њега је толико јео, тек да не би умро од глади. И свих тих десет година он проведе у непрестаним сузама, уздасима и молитвама, дан и ноћ с ридањем к Богу вапијући и исповедајући се, и немилосрдно се ударајући у груди.
Свежалостиви и многомилостиви Господ, који не жели смрти грешника него да се обрати у живот, не презре толико и тако дуго покајање његово. Он услиши његово јецање и исповест, опрости му грехе, и опет му дарова благодат чудотворства. А прво његово чудо после покајања би овако: У том крају настаде љута суша и опаки ветрови. И кад су сви људи постили и молили се Богу да им да кишу, епископу тога града, човеку врлинском и светом, би у откривењу речено: у вашем крају има један свети отац који у гробу живи; ако се он помоли Богу за вас, сва ће зла престати и киша ће плодоносно пасти.
Сутрадан епископ сазва свештенство и сав народ, и исприча им шта му би у откривењу речено од Бога. Онда он са литијом, уз појање побожних песама, оде ономе гробу. И куцајући у затворена вратанца, епископ са целим народом мољаше угодника Божјег, да се смилује на њихов крај, те да се помоли Богу: да одврати од њих свој праведни гнев и претњу, те да суша престане и Бог пошаље кишу на земљу. Али им он не одговори ништа из гроба оног, јер не смејаше ни очи подигнути к небу, него само бијаше прси своје, говорећи у себи: милостив буди, Христе, многим и страшним безакоњима мојим! - Епископ дуго и дуго куцаше и мољаше га усрдно. Али пошто никаквог одговора не доби од њега, он се са свима дошавшима врати тугујући и плачући. И ушавши у цркву, они опет одржаше молепствије са сузама. Али, пошто суша постаде још јача и ветрови још силнији, сви људи стадоше усрдније вапијати к Богу, а удвостручише пост и молитву. И опет би епископу откривење, и чу се јасан глас који говораше овако: Иди к слузи моме Јакову, за кога ти прошли пут открих. Ако се он помоли мени за вас, одмах ћете се избавити од зала која притискују ваш крај.
И епископ са целокупним свештенством и народом опет оде к ономе гробу. И силно навалише усрдним молбама, преклињући слугу Божјег, да сатвори молитву за њих. Онда епископ силом отвори вратанца, и изведе светитеља из гроба. Иако против своје воље, блажени Јаков подиже очи своје и руке к небу, и мољаше се дуго за те људе. И док молитва беше још у устима његовим, велика киша паде на земљу, и ветар престаде. Јер Господ испуни вољу онога који Га се боји, и услиши молитву његову. И тако се уствари деси оно што у пророштву пише: Тада ћеш призивати, и Бог ће те услишити; и док још будеш говорио, Он ће рећи: Ево дођох (Ис. 58, 9).
А епископ и сав народ, удивљени и обрадовани овим преславним чудом, радосно и свечано узнесоше Богу благодарне молитве. И отада угодник Божји свети Јаков би у великом поштовању код њих. А онај дан, у који их свети Јаков молитвама својим избави од оноликих зала и они милост Божју добише, одредише да празнују сваке године.
Ово чудо би доказ за светог Јакова, да му је Бог примио покајање и да му је опростио грехе. И отада стаде чинити многа чудеса благодаћу Христовом. Јер к њему довођаху из целог тог краја болеснике, који су патили од најразноврснијих болести, и сви они одмах исцељење добијаху. А ђаволе светитељ изгоњаше речју својом. И за кратко време он после покајања учини већа чудеса него пре. И те године, када измоли од Бога кишу, он се приближи кончини својој. И дозвавши епископа, остави му завештање да после смрти тело његово сахрани у истом гробу.
И после неколико дана упокоји се у Господу. И света душа његова настани се у дворима Господњим са светима који су покајањем угодили Богу. Глас о престављењу светога одмах се разнесе на све стране. И огромне масе народа, са свећама, кадионицама и мирисима, слегоше се на његов погреб. Дође и епископ са целокупним свештенством. И пошто га опева, и скупоценим мирисима помаза свето тело његово, он га погребе чесно у истом гробу, као што му светитељ беше завештао пред своју кончину.
После кратког времена епископ подиже цркву у име овог светог Јакова близу оног гроба, и чесне мошти његове пренесе одатле у цркву. И установи да се сваке године празнује свети спомен угодника Божјег, преподобног оца нашег Јакова, а у славу Христа Бога, са Оцем и Светим Духом слављеног вавек, амин.
Свети Јаков живео седамдесет и пет година, и то у шестом веку.

СПОМЕН СВЕТОГ ОЦА НАШЕГ ГРИГОРИЈА, архиепископа Кипарског[12]

ЕПИСКОП града Констанције на острву Кипру, скончао у миру.

