ОХРИДСКИ ПРОЛОГ
1. Свети Тарасије, патријарх цариградски. Његов претходник, Павле патријарх, тајно напусти престо, оде у манастир и прими схиму. Владаху тада Ирина и Константин. По савету Павловом, Тарасије, сенатор и саветник царски, би изабран за патријарха 783. године. Убрзо прође све чинове црквене и поста патријарх. Човек високог образовања и велике ревности у вери православној, Тарасије се прими и невољно овога чина, да би помогао победи Православља над јересима, нарочито над иконоборством. Под њим би сазван VII васељенски Сабор у Никеји 787. године, где се осуди иконоборство и поврати и утврди поштовање светих икона. Тарасије беше врло милостив према сиротним и бедним, ствараше им склоништа и даваше храну. Но према силним беше Тарасије одлучан у одбрани вере и морала. Када цар Константин отера своју закониту жену Марију, узе некакву своју сродницу, те живљаше с њом, тражећи од патријарха благослов за венчање. Тарасије му не само да не даде благослов, него га најпре посаветова, потом изобличи, и најзад одлучи од причешћа. Пред смрт видели су га како одговара демонима говорећи: "Нисам крив у томе греху! Нисам крив ни у том греху!" док му не изнеможе језик, те се он поче рукама бранити одгонећи их од себе. Када издахну, лице му се засветли као сунчана светлост. Овај у истини јерарх упокојио се 806. године. Црквом је управљао двадесетдве године и четири месеца.
2. Преподобни Пафнутије Кефалас. Овај светитељ био је савременик светог Антонија Великог. За њега се каже, да је осамдесет година носио једну исту расу. Свети Антоније високо га је ценио и свима је говорио да је то истински подвижник који уме лечити и спасавати душе.
Творац лучезарни, светлошћу крунисан.
Ничим неизречен, никим неописан,
Он подиже цркви мудре стројитеље,
И пастире добре, ревне бранитеље.
Због грехова наших и муке попушта.
Мада је Он милост и доброта сушта.
Ко што тврду земљy љутим мразом справља
И чинећ је меком за усев приправља.
Тако срца наша мекша љутом муком
Но све к добру води Својом благом руком.
Кроз тамнину муке Он у светлост гледа.
И тми после рока задржат се не да:
Кроз жалост и сузе Он радост прозире.
У крајеве сваког почетка продире.
Јер Он је све поч'о, Он и свршит' жели
Ко he противстати када Он повели?
Нејак је, рек'о би јеp сe вешто склања.
И сенком се дела скрива и заклања.
Када сенка прође и свет крају стигне.
И црква готова небу се уздигне,
Тад ће Сунце Правде, што никад не трне,
Црквом ка' порфиром Себе да огрне.
РАСУЂИВАЊЕ Хришћанин је сличан испрошеној девојци. Као што испрошена девојка непрестано мисли о обручнику своме. тако и хришћанин о Христу. Иако је обручник далеко преко десет брда, свеједно, девојка се понаша као да је он непрестано ту, код ње и с њом. Она мисли на њега, пева њему, говори о њему, сања о њему, спрема дарове за њега. Исто се тако понаша и хришћанин према Христу. И као што обручница зна, да прво мора да изађе и удаљи се из куће где се родила, да би се састала и потпуно сјединила с обручником својим, тако и хришћанин зна да се и он не може потпуно сјединити с Христом док га смрт не разлучи од тела, тј. од материјалног дома, у коме је његова душа од рођења обитавала и расла.
СОЗЕРЦАЊЕ Да созерцавам Господа Исуса како седећи у лађи учи народ на обали (Мк. 4. 1) и то:
1. како се велико мноштво народа тискаше да Га чује, тако да мораде ући у лађу,
2. како их учаше причама о сејачу. семену и земљи. тј. оним сравњењима и примерима који се из дана у дан понављају од почетка света и понављаће се до свршетка,
3. како их не учи помоћу неких ретких и чудноватих догађаја него помоћу оних обнчних, који су заједно с човеком ушли у време и заједно с човеком изаћи ће из времена.
БЕСЕДА о немогућности тајнe
Нема ништа тајно што неће бити јавно (Мк. 4, 22)
Све тајне радње људске биће јавне једнога дана. И никаkво се дело људскo не може укрити. Јевреји су мислили да ће сакрити од Бога убиство толиких пророка, и да ће крвави злочин над Христом моћи сакрити, и од Бога и од људи. Међутiм то што су они мислили сакрити, постало је даноноћном причом и на небу и на земљи ево кроз хиљаде година.
