24. 11. (7. 12) Св. вел. муч. Екатерина; Св. вел. муч. Меркурије; Св. девица Мастридија

ИЗ ОХРИДСКОГ ПРОЛОГА

1. Св. вел. муч. Екатерина. Ћерка цара Консте. По смрти оца живела с мајком својом у Александрији. А мајка јој беше потајна хришћанка, која преко свог духовног оца приведе и Екатерину вери Христовој. У једној визији св. Екатерина прими прстен од самог Господа Исуса, у знак обручења Њему. Тај прстен до данас стоји на руци њеној. Беше Екатерина врло даровита од Бога и врло добро школована у грчкој философији, медицини, риторици и логици, а при том беше и необичне лепоте телесне. Када злочестиви цар Максенције сам приношаше жртве идолима и наређиваше другима да и они то чине, св. Екатерина изађе смело пред цара и изобличи идолопоклоничку заблуду његову. Видећи је цар јачу од себе у мудрости и знању, позва 50 најмудријих људи, да се с њом препиру о вери и да је посраме. Но Екатерина њих надмудри и посрами. Разјарени цар нареди да се свих 50 мудраца сагоре у огњу. Ови мудраци, по молитви св. Екатерине, пред смрт сви исповедише име Христово и објавише себе хришћанима. Када мученица беше у тамници, приведе у веру праву војводу царског Порфирија са 200 војника и саму царицу (Августу–Василису). Сви пострадаше за Христа. При мучењу св. Екатерине јави јој се ангел Божји, заустави и изломи точак, на коме света девојка би мучена; а по том јави јој се и сам Господ Христос и утеши је. После многих мучења Екатерина би мачем посечена у својој 18. години, 24. новембра 310. године. Из њенога тела истече млеко место крви. Чудотворне мошти почивају јој на Синају.

2. Св. вел. муч. Меркурије. Када цар Декије ратоваше једном против варвара, беше у његовој војсци војвода над пуком јерменским званим Мартензес. Тај војвода зваше се Меркурије. У борби јави се Меркурију ангел Божји, даде му мач у руке и рече му, да ће он победити непријатеље. И заиста Меркурије показа чуда од храбрости секући оним мачем непријатеље као траву. После те славне победе учини га цар Декије првим војводом у својој војсци. Но неки завидљивци оптужише цару Меркурија као хришћанина, што Меркурије пред царем не сакри него отворено признаде. И би Меркурије мучен дуго и тешко: ножевима сечен на кајише, ватром опаљиван. Ангел Божји јави му се у тамници и исцели га. Најзад цар изрече осуду, да се војвода Меркурије посече мачем у Кападокији. Када га посекоше, тело му поста бело као снег, и из њега исхођаше предиван мирис од тамјана. Многи болесници исцелише се од његових чудотворних моштију. Пострада за веру овај прекрасни војник Христов између 251– 259. год.

3. Св. девица Мастридија. Живела у Александрији и проводила свој усамљенички живот сав у молитви и ручном раду. Неки младић разгори се телесном похоти крема њој и непрестано јој досађиваше. Не хотећи згрешити Богу а видећи да се не може лако отрести разузданога младића св. Мастридија упита га једном, шта га то највише привлачи к њој? Он одговори: очи твоје! Мастридија тада узе иглу којом је шила, па избоде себи очи. Тако спасе себи мир и младићу душу. Младић се љуто покаја и оде у монахе.

Катерина Мудра, земаљска царица,
Ради Христа Спаса поста мученица.
Максенције глупи живот јој понуди
– Само, вели, жена, жена мени буди! —
Катерина света, чиста као злато,
Максенцију цару одговара на то:
– Ја женика имам, Христа васкрслога,
И не желим љубав мужа трулежнога.
Ти ми тело иштеш, – трулеж трулеж тражи
Док се дух бесмртни бесмртношћу блажи.
Телесна се кора мора да исуши,
Човек прави брине о бесмртној души.
Чини што ти драго, и на муке мећи,
На огњу ме пеци, на точку окрећи,
Ја се своје душе одрећи не могу,
Ни ван Христа другом поклонити Богу.
Но запамти, царе, скоро ћеш умрети,
Из твога ће леша црви узаврети,
Црви ће те славит’ црви ће те јести,
Клетва ће те пратит’ клетва ће те срести.
Јер ратујеш с Христом, са јачим од смрти,
Под камен си стао, Он ће те сатрти. —
Катерино света, Христова невесто,
Рад истине вечне презрела си престо,
Зато сад царујеш у царству без краја,
С ангелима певаш сред сладосног Раја.

РАСУЂИВАЊЕ

Прича старца Варлаама Јоасафу. У некоме граду имађаху грађани обичај, да узимају за цара човека странца, који не зна њихове законе и обичаје. Када би га зацарили, они би га обукли у сваку красоту, хранили га сваким обиљем и окружавали сваким блеском. Но чим би истекла једна година, они би свога цара расцарили, одузели би му све благо, свукли би га и сасвим нага протерали на једно удаљено острво, где не би имао ни хлеба ни крова ни другова, и где би у беди и понижењу скончавао свој живот. Тада би грађани онога града бирали другога цара, опет странца и опет само на годину дана; па трећег, па четвртог, па петог, и тако редом. Но догоди се тако једном те изабраше једног врло мудра и опрезна човека. Овај сазнаде од својих слугу, шта бива с царевима у том граду на крају године, па за време целе године он ревносно сабираше храну и благо и посведневно шиљаше на оно острво. Када истече година и када он би обнажен и бачен на оно острво, он се нађе усред огромне количине хране, и сребра и злата и драгог камења, и продужи ту живети још боље него што је живео као цар у ономе граду. Толковање: онај град представља овај свет, грађани представљају зле духове, цареви луди и мудри то су људи; луди људи мисле само на уживања у овом животу и сматрају их вечним, но на крају смрт прекида све и они, наги од сваких добрих дела, оду у ад; мудри пак чине многа добра дела, и као благо шаљу та добра дела пред собом у онај свет. По смрти добри људи – мудри цареви – одлазе у онај свет, где их чека нагомилано богатство њихово, и где они царују у већем сјају и красоти него што су царовали на земљи.

СОЗЕРЦАЊЕ

Да созерцавам чудесно стварање света, и то:
1. како Бог изведе пред Адама све животиње, птице и зверове, да види како ће их Адам назвати;
2. како Адам надеде име сваком живинчету, и свакој птици и сваком зверу.

БЕСЕДА

о Ономе који сиђе и узиђе
Господ Исус по човекољубљу Своме спустио се ниско, тако ниско, да се ниже није могло, а по том се дигао високо, тако високо, да се ваистину више није могло. Он се спустио у најдоња места земље, тј. у сами ад, одакле је ослободио и у царство небеско увео праоце, пророке и праведнике. Свршивши Свој посао и на земљи и у аду Он се узнео превише свих небеса. Узишао је исти онај који је и сишао, без икакве измене, изузев само што је сишао без тела а узишао са телом. Није, дакле, једно Син Божји а друго Син Човечји, као што су говорили јеретици, него је Син Божји и Син Човечји једна иста личност, један исти Богочовек и Спаситељ наш Исус Христос. Као што је Он исти јуче, данас и сутра, тако је исти у низини и на висини, на земљи, у аду, и на небесима. Понизио се ниже свих људи, и узвисио се изнад свих ангелских сила. Да покаже Својим примером истинитост своје речи: ко се узноси, понизиће се, а ко се понижава, узнеће се (Мат. 23, 12). Ако се не будемо понижавали по добродетељи, понизиће нас грех. Добродетељ води понижењу добровољном и привременом, а грех – понижењу бесповратном и вечном.
О Господе Исусе, који све испуњаваш силом Својом, испуни нас духом смерности истинске. Теби слава и хвала вавек. Амин.

