Уторак четрнаести по Педесетници

Браћо, бојим се да вас, кад дођем, нећу наћи какве хоћу, и ја ћу се наћи вама каквог ме нећете; да како не буду свађе, зависти, срдње, пркоси, опадања, шаптања, надимања, нереди; 21. Да ме опет кад дођем не понизи Бог мој код вас, те не заплачем за многима који су прије гријешили и нису се покајали за нечистоту и блуд и разврат што починише. 1. Ово трећи пут долазим к вама; на устима два или три свједока утврђује се свака ријеч. 2. Напријед казах и унапријед говорим, када сам био код вас други пут, и сад кад нисам код вас, пишем онима који су прије сагријешили и свима осталима, да ако дођем опет, нећу штедјети.


Рече Господ Својим ученицима: Памтите што чујете: каквом мјером мјерите онаквом ће вам се мјерити и дометнуће се вама који слушате. 25. Јер ко има, даће му се; а који нема, узеће му се и оно што има. 26. И говораше им: Тако је Царство Божије као човјек кад баци сјеме у земљу; 27. И спава и устаје ноћу и дању; и сјеме ниче и расте, да он и не зна. 28. Јер земља сама од себе донесе најприје траву, потом клас, па онда испуни пшеницу у класу. 29. А кад сазри род, одмах пошаље срп: јер наста жетва. 30. И говораше: Са чиме ћемо упоредити Царство Божије? Или у каквој ћемо га причи исказати? 31. Оно је као зрно горушично које кад се посије у земљу мање је од свију сјемена на земљи; 32. А кад се посије, узрасте и буде веће од свега поврћа, и пусти гране велике да могу у његову хладу и птице небеске боравити. 33. И таквим многим причама казиваше им ријеч колико могаху слушати. 34. А без приче не говораше им ни ријечи. А ученицима насамо тумачаше све.



Ако вам се ова порука допада подржите наш рејтинг кликом на банер:

Прича о постепеном расту пшенице из семена (Мк.4,26-29) у односу на сваког човека символизује постепени раст скривеног човека срца, благодаћу Божијом посејаног и чуваног, а у односу на човечанство - постепени раст тела Цркве или заједнице спасаваних у Господу Исусу Христу, на начин који је Он установио. Том причом се даје одговор на питање због чега ни до нашег времена Хришћанство није постало свеобухватно? Семе које човек баци на земљу клија и расте само по себи, без његовог знања, док он спава и устаје. Положивши на земљи семе божанственог живота, и Господ оставља слободу да се по себи разраста, потчинивши га његовом природном току догађања и не вршећи насиље над њим. Он га само чува, помажући му у неким случајевима и дајући му опште усмерење. Узрок томе је у слободи човека. Господ тражи да му се сам човек потчини и чека приклањање његове слободе. Због тога се дело и одужило. Кад би све зависило само од воље Божије, већ одавно би сви били Хришћани. Друга мисао: тело Цркве које је у изградњи, гради се на небу. Са земље, међутим, притиче материјал, који се такође обликује небеским делатељима. Реч долази са неба на земљу и привлачи оне који је хоће. Они који је прихвате и следе јој, као сирови материјал долазе у радионицу Божију, у Цркву, и ту се прерађују по обрасцима који су са неба дати. По изласку из овог живота, прерађени прелазе на небо и улазе у здање Божије, свако на одговарајуће место. И тако без прекида. Према томе, дело Божије није у застоју. Свеопшта раширеност Хришћанства и није неопходан услов за њега. Здање Божије се гради невидљиво.