Јуда је мислио сакрити свој издајнички договор против свога Господа, но Господ је провидео тај договор и објавио га Јуди у лице. А Исус му рече: Јуда, зар цјеливом издајеш сина човечјeга? (Лк. 22, 48)
Још је Господ прозирао у срца фарисеја и погађао њихове зле помисли. Зашто зло помишљате у срцима својијем? (Мат. 9, 4). Каква дела, какве ствари, какви догађаји у овоме свету да се сакрију од Онога који види и објављује чак и најтајније помисли срца људског?
Нема ништа тајно што неће бити јавно. Да страхујемо због овога. и да се радујемо због овога. Да страхујемо — јер ће се сва наша тајна зла дела, зле жеље и зле помисли изнети на јавност. Да се радујемо — јер ће се све добро што смо створили, или пожелели, или помислили у тајности, изнети на јавност. Не изнесе ли се све пред људе на јавност, изнеће се пред ангеле небеске. Утолико већи страх за грешнике. и утолико већа радост за праведнике.
Господе човекољубни, опрости нам грехе наше и не објављуј их на пропаст нашу и на тугу светих ангела Твојих. Теби слава и хвала вавек. Амин.
Архимандрит ЈУСТИН Поповић
ЖИТИЈА СВЕТИХ 25. ФЕБРУАР
ЖИТИЈЕ СВЕТОГ ОЦА НАШЕГ ТАРАСИЈА патријарха Цариградског Свети Тарасије родио се у Цариграду (око 730 г.), од оца Георгија и мајке Енкратије, који беху високог рода и звања. Пошто одрасте и изучи сву књижевност и световну философију, он беше на царском двору, заузимајући разне високе положаје. Због своје благоразумности и доброте био је вољен и поштован од свију.
И постаде сенатор и саветник царски. А тада цароваше син Лава, унук Копронима, Константин[1] са својом мајком Ирином[2]. Константину беше десет година кад се зацари. A у то време пламтијаше иконоборачка јерес, која беше почела од Лава Исавријанца[3]. Патријарх беше Павле Кипарац[4], муж добродетељан и побожан, али плашљив. Јер, доведен на престо за царовања споменутог Лава, сина Копронимова, он је посматрао велика страдања многих за свете иконе од злочестивог цара, и скривао своју побожност, и мешао се с јеретицима. А после цареве смрти, иако је желео да прослави побожно поштовање светих икона, није могао, јер није имао ниједног помоћника, а иконоборство се беше веома учврстило у целом граду и у околним покрајинама. Због тога беше силно утучен. И видећи да не може ништа да учини, он намисли да остави патријаршијски престо, на коме није био више од четири године. У том се разболе, и тајно оде из патријаршије у манастир светог Флора, и узе на себе свету схиму. Убрзо се то рашчу и сви се веома чуђаху. А царица Ирина се растужи што патријарх то учини, не обавестивши никога. И оде к њему са сином царем Константином, и питаше га: Зашто учини то оче, и због чега? А он одговори: Моја болест и очекивање блиске смрти приведе ме у овај свети схимнички образ. А нарочито ме црквена смутња и неред примора да напустим патријаршијски престо, јер болује Црква од јереси иконоборачке, и од дуготрајног умовања злог задоби неизлечиву рану. И ја несрећни већ сам три пута дао својеручни потпис и пристанак на ту јерес, јер нисам могао да избегнем замке зловерја, због чега се сада силно кајем. Оно пак што највише и неизмерно жалости моју душу, то је ово: видим како се све покрајине ваше царевине, које држе непоколебљиво правило вере у православном учењу стоје и веселе се, туђе наше цркве, и од себе као од Христова стада одгоне нас као туђинске овце; и због тога се одричем да будем пастир јеретичком скупу, и волијем обитавати у гробу него бити под анатемом светих четири престола апостолских. Но пошто Бог даде вама у руке скиптар, да царску бригу бринете о хришћанском стаду у поднебесју, немојте се оглушити о тугу мајке ваше, Цркве, нити је оставити да и даље остане у неутешној тузи, него се постарајте да она опет заблиста својом древном красотом. Немојте допустити да одвратна јерес и даље, као нека свиња која је изашла из каљуге, пустоши и упропашћује виноград Христов у време вашег благоверног царовања, и да скврнави злочестивим умовањем. Имате вичног делатеља, који може произвести грожђе истинског вероисповедања, које ће, измуљано у божанској каци једне Цркве, напунити чашу мудрости, и спремити верујућем народу пиће православног схватања.
Они га упиташе: О коме то говориш, оче? Он одговори: Говорим о Тарасију, вашем првом саветнику царском. Знам да је он способан да управља Црквом. Моћан је да жезлом разума најури јеретичке лажи, а да добро пасе словесно Христово стадо, и да га сабере у један тор правоверја.
Чувши такве речи од патријарха Павла, благочестива царица Ирина и њен син цар Константин одоше тужни. А Павле рече сенаторима који беху остали код њега: Боље да никада нисам сео на тај престо, када Црква би гоњењем поремећена и од васељенских престола проклета. Ако се седми Васељенски Сабор не састане, и иконоборачка јерес не уништи, ви се не можете спасти.
Сенатори га упиташе: Зашто си онда ти, при посвећењу свом за патријарха, дао писмени пристанак на иконоборство? Павле одговори: Зато сада и узех на себе покајање што се тада потписах. И бојим се да ме Бог не казни што из страха ћутах и не говорих вам истину. А сада се кајем, и кажем вам да вам нема спасења, ако останете у тој јереси.
Неколико дана затим патријарх Павле се упокоји у миру. Отада почеше људи у Цариграду слободно и без страха разговарати и препирати се с јеретицима о светим иконама. А од доба Лава Исавријанца па све до тада, нико није смео уста отворити у заштиту поштовања светих икона.
Царица Ирина са целим својим царским саветом тражаше на Павлово место човека достојна и мудра, који би био у стању уклонити црквену пометњу. И не нађе другог осим Тарасија, мирјанина, кога и Павле предложи за патријарха. Али Тарасије силно одбијаше. Тада царица Ирина сазва све достојанственике, духовне и световне, и народ у палату, звану Магнавра, која се налазила у предграђу Едом, и рече им: Познато вам је да нас патријарх Павле остави. Потребно је стога да изаберемо Цркви доброг пастира и учитеља. И сви повикаше, говорећи: Нико други не може бити, само Тарасије! Тада Тарасије изиђе на средину и рече: Видим растргану и раздељену Божју Цркву. И источњаци и западњаци сваки дан нас проклињу. Тешка је клетва и отсечење од Царства Божјег. Ако се сазове Васељенски Сабор, и сви се у вери сложно ујединимо да, као што је крштење једно, тако и вера буде једна, јер ништа није тако угодно Богу, него да сви бораве у јединству вере и љубави, - онда пристајем, иако сам недостојан и неискусан, да примим управу Цркве. Ако пак Васељенског Сабора не буде, и јерес се не истреби, и вера се не уједини са свим источним и западним црквама, онда ја не желим да будем проклет и осуђен, и не пристајем да будем патријарх, јер ме никакав цар неће моћи избавити од суда Божјег и вечне казне.
Када то чуше, сви се сложише да треба сазвати Седми Васељенски Сабор, и молише блаженога, да не одбија да им буде пастир. А обећаваху му да ће му у свему бити послушни као овце пастиру, јер знађаху насигурно да ће он путем истине водити словесно стадо.
И тако умољен, светитељ пристаде на њихову жељу и саборну молбу. И прими по закону посвећење у чинове, и заузе патријаршијски престо[5], имајући чврсто поуздање и наду у помоћ Божју, да ће моћи истребити из Цркве иконоборачку јерес. Променивши своје звање од световног у духовно, свети Тарасије одмах узе на себе и духовни живот, мада је и у световном звању живовао не по телу него по духу. Као патријарх, он се много јаче одаде богоугодном духовном живовању. И постаде анђео у телу, духом горећи, Господу радећи, а потчињавајући тело духу, и умртвљивањем тела одржавајући беспрекорну чистоту, другарицу Анђела. Уздржање и пошћење његово беше велико, и будноћа непрекидна. Мало је спавао, време је у богоразмишљањима и посвуноћним молитвама проводио. На меку постељу не леже, нити се у меке хаљине обуче, нити га ко од његових слугу икада виде да је са себе скинуо појас и одећу кад је морао да отпочине. Он не допусти да му ико изује обућу с ногу, имајући на уму речи Христове: Нисам дошао да ми служе (Мт. 20, 28), него сам себи беше слуга, дајући другима пример смирења. Према ништима и убогима био је неизмерно милостив: гладне је хранио, наге одевао, болнице им стројио, свакодневно им храну из патријаршијског двора слао, и сам им служио, нарочито на дан Христова васкрсења. Тада им је трпезу својим рукама постављао. To je чинио и у друге веће празнике. Имао је и имена њихова записана код себе. А устроји и гостопримнице. Подиже од родитељског имања и манастир на Босфору Тракијском. И у њему сабра лик врлинских инока, од којих многи до таквог светаштва и савршенства доспеше, да и за архијереје биваху бирани, и бише непоколебљиви стубови васељенске вере.
Свети Тарасије веома ревноваше и непрестано се труђаше око светих икона, како би им повратио раније достојанство и поштовање и уништио богохулну јерес. Због тога непрестано наваљиваше на цареве да се сазове Васељенски Сабор. Тада цар Константин и царица Ирина, која је управљала царством због малолетства свога сина, писаше, a c њима писа и пресвети Тарасије свима патријарсима и епископима, позивајући их на сабор. И сабраше ce са свих страна епископи у Цариград. А патријарси послаше своје заменике, јер Адријан римски[6] не могаше доћи због даљине и тешкоће путовања, а патријарси: александријски, антиохијски и јерусалимски већ беху под ропством агарјанским, те им беше немогуће да сами дођу на сабор. Стога они послаше као своје заменике људе изврсне у побожности и духовној мудрости.
За држање сабора би одређена велика црква светих Апостола, коју подиже први хришћански цар, Константин Велики. Када се у њој скупише за прво заседање епископи, на челу са пресветим Тарасијем и заменицима осталих патријараха, - а беше присутан и сам млади цар Константин и мајка му царица Ирина, - изненада дође велики пук наоружане војске. У њиховим срцима беше утврђена иконоборска јерес, којој се они научише од царевог деде, ранијег цара Константина Копронима, и у њој остареше. Подговорени тајно од неких епископа и велможа, који су боловали од те јереси, наоружани војници рупише у цркву дерући се и вичући: Нећемо допустити да се одбаце догмати цара Константина[7], него оно што је он са својим сабором утврдио и озаконио, има да остане чврсто и непроменљиво! Нећемо допустити да се идоли (тако они називаху свете иконе) уносе у храмове Божје! Ако се пак ко дрзне да одбаци Константинов сабор и његове догмате, и унесе идоле, одмах ће крвљу епископа бити обагрена ова земља.
Видећи такву грају и метеж, цареви дадоше знак епископима да устану са својих места. И они се одмах сви разиђоше. А ти војници и њихове старешине у току неколико дана бише благочестивом царицом Ирином добро кажњени, лишени војничких чинова и разаслати по селима да обрађују земљу.
Потом би припремљено да се сабор одржи у витинијском граду Никеји[8], у коме беше некада и Први Васељенски Сабор триста осамнаест светих Отаца, одржан против злочестивог Арија. Тамо се сада по други пут сабраше свети Оци. Свети Тарасије дође, водећи са собом патријарашке заменике: од Адријана римског - архипрезвитера Петра, и другог аву Петра; од Политијана александријског[9] - Тому монаха и презвитера; од Теодора антиохијског[10] и Илије јерусалимског[11] - Јована монаха и презвитера. Доведе још свети Тарасије са собом и од царског савета мужа изврсног, Никифора, који после би наследник светог Тарасија на патријаршијском престолу, због врлинског живота свог. Са овим, и осталим светим Оцима, којих беше триста шездесет и седам, пресвети Тарасије устроји Седми Васељенски Сабор у врло пространој саборној цркви града Никеје. Прво заседање светих Отаца би одржано 24. септембра 787 године на дан свете првомученице Текле. Пресвети Тарасије у уводној речи изнесе разлоге због којих је Сабор сазван, и мољаше епископе да праведно суде, искорењујући нова неправославна учења, у Цркву унесена. Затим би прочитана царска посланица Сабору, у којој се спомињаше како патријарх Павле пред своју смрт саветова да се саборском одлуком осуди иконоборска јерес. Свети Оци благословише цара и његову мајку што се тако старају о Православљу. Потом би салушано покајничко обраћање и православно вероисповедање оних епископа који беху пали у јерес. Држећи у рукама свитак, Василије анкирски[12] читаше из њега овако:
Онима који не поштују свете иконе - анатема! онима који свете иконе називају идолима - анатема! онима који одбацују предања светих Отаца, као што их одбацише Арије, Несторије, Евтихије, Диоскор, и неће да приме она која им се из Светог Писма не покажу - анатема! онима који говоре да свете иконе нису предане од светих Отаца - анатема! онима који говоре да васељенска Црква прима идоле - анатема!
Тако учинише и други епископи. И њихово покајање би примљено, и даде им се у Сабору место међу православним епископима. Онима пак који се не одрицаху јереси потпуно, суђење би одложено на неко време. Јер свети Тарасије говораше: Застареле болести и укорењене зле навике, не лече се лако. Но и њих потом, пошто се истински покајаше, свети Сабор прими и не одузе им чинове.
Свети Сабор продужи рад тридесет дана[13]. За то време Оци се састајаху и говораху о чесним иконама, позивајући се на сведочанства Светога Писма, ранијих великих светих Отаца и Учитеља и древног предања црквеног, и тако обеснажујући зловерно јеретичко умовање. Оци су се позивали на нелажну историју о светом убрусу: изобразивши своје свето лице на убрусу, Господ Христос га посла кнезу Авгару едеском; поклонивши му се кнез би исцељен од болести. Исто тако Оци су се позивали на икону светих апостола Петра и Павла, коју свети Силвестар, пaпa римски, показа цару Константину. Спомињали су и икону Христову, наружену у Бериту од Јевреја, о којој свети Атанасије казује. Када се то казивање светог Атанасија на Сабору читало, сви су свети Оци плакали. - Напослетку свети Оци проклеше иконоборску јерес, а утврдише поштовање светих икона. И би велика радост светим црквама, које васпостављаху своју првобитну иконску лепоту, и сви правоверни народи ликоваху после многогодишњих вапаја и мука.
Тако, усрдним старањем пресветог патријарха Тарасија и настојањем благочестиве царице Ирине, иконоборска јерес би одбачена и сатрвена, а Цркви Христовој подарен мир.
Управљајући добро Црквом Божјом, свети Тарасије се заузимаше за оне којима се чини неправда, и помагаше утроженима. Тако, Јован, први маченосац царев, беше по тешкој кривици у тамници, и љуто истјазаван. Но једне ноћи он побеже из тамнице и, утрчавши у цркву, ухвати се за свети престо у олтару, молећи за милост и избављење од смрти. Светитељ Божји га узе у заштиту, и не предаде га војницима који беху од царице Ирине дотрчали по њега. А војници и дању и ноћу чуваху стражу пред вратима цркве док не буде изашао, да га ухвате. Јер очекиваху да ће морати изаћи из цркве ради телесне нужде. Али га светитељ Божји непрестано чуваше у олтару, дајући му храну са своје трпезе. А кад је требало ради телесне нужде, он га је сам под мантијом својом изводио на врата, која беху на десној страни, и одводио у нужник, и чекао испред нужника, и затим га опет под својом мантијом уводио у олтар. И то је чинио сваки дан, док год је било потребно томе човеку, служећи му као роб и не гадећи се таквога посла. Тако пастир добри пасаше своју овцу, заштићујући је од смрти. Најзад својом архијерејском влашћу он неустрашиво спречи оне који су тражили смрт за овога човека, јер им запрети одлучењем од Цркве, ако му икакво зло учине. И тако, заузимањем доброга пастира светога Тарасија први маченосац царски би ослобођен суда и казне.
Када цар Константин напуни двадесет година и учврсти се на царској власти, он, наговорен од злих саветника својих, одузе царску власт од своје мајке, благочестиве царице Ирине, која је добро и мудро управљала целом царевииом. Царујући сам, и проводећи слободан живот без материне контроле, он се веома поквари. А пошто омрзну своју закониту супругу, царицу Марију, он жуђаше за другом, чије име беше Теодотија. Он тајно са њом чињаше грех, и хоћаше да је учини својом супругом и царицом, а да закониту супругу отера. Смишљајући кривицу против своје законите жене, он скова лажну клевету против ње, како је тобож хтела да га отрује. И ту лаж цар казиваше свима као сушту истину. И сви му као цару вероваху. И пронесе се глас по народу како царица хоће да отрује цара. Сазнаде за то и пресвети патријарх Тарасије, и веома се ожалости, јер је знао да је то царева клевета против невине царице Марије. И размишљаше, како би цара због те неправде и због греха изобличио, и на прави пут извео.
У то време један велможа, миљеник царев, послат од цара дође к пресветом патријарху, извештавајући га да је царица хтела да га отрује. Зато је потребно, пресвети оче, говораше изасланик, да даш благослов цару да узме себи другу, верну супругу. Светитељ дубоко уздахну и, осмехнувши се, кроз сузе стаде говорити: Ако је цар намислио то што ти кажеш, и хоће да отсече од себе жену која је законом Божјим као супруга постала једно тело с њим, ја не знам куда ће он од стида и срама, и како ће своје подвлашћене упућивати на целомудрије и уздржање. Како ће он судити и кажњавати грехе прељубе, када сам робује таквој безаконој пожуди? Чак и када би било истина то што ти причаш, ипак би требало послушати глас Господа који каже: Сваки који пусти жену своју, осим за прељубу, наводи је те чини прељубу (Мт. 5, 32). Но, ако је царица хтела да отрује цара, као што ти кажеш, онда, кога би то царица желела да има за мужа, кога који би био угледнији и лепши од цара, који је и млад и леп? Али, као што видим, ова је лаж скована зато, да се чесни брак обешчести и чиста постеља оскврнави, а да се заведе гадост блудна и подигне семе прељубочиначко. Дакле, од нас, и од подобних нам отаца, прими овај одговор и однеси онима који су те послали: Нe верујемо то што нам ти кажеш; а готови смо да примимо тешке муке и смрт, него да својим благословом послужимо таквом делу. Нека зна цар, да на његову неправедну намеру нећемо пристати.
Чувши то, велможа оде потиштен, и каза цару све што чу од пресветога. Цар се узнемири, и дивљаше се таквој чврстини и неустрашивости патријарховој, а донекле се и бојаше да му на неки начин не спречи остварење жеље. И посла по светитеља, и чесно га позва к себи, надајући се да ће сам својим речима омекшати срце његово и склонити на пристанак.
Свети патријарх Тарасије дође к цару са оним чесним старцем Јованом, који на Сабору беше заменик патријарха антиохијског и патријарха јерусалимског. И када, као што је обичај, седоше, цар стаде говорити пресветом патријарху овако: Ја сам преко изасланика известио твоју светост о ономе што нам се догодило, јер не желимо ништа да скривамо пред твојом чесношћу, пошто вас волимо и поштујемо као оца. Али потребно је да вас ја лично обавестим о злу и завери које ми приређује моја супруга, која ми није дата од Бога као помоћница. Јер се она показа не помоћница него непријатељица. Сам закон ми наређује да се одвојим од ње; и то ми нико не може забранити. Јер је јавна њена кривица и њено зло дело. Стога ће она или бити осуђена на смрт, или, што је милосрдније, примити монашку ризу, да би у све дане свога живота оплакивала и кајала се за такав грех. Јер је она хтела да отрује не обичног и туђег човека, него свог сопственог мужа, и благоверног цара, страшног варварима. Да је то извршила, у целој би царевини настао неред, и глас о њеном злочину пронео би се кроз сав свет.
Рекавши то, цар даде знак те донеше неке стаклене судове, у којима беше нека мутна течност. И показа то пресветоме, причајући му да је то тај смртоносни отров, којим је царица хтела да га потајно лиши живота. И говораше: Може ли бити јаснијег доказа њеног непријатељства према мени? И шта она заслужује? И каква је потреба да се одлаже са доношењем одлуке? Нeгo, усаветуј је, свечесни оче, да се одмах замонаши, ако желиш да је гледаш међу живима. Јер ја не могу више живети с њом у браку, нити је гледати, нити је трпети, кад ми је пред очима ово отровно пиће што ми је она спремила.
Пресвети Тарасије, видећи да се цар заплео у мреже прељубочиначке и да лажно окривљује невину и целомудрену царицу, неустрашиво му рече: Царе, не објављуј рат закону Божјем, нити тајним лукавством војуј против истине, под видом правде нарушавајући и уништавајући заповести Божје. Јер је обележје царске власти: све радити отворено, слободно, и са чистом савешћу, и ништа тајно и лукаво не подузимати против Бoгa, који ти је дао царску круну, преступајући заповести божанске. Јер је свима очигледно да царица није крива за то зло дело, које се њој неоправдано приписује, како је тобож припремила смрт теби цару. Јер, као што и пре рекох, ко се може по лепоти и младости упоредити са тобом, да би се царица преварила и заволела га више него тебе, и помислила да те отровом уклони из овог живота? Ко је чашћу, и влашћу, и благородством, и славом, и богатством већи од тебе, царе, да би га твоја царица претпоставила теби? теби цару, који толиким земљама владаш и царским благородством све превазилазиш! Јер си по рођењу царев син, и унук царев, и праунук царев, и славан си на целој земљи, и богатство је твоје неизмерно. И како би ико могао бити бољи и милији твојој царици од тебе? Није тако, није, о царе! него је ова лаж измишљена на срамоту царскоме скиптру, и за причу народима, и за разочарење људима. Због тога вас не смемо разрешити вашег брака и царске заједнице: бојимо се суда Божјег, нити верујемо речима којима клеветаш своју царску супругу, па макар нас ставио на хиљаде смрти и мука! Одавна знамо за твоју грешну распаљеност према оној блудници, са којом већ хоћеш и јавно да се грешно вежеш безаконим браком. Како ћемо поштовати твоју царску порфиру, када те будемо видели где јавно прељубочинствујеш? Како ћеш ући у олтар к божанственом престолу, да се с нама причестиш пречистим Тајнама Христовим? Ово ти пред самим Богом стављамо до знања, да те више нећемо пустити, иако си цар, да уђеш у олтар к божанском причешћу. Јер је речено старим свештеницима: Нe дајте да газе олтар мој.
Пошто пресвети патријарх изговори ово са ревношћу и срдачном тугом, он ућута. Тако исто и споменути старац Јован изговори цару много благоразумних поука. Али цар није хтео да чује, него се све више разјаривао и гневио. А разгневише се и сви присутни велможе и властела. А један од њих, патриције, хваљаше се како ће својим рукама да зарије мач у стомак старцу Јовану, што је било супротно царевој вољи. Цар, пун гнева, нареди да с бешчешћем отерају из дворца обојицу, пресветог патријарха Тарасија и чесног и богомудрог старца Јована. И изиђоше прогнани правде ради, подражаваоци Светог Јована Крститеља који је некада изобличио безакони брак Иродов. И излазећи, отресоше прах с ногу својих, и рекоше: Чисти смо од безакоња вaшeг.
Цар одмах отера из палате закониту царицу у манастир монахиња, силом је постриже, па се ожени гореспоменутом наложницом Теодотијом, која му по оцу беше и рођака. Заштитник овог безаконог брака беше неки презвитер Јосиф, црквени економ, о чему патријарх није знао. Касније овај презвитер би одлучен од Цркве што се дрзнуо да то учини. Патријарх пресвети трудио се на све могуће начине да тај прељубочиначки брак царев поништи, али није могао. Јер се цар хвалио да ће обновити иконоборску јерес, ако му овај брак буде поништен. Са тoг разлога пресвети Тарасије остави тако цара да живи у безакоњу, да он не би неко горе зло учинио Цркви Христовој, он који беше изданак јеретичког корена: син, и унук, и праунук иконоборских царева, који многе свете побише због поштовања светих икона.
Љут на пресветог патријарха, цар му је чинио разне пакости. Али свети је све трпео благодарећи Бога и радећи оно што доликује његовом пастирском звању. Цара пак потом постиже Божја казна и одмазда. Јер после неколико година, мајка његова благочестива царица Ирина, видећи његово зло и безаконо живљење, и како гази закон Божји, и како хоће да обнови иконоборство, устаде против њега у праведном гневу, више волећи Бога и правду његову него ли своју крв. И договоривши се са главним велможама ухвати сина и затвори у палати, званој Порфирија, у којој се он и родио. Затим нареди да му изваде очи, као што он беше учинио тројици својих стричева, браћи свога оца: Никити, Антиму и Евдоксију, којима пре пет година извади очи. И тако, добивши казну коју је делима својим заслужио, цар умре од болести, и Ирина опет узе царски скиптар, и поправи све што син њен беше покварио.
Од тога времена свети угодник Божји проведе у миру и тишини, добро пасући словесно стадо, и управљајући Црквом Христовом, очистивши је од јереси. А од дана свога посвећења он сваки дан служаше божанствену литургију, не пропуштајући то чак ни у болести. И тако доживе дубоку старост. А кад се приближи кончини својој, он се телом разболе. Али не престајаше да свакодневно служи свету литургију све док га болест потпуно не прикова за постељу тако да није могао устати. Тада престаде литургисати. А при исходу свом из тела бораше се с демонима, препирући се с њима, и одговарајући им на све као победитељ. А када му они, испитујући његов живот од младости, лажно приписиваху многа неправедна дела, он им се супроћаше говорећи: Нисам крив у томе! ви лажете! ви ме клеветате! нема ничег вашег у мени!
Тада се крај његовог одра болесничког налажаше писац његовог житија Игњатије, ђакон, а касније епископ никејски. Седећи поред болесног светитеља, он чујаше његове речи којима се противљаше невидљивим духовима. А кад му изнеможе језик, он рукама одгоњаше демоне, и побеђиваше их. У сумрак, за време вечерњег богослужења, када се стаде читати псалам Давидов: Пригни, Господе, ухо своје и услиши ме! (Пс. 85, 1) пресвети патријарх Тарасије мирно и светла лица предаде свету душу своју у руке Господу.
Свети патријарх Тарасије пасао је Цркву Божју двадесет и две године, а скончао 806 године, у време цара Никифора[14], који дође после Ирине. И плака за њим цар и велможе, и сав град, духовници и мирјани, а нарочито ништи и убоги, сирочад и удовице, јер беше према њима веома милостив, и свима добар пастир, омиљен отац и користан учитељ, и свакоме у невољи помоћник и заштитник. Би сахрањен у свом манастиру који беше подигао на Босфору. И од гроба његовог даваше се многим болесницима исцељење. Тако, жена нека која је много година боловала од течења крви, коснувпш се с вером гроба светитељевог и помазавши се јелејем из кандила које гораше на гробу, одмах би исцељена. И то она учини прерушена у мушко одело, пошто женама није било допуштено да улазе у онај манастир. Тако се и многе друге жене, учинивши то исто, удостојише исцељења. Човек пак неки, слеп на једно око, прогледа чим се помаза светим јелејем из кандила на светитељевом гробу. А други дошавши с вером помаза јелејем своју суху руку, и одмах се исправи и постаде здрава. И многе друге болести се исцељиваху, и демони се изгоњаху силом светих молитава угодника Божјег Тарасија.
Али не треба прећутати и то, да се овај велики ревнитељ Православља борио против иконоборске јереси не само за живота свог, него и по престављењу свом. Пошто прође много година, цар Лав Јерменин[15] обнови иконоборство. Овоме цару иконоборцу јави се у сну свети Тарасије са великим гневом, и нареди неком војнику Михајлу да зловерног цара удари мачем. И овај удари цара Лава мачем, и прободе га скроз. Пренувши се из сна, цара спопаде страх и трепет, и беше силно узнемирен. И мислећи да се у манастиру светог Тарасија налази неки Михајло, који хоће да га убије, он посла тамо да се марљиво то извиди. Но није знао, да је то његов војвода Михајло, прозван Валвос или Траилије. Јер га овај уби на сам дан Божића. И погибе с шумом злочестиви цар, бивши побеђен молитвама светог Тарасија, а одмаздом самога Христа Бога, на икони са пречистом Својом Мајком и свима светима поштованог и прослављеног, коме част и слава са Оцем и Светим Духом вавек, амин.
СПОМЕН СВЕТОГ TEOДOPA Христа ради сулудог У миру се упокојио.
СПОМЕН СВЕТОГ МУЧЕНИКА АЛЕКСАНДРА[16] Овaj свети мученик беше родом из Потиола у Италији (између Рима и Напуља). Живљаше у доба цара Максимијана и намесника Тиберијана (286-305). Ухваћен од Тиберијана, би му предложено да принесе жртву идолима. Али он не само одби то, него и силно изружи намесника и његове богове. Зато га обесише за руке, a o ноге му обесише један огроман камен. Затим би одведен у Картагену, и опет би вешан, сечен и бијен. Када га одведоше у Маркијанопољ, ту му лице буктињама палише. После тога одведу га у место Дризипарон у Тракију, и тамо му би глава отсечена. И тако блажени доби венац мучеништва.
СПОМЕН СВЕТОГ ОЦА НАШЕГ МАРКЕЛА епископа Кипарског Епископовао у Солеји на Кипру. Пострадао мученички[17].
СПОМЕН СВЕТОГ СВЕШТЕНОМУЧЕНИКА РИГИНА епископа Скопелског Свети Ригин беше родом из места Левадије у Грчкој, син хришћанских родитеља. Због врлинског живота свог би посвећен за епископа острва Скопела у Егејском мору. Учествовао на Сардикијском помесном Сабору, 343 године, за време царева Констанција и Констанса, и истакао се говорима и смелошћу против аријанаца, и непријатеља једносушности евсевијанаца. А када се врати у своју епископију, настаде гоњење на хришћане од стране безбожног цара Јулијана Одступника (361-363). Тада би ухапшен од тадашњег кнеза Грчке, и многе муке поднесе за Христа, па му напослетку главу отсекоше. И тако овај славни доби венац мучеништва. Његове свете мошти налазе се на острву Кипру, а један део би недавно враћен на острво Скопелос.
СПОМЕН ПРЕПОДОБНОГ ОЦА НАШЕГ ПАФНУТИЈА КЕФАЛАСА
Овaj светитељ био је савременик св. Антонија Великог. За њега се каже да је 80 година носио једну исту расу. Св. Антоније високо га је ценио и свима је говорио, да је то истински подвижник, који уме лечити и спасавати душе.
СПОМЕН СВЕТОГ МУЧЕНИКА АНТОНИЈА Пострадао за Господа Христа испечен на усијаном роштиљу.
________________________________________
НАПОМЕНЕ:
1. Константин VI - царовао од 780 до 797 године.
2. Мајка цара Константина Ирина била је супруга цара Лава IV Хозара (775-780 г.). По зацарењу свога сина, она је 10 година управљала државом место њега; затим, када Константин би збачен 797, она је царовала до 802 год.
3. Лав III Исавријанац - царовао од 717 до 741 год.
4. Патријарховао од 780-784 год.
5. Свети Тарасије патријарховао од 784 до806 године.
6. Папа Адријан I био на римском апрстолском престолу од 771 до 795 год.
7. Овде се подразумева Константин Копроним, иконоборац, дед Константина VI. За време Копронимово одржан је био иконоборачки сабор 754 год.
8. Витинија - северозападна покрајина Мале Азије, на обали Мраморног Мора, Босфора и Црнога Мора; Никеја - у старини богат и напредан град.
9. Патријарх александријски Политијан од 787 до 801 године.
10. Патријарх антиохијски Теодор био на престолу од 757 до 797 г.
11. Илија II, патријарх јерусалимски, од 770 до 797 године.
12. Анкира - град у Фригији, средишној области М. Азије.
13. Последња седница Сабора одржана 23 октобра.
14. Цар Никифор I царовао од 802 до 811 године.
15. Цар Лав V Јерменин био на византијском престолу од 813 до 820 г.
16. Св. муч. Александар спомиње се још и 13. маја, где се налази опширно казивање о његовом страдању.
17. Изгледа да не би требало да се овај св. Маркел поистовећује са св. свештеномучеником Маркелом, који се слави 14. августа.
Ако вам се ова порука допада подржите наш рејтинг кликом на банер: 
Prijem 
Kalendar