Архимандрит ЈУСТИН Поповић
ЖИТИЈА СВЕТИХ

24. НОВЕМБАР

ЖИТИЈЕ И СТРАДАЊЕ СВЕТЕ ВЕЛИКОМУЧЕНИЦЕ ЕКАТЕРИНЕ

У BPEME незнабожног цара римског Максимина[1] живљаше у граду Александрији девојка, по имену Екатерина, ћерка малог цара Консте. Беше Екатерина необичне телесне лепоте, висока растом, и врло добро школована. У својих осамнаест година Екатерина беше изврсно изучила грчку философију, медицину, реторику и логику. Познавала је одлично дела: Хомера, Аристотела, Платона и других, не само философа него и чувених лекара: Асклипија, Хипократа, Галина. Поред тога она знађаше многе језике и наречја. Због тога се сви дивљаху њеној учености и знању. Многи богати и угледни људи покушаваху да је испросе од њене мајке, која беше потајна хришћанка због љутог гоњења хришћана у то време од стране цара Максимина. Рођаци и мајка често саветоваху Екатерини да се уда, да царско наслеђе њенога оца не би прешло у руке некоме туђинцу, и тако оне биле лишене тога наслеђа. Но мудра девојка Екатерина беше чврсто решила у срцу свом да се нипошто не удаје, да би до краја живота сачувала своју девственост и чистоту. А пошто рођаци упорно наваљиваху на Екатерину да ступи у брак, она им рече: Ако хоћете да се удам, онда ми нађите таквога младића који има четири дара, којима, као што сами тврдите, ја превазилазим све остале девојке, и ја ћу у том случају пристати да га узмем за супруга; иначе, не желим да пођем за човека који би ма у чему био гори и нижи од мене. Стога потражите свуда, еда бисте пронашли младића који би био сличан мени по знаменитости рода, по богатству, по лепоти и по мудрости; младић који нема један од ових дарова, није мене достојан. - Екатеринини рођаци, видећи да је немогуће наћи таквога младића, приметише да синови царски, и други знатни просиоци њени могу бити знаменитијег рода од ње и богатији, али се по лепоти и по мудрости нико не може упоредити с њом. А Екатерина им говораше на TO: He пристајем да имам за женика човека који ми није раван по учености.
Видећи Екатеринину одлучност, мајка њена реши да опроба још једно средство: да прибегне за савет своме духовном оцу. А она имађаше духовног оца, човека светог и богоугодног, који живљаше ван града у месту сакривеном. Она дакле узе са собом Екатерину и оде с њом к том богоугодном човеку. А он, видећи благолику и смерну девојку и чувши њене мудре скромне речи, одлучи у себи да је улови за познање Христа, Цара Небеског. И рече јој: Знам ја једног дивног младића који те неупоредљиво превазилази у свима даровима које си споменула: лепота Његова је блиставија од сунчане светлости; мудрост Његова управља свим вештаственим и духовним створењима; богатство ризница Његових раздаје се целоме свету, и никада се не смањује, већ напротив, што се више раздаје оно се све више умножава; узвишеност рода Његовог је неисказана и незамислива.
Слушајући ове речи Екатерина помисли да старац говори о неком земаљском кнезу, па се збуни и измени у лицу, и упита старца, је ли истина све то што јој он говори. Он одговори да је све то истина, и додаде да тај младић поседује и друге многобројне велике дарове, који се речима не могу изразити. - Девојка упита: А чији је син тај младић кога ти толико хвалиш? - Старац јој одговори: Он нема оца на земљи, него се роди на неисказан и надприродан начин од једне највисокородније Пресвете и Пречисте Дјеве. Она се удостоји родити таквога Сина због своје превелике чистоте и светости; и Она остаде бесмртна и душом и телом, и узнесена је изнад небеса, и Њој се клањају сви свети Ангели као Царици свеколике твари. - Екатерина упита старца: Могу ли ја видети тога младића, о коме ти говориш таке чудесне ствари? - Ако урадиш што ти будем рекао, одговори јој старац, онда ћеш се удостојити видети пресветло лице Његово. - Екатерина му на то рече: Видим да си човек паметан и старац честит, и верујем да говориш истину. Зато сам готова да урадим све што ми наредиш, само да видим онога кога ти толико хвалиш.
Тада јој старац даде икону Пресвете Богородице која у наручју држи Божанствено Детенце, и рече јој: Ето слике Дјеве и Матере Онога о коме сам ти испричао тако чудесне ствари. Узми дакле ову слику и носи је својој кући, па се закључај у својој соби и са страхопоштовањем узнеси усрдну молитву овој Дјеви која се зове Марија, и умоли је да ти изволи показати Сина свога. Ја се надам да ће Она, ако Јој се са вером помолиш, дати теби да видиш Онога кога жели душа твоја.
Екатерина, узевши свету икону, врати се у своју палату. И ноћу се затвори у својој соби, и стаде се молити као што је старац научи. За време дуге молитве она од умора заспа, и виде у виђењу Царицу Небеску онаку каква беше изображена на икони заједно са светим Детенцетом које сијаше јаче од сунца. Но Екатерина не могаше видети лице Његово, јер Оно одвраћаше лице Своје од ње и окреташе га к Матери Својој. Желећи да га види, Екатерина зађе с друге стране, али Христос опет окрену од ње лице Своје. To се трипута понови. После тога Екатерина чу где Пресвета Богомати рече Сину своме: Погледај, Чедо на слушкињу Твоју Екатерину, како је она дивна и добра. - А Богодетенце одговори: He! ова девојка је веома помрачена и тако ружна, да ја не могу да гледам на њу. - Тада Пресвета Богородица опет рече Господу: Зар ова девојка није мудрија од свих философа? Зар она својим богатством и високородством не превазилази све девојке? - Но Христос јој одговори на то: Опет Ти кажем, Мати моја, да је ова девојка безумна и убога и худородна; и ја нећу погледати на њу, нити хоћу да она види лице моје, док она не остави незнабожје своје. - Тада Преблагословена Мати рече Господу: Молим Те, преслатко Чедо моје, не презри створење Своје, него је уразуми и научи шта треба да ради, да би окусила сласт славе Твоје и видела пресветло и свежељено Лице Твоје, које Анђели желе гледати. - Господ Христос одговори: Нека она иде к ономе старцу који јој даде икону; и нека уради као што јој он нареди, и онда ће угледати мене и обрести благодат код мене.
Видевши и чувши све то, Екатерина се пробуди из сна и чуђаше се Свему томе. А када свану, она са неколико робиња својих оде у келију светога старца, и припавши к ногама његовим са сузама, исприча му своје виђење, и мољаше га да јој каже шта треба да ради, да би видела и стекла љубав жељенога Христа.
Преподобни старац јој подробно изложи све тајне истините вере хришћанске, почињући од стварања света и праоца Адама па све до другог доласка Господа Христа; исто тако исприча јој и о неисказаној рајској слави праведника и о свеболним бескрајним мукама грешника. А Екатерина, учена и мудра, брзо схвати сво хришћанско учење, поверова од свег срца у Исуса Христа, и прими од истог старца свето крштење. После тога старац јој нареди да се опет са великим усрђем помоли к Пресветој Богородици, да јој се Она још једном јави, као и прве ноћи.
На тај начин свукавши старога човека и обукавши се у одећу обновљења духа, Екатерина се врати кући својој, и сву ноћ мољаше се гладна са сузама, док опет не заспа. И тада она поново виде Небеску Царицу са Божанственим Детенцетом на рукама. Богодетенце гледаше Екатерину са великом благошћу и кротошћу. А Богомати упита Сина свог: Је ли Ти по вољи, Сине мој, ова девојка? - Господ одговори Пречистој Матери Својој:
Веома ми је по вољи, јер сада је она прекрасна и славна, а не ружна и срамна каква беше раније; сада је она богата и мудра, а не убога и неразумна каква беше раније; сада је заволех, и она ми је толико по вољи да хоћу да је заручим себи за бесмртну невесту. - Тада Екатерина паде на земљу и рече: Нисам достојна, преславни Владико, да видим Царство Твоје, него ме удостој да будем са робињама Твојим. - У то време Пресвета Богородица узе десну руку Екатеринину и рече Сину свом: Чедо моје, дај јој прстен као знак Твога заручења с њом, уневести је Себи, да би је Ти удостојио Царства Свога. - Тада Владика Христос даде прекрасни прстен Екатерини, и рече јој: Ето, ја те данас примам за Своју невесту, бесмртну и вечну. Стога са великом ревношћу сачувај овај савез ненарушиво, и нипошто не узимај себи никаквог земаљског женика.
