Недеља 20. по Духовдану

Naslov: Недеља 20. по Духовдану Pon Dec 01, 2008 10:19 pm

Недеља двадесета по Педесетници

Гал. 200. (1:11-19)

Браћо, дајем вам на знање да јеванђеље које сам ја благовијестио, није од човјека; 12. Нити га ја примих од човјека, нити научих, него откривењем Исуса Христа. 13. Јер сте чули моје живљење некад у Јудејству, да одвише гоних Цркву Божију и пустоших је. 14. И напредовах у Јудејству више од многих врсника својих у роду своме, будући одвише ревнитељ за своја отачка предања. 15. А када благоволи Бог, који ме изабра од утробе матере моје и призва благодаћу својом, 16. Да објави Сина својега у мени, да га благовијестим међу незнабошцима, тога часа не питах тијела и крви, 17. Нити изиђох у Јерусалим онима који су били апостоли прије мене, него отидох у Арабију, и опет се вратих у Дамаск. 18. А потом, након три године, изиђох у Јерусалим да видим Петра, и остадох код њега петнаест дана. 19. А другога од апостола не видјех, осим Јакова брата Господњега.

Лк. 30. (7:11-16)

У вријеме оно, иђаше Исус у град који се зове Наин, и с њим иђаху многи ученици његови и мноштво народа. 12. А када се приближи вратима града, и гле, изношаху мртваца, јединца сина матере његове, и она бјеше удовица; и многи народ из града иђаше са њом. 13. И видјевши је Господ сажали се на њу, и рече јој: Не плачи! 14. И приступивши дохвати се носила, а носиоци стадоше; и рече: Момче, теби говорим, устани! 15. И сједе мртвац и стаде говорити; и даде га матери његовој. 16. А страх обузе све, и слављаху Бога говорећи: Велики пророк подиже се међу нама, и Бог походи народ свој.

Недеља 20. по Духовдану Widows-son

Ако вам се ова порука допада подржите наш рејтинг кликом на банер:

Naslov: Re: Недеља 20. по Духовдану Sub Okt 17, 2009 9:43 am

Свети Теофан Затворник - Мисли за сваки дан у години

Господ виде мајку која плаче због смрти сина и сажали се на њу (Лк.7,13). Другом приликом је био позван на свадбу и узе учешћа у породичној радости (Јн.2,2). Тиме је показао да Његовом Духу није противно да има удела у обичним радостима и жалостима. Тако чине и истински, побожни Хришћани, који са страхом проводе свој живот. Ипак, они праве разлику међу обичајима који владају у обичном животу. Јер, међу њима има много тога на чему не може бити Божијег благовољења. Постоје обичаји који су изазвале страсти и који су измишљени ради њиховог задовољења; другима се храни једино сујета. Ко има Дух Христов, успеће да разликује добро од злог: једног ће се држати, а друго ће одбацивати. Онога који тако поступа, држећи се страха Божијег, други се не клоне. Премда он и не поступа по њиховом. Јер, он увек дејствује у духу љубави и снисхођења према немоћима своје браће. Једино дух ревности, који превазилази меру, боде очи и производи раздвајања и дељења. Такав дух се никако не може уздржати од поучавања и опомињања. Први се брине једино о томе да своју породицу задржи у хришћанском настројењу. Мешање, пак, у туђа дела, он не сматра својим делом, говорећи у себи: "Ко мене постави за судију?". Таквом кротошћу он изазива расположење свих, приводећи и друге уважавању његовог начина живота. Самозвани учитељ, пак, и себе чини одбојним, и на добар поредак живота кога се држи навлачи негодовање. Смирење, хришћанско смирење је у таквим случајевима неопходно. Оно је извор хришћанске благоразумности, која уме добро да поступи у датим случајевима.

Ако вам се ова порука допада подржите наш рејтинг кликом на банер:

Naslov: Re: Недеља 20. по Духовдану Sub Okt 17, 2009 9:48 am

Недеља 20. по Духовдану - тумачење светог Николаја Охридског и Жичког

ВЛАДИКА НИКОЛАЈ
ОМИЛИЈЕ

НЕДЕЉА ДВАДЕСЕТА
Јеванђеље о Господу Васкрситељу

Лука 7, 11-16. Зач. 30.

Многи су се људи називали спаситељима човечанства, но ко од њих икад помисли да спасава човека од смрти?

Много је у историји било победилаца, но ко од њих победи смрт?