СПОМЕН СВЕТОГ ОЦА НАШЕГ ГРИГОРИЈА, епископа у Асу код Ефеса[13]

СВЕТИ отац наш Григорије беше пореклом са острва Митилине (Лезвоса), из села Акорни. Родитељи његови: Георгије и Марија, беху људи побожни и пуни врлина. Пошто не имађаху деце, они молитвама измолише од Бога овог Георгија, и одгајише га веома брижљиво, учећи га светим и божанским Писмима.
У то време изиђе заповест од цара: да се са острва Митилине шаљу племићска деца у престоницу као таоци, проведу у њој три године, па се онда врате родитељима, а на њихово место иду друга деца. Тако би послан и овај блажени Георгије у својој четрнаестој години. Цар у то време беше Манојло Комнен.[14] Живећи у Цариграду, дечак Георгије се не бављаше сујетним стварима, ни играма, ни телесним разонодама. Напротив, он се подвизаваше и изнураваше своје тело постом и строгим подвизима, изучавајући истовремено и духовне науке. Својом приљежношћу и бистрином он стече многа знања из многих наука. Учитељ му беше свети старац Агатон. Притом, Георгије се стараше не само да стекне знање о врлинама, него и да све врлине упражњава, нарочито врлину милосрђа. Зато је делио сиромашнима и своју сопствену недељну храну, остављајући себи само нешто мало, тек да се живот одржи.
Када дође време да се деца - таоци врате својим кућама, блажени Георгије поступи овако: пошто је стално размишљао о пролазности овога света и свега светскога, и једино желео небеска непролазна и вечна блага, он одлучи да пође уским и тесним путем монашког живота. Због тога се он одрече и отаџбине, и родитеља, и света, и светских телесних жеља, и заједно са својим учитељем Агатоном он отпутова из Цариграда на Исток у манастир који беше подигао овај дивни Агатон. Поставши послушник у том манастиру, он проведе три године као искушеник на једном брду близу манастира. Онда зажеле да иде у Јерусалим да се поклони тамошњим светим местима, и да види духовне и врлинске подвижнике тамошње, да би од њих још боље научио монашки живот. На то доби и пристанак старца Агатона.
Кренувши на пут и дошавши у Свети Град, Георгије се најпре поклони животворном гробу Господњем, па онда оде у Јорданску пустињу. Тамо нађе многе подвижнике чији га подвизи задивише. Гледајући њихове надчовечанске подвиге он се уплаши, и помишљаше да се уопште не одаје таквом живљењу. Али када он тај свој страх и помисли исприча једном веома врлинском и искусном подвижнику, овај му одмах поможе да такве застрашујуће помисли изагна из свога срца. Предавши себе Господу, блажени Георгије остаде код тога старца као послушник, и ускоро прими од њега монашку схиму, и доби ново име Григорије.
Живећи од тада у пустињи и хранећи се само биљем Григорије проведе на том месту око петнаест година, подносећи многа искушења и нападе од лукавих и одвратних демона. Обучен у силу вере и молитве и суза, и уз помоћ благодати, преподобни Григорије савлада све насртаје демона, и јави се као победник над њима. После тога он се опет сети свога старца Агатона, и донесе одлуку да се врати натраг к њему. Вративши се и нашавши преподобног Агатона, он се настани у својој првобитној келији на брду крај манастира, и ту настави своје надчовечанске подвиге. И к њему долажаху многи монаси и световњаци да се наслађују његовим душекорисним поукама.
Пошто у то време обудове на Истоку епископија звана Асос, клирици и монаси тражаху од Васељенског Патријарха и Синода да им нађу и поставе једног достојног јерарха. У то време деси се у Цариграду и ава Агатон, који познаваше Патријарха. Он исприча Патријарху и светом Синоду подвиге овог блаженог Григорија. Патријарх и цар писмом позваше Григорија да дође у Цариград. Не знајући зашто га зову, преподобни Григорије дође у престоницу, и би рукоположен и против своје воље за епископа Асоског у митрополији Ефеској.
Примивши на себе архипастирско бреме, блажени Григорије удвостручи своје подвиге. Но поред личних подвига он имађаше и пастирске подвиге богослужења и проповедање речи Божије. Све своје бриге он окрену на старање како да привуче душе творењу заповести Божјих, и како да их принесе Богу као жртву чисту и беспрекорну. При томе он је, као мудри пристав дома Божјег, понекад употребљавао строгост а понекад благост.
Напредујући тако у пастирствовању и руковођењу стада Христовог, свети Григорије ни тада не остаде на миру од лукавог мрзитеља сваког добра - ђавола. Јер ђаво подстаче неке клирике из његове епископије да га оклеветају код Патријарха и Синода. Али Бог даде те ни Патријарх ни остали архијереји не повероваше тим клеветама. Међутим, када се ови клирици, добивши опроштај од преподобног Григорија за свој први грех, поново побунише против њега и опет га стадоше клеветати код Патријарха и Синода, он са учеником својим Лавом једне ноћи тајно напусти епископију и чамцем пређе на острво Тенедос, у Јегејском Мору, и настани се неко време у једном тамошњем манастиру. Ту он постриже у монашку схиму свог ученика Лава, давши му име Леонтије. Затим пређе на острво Митилину, где посети своје село и своју мајку, па се онда са Леонтијем удаљи на оближњу гору звану Пријант. Желећи да на том пустом месту подигне манастир, он најпре претрпе многа искушења од демона и од околних људи. Али затим доби од Бога благодатну помоћ и дар чудотворства, те и оближње људе обрати на добро и демоне победи. На тој гори он подиже дивну цркву Пресветој Богородици. И око цркве сагради келије, те то место постаде манастир. И многи монаси, слушајући за подвиге и светост блаженог Григорија, слегоше се у његов манастир.
Пошто поживе још неко време и учини многа чудеса, блажени Григорије се престави у миру и отиде ка Господу. Из његовог гроба потече извор воде живе и лековите на славу Божју и на спасење многима.