После ових речи Господа Христа, виђење се заврши. Пробудивши се, Екатерина стварно угледа на својој десној руци предиван прстен. И осети она у срцу свом такво весеље и толику радост, да од тога часа срце њено беше заробљено Божанственом љубављу. И са њом се деси тако чудесна промена, да она више ни на шта земаљско не помишљаше, него дан и ноћ непрестано размишљаше једино о премилом Женику свом, Њега једино желећи и о Њему се једиио поучавајући и на јави и у сну.
Ускоро после Екатерининог обраћења у хришћанство, допутова у Александрију незнабожни цар Максимин, пун безмерне неразумне ревности за своје бездахне богове, при том сам страховито неразуман и неосетљив. Желећи да у част богова својих приреди велики празник, цар разасла у све околне градове и крајеве наредбу да се сви поданици слегну к њему са жртвама у град Александрију ради свенародног приношења жртава боговима. И стече се безбројно мноштво људи, при чему је сваки према својим могућностима водио за приношење на жртву: неко вола, неко овцу; а ко није био у стању, носио је птицу или нешто слично. А кад наступи дан тог одвратног славља, безумни цар принесе на жртву сто тридесет телаца; велможе пак и кнезови принеше мање, и сваки човек приношаше на жртву што је могао. И по целом граду разлегаше се рика кланих животиња, и испуни се сав град смрадом од дима приношених жртава, свуда беше гурњава и врева.
Док се све то догађало, побожна и прекрасна Екатерина силно паћаше срцем, тугујући због обмане и погибли толиких душа људских. И горећи Божанственом ревношћу, она узе са собом неколико робиња, и пође у храм где безумници приношаху жртве. А када стаде на вратима храма, она сврну на себе погледе свих својом необичном лепотом, која сведочаше о унутрашњој лепоти душе њене. Она нареди те обавестише цара да она има да му каже нешто веома потребно. Цар наложи да она приђе к њему. Дошавши пред цара, Екатерина му се најпре поклони, указавши му дужно поштовање, па онда рече:
Царе, познај обману којом су вас ђаволи обманули: ви трошним и безосећајним идолима служите као боговима. Заиста је велика срамота бити толико слеп и безуман, те се клањати таквим гадостима. Поверуј макар своме мудрацу Диодору[2] који каже да богови ваши некада беху људи и завршише живот свој нечасно, али због неких њихових славних дела која учинише за живота, људи им подигаше споменике и идоле.[3] Следећа пак поколења, не знајући мисли својих предака, који им само ради сећања подигоше те споменике, него сматрајући да су ти споменици сами по себи ствар побожна и долична, почеше им се клањати као боговима. И знаменити Плутарх Херонејски[4] гадио се тих богова и презирао их. Поверуј, царе, макар овим учитељима вашим, и не буди виновник погибли толиких душа, због којих ћеш допасти вечних мука. Хајде, познај Јединог Истинитог Бога, увек постојећег, свебеспочетног и бесмртног, који у последње време постаде човек ради спасења нашег. Њиме цареви царују; Њиме се управља земљама; и сав се свет држи Њиме. Његовом једном речју све би саздано, и постоји. Овај свемоћни и преблаги Бог не захтева такве жртве као што су ове ваше, нити се умољава клањем невиних животиња, него једино тражи да заповести Његове држимо чврсто и непоколебљиво.
Чувши то цар се страховито разјари, но дуго ћуташе. Затим, не будући у стању одговорити на њене речи, проговори: Остави нас сада да обавимо приношење жртава, па ћемо потом саслушати твоје речи.
Пошто обави своје одвратно славље, незнабожни цар нареди да Екатерину доведу у његове царске палате; и рече јој: Кажи нам, девојко, ко си ти, и понови нам оно што си нам прошли пут говорила. - Ја сам царска кћи, одговори она, и зовем се Екатерина. Раније ја сам се с великом љубављу бавила разним наукама: изучила сам реторику, философију, геометрију и друге науке. Но све то ја презрех као ништавно и некорисно, и постадох невеста Господа Христа који преко пророка Свог Исаије каже: Погубићу мудрост мудрих, и разум разумних одбацићу (Ис. 29, 14).
Цар се удиви њеним речима, њеном разуму, но још више би поражвн њеном изузетном лепотом и красотом, и помисли да је она рођена не од смртних родитеља већ од неке богиње и богова које он почитује. И једва пристајући да верује да је девојка такве неописане лепоте рођена од земнородних, он, поражен њеном лепотом, стаде јој говорити саблажњиве речи. Светитељка, пак, прозирући његове грешне помисли, рече му: Ђаволи, које ви почитујете као богове, обмањују вас и одвлаче у бесмислене пожуде; ја пак знам да сам земља и блато; а Бог ме створи по слици и прилици Својој и обдари ме оваком лепотом, да би се људи дивили премудрости Творца који је тако ништавном и блатном лицу могао подарити таку мудрост и лепоту.
Ове њене речи увредише цара и он јој рече: He говори рђаво о боговима који имају бесмртну славу. - Но светитељка му узврати: Ако желиш да макар мало растераш маглу и помраченост обманом, онда схвати сву ништавност богова твојих и познај Бога истинога. Само изговарање имена Његова, или само крст изображен у ваздуху, прогони богове твоје, и уништава их; и ако ти хоћеш, ја ћу ти ту истину доказати на очигледан начин.
Цар, видећи како она слободно говори, не хте продужити разговор с њом, јер се бојао да га она не победи и не посрами својим мудрим речима. Зато јој рече: He доликује цару да разговара са женама; него ћу ја сабрати најмудрије философе да они разговарају с тобом, па ћеш ти онда познати ништавност својих мишљења и поверовати у наша учења.
Рекавши то, цар нареди да свету девојку најстрожије чувају. Сам пак одмах разасла по свима градовима своје царевине овакав распис: "Ја, цар Максимин, најмудријим философима и говорницима у мојим областима желим радовати се! Сви који служите свемудром богу Хермесу,[5] и који призивате наставнице разуму музе,[6] дођите к мени да запушите уста једне мудре девојке која се појави ових дана и руга се великим боговима, називајући сва дела њихова баснама и будалаштинама. Стога дођите да покажете сву своју мудрост, да би вас људи прославили, и да бисте од мене добили награде и уздарја за свој труд".
И сабраше се педесет људи, најодабранији и најмудрији говорници, оштроумни и веома речити. И цар им се обрати оваким речима: Припремите се најбрижљивије и најпажљивије за јуначку борбу са једном девојком, да бисте је у препирци о боговима могли победити својим доказима. И немојте олако узимати то што ћете водити разговор са младом девојком, него настојте свим силама својим и покажите мудрост своју тако као да вам је пало у део да се борите противу најјуначнијег и најмудријег говорника, јер, она, као што ја пажљиво испитах, превазилази мудрошћу самог великог Платона.[7] Зато вас молим, у препирци са њом покажите таку ревност као да се борите са самим Платоном. Ако је победите, ја ћу вам онда дати велике дарове; ако пак будете побеђени, осрамотићете се страшно, и уместо дарова примићете горку смрт.
На ове цареве речи, најславнији и најмудрији од присутних мудраца одговори: He бој се, царе, ако је та жена и необично паметна, ипак она као жена не може бити у мудрости савршена и у говорништву потпуно вична; нареди само да она дође овамо, па ћеш видети да ће се она, од самог погледа на толики скуп философа и говорника, одмах постидети.
Чувши ове хвалисаве речи философа, цар се веома расположи и обрадова, надајући се да ће смели и погани језик победити девојку, испуњену кротости и божанске мудрости. Зато он нареди да је одмах доведу пред њега. Слеже се утом и много народа, да чује препирку између хришћанске девојке и незнабожних мудраца. Међутим, пре но што послани стигоше код Екатерине, к њој дође с неба Архангел Михаил и рече јој: He бој се, девојко Господња, јер ће Господ твој мудрости твојој додати још мудрости, и ти ћеш у препирци победити тих педесет говорника. И не само они, него и многи други повероваће преко тебе; и сви ће примити мученичке венце. - Рекавши то, Ангео отиде.
Цареви пак посланици дођоше к Екатерини, и узевши је одведоше је у позориште пред цара и философе и народ. И одмах онај охоли философ, који се малочас онако хвалисаше, надмено се обрати светој Екатерини овим питањем: Јеси ли ти та што бестидно и безумно ружиш богове наше? - Светитељка му кротко одговори: Да, ја сам, али не бестидно ни безумно, као што ти рече, већ кротко и истинољубиво говорим да су ваши богови ништа. - На то јој философ рече: Велики стихотворци[8] називају их највишим боговима. А како ти са толиком дрскошћу изговараш хулу на оне, од којих си сама примила мудрост и окусила сласт њихових дарова? - Екатерина одговори: Ја нисам од ваших богова, већ од мог Јединог Истинитог Бога добила мудрост. Он је сам мудрост и живот. И који год се боји и држи Његове Божанске заповести, тај је заиста философ. Дела пак ваших богова и казивања о њима достојна су смеха и поруге, и препуна саблазни. Уосталом, реци ми, ко од твојих великих стихотвораца назива њих боговима, и како?