Много је било царева на земљи, који су рачунали милионе живих људи у своје поданике, но ко од њих икад урачуна и мртве као живе поданике своје?

Нико, осим једнога и ни с ким несравњивога Господа Исуса Христа. Он није само нов човек, Он је нов свет, а Творац новог света. Он је разорао подједнако и њиву живих и њиву мртвих и посејао ново семе живота. Мртви су за Њега били као и живи, а живи као и мртви. Смрт није била граница Његовог царства. Он је ту границу прегазио, и пружио царство Своје уназад до Адама и Еве и унапред до последњег рођеног човека на земљи. И смрт и живот људи Он је гледао друкчије него икад ма који смртни човек. Он је гледао и видео, да се живот није свршавао смрћу тела, али и да је права смрт умртвљавала неке људе и пре телесне смрти. Он је видео многе живе у гробовима, и многе мртве у живим телима. Не бојте се оних који убијају тело а душе не могу убити, рекао је Он Својим апостолима (Мат. 10, 28). Са смрћу тела, дакле, не наступа и смрт душе; ова може наступити од и због смртних грехова, пре или после, без обзира на смрт телесну.

Својим духовним взором Господ Исус је парао време као муња облаке, и пред Њим су се показивале живе душе, како оних који су давно умрли, тако и оних који се још нису ни родили. Пророк Језекиљ гледао је у визији поље пуно мртвачких костију, и није могао знати, док му Бог није открио, да ли ће те кости оживети. Сине човечји, хоће ли оживети ове кости! упита га Господ. А ја рекох: Господе, Господе, ти знаш (Јез. 37, 10). Христос није гледао на мртвачке кости, него на живе душе које су становале и које ће становати у тим костима. Тело људско и кости људске само су одећа и оруђа душе. Та одећа стари и распада се као овештала хаљина. Но ту одећу Бог ће обновити и душе упокојених поново у њу обући.

Христос је дошао да растера један прастари страх људи, но и да донесе један нови страх за оне који греше. Стари страх људи јесте страх од телесне смрти; нови страх треба да буде страх од душевне смрти; и овај страх Христос је обновио и појачао. У страху од телесне смрти људи призивају сав овај свет у помоћ; утврђују се у овоме свету, шире се у овоме свету; грабе овај свет, да би само осигурали што дужи опстанак свога тела, што дужи и што безболнији. Безумниче, рећи ће Бог телесном богаташу а духовном сиромаху, ову ноћ узећу душу твоју од тебе; а што си приправио чије ће бити (Лк. 12, 20)? Безумником, дакле, назива Господ онога ко има страх за тело а нема страха за душу. И још је Господ рекао: нико не живи оним што је сувише богат (Лк. 12, 15). Него чиме живи? Живи Богом, који Својом речју оживљава душу, а душом тело. Својом речју Господ Исус је васкрсавао и васкрсава грешне душе, умрле душе још пре телесне смрти. И уз то је још обећао да ће васкрснути и мртва тела умрлих људи. Опраштањем греха, Својом животворном науком, и Својим пречистим телом и крвљу Он је васкрсавао и васкрсава мртве душе. А да ће на крају времена васкрснути и мртва тела, Он је то потврдио како Својим речима, тако и делом васкрсавања неких мртвих још за Свога живота на земљи, као и Својим сопственим васкрсењем. Заиста, заиста вам кажем, рекао је Господ, иде час, и већ је настао, када ће мртви чути глас сина Божјега, и чувши оживети (Јов. 5, 25). Многи тешки грешници и грешнице чули су глас Сина Божјега, и душом су оживели. Но и многи телесни мртваци чули су глас Сина Божјега и поново су устали у живот. Један такав случај описује се у данашњем јеванђељу.

У време оно иђаше Исус у град који се зове Наин, и с њим иђаху многи ученици његови и мноштво народа. То је било ускоро после чудесног исцељења сина римског капетана у Капернауму. Журећи да што више добра учини, и тиме да дивни пример свима Својим верним, Господ се упутио био из Капернаума попут горе Тавора. Ту за гором, а на обронку Ермона, и данас постоји село Наин, негда град ограђен зидовима. Господ је ишао у великој пратњи од ученика и народа. Сви су они видели многобројна чудеса Христова у Капернауму, но сви су били жељни да виде још и чују још. Јер су чудеса Христова била нешто што се дотле није ни чуло ни видело у Израиљу, а речи су Његове биле као реке меда и млека.