СПОМЕН СВЕТИХ МУЧЕНИКА КОДРАТА, АКАКИЈА И СТРАТОНИКА

ЏЕЛАТИ, обраћени у веру Христову при страдању и мучеништву светих мученика Павла и Јулијане. Због тога и погубљени мачем[15].

СПОМЕН СВЕТИХ ПРЕПОДОБНОМУЧЕНИКА ЈОАСАФА И ВАСИЛИЈА

ПРЕПОДОБНИ Јоасаф игуман Псковског Сњетогорског манастира - убијен од Лифландских Немаца 1299 године заједно са још 17 монаха. У то исто време убијен и преподобни Василије, игуман Спасомирожског Псковског манастира. Свете мошти њихове почивају у њиховим обитељима.

СПОМЕН СВЕТОГ БЛАГОВЕРНОГ ДАНИЛА, кнеза Московског

СИН светог Александра Невског; рођеног 1261 године. Одликовао се побожношћу, кротошћу и мирољубљем. На обали реке Москве подигао цркву светом Данилу Столпнику са манастиром; у њој пред смрт примио монаштво; преставио се 1303 године. Године пак 1652 његове свете мошти обретене нетљене, и почивају у његовој обитељи.

СПОМЕН БЛАЖЕНОГ КНЕЗА ВАСИЉКА

ОВОГА дана, у 1238. години, убијен је од Татара блажени кнез Ростовски Васиљко Константинович.

СПОМЕН ПРЕПОДОБНОГ ОЦА НАШЕГ ГЕРАСИМА ВОЛОГОДСКОГ

РОЂЕН у Кијеву; на обали реке Вологде подигао манастир са храмом Светој Тројици. Строго се подвизавао светим подвизима монашким; добио од Господа дар чудотворства. Упокојио се 1178 године. Свете мошти његове почивају у храму Свете Тројице.
________________________________________

НАПОМЕНЕ:
1. Житије преподобног Герасима насипа Кирил Скитопољски. У неким Синаксарима преп. Герасим се спомиње 5., а у неким 20. марта.
2. Ликија - област у јужном делу Мале Азије, крај Кападокије.
3. Теодосије Млађи - унук Теодосија Великог; рођен 400 године; године 408 наследио после оца свог Аркадија Источну Римску царевину. Васпитан у строгој побожности старао се да искорени последње остатке незнабоштва у Царевини. Умро 450 године.
4. Маркијан царовао у Источној Римској царевини од 450 до 457 године. Био ожењен сестром свога претходника, Теодосија Млађег, Пулхеријом, која је узимала живо учешће у религиозним споровима свога времена. Блажена царица Пулхерија се и посветила, и празнује се 10. септембра, а заједно са царем Маркијаном 17. фебруара.
5. Препод. Јевтимије Велики (377-473 г.) празнује се 20. јануара.
6. Преподобни Киријак Отшелник празнује се 29. септембра. И његово житије је описао Кирил Скитопољски.
7. Лимонар (, Луг духовни") - састав грчких икона Јована Мосха и Софронија, потоњег патријарха Јерусалимског (634-638); написан почетком 7. века и садржи у себи кратка казивања о животу и подвизима светих.
8. Ови Свети Мученици још се спомињу и 17. августа (а у неким Синаксарима и 27. маја).
9. Царовао од 270 до 275 године.
10. Птолемаида - град у Феникији, јужно од Тира, ссверно од горе Кармила.
11. Феникија - земља дуж обале Средоземног Мора. Главни градови њени били су Тир и Сидон.
12. У својој "Кипарској Хроници" Леонтије Махерас убраја овог св. Григорија у архиепископе Кипарске (в. R.N.Dawnkins, Leontios Makhairas:Recital concerning the Sweet Land of Cyprus entitled "Chronicle", Oxford 1932, том I, с. 28). - У Патмоском кодексу бр. 266 уз овог светог спомиње се и св. Адријан Кипарски.
13. Синаксари само укратко спомињу овог светитеља. Овај пак његов животопис узет је из "Новог Еклогиона".
14. Царовао од 1143. до 1180. год.
15. О њима видети опширније под данашњим датумом: Страдање светих мученика Павла и сестре његове Јулијане. Ови Свети Мученици још се спомињу и 17. августа.
Ако вам се ова порука допада подржите наш рејтинг кликом на банер: