Протонамесник Симо Кличковић: Беседа о смерности и гордости (Недеља о Митру и Фарисеју)

Драга браћо и сестре, у низу хришћанских врлина, после вере, наде и љубави, прво место заузима смерност. На листи греха, прво место заузима гордост, а следе: славољубље, среброљубље, сластољубље, а онда: блуд, завист, неумереност, гнев и лењост. Смерност нас води у вечни живот, а гордост у вечну смрт. Спаситељ наш, Господ Исус Христос, који је био кротак и смеран у срцу свом, да би приказао спасоносно дејство смерности и душегубно дејство гордости, оставио нам је у Светом јеванђељу своме Причу о царинику (митру) и фарисеју, која нам јасно илуструје врлину смерности и грех гордости.
Реч митар преведено на српски значи цариник или порезник, а фарисеј – припадник једне верске политичке мојсијевске секте у време Господа Исуса Христа. Данас код нас реч фарисеј значи лицемер или дволичњак. Ово значење је добила баш из јеванђељске Приче о митру и фарисеју која је кратка и јасна, па ћемо је ради њене изворности и актуелности овде поновити:
„Два човека дођоше у цркву да се моле Богу, један фарисеј а други цариник.
Фарисеј стаде и мољаше се овако: Боже, хвала Ти ШТО ЈА НИСАМ КАО ОСТАЛИ ЉУДИ: хајдуци, неправедници, прељубочинци, или као овај цариник.
Постим двапут у недељи, дајем десетак од свега што имам.
А цариник издалека стајаше и не хтеде ни очију подигнути на небо, него бијаше прси своје говорећи: Боже, милостив буди мени грешном.
Кажем вам (рече Христос) да овај (цариник) отиде оправдан кући својој, а не онај (фарисеј). Јер сваки који се сам подиже понизиће се, а који се сам понизује подигнуће се.“ (Лука 18, 10-14)
Фарисејство и лицемерство је данас актуелно и препознатљиво свуда – у храмовима, на улици, на свим местима и у свим људским контактима. Фарисеји и ондашњи и данашњи сматрају себе за изабранике Божје, а све друге сматрају за грешне и изгубљене. Речи: „Боже, хвала Ти што нисам као овај“ нису речи молитве, већ самохвалисања и гордости. И даље каже фарисеј: хвала Ти што нисам као други људи „грешници“, и на крају „као овај цариник“ – бацивши презрив поглед према њему.
Запитајмо се, браћо и сестре, да ли се и ми понекад не молимо Богу овако, а ако се овако молимо, како можемо очекивати од Бога да нам се молитве испуне. Бог не воли самохвалисање, гордост и презрење ближњих својих. Нисмо ми људи одређени да судимо ближњима својим, него да им помогнемо, и то је наша света дужност која проистиче из Божјег закона, који нам је Бог Отац открио преко Сина својег, Господа нашег Исуса Христа.
Мада је фарисеј постио и десетину своје зараде давао у добротворне сврхе, све то није умањивало његову кривицу. Услед гордости и самоуверења да је изнад других, душа је његова у љубави осиромашила. Апостол Павле каже: „И ако раздам све имање, и ако предам тело своје да се сажеже, а љубави немам, ништа сам.“ Фарисеј није чинио добро с циљем да олакша страдања својих ближњих, већ да се покаже пред људима као побожан и праведан. Он није постио с циљем да уздигне душу своју Богу, и да је очисти од грешних страсти, већ да би га људи похвалили као извршиоца Закона. Он је ГЛАСНО НАБРАЈАО СВОЈЕ ЗАСЛУГЕ пред Богом, и био УВЕРЕН ДА ЈЕ СВЕ ОВО ЧИНИО СОПСТВЕНИМ СНАГАМА, без Божје помоћи. Веровао је да је савршен и зато није Бога молио ни за шта, и због тога његова молитва није имала смисао молитвености. Она је била обично САМОХВАЛИСАЊЕ.
Није Христос толико корео фарисеје због њихових чисто људских грехова, него зато што су се претварали пред осталим људима, и правили се бољи него што јесу. То је превара и обмана и Бога, и пријатеља, и самог себе. Праве се пријатељи некоме, а у дубини душе га мрзе и презиру, или му завиде, а лицемерним осмехом прикривају мржњу своју.
Цариник није стајао насред храма као фарисеј, већ је стајао по страни неприметан. Он није гласно говорио своју молитву, Чак ни очи своје није подизао ка небу, већ је потиштено и побожно шапутао: „Боже, милостив буди мени грешноме.“ Фарисеј је био убеђен да је у свему бољи од других у храму Божјем, а цариник је опет себе сматрао најгрешнијим. Био је убеђен да заслужује гнев Божји и осуду, те је искрено молио за милост и опроштај. Истински је схватао свој грех и без глуме пред Богом и људима искрено се молио Господу да му помогне – да промени свој живот – јер је спознао да су сва материјална богатства пролазна и ништавна. Само кротост и смерност може нас увести у царство Божје – у вечни живот. Спаситељ рече: „Благо кроткима, јер ће наследити земљу (= ново небо).“ Не каже : благо богатима, благо силницима, благо уображеним итд.
Да Господ воли кротке и смерне показао је својим примером Он, јединородни Син Божји, господар живота и смрти, од чудесног рођења од Пречисте Дјеве Марије и Духа Светога, до крсне смрти Његове на Голготи. Живот Пресвете Мајке Божје, од Њеног рођења па до узнесења на небо, протекао је у кротости и смерности. Пророк Претеча и Крститељ Господњи – Свети Јован, за којег Спаситељ каже да је највећи међу рођенима од жене, у кротости и смерности својој каже: „Ја нисам достојан одрешити ремена на обући Његовој“, мисли на Спаситеља нашег Господа Исуса Христа кога је крстио у реци Јордану. Апостол Павле, тај велики Светитељ и хришћански филозоф, који је пронео име Спаситељево од истока до запада, у скромности и смерности својој себе сматра „недоношчетом“. И многи светитељи Божји описани у књизи Житија Светих, украсили су душе своје, поред осталих врлина и врлином смерности и кротости. Њихова имена красе календар наше Свете Цркве. Многи научници и филозофи у прошлим вековима, кад су достигли највиши успон свој, у скромности говорили су да знају да ништа не знају (Сократ, Кеплер и др.).
У књизи великог руског писца Достојевског „Браћа Карамазови“ забележено је, између осталог, како је Фјодор Карамазов дошао са друштвом испоснику монаху Зосими, и пола у збиљи а пола у неком измотавању, замолио га за савет како да се влада у животу. Прозревши га, испосник му је озбиљно одговорио: „Прво је правило: Немој обмањивати ни себе ни друге – почни од тога“. Нека би нама, браћо и сестре, Бог помогао да не глумимо да смо бољи него што јесмо, да не обмањујемо ни себе ни друге – а нарочито не Бога – него да истински живимо по заповестима Божјим.
За углед и пример нека нам послужи Господ Исус Христос, Његова Пречиста Мајка, Свети Јован, Свети Апостол Павле, многи и премноги Божји Светитељи: апостоли, мученици, преподобни – сви Свети чија су имена украсила календар наше Свете Цркве. Будимо кротки и смерни у срцу своме да бисмо наследили „нову земљу и ново небо“. Кроткима и смернима припада вечни живот у Царству Небеском, под окриљем кротког и смерног Спаситеља нашег Господа, коме са Оцем и Духом Светим нека је слава и хвала свагда, сада и увек, и у векове векова.
Амин

Протонамесник о.Симо Кличковић

Храм Св.Василија Острошког,Бањица, Београд