Као се приближише вратима градским, и гле изношаху мртваца, јединца сина матере његове, а она беше удовица и народа из града много иђаше с њом. Тек што је Господ стигао пред капију града са пратњом која је пратила Њега, Живога, у сусрет им изађе из града пратња која је пратила једнога мртвога. И тако се сретоше Господар и слуга, Животодавац и смрт. Умрли је био дечко, што се види из речи којим га је Христос ословио: момче! и још из тога што га Он даде матери, пошто га оживе. Мајка умрлога морала је бити из богатије и познатије куће, што показује многобројност учесника у пратњи, и народа из града много иђаше с њом.

И видевши је Господ сажали му се за њом, и рече јој: не плачи. Због мајке је и била тако велика пратња, једно због тога што је она била из угледније куће, а друго због великог удара који јој је нанет губитком јединца сина. Жалост је морала бити велика код свих присутних, и та жалост је још више повећавана очајним плачем и нарицањем мајке. Јер и ако ми сви очекујемо учешће у жалости нашој, када нам смрт уграби некога најмилијега, ипак једва што може све то учешће смањити наш јад и чемер. Кад немоћ немоћи доноси утеху, онда је то слаба утеха. Има једно тајно осећање, које обузима све оне који стоје око мртваца, једно осећање које се ретко објављује; то је стид људи од смрти. Не само да се људи страше смрти, него се и стиде смрти. Овај стид је доказ, још јачи доказ него страх, да је смрт последица греха људскога. Као што се болесник стиди да покаже лекару своју тајну рану, тако се и сви савесни људи стиде да покажу своју смртност. Тај стид од смрти доказује наше бесмртно порекло и бесмртну намену. И животиње се крију кад умиру; као да и оне осећају стид од своје смртности. А колики је тек стид код високо просвећених духовних људи! Шта помаже сва наша вика и галама, сва сујета, сва част и слава у часу када осетимо да се разбија земљани суд у коме је становао наш живот? Стид нас обузима како због слабости тог суда, тако и због безумне сујете којом смо целога века тај суд пунили. Нашто крити: стид нас обузима због смрада којим смо напунили суд наш телесни и који ће по смрти истећи из њега не само попут земље него и попут неба? Јер садржина нашега духа даје или мирис или смрад и души и телу људском, како је ко и како чим пунио свој дух за живота - мирисом неба или смрадом греха.

Господу Исусу сажали се над очајним људима. Он се често сажаљевао над немоћи људском. А гледајући људе сажали му се, јер бејаху сметени и расејани као овце без пастира (Мат. 9, 36). Кад овце виде пастира, нити су сметене нити су расејане. Кад би сви људи непрестано имали пред очима живога Бога, не би били сметени ни расејани. Но једни Га виде, други Га траже да виде, трећи Га никако не виде, а четврти се ругају онима који Га виде и који Га траже. Зато су људи пометени, и зато су расејани, то јест свак себи постаје пастир и свак иде својим путем. Кад би људи имали упола онолики страх од свеприсутнога Бога колики страх имају од смрти, не би се страшили смрти; о, још више него то - не би се ни знало за смрт у свету! - Нарочито се сажали Господ у овом случају на бедну мајку, и рече јој: не плачи! Он је прозрео у душу њену и прочитао све што има у њеној души. Умро јој муж, она се осетила осамљена; сада јој умро и јединац син, и она се осетила савршено осамљена. А где је Живи Бог? Зар може неко бити осамљен будући у друштву Бога? И зар прави човек може уопште имати неко друштво тако блиско као што је друштво Бога? Није ли нам Бог ближи него отац и мајка, и браћа и сестре, и синови и кћери? Он нам додаје и одузима сроднике, но Он се од нас не одмиче, нити стари Његово око над нама, нити се мења Његова љубав према нама. Сви убоди смрти срачунати су на то, да се што више припијемо уз Бога свога, Бога живога.