Мудрац одговори: Најмудрији Хомер,[9] обраћајући се молитвом Зевсу,[10] први говори овако: "Најславнији Зевсе, превелики Боже, и ви остали бесмртни богови". Такође и преславни Орфеј,[11] узносећи благодарност Аполону,[12] говори овако: "О, сине Латонов који стрељаш издалека! Силни Фебе који надгледаш и царујеш над смртнима и бесмртнима, сунце ношено златним крилима". Ето како, продужи своју реч незнабожачки философ, најпрви и најславнији стихотворци почитоваху богове и јасно их називаху бесмртнима. Стога и ти не обмањуј себе, нити се Распетоме клањај као Богу. Њега нико од древних мудраца не назва Богом, нити ко знађаше да је Он Бог.
Света Екатерина одговори на то: Али, тај исти Хомер ваш на другом месту о највећем богу твом Зевсу говори да је он лукав и лажљив варалица, и да су други богови: Хера, Посејдон и Атина[13] хтели да га вежу, да он није успео да побегне од њих и сакрије се. И многа друга дела, слична овоме, описана су у вашим књигама, изазивају презир према вашим боговима. Но ти рече да ниједан од древних учитеља није признавао Распетога за Бога. Но иако не треба много тражити доказа да је Он истинити Бог и нецостижни, недокучиви и неисказани Саздатељ неба и земље и мора, месеца и васцелог рода људског, ипак ради што неодољивије убедљивости ја ћу навести сведочанства из ваших књига. Почуј шта о Њему каже ваша премудра Сибила,[14] сведочећи о Његовом Божанском оваплоћењу и спаситељном распећу:
"У најпознија времена доћи ће Неко на ову земљу, и узеће на себе тело осим греха. Безграничним свемогућством Божанства Он ће разорити распадљивост неисцељивих страсти, и Њему ће завидети неверујући људи, и Он ће бити обешен на високом месту, тобож заслужан смрти". Опомени се и вашег мудраца Аполонија[15] који не по својој вољи исповеда да је Христос истинити Бог него принуђен на то Његовом Божанском силом. Он каже: "Један Небески побуђује ме да исповедам Њега. Он је трисветла светлост; пострадали јесте Бог, али само Божанство није пострадало: јер Он је и једно и друго: и смртан телом и туђ распадљивости. И овај Муж који све трпи од смртних: крст, понижавање, погребење - јесте Бог". - To je рекао Аполоније о истинитом Богу који је сабеспочетан и савечан Ономе који Га је родио. Он је почетак и основ свих сазданих блага; Он саздаде свет из небића у биће, и одржава га. Једносуштан са Оцем, Он постаде човек ради нас, и хођаше по земљи учећи људе, руководећи их и добротворећи им; затим Он прими смрт за нас неблагодарне, да нас ослободи древне осуде и дарује нам првобитно блаженство и радост. На тај начин Он нам поново отвори рајска врата која ми бесмо закључали грехом. Кроз три дана Он васкрсе, и узиђе на небо откуда беше и сишао, и посла Духа Светога ученицима Својим; а они се разиђоше по свему свету, и проповедаху Његово Божанство, у које треба да верујеш и ти, философе, да би познао Бога истинога, и постао слуга Онога који је милостив и жалостив и призива све сагрешивше говорећи: Ходите к мени сви који сте уморни и натоварени, и ја ћу вас одморити (Мт. 11, 28). Стога, поверуј бар својим учитељима и боговима: Платону, Орфеју и Аполонију, који чисто и јасно, премда и против своје воље, признадоше Христа за Бога.
Ово и много друго говораше премудра Екатерина, и тако удиви философа да он просто занеме и не могаше јој ништа одговорити. А цар, видећи да је философ побеђен и запањен, нареди осталима да ступе у разговор са светом девојком. Но они се отказиваху, говорећи: He можемо ми противстати истини, јер када најученији међу нама умуче побеђен, онда шта ћемо ми рећи?
Цара ово страховито разјари, и он нареди да се усред града наложи велики огањ и у њему спале сви философи и говорници. Када ови чуше овакву пресуду и наредбу, припадоше к ногама Екатерини, молећи је да се помоли за њих Јединоме Истинитоме Богу, да им опрости све што они сагрешише у незнању, и да их удостоји светог крштења и дарова Светога Духа. Светитељка се испуни радости и миља, и рече им: Заиста сте блажени и срећни ви, јер оставивши таму познадосте светлост Истине, и презревши смртног цара земаљског приступисте к Бесмртном Цару Небеском. Зато се чврсто надајте на милост Његову, и верујте да ће огањ, којим вас незнабошци плаше, бити вама крштење и лествица која узводи к небу. У том огњу ви ћете се очистити од сваке прљавштине тела и духа, и ступићете пред Цара славе светли и чисти као звезде, и постаћете My мили пријатељи.
Рекавши то света Екатерина осени крсним знаком свакога од њих, и они с радошћу пођоше на мучење. Војници их бацише у огањ.[16] Tor дана увече дођоше неки благочестиви и христољубиви људи да сахране остатке светих мученика, но нађоше тела њихова потпуно цела и огањ се не беше коснуо чак ни косе њихове. Преко овог чуда многи се незнабошци обратише к познању истине, а мошти светих мученика бише чесно погребене.
Међутим цар Максимин одлучи да сву бригу своју уложи на то да свету Екатерину обрати к своме незнабожју. Пошто никакав успех не постиже путем философских препирки, он поче да је ласкама и лукавствима прелашћује. Дозвавши је, он јој рече: Паслушај ме, добра кћери; као чедољубиви отац саветујем ти да се поклониш великим боговима, нарочито Хермесу, покровитељу наука, који те украси таким философским даровима. Поступиш ли по овом савету мом, ја ћу поделити с тобом царство моје и власт моју, и ти ћеш живети са мном у непрекидном весељу. - Но премудра Екатерина, провиђајући његову намеру, лукавство и обману, рече му: Остави, царе, своје лукавство, и не усличуј се лисици. Ја ти већ рекох једном за свагда да сам хришћанка и да себе уневестих Христу. Он је мој једини Женик и Наставник и Украс моје девствености. Одећу мучеништва више желим него свуколику царску порфиру. Цар опет рече: Примораваш ме, иако то не желим, да нанесем срамоту твоме достојанству и твоје дивно тело покријем многим ранама. - Светитељка одговори: Ради што хоћеш, јер ћеш ми привременим срамоћењем издејствовати вечну славу, и велико мноштво људи, надам се, повероваће преко мене у Христа мога; и из твоје палате многа ће поћи са мном у свештене небеске дворе. - Тако прорече светитељка; а Бог, гледајући с небеских висина, привођаше у дело пророчанство њено.
Тада цар, захваћен страховитим бесом, нареди да са Екатерине свуку порфиру, и да је обнажену немилосрдно бију воловоким жилама. И слуге пуна два сата толико бише мученицу по плећима и по стомаку да јој девствено тело ранама издробише и обезобличише, и крв као река тецијаше и земљу натапаше. Но сва та мучења светитељка подношаше са таквим јунаштвом и храброшћу, да сви који посматраху беху силно запањени. После пак тога зверски цар нареди да Екатерину посаде у тамницу, и да јој не дају ни хране ни пића док он не смисли каким мукама да је погуби.
Међутим Августа, царева супруга, веома жељаше да лично види свету Екатерину. Слушајући о њеним врлинама, мудрости и јунаштву она је силно заволе. Нарочито због једног виђења у сну: срце Августе пламтијаше таком љубављу према Екатерини, да она не могаше ни заспати. А када цар неким послом отпутова из града на неколико дана, царица улучи згодну прилику да оствари своју жељу. Бејаше тада на двору један велможа, верни пријатељ царев, по чину војвода, по имену Порфирије, човек благоразуман. Томе Порфирију царица откри своју тајну жељу. Притом му рече: Ових дана једне ноћи видех у сну Екатерину, која сеђаше усред мноштва дивних младића и девојака, обучених у беле хаљине. Из њенога лица сијаше таква светлост да ја не могох гледати у њу. Она ме пак посади поред себе и метну ми на главу златан венац, говорећи: "Владика Христос шаље теби овај венац". Од тога времена ја имам тако силну жељу да је видим, да просто не налазим мира срцу свом; стога те молим, удеси како год знаш да је видим тајно. - Порфирије јој одговори: Ја ћу испунити твоју жељу, царице.

Када пак наступи ноћ, војвода Порфирије узе двеста војника и оде с царицом у тамницу. Давши стражарима новац, они уђоше код свете мученице. Када царица угледа светитељку, она би поражена блистањем лица њена које цветаше Божанском благодаћу. И припавши брзо к ногама њеним, царица са сузама поче говорити: Сада сам срећна и блажена царица, јер се удостојих видети тебе. Као што жедна кошута тражи потоке, тако и ја неизмерно жељах да те видим, и жуђах да чујем медоточиви језик твој. Сада пак када се оствари жеља моја, ја више туговати нећу, макар била лишена и живота и царства. О, како су ми и срце и душа препуни радости што те видим и гледам. Блажена си ти и достојна похвале што си предала себе свемогућем Владару који излива на тебе тако велике дарове. - Светитељка јој одговори на то: Блажена си и ти, царице, јер видим венац над твојом главом који Анђели рукама својим држе; кроз три дана ти ћеш га добити за малено мучење које ћеш претрпети Христа ради, да би отишла к Истинитоме Цару да вечито царујеш. - Царица на то рече Екатерини: Бојим се мучења, а нарочито супруга мог, јер је страховито свиреп и бездушан. - Светитељка јој на то узврати: He плаши се, јер ћеш у срцу свом имати Христа који ће ти помагати да се никаква мука не приближи души твојој; једино ће те тело твоје заболети мало овде привремено, па ће потом и оно добити вечни покој.
Када светитељка то изговори, упита је војвода Порфирије: Шта Христос дарује онима који верују у Њега? јер и ја желим да верујем у Њега и да будем војник Његов. - Мученица му одговори: Зар ти ниси читао, или ниси слушао Свето Писмо хришћанско? - Порфирије одговори: Од ране младости бавио сам се војним пословима, и ни о чему другом бринуо нисам. - Светитељка му рече: Језик људски не може исказати она блага која преблаги и човекољубиви Бог уготови онима који Га љубе и држе заповести Његове. - Тада Порфирије, испунивши се неизмерне радости, поверова у Христа и с њим двеста војника и царица. И са страхопоштовањем опростивши се са мученицом, отидоше.
Милостиви пак и човекољубиви Господ Христос не остави Своју свету невесту незбринуту толико дана, него као чедољубиви Отац промишљаше о њој и шиљаше јој сваки дан храну по једној голубици. Најзад и сам благи Подвигоположник Господ наш Исус Христос посети свету мученицу, окружен великом славом и свима Небеским Чиновима, и још више окрепи јунаштво њено, и испуни је неустрашивости, говорећи: "He бој се, мила невесто моја, јер сам ја с тобом, и никакво се мучење неће приближити теби; трпљењем својим ти ћеш многе обратити к мени, и због тога ћеш се удостојити многих неувенљивих венаца". - Утешивши је таким речима, Господ отиде.
Сутрадан пак цар седе на судишту и нареди да му доведу Екатерину. Она уђе к цару сијајући духовном благодаћу и оном слатком светлошћу, те и присутни бише озарени сијањем красоте њене. Цар се веома зачуди и мишљаше да јој је неко давао храну у тамници, те због тога она није ослабела телом, нити се изменила красота лица њезина у току толико дана. И хтеде цар да казни стражаре тамничке. Но света Екатерина, да други због ње не би били мучени невини, каза цару сву истину, рекавши: Знај, царе, да никаква рука људска није давала мени храну већ Владика мој Христос који се стара о слугама Својим, Он ме је хранио.
Међутим цар, дивећи се необичној лепоти свете Екатерине, зажеле да је опет ласкањем и лукавством придобије, и рече јој: Ти сунцезрачна девојко, лепотом својом превазилазиш и саму Артемиду;[17] ти си рођена да царујеш, кћери моја. Стога хајде, принеси жртву боговима нашим, па ћеш царовати с нама и проводити живот препун радости. Молим те, не погубљуј мучењима тако чудесну лепоту своју. - Ја сам земља и блато, одговори светитељка, а сва лепота као цвет вене и као сан ишчезава од најмање болести, или од старости, а после смрти потпуно иструли. Зато се, царе, немој бринути о мојој лепоти.
За време овог разговора светитељкиног са царем један велможа, по имену Хурсаден, свиреп и немилосрдан мучитељ хришћана, желећи да покаже љубав и расположење према цару, рече му: Царе, ја сам измислио једно мучење којим ћеш ти победити ову девојку. Нареди да се на једној осовини начине четири точка, и у њих наоколо укуцај разне гвоздене оштрице, клинце, кукице: два точка нека се окрећу на десну а два на леву страну; усред њих пак нека буде привезана девојка, и тако ће точкови окрећући се издробити тело њено. Но претходно нека се ти точкови покажу Екатерини, да би се она, видевши их, уплашила страшног мучења и покорила твојој вољи. Ако пак и после тога она остане упорна, онда нека прими горку смрт.
Цару се допаде овај предлог, и он нареди да се начине такви точкови. Када точкови бише готови, доведоше светитељку на место мучења, и спочетка веома бучно окретаху точкове на њене очи, да би је уплашили. И мучитељ јој рече: Видиш ли каква су мучења спремљена за тебе! He поклониш ли се боговима, предстоји ти најужаснија смрт. - Екатерина му одговори: Ја сам ти много пута казивала своју одлуку, да остајем хришћанка. Стога, царе, не губи узалуд време већ чини што хоћеш.
Мучитељ, видећи да не може Екатерину уплашити и од Христа одвратити, нареди да је привежу на точкове, па силовито окрећу точкове, да би она на тај начин била искидана на комаде и тако умрла најљућом смрћу. Но тек што приступише овом мучењу, изненада Ангео Господњи сиђе с неба, одреши светитељку а точкове изломи у комаде; при томе од силовитог ломљења комађе лећаше и смртно повреди многе незнабошце. Видећи такво преславно чудо, сав народ викаше: Велики је Бог хришћански! - А цар се од беса помрачи, и беснећи смишљаше нове муке за мученицу.
Царица пак Августа, чувши за ово чудо, изиђе из својих палата и изобличи цара говорећи: Заиста си луд и неразуман, јер се усуђујеш борити се са Живим Богом, и неораведно мучиш слушкињу Његову. - Чувши ове неочекиване речи, цар се страховито разјари од беса и постаде свирепији од овакога звера. Оставивши свету Екатерину, он сав бес свој сручи на своју супругу. Заборавивши чак на природну љубав према њој, он нареди да се донесе велики сандук и напуни оловом, да би био непомичан. Укуцавши онда клинце у поклопац од ковчега, и ставивши дојке своје жене између ковчега и поклопца, притискиваше их тако страховито да болови беху неисказани. И тако притискиване, дојке најзад отпадоше. А блажена Августа, трпећи те неисказане болове, радоваше се што страда за Истинитога Бога и мољаше Му се да јој пошаље с неба помоћ Своју. Када дојке отпадоше, крв тецијаше као река, и сви присутни беху потресени и сажаљеваху царицу која подношаше тако сраховите и неподношљиве муке. Међутим, бездушни крвопија се не сажали на своју супругу већ нареди да јој главу одсеку мачем. А она, с радошћу саслушавши ову пресуду, рече светој Екатерини: Слушкињо Истинитога Бога, помоли се за мене! - Света Екатерина јој рече: Иди с миром, да са Христом царујеш вечито!
И блажена царица би посечена изван града двадесет трећег новембра.[18] Војвода Порфирије, узевши ноћу њено тело, сахрани га чесно. Сутрадан пак сам Порфирије, са поверовавшим у Христа војницима, изиђе пред цара и рече му: И ми смо хришћани, војници великога Бога. - Немајући снаге да то слуша, цар уздахну из дубине срца, и јаукну: Авај, пропадох! јер се лиших дивнога Порфирија! - Затим, обративши се осталим војницима, рече: И ви се, војници моји мили, преваристе, и од богова отачких одступисте. Шта вам сагрешише богови те их остависте? - Но они му ни речцу не одговорише. Само му Порфирије рече: Зашто ти обилазиш главу и питаш ноге? Разговарај са мном. - Зла главо! викну цар Максимин, ти си крив за њихову погибао. - И не могући више да говори од беса, он нареди да им свима одсеку главе. Тако они мученички скончаше. На тај начин испуни се пророчанство свете Екатерине, које она изрече цару, да ће многи из његових палата поверовати у Христа Бога.
Наредног дана мучитељ, извевши Екатерину нa суд, рече јој: Ти си ми велики бол задала и велику штету нанела. Ти си моју жену преварила, и мог јуначког војводу погубила који беше сва сила моје војске; и многа друга зла ти си ми причинила; и требало би да те без милости погубим. Али, ја ти праштам, јер не желим да погубим тебе, девојку толико лепу и мудру. Зато, премила моја, испуни ми вољу: принеси боговима жртву. И ја ћу те учинити својом царицом, и никада те увредити нећу, нити ћу без твога савета икакав посао обавити, и живећеш са мном у таквом весељу и блаженству, у каквом никада ниједна царица живела није.
To и много друго говораше цар препредењак, са намером да преласти одабрану невесту Христову, али не узможе својим ласкавим речима да је одвоји од Христа, са којим она беше чврсто везана везом истинске љубави. Увидевши најзад да ни ласкањем, ни обећањима, ни претњама, ни мукама не може придобити свету девојку, тврду као дијамант, он донесе одлуку: да јој глава буде одсечена изван града. Тада војници, узевши свету мученицу, поведоше је на место посечења. А за њом иђаше много народа, људи и жена; сви они плакаху што ће тако прелепа и премудра девојка бити погубљена. Многе од тих угледних и високородних жена говораху јој са сузама: О, прелепа и пресветла девојко! зашто си тако немилосрдна према себи, те претпостављаш смрт преслатком животу? Зашто тако прерано и бесциљно погубљујеш цвет младости своје? Није ли боље послушати цара и уживати блага овога живота него умрети бедно? - Светитељка им одговараше: Оставите свој некорисни плач! боље је: радујте се што ја сада гледам милог женика, Исуса Христа, Творца и Спаса мога, који је красота и венац и слава мученика. Он ме призива ка неисказаним лепотама рајским, да царујем с Њим и да блаженствујем кроз бесконачне векове. Стога, не плачите због мене Већ због себе, јер за неверје своје ви ћете отићи у огањ вечни на бесконачно мучење.
Када стигоше на место посечења, света Екатерина изговори ову молитву. Господе Исусе Христе, Боже мој! благодарим Ти што си ноге моје поставио на камен трпљења и управио кораке моје. Пружи сада пречисте руке Своје, некада на крсту изранављене, и прими душу моју коју Ти приносим на жртву из љубави према Теби. Опомени се, Господе, да сам тело и крв, и не допусти да на страшном суду Твом љути истјазаватељи обелодане сагрешења моја, у незнању учињена; него их омиј крвљу мојом коју проливам за Тебе, и учини да ово тело, Тебе ради мукама изранављено и мачем посечено, буде невидљиво за непријатеље и гонитеље моје. Погледај са висине Своје, Господе, и на присутне људе ове, и води их светлошћу познања Твога; и молбе оних који пресвето име Твоје призову преко мене, испуни на корист, да би се од свих славила величина и величанственост Твоја вавек.
Пошто заврши молитву, света мученица рече џелату: Изврши што ти је наређено! - Џелат замахну мачем и одсече чесну главу њену[19] и из ране уместо крви истече млеко. Чесне пак мошти њене, као што то видеше неки од достојних хришћана, тог часа узеше свети Ангели и пренесоше на Синајску Гору, у славу Христа Бога, који са Оцем и Светим Духом у Једном Божанству царује вавек. Амин.

СТРАДАЊЕ СВЕТОГ ВЕЛИКОМУЧЕНИКА MEPKУPИJA

НЕЗНАБОЖНИ цареви римски Декије и Валеријан,[20] сазвавши своје кнезове и велможе, начинише веће о распрострањењу поштовања поганих богова својих и о истребљењу и уништењу свете хришћанске вере. Сви они једногласно донеше и из римског Капитола[21] објавише следећу одлуку и наредбу: "Римски цареви, непобедиви победници, високопоштовани, велики, верни, Декије и Валеријан са велможама: пошто познасмо доброчинства и дарове богова наших, и науживасмо се победа које нам они дају над непријатељима; и пошто ми, поред тога, добијамо изобилно од њих и сваку врсту плодова преко благорастворења ваздуха, и знамо их као наше добротворе и устројитеље свеопштег благостања, то ми, после већања са велможама, једнодушно наређујемо да људи свакога звања, слободњаци и робови, војници и невојници, приносе боговима жртве припадајући к њима и усрдно им се молећи. Ако се пак ко дрзне не послушати наше божанско наређење, издато од нас на свеопштем већању, таквога ми наређујемо свезати, у тамницу бацити, затим разним мукама предати. А ако се покаје и покори наређењу, онда ће бити удостојен од нас не мале части; буде ли се пак успротивио, онда га после многих мучења посећи мачем, или бацити у море, или дати птицама и псима на поједење. Но нарочито треба тако кажњавати хришћане, ако се нађу неки њихове вере; они пак који се буду покоравали нашем наређењу, добиће велике почасти и дарове. Желимо вам здравље и срећу!"
Када ова царска наредба би издата, узруја се сав Рим, јер то безбожно наређење објављиваше се по целоме граду и разашиљаше се по околним градовима и земљама. У то време устадоше варвари[22] на римско царство; а цареви припремаху своје војнике, и наредише да се војнички пукови из свих градова слегну у Рим. Тада дође у Рим и онај пук у коме војниковаше Меркурије; тај се пук звао Мартензес, из прве Јерменије, под старешинством трибуна Сатурнина. По одласку цара Декија у рат, Валеријан остаде у Риму.
Када у том рату између Римљана и варвара настаде велика и дуготрајна битка, Меркурију се јави Ангео Господњи у обличју високог човека, обучен у беле хаљине, са мачем у руци. Он рече Меркурију: He бој се, Меркурије, и не плаши се, јер сам послан у помоћ теби, да те начиним победником. Прими дакле овај мач и јурни на варваре; и када их победиш, не заборави Господа Бога твог. - Налазећи се као у неком заносу, Меркурије сматраше да је к њему дошао неки од римских кнезова; па узевши понуђени му мач, он веома храбро јурну на непријатеље и показа чуда од јунаштва секући оним мачем непријатеље као траву. Пробијајући се кроз варварске пукове он стиже до самог варварског цара, и уби га мачем, и уједно с њим порази огромно мноштво храбрих војника, те му се мач прилепи за руку од крви. И тако варвари бише побеђени од Римљана и натерани у бекство.
Тада Декије, сазнавши за велику храброст Меркуријеву, призва га к себи, обдари га великим даровима и постави га за војводу, старешину над целокупном војском. Сматрајући да су непријатељи били побеђени помоћу богова, Декије се веома радоваше, и раздавши војницима много злата он их отпусти кућама; а сам, идући са Меркуријем ка Риму, приређиваше по градовима велике гозбе. Но једне ноћи, кад војвода Меркурије спаваше, дође к њему Ангео на исти начин као и први пут, и куцнувши га у ребра пробуди га. Подигавши се и угледавши Ангела, Меркурије се уплаши, и просто занеме од страха. А Ангео му рече: Меркурије, не сећаш ли се шта ти рекох у рату? Пази, не заборављај Господа Бога твог, јер ти ваља пострадати за Њега и добити венац победе у преславном царству Његовом са свима светима.
Рекавши то, Ангео постаде невидљив. А он дошавши к себи, поче благодарити Бога, и сети се хришћанске вере, о којој је слушао од деде и од оца свог. Отац његов, по имену Гордијан, који је војниковао у истом пуку у коме и сам он, често је говорио: Блажен који војникује Цару Небеском, јер ће добити од Њега награду у Небесном Царству. Јер тај Цар створи речју све и сва, и Он ће судити живима и мртвима, и даће свакоме по делима његовим. - Опомињући се тих речи оца свога и размишљајући умом о јављењу Ангела, Меркурију се разли по срцу умилење, и он поче плакати и ридати, говорећи: Авај мени грешноме! ја, грана зеленога дрвета, усахнуо сам немајући сада корен познања Бога.
Док он тако говораше и ридаше, дођоше царске слуге да зову Меркурија к цару на неко саветовање. Меркурије одби, правећи се болестан. Цар одложи саветовање за сутрашњи дан, јер није хтео да се без Меркурија саветује ни о чему, толико он њега љубљаше и цењаше. Сутрадан пак цар с чешћу позва код себе Меркурија, и посаветова се с њим о стварима корисним по римско царство. По завршеном саветовању цар рече Меркурију: Хајдемо заједно у храм Артемиде[23] да јој принесемо жртве. - Међутим, Меркурије се тајно уклони од цара и оде у свој стан. Неки пак од велможа оптужи га пред царем, говорећи: Велики царе, непобедиви победниче, изабрани од богова да владаш царством, благоизволи саслушати ме кротко. Онај који је добио одликовања из ваше царске деснице, кога је ваша власт прославила и подигла, тај баш не дође у храм велике богиње да јој принесе жртву за вашу државу. - Цар упита: А ко то неће да у једномислености с нама приноси жртве уваженој Артемиди? - Саветник Катул одговори: Меркурије, кога узвелича ваша царска милост, он одбија да се поклони боговима нашим. - Цар на то рече: He клеветате ли ви њега из неке зависти? Нећу вам веровати док сам не испитам њега и не проверим је ли то тачно. И ако се покаже да није онако као што ви кажете, онда ћете бити страховито кажњени за клевету; покаже ли се пак да је истина то што говорите, онда ћете достојно бити награђени за верност боговима и нашем царству.
Рекавши то, цар одмах посла по Меркурија да га чесно позову. Када Меркурије дође, Декије му рече: Нисам ли те ја одликовао поставивши те за војводу, за старешину Над свима мојим кнезовима зато што си помоћу богова победио непријатеље? А ти, зашто се показујеш неблагодаран за толика доброчинства моја теби, и презиреш власт и наређење моје не одајући доличну част боговима нашим, као што ми то чусмо од неких наших верних људи? - А сјајни војник Христов, свукавши, по речи апостола, старога човека са делима његовим и обукавши се кроз крштење у новога, сазданог по Богу,[24] неустрашиво одговори: Одликовања твоја нека буду с тобом, јер ја победих непријатеље не помоћу немоћних богова ваших, него силом Христа Бога мог. Уосталом, узми од мене оно што си ми дао, јер наг изађох из утробе матере моје, наг ћу и отићи.[25]
Рекавши то, он скиде војнички појас и војводску одећу, и баци пред ноге цару, громогласно кличући: Хришћанин сам, чујте, сви! хришћанин сам! - To запрепасти Декија, и он ћутке посматраше светитеља, и дивљаше се његовој неустрашивој речи и делу; дивљаше се још и красоти тела његова, јер светитељ беше висока раста, румен у лицу, и из самих очију његових зрачило је јунаштво. Затим цар нареди да светитеља посаде у тамницу, говорећи: Овај човек није схватио своју част и достојанство, но када искуси бешчешће и срамоту, држим да ће се обратити к благочастивој мисли.
Одведен у тамницу, светитељ слављаше и благодараше Бога. Ноћу пак њему се јави Ангео Господњи, говорећи: Буди неустрашив, Меркурије, и не бој се! Веруј у Господа кога си исповедао, и Он ће те избавити од сваке невоље. - Овим јављањем Ангела Меркурије би веома укрепљен.
Сутрадан цар Декије седе на судишту; и када Меркурија изведе преда се рече му: Због безумља свог ти си доживео такву част, да стојиш на суду као осуђеник. - Светитељ одговори: Заиста мени доликује оваква част Господа мога ради. Ти си узео оно што брзо пропада, a ja ћу примити оно што вечно остаје. - Цар рече: Кажи ми порекло своје и отачаство. - Светитељ одговори: Порекло своје и отачаство казаћу ти. Отац ми се звао Гордијан, пореклом Скит,[26] и војниковао је у пуку Мартенса; а отачаство моје, ка коме ја свим срцем хитам, јесте Небески Јерусалим, град Цара Небеснога (ср. Јевр. 12, 22). - Цар на то рече: Зашто се ти не покораваш вољи нашој и не извршујеш наређења која смо издали за све људе? Зашто се не поклониш боговима, да би ти био враћен чин твој? или желиш да умреш у мукама? Одговарај брзо, јер си ради тога позван. - Свети Меркурије одговори: Ја дођох ради тога овамо, да победим тебе и твога оца ђавола, виновника свакога зла, па ћу добити венац победе од Подвигоположника Исуса Христа, Господа мога. Стога, не оклевајући, ради са мном што си намислио, јер ја имам оклоп и штит, помоћу којих ћу одолети свима мукама које ти будеш измислио против мене.
Тада цар, напунивши се гњева, рече: Пошто кажеш да имаш оклоп и штит вере, то наређујем да те обесе нага растегнувши те између четири стуба. - Када то би учињено, мучитељ упита мученика: Где је сада оружје за борбу твоју? - Свети Меркурије, погледавши у небо, рече: Господе Исусе Христе, помози мени, слузи Твоме! - Цар нареди да, доневши оштре мачеве и ножеве, секу на кајише мучениково тело, а да на земљи испод њега наложе огањ, те да он, одозго сечен ножевима и мачевима а одоздо жежен огњем, љуто пати. Када то стадоше приводити у дело, из тела мученикова крв течаше потоцима, тако да се чак огањ угаси од крви, а светитељ све јуначки трпљаше. Онда Декије нареди да га одвежу, да не би брзо умро, па да га у тамници чврсто затворе. Слуге тада, узевши га однесоше га, пошто on једва жив не могаше ићи сам, и бацише га у тамницу држећи да ће одмах умрети. И светитељ лежаше као мртав, једва помало дишући од љутих рана. А када се спусти ноћ, Ангео Господњи дође к њему и рече му: Мир теби, сјајни страдалче! - и исцели га од рана. Светитељ, осетивши у себи силу, устаде здрав, и благодараше Бога што га посети преко Свог Ангела.
Сутрадан цар поново нареди да изведу преда њ Меркурија. Војници одоше по њега и нађоше га здрава, па узевши га доведоше к цару. Угледавши га здрава и где сам, без ичије помоћи ходи, цар рече: Онај кога јуче однесоше од нас мртва, сада ходи сам, као да никакве ране није имао на себи. - А они, прегледавши мучениково тело, рекоше цару: Кунемо се целокупношћу државе твоје, Меркуријево тело је потпуно читаво, без икакве повреде, као да га се никаква мука никада дотакла није. - Цар на то рече: Он ће свакако рећи да га је Христос исцелио. Но, да нисте случајно ви водили неког лекара к њему у тамницу? - Они одговорише: Кунемо се влашћу вашом, која управља целим светом, да се на њега нико осврнуо није, јер смо држали да ће он одмах умрети. А на који се начин он исцели и стоји сада здрав, ми не знамо. - Цар рече: Погледајте само хришћанске мађије, онај који јуче изгледаше мртав, данас стоји пред нама здрав! - и са бесом рече светитељу: Ко те исцели? кажи нам истину; јер ја сматрам да другачије ниси могао бити исцељен сем враџбинама. - Светитељ одговори: Као што ти сам најпре, против своје воље, рече, тако и јесте: Господ наш Исус Христос, истински Лекар душа и тела, исцели ме, Он, који ће нераздрешивим узама свезавши све врачаре и гатаре заједно са идолопоклоницима, предати њих огњу пакленоме, јер не познаше истинитога Бога који их је саздао. - Цар на то рече: Ја ћу поново здробити тело твоје ранама, и видећу да ли ће те исцелити Христос кога ти исповедаш. - Светитељ одговори: Верујем у Господа мог Исуса Христа да ме ти нећеш победити никаквим мукама које измислиш против мене, јер их се ја ни најмање не бојим, пошто сам укрепљен речима Господа мог који је рекао: He бојте се оних који убијају тело а душе не могу убити (Мт. 10, 28). По убијењу пак Он ће ме васкрснути поново у страшни дан праведнога суда.
Цар нареди да га поново муче огњем и ранама. А када светитеља бијаху и паљаху огњем, из његовог паљеног тела излажаше предиван мирис уместо смрада. Мученик пак трпљаше тако јуначки, да нити јаукну, нити јекну, нити уздахну, тако да се сви дивљаху трпљењу његовом. - Међутим цар, подсмевајући се, рече му: Где је сада твој лекар? Нека дође овамо и нека те исцели, јер ти кажеш да те Он може и после смрти подигнути. - Свети Меркурије одговори: Ради што хоћеш, ти имаш власт над телом мојим, а над душом Бог; јер ако ти и погубиш тело моје, ипак ће душа остати бесмртна вавек.
Тада цар нареди да га обесе главачке, а да му о врату вежу велики камен, да би дављен тежином камена умро. Међутим мученик, крепљен благодаћу Божјом, много сати висећи у таквим мукама остаде жив. Затим одвезавши камен, цар нареди да мученика бију бичевима, чији крајеви беху оковани гвожђем. И бише га тако бездушно, да се и земља обагри крвљу његовом. A он, тврд као дијамант, јуначки трпљаше, говорећи: Благодарим ти, Господе, што си ме удостојио страдати за име Твоје.
Цар, видећи да мученика не може ни на који начин приклонити на своју страну, и немајући више времена да га још мучи, пошто је журио да што пре отпутује у Рим, изрече оваку коначну осуду: "Меркурија, који богове наше ни у шта не сматра и презре часну заповест кротости наше, наша власт наређује одвести у Кападокијску област[27] и тамо му одсећи главу на уразумљење многима: јер сваки који се противи цару биће после многих мучења посечен мачем".
Војници, узевши светог мученика, положише га на кљусе, и чврсто га привезаше, пошто од поднетих мучења беше веома раслабљен телом, па у Кападокију одведоше. А када беху у Кесарији, Господ се јави светитељу и рече му: Меркурије, ходи к мени и одмори се; подвиг си завршио и веру си одржао, стога прими венац подвига твог, јер ти ваља скончати овде.
Веома окрепљен овим виђењем Спаса и желећи што пре од тела се разрешити и са Христом живети,[28] мученик рече војницима што беху с њим: Извршите што вам је наређено, не одлажући више. Господ пак, који призива све на покајање, нека вам подари Своју благодат; јер, богат милошћу, Он изобилно даје дарове онима који долазе к Њему.
После тога њему би одсечена глава за исповедање Спаса нашега Исуса Христа, у двадесет четврти дан месеца новембра. Сутрадан пак по кончини светитељевој, тело његово нађе се бело као снег, и из њега исхођаше мирис предивног мира и тамјана. Због оваког чуда многи повероваше у Христа. Свето тело његово би чесно положено на знаменитом месту, дајући многа исцељења болнима.
Овог војника, светог великомученика Меркурија, душом већ тријумфујућег на небу, Изабрана Војвоткиња - Пресвета Богородица употреби, после извесног времена, за следећу чудесну војну службу: Када се свети Василије Велики мољаше пред иконом Пресвете Богородице, поред које беше икона светог великомученика Меркурија са копљем као војника, да се злочестиви цар Јулијан Одступник,[29] велики гонитељ и истребитељ православних хришћана, не врати из рата с Персијанцима на истребљење хришћанске вере, тада он виде да лик светог Меркурија, изображен поред иконе Пресвете Богородице, постаде невидљив за неко време, па се затим показа са окрвављеним копљем; а у то само време Јулијан Одступник би у Персијском рату прободен копљем од непознатог војника, који одмах после тога постаде невидљив. Бедник пак Јулијан, бацајући увис к небу крв која му је лопила из ране, и говорећи хулу на Христа речима: "Победио си, Галилејче!" изврже гадну душу своју.
Овим чудом се тада јасно потврди, да сама Пречиста Богородица, на молитве светог Василија Великог, посла овог угодника Божјег и свог, светог победоносног великомученика Меркурија, да казни богопротивног одступника Јулијана и да заштити свету веру и православне хришћане. Његовим светим посредовањем и заштитом нека будемо и ми сачувани од богопротивних непријатеља, побеђиваних његовом помоћу, те да с њим заједно славимо Бога и Богородицу кроза све векове. Амин.

СПОМЕН ПРЕПОДОБНЕ МАСТРИДИЈЕ

У АЛЕКСАНДРИЈИ Египатској живљаше једна света девојка, по имену Мастридија, која, бринући се о својој души, провођаше време у молитвеном тиховању, у посту, у бдењу, у молитвама, чинећи притом много милостиње. Међутим ђаво који увек ратује против људи, не подносећи такве врлине код свете девојке, стаде војевати против ње на следећи начин. Он стави једноме младићу у срце нечисту жељу према овој девојци. И тај младић стално долажаше к њеној кући или слаше по некога к њој, приволевајући је на своју страст, али не добијаше никаквога одговора. Када Мастридија излажаше из куће и иђаше у цркву да се помоли Богу, младић је ни тада не остављаше на миру него јој причињаваше велику муку. Притом јој говораше такве речи, које воле слушати само грехољубиве душе. To побуди Мистридију да никуда не излази из своје куће, па ни у цркву.
Једнога дана Мастридија посла к младићу своју робињу са оваквом поруком: "Хајде, зове те моја госпођа". - Младић с радошћу пође, надајући се да ће она пристати на његову нечисту жељу. Када уђе к њој, у кућу, затече је за разбојем где тка. Мастридија га упита: Зашто ми, брате задајеш толике јаде и муке, да ми чак недаш ни у цркву одлазити? - Младић јој одговори: Госпођо, ја те заиста веома љубим, и када те видим, ја се сав запалим. - А шта те то највише привлачи мени? упита Мастридија младића. - Младић одговори: Твоје прекрасне очи; оне ме заносе.
Света девојка, чувши да њене очи саблажњавају људе, узе иглу којом је шила, и тог часа избоде себи очи.
Видевши то, младић се запрепасти; и уђе у њега страх Божји, и он се овим срцем раскаја. И оде он у манастир, обуче се у црну ризу, и постаде врло строг монах, подражавајући свете оце у молитвеним подвизима и уздржању.
Мастридија пак проведе свој живот служећи Господу, ка коме се и престави.