Не плачи! теши Господ ожалошћену мајку. То говори Онај који не мисли као многи од нас, да је душа умрлога дечка отишла у гроб пре одласка тела, Онај који зна где је душа умрлога; Онај који управо држи душу ту под Својом влашћу. И ми тешимо ожалошћене са тим истим речима: Не плачи! ма да је и наше срце испуњено плачем. Но сем тога и сажаљења ми се осећамо немоћни, да ишта друго понудимо ожалошћеноме. Толико је сила смрти надрасла нашу снагу, да ми милимо као инсекти у њеној сенци; и затрпавајући мртваца земљом осећамо увек да један део себе затрпавамо у гробни мрак смрти. Не говори Господ жени: не плачи зато, да покаже, да уопште не треба плакати за мртвим. Гле, и Он је плакао над мртвим Лазаром (Јов. 11, 35); и плакао је унапред над многима који ће доцније имати да пострадају са пропашћу Јерусалима (Лк. 19, 41), и најзад похвалио је као блажене оне који плачу - јер ће се утешити (Мат. 5, 4)! Ништа тако човека не смирава и не чисти као плач. У православној методици спасења плач долази мећу прва средства очишћења душе, срца и ума. Не само да ми треба да плачемо над умрлима, него и над живима, а нарочито сами над собом, као што је и Господ препоручио женама Јерусалимским: не плачите за мном, него плачите за собом и за децом својом (Лк. 23, 28). Само постоји разлика измећу плача и плача. Апостол Павле наређује Солуњанима да не тугују као они који немају наде (1. Сол. 4, 13), тј. као незнабошци или безбожници. Јер ови тугују за умрлим као за потпуно изгубљеним. Хришћани пак треба да тугују за умрлим не као за изгубљеним, него као за грешним, због чега њихова туга треба да је увек спојена с молитвом Богу, да би Бог опростио грехе умрлога и увео га по милости Својој у царство небеско. Због својих греха хришћани треба да тугују и плачу и над самим собом, и то што више то боље; али ипак не као они који немају вере и наде него, напротив, баш зато што имају веру у Живога Бога и наду у Божју милост и у вечни живот.

Naslov: Re: Недеља 20. по Духовдану Sub Okt 24, 2009 3:52 am

Тумачење преподобног Јустина Ћелијског посланице Галатима

1,11-12

Људи, сви људи свих времена без изузетка, када би решили да измисле Еванђеље спасења, не би то никада могли учинити. Но и када би измислили Еванђеље спасења од греха, смрти и ђавола, како би могли наћи у себи силе која ће то Еванђеље остварити: победити смрт, грех и ђавола? Те им силе уопште недостаје, нити је могу пронаћи у себи. Пред смрћу, пред ђаволом, пред грехом људи су потпуно немоћни и беспомоћни, како сви људи скупа, тако и сваки човек понаособ. Само је Богочовек Христос ту свемоћан и свепобедан: Он једини у роду људском побеђује смрт, грех и ђавола; Он и они који су с Њим и у Њему. Стога Он једини и има и даје Свето Еванђеље спасења; и оно је васцело по Богочовеку, ни најмање по човеку.

Нека ово буде ваше свезнање: Еванђеље које сам вам јавио није по човеку већ по Богочовеку; јер га ја не примих од човека, нити научих, него откривањем Исуса Христа. Све што је човеково, заудара на смрт, на грех, на лаж, на трулеж, зато у мом Еванђељу нема ничега од човека, ничега по човеку, и у њему све мирише на бесмртност, на светост, ни истину, на вечност, на небо, на рај, на Бога, на Богочовека. У моме Еванђељу све је божанско све вечно, све спасоносно, све свевредносно, све божански истинито, божански праведно, божански непогрешиво, божански свето. Разгрните ма коју реч у њему, у свакој је Бог Логос = Бог Реч, Бог Мудрост, Бог Логика. А у свима Његовим речима, у свима Његовим истинама, у свима Његовим делима - сав Бог и Господ, једини истинити Бог и Господ у свима световима: Богочовек Исус Христос. Да, моје је Еванђеље сво од Богочовека, и по Богочовеку; и ја га непосредно од Њега примих откривењем. А човек? Та сваки човек је тако патуљачки мали и ништаван, да не може ни наслутити Еванђеље спасења, а камоли имати га, па га и другоме дати. Хтети добити Еванђеље спасења од човека, хтети га научити од човека, то је: хтети добити бесмртност и живот вечни од лешине. Од безумне вере у човека, у његову моћ и силу и мудрост, пате сви многобошци, па и ви Галати, некадашњи многобошци, идолопоклоници и човекопоклоници. Само, уразумите се и прогледајте, па сагледајте човека у васцелом бићу његовом. Где је та сила у њему која може победити смрт и дати живот вечни? Нема је, нема, нема, нити је може бити у ма ком човеку ма ког времена. А кад је то очигледна истина, како се онда уздати у човека, у његову моћ и силу и мудрост, и веровати у њега? Такво човекопоклонство је лудило; вера у човека је лудило, јер одводи у сваку смрт, у сваку немоћ, у сваки грех, у сваки пакао. Ниједно божанство није тако лажно као човек, и тако немоћно као човек, и тако беспомоћно као човек. И како онда човеком заменити Богочовека, тог јединог истинитог Бога и Господа? Очигледна је стварност данашњице, јучерашњице, а и сутрашњице: чим људи човеком замене Богочовека, човекопоклонством богопоклонство, њихове се све творевине на крају свих крајева завршавају сломом, тону и пропадају у амбисе безбројних смрти, ужаса и очајања.

1,13

Ако је ико био против Христа и Његовог Еванђеља, био сам ја; ако је ико желео да уништи Христа и Његово Еванђеље, желео сам ја; ако је ико гонио Цркву Христову и раскопавао је, гонио сам је и раскопавао ја. И то не из пакости, не из злобе, не из лакомислености, не из зависти, не из човекоугодништва, не из сујете, не из славољубља, већ из ревности за предање отаца својих:

1,14

за истине Богом откривене преко Мојсија и осталих светих предака мојих. Ревновао сам не из плиткоумља, већ што сам свестрано био изучио предање отаца наших, и осећао их као истиниту реч Божију. Неуморан у томе, ја сам напредовао у јеврејству већма од многих вршњака својих у народу своме. У пламеној ревности за јеврејство своје ја сам све жеље своје стопио у једну жељу, у једну свежељу: да из љубави према својој вери уништим Христа и Његово Еванђеље. И ја сам не само живео, него дисао претњом и смрћу на све што је Христово. И почео сам смишљено, плански и немилосрдно да гоним Христове следбенике и њихово Еванђеље.

1,15-16

Али, све је то пало, и бесповратно пропало, када угледах васкрслог Господа Исуса у неисказаној светлости који ми се изненада јави на путу за Дамаск. Тада? Тада сам свим бићем осетио: да је сва истина у васкрслом Господу Исусу, сва правда, сва бесмртност, сва сила, сва моћ, сав Бог, сва вечност, све вредности, све оно ради чега стоји и постоји и човек, и земаљски свет, и сви светови. Тим јављањем, и многим другим јављањима својим мени недостојном, Господ Христос ме је освојио заувек, за све животе и за све вечности. Он ме је не само научио Своме Еванђељу и улио га у мене, већ је са свима Својим божанским силама, божанским свесилама, ушао у мене, уселио се у мене вером мојом у Њега (ср. Еф. 3,17), љубављу мојом за Њега, и ја више не живим, него у мени живи Христос (Гал. 2,20). О! та шта ћу ја себи, када је ту чудесни Господ Христос? Тек са Њиме и кроз Њега ја сам осетио свеслатку радост живота и постојања, радост што сам човек. А дотле? Не, нећу ништа своје! ни себе нећу без Њега! нећу живот без Њега, нећу истину без Њега, нећу љубав без Њега, нећу правду без Њега, нећу бесмртност без Њега, нећу вечност без Њега, нећу свет без Њега, нећу човека без Њега, нећу небо без Њега, нећу рај без Њега, нећу Бога без Њега! О, и истина, и љубав, и правда, и бесмртност, и вечност, и небо, и рај, и свет, и човек, и Бог - све су то тамнице, тамнице, тамнице, ако у њима нема сладчајшег Господа Исуса да вечном сладошћу заслади њихово биће, њихово срце: срце истине, срце љубави, срце вечности ... И да божанским смислом осмисли њихово биће и постојање. Без чудесног Господа Христа: и истина је мука и проклетство, и правда је мука и проклетство, и вечност је мука и проклетство, и сав живот је мука и проклетство, сав живот на земљи, сав живот на небу, сви животи колико их има у видљивим и невидљивим световима. А то, све то ја сам занавек осетио "откривењем Исуса Христа": Он ми је открио и вечну природу истине, и вечну природу правде, и вечну природу вечности, и вечну природу човека и свих светова видљивих и невидљивих. А у свему томе и кроза све то - оно најважније и најглавније: вечну природу Јединог истинитог Бога и Господа. И у мене слабог и бедног човека Он је свемилостиво уселио сву Своју божанску љубав, и истину, и правду, и вечност. И ја сам прогледао свим очима душе и ума и срца и савести и тела, и угледао, занавек угледао и увидео: да је Христова истина - Једина Истина, једина Свеистина; Христова правда - Једина Правда, једина Свеправда; Христова љубав - једина Љубав, једина Свељубав; Христова вечност - једина Вечност, једина Свевечност; Христово Еванђеље - једино Еванђеље, једино Свееванђеље. И у њима - једини прави живот и људи и анђела, и Бога. Да, и Бога. Јер њиме живи и сам Бог = Господ Исус Христос. Све је то искључиво Његово, а постало је и наше, откако је Он, наднебесни Бог, постао човек, и живео међу нама на земљи као Богочовек, и остао такав у Цркви као Богочовечанском телу Свом. Очовечивиш се, Он је природи људској дао све Своје божанске силе и савршенства. И једино Њиме и у Њему природа људска је нашла свој вечни божански смисао, и циљ, и живот, и бесмртност, и вечност.

Све сам то доживео кроз откривење Господа Исуса Христа: и ево, све је то у мени живо и делатно. Бог ме призива благодаћу Својом, да јави Сина Свога у мени - Господа нашег Исуса Христа, Бога: да јави у мени Њега, вечнога Бога, не само Његову Истину, јер Он као Богочовек - и јесте сва Истина, јер Он - и јесте сва Правда, јер Он - и јесте сва Љубав, јер Он - и јесте сва Вечност. Васцело чудо Његовог јединственог човекољубља и састоји се у томе што је Он, бескрајни Бог и Господ, постао човек, и што се по смерности Својој, а ради вере наше, благодаћу усељује сав у нас људе. Па и у мене недостојног. А кад је Он у човеку, је ли онда ишта друго потребно човеку? Са Њиме, ја имам све и сва што ми као људском бићу треба за живот у овоме свету, и за вечни живот у свима световима кроз које Он води. За вечни живот имам сву вечну истину = Њега Богочовека; за вечни живот имам сву вечну правду = Њега, сву вечну љубав = Њега, све вечне божанске силе = Њега. Нашта ми онда људи? Зашто бих ја питао људе, питао тело и крв о истини, о правди, о животу, када је са мном и у мени једини истинити Бог и Господ = Он: Пут и Истина и Живот (Јн. 14,6). Као Бог истинити и живи, Господ Христос ми је при првом јављању дао све то, и ја сам одмах свим бићем својим осетио да ми ништа више не треба сем Њега и Његовог Еванђеља. Зато ни тада не питах тела и крви, не питах људе,1,17

не изиђох ни у Јерусалгш да питам апостоле који пре мене постадоше апостоли, него отидох у Арабију, да у посту и молитви усамљеничкој васцелог Христа пронесем кроз сво биће своје: кроз сву душу, и сво срце, и сву савест, и сво тело. Ништа ми није било потребно сем Њега: свесавршеног, свеблагог, свемилог, свеслатког, свеистинитог, свеправедног, свебесмртног, свевечног, сведовољног, свебожанственог. И још: да тамо у Арабиској пустињи и даље примам откривења од Господа Христа. Зато ми нису били потребни људи, нити икоји човек, да ме уче Евађељу Христовом, или нечему што ја нисам могао добити путем непосредног откривења од јединог истинитог Бога и Господа - Исуса Христа. Насамо са Богом мојим: у коме је све што треба људском бићу у свима световима.

1,18

Дотле нисам познавао апостола Петра; тада изиђох у Јерусалим да се упознам са њим. Иако сам Еванђеље примио непосредно с неба од самог Господа Христа, ја сам знао по откривењу да се моје Еванђеље ни по чему не разликује од оног које су на земљи пре мене примили његови старији апостоли који су Га као ученици пратили још за Његова живота на земљи. Ја остадох петнаест дана у Петра, као брат у брата, као апостол у апостола, и ми свестрано расмотрисмо и видесмо да је у нас једно и исто Еванђеље, иста вера, иста истина, исте свете тајне, исте свете врлине, исти живот, све исто: јер и он и ја добили смо све то од једног и истог Бога и Господа - Исуса Христа. И не само он и ја, него

1,19

и сви остали апостоли, од којих тада видех само Јакова, брата Господњег. У том заједничком светом Еванђељу ништа није "по човеку", ништа од људи, од нас апостола, или других, који би измислили Еванђеље или што у њему, него је све и сва у нас од Господа Христа.

» Недеља 30. по Духовдану
» Недеља 21. по Духовдану
» Недеља 25. по Духовдану
» Недеља 32. по Духовдану
» Недеља 23. по Духовдану