СПОМЕН СВЕТОГ МУЧЕНИКА МЕРКУРИЈА СМОЛЕНСКОГ

ТЕШКЕ невоље постигоше Руску земљу почетком тринаестог столећа. По Божјем попуштењу, а због мноштва грехова наших, на руски народ навалише опаки непријатељи - Татари. Много житеља би поубијано и у ропство одведено; велико опустошење настаде по свој земљи Руској. Много руских кнежева погибе тада бранећи отачаство. Свете цркве и манастире незнабожни непријатељи опљачкаше, и многе свештенослужитеље побише и испребијаше. Кијев би спаљен од варвара и лежаше у рушевинама. Татарски кан Батиј продужи освајати и друге градове; стиже и до Москве, те и њу освоји. Онда крену на Смоленск са огромном војском. У његовој војсци се одликоваше необичном снагом један веома крупан делија и његов син. И многи већ изгибоше од руке овога силника. Он стајаше на челу првога пука. Страх и трепет обузе житеље Смоленска: претила им је неминовна пропаст. Сва њихова нада беше Небеска Царица Пресвета Богородица, и Њена заштита. Први пук, на челу са делијом, већ се налазио недалеко од Смоленска, у место званом Долгомост.
У то време у Смоленску живљаше свети Меркурије. Рођен на западу од побожних православних родитеља, он се у млађим годинама пресели у Смоленск и ступи у службу код тамошњег кнеза. Као војник, Меркурије се одликоваше снагом и високим растом. Но он беше не мање велик и духовном снагом; од раног детињства падаше у очи његов побожни живот: он се подвизавао у посту и целомудрију и молитви; сваке ноћи он је тајно од свих узносио благодарна славославља Господу. А када чу о приближавању опаких непријатеља и како они руше храмове Божје, свети Меркурије туговаше и паћаше душом, и у њему се сваким даном све више и више распаљиваше божанска ревност и жеља да пострада и да душу своју положи за веру Христову.
Једне ноћи у саборној цркви пред иконом Пресвете Богородице мољаше се црквењак те цркве. Он са сузама мољаше Пречисту Богоматер да избави град од непријатеља. Одједанпут он чу глас који долажаше од иконе: "Иди к слузи моме Меркурију у Подоље". При томе Пресвета Богомати показа му врата где живљаше свети Меркурије, и продужи говорити: "Дакле, иди к њему и тихо му реци: Меркурије, тебе зове Владичица. Крени на непријатеља ратнички наоружан".
Удиви се црквењак овоме гласу од иконе. И одмах оде к дому који му показа Пресвета Богородица. И затече светог Меркурија у дворишту где се моли са рукама подигнутим к небу. Свети подвижник већ беше у својој ратној опреми: јер онога часа када црквењак чу глас од иконе Пречисте Богоматере, и свети Меркурије би на чудесан начин обавештен да ће к њему доћи црквењак. Црквењак приђе к светом Меркурију и рече му: "Меркурије, крени одмах, јер те зове Владичица".
Свети Меркурије заједно са црквењаком оде у цркву Пресвете Богородице. У цркви они нађоше свећу где гори пред иконом Богородице. Свети Меркурије, павши пред иконом, стаде са сузама молити Пресвету Владатељку за помоћ и заштиту; Тада се наједаред разлеже глас од иконе: "Слуго мој Меркурије, шаљем те да одбијеш непријатеље од овога града и да заштитиш ову цркву. Непријатељи су тајно одлучили: да ове ноћи нападну град и да га разоре. Али ја нећу оставити овај град: ради молитава мојих он неће бити предан у руке непријатељима. Одмах крени, слуго мој, у сусрет непријатељима; иди у место, звано Долгомост. Тамо стоји наоружана војска злих варвара. He бој се: ти ћеш победити војводу непријатељског. Ја те оставити нећу. У овој борби ти ћеш победити непријатеље, и добићеш од Господа венац победе и вечнога блаженства".
Чувши овај глас, свети Меркурије се сав испуни превелике радости. Сама Царица Небеска обећа му оно чему он већ давно тежи свом душом, јер је свагда био обузет жељом да пострада за своју браћу и за веру Христову. Пошто узнесе благодарност
Пресветој Богородици, он изађе из цркве, и горећи божанском ревношћу сместа крену на указано место.
Беше већ глуво доба ноћи. Грађани су спавали чврстим сном, пошто нису очекивали скори напад од стране непријатеља. Тихо и неприметно прође свети Меркурије поред страже на градској капији. Стигавши у Долгомост, он извуче свој мач, и са речима: "Пресвета Богородице, помози ми!" јурну на татарску војску. Горди делија, осион због своје снаге, паде први од руке светога Меркурија: снага, којом се он толико хвалисао, напусти га чим преда њ стаде Христов војник. Много и других војника из првога пука погибе од мача светога Меркурија; а остали војници непријатељски, захваћени паником, побегоше. Свети пак Меркурије, повукавши се устрану, стаде се молити и благодарити Пресветој Богородици за Њену чудесну и славну заштиту: "Пречиста, преславна и преблагословена Владатељко! Ти си својим посредовањем спасла овај град и ниси допустила да људи Твоји падну у руке опаких непријатеља хришћанских. Сада Те пак молим, Пресвета Богородице, немој одбацити ни мене грешног и недостојног слугу Твог: ја знам да ми се ваља овенчати славним венцем мучеништва и пролити крв за свету веру. To мене не плаши, јер већ одавно желим да се од тела разрешим и са Христом будем. Помоли се за мене, славна Заштитнице нашега града, к Сину твом и Богу нашем: да ме Он уврсти у изабрано Своје стадо и удостоји вечито славити свето име Његово". - Тада одјекну глас: "Нека ти буде по молби твојој".
Међутим непријатељи, добивши појачање, поново навалише на светог Меркурија. Али војник Христов, призивајући име Господње, опет их порази. Одступајући са стидом, непријатељи вапијаху: Тешко нама! немогуће нам је одржати се пред овим војником, јер заједно с њим нас туку неки муњеносни људи. A изнад њих ми видимо лучезарну Жену.
У то време син убијеног делије, желећи да освети смрт свога оца, подмукло нападе на светог Меркурија и одсече му мачем чесну главу. Уто све непријатеље спопаде страховит ужас: побацавши оружје они, гоњени неком невидљивом силом, бежаху од града, под којим погибе тако много сјајних бораца, и нестаде их из крајева Смоленских.
У свитање грађани Смоленска угледаше дело чудесне заштите Пресвете Богородице: пред њима се пружаше поље покривено лешевима. С благодарношћу они узеше тело славног заштитника града - светог Меркурија, и с чешћу га сахранише у цркви Пресвете Богородице крој леве певнице.
Ускоро после своје мученичке кончине свети Меркурије се јави у сну гореспоменутом црквењаку и рече: "Кажи грађанима овога града: нека они поређају моје оружје изнад мога гроба у спомен славне заштите и помоћи Пресвете Богородице". При томе светитељ обећа своју помоћ свима који га буду призивали у помоћ. Грађани онда поређаше оружје светитељево над његовом гробницом.
Када Пољаци 1611. године заузеше Смоленск, они разрушише саборну цркву и на њеном месту подигоше римокатолички манастир. Шта су они урадили са кивотом и светим моштима светог Меркурија и са оружјем што је било изнад гробнице, остало је тајна.

СПОМЕН ПРЕПОДОБНОГ ОЦА НАШЕГ СИМОНА СОЈГИНСКОГ

ПРЕПОДОБНИ Симон беше родом из града Солвичегодска. Од ране младости он остави родитеље и кућу и отиде у манастир к преподобном Корнилију Комељском. Провиђајући у њему будућег угодника Божјег, преподобни Корнилије га прими, и замонаши. Угледајући се на свог богоугодног учитеља преподобног Корнилија, преподобни Симон се строго подвизаваше у посту и молитви, испуњавајући смирено и ревносно сва послушања. По престављењу свога светог руководиоца, преподобног Корнилија, он се удаљи на ушће реке Сојге, усред дивље шуме, и ту подиже обитељ и храм који би освећен 1541. године. Уздржљивост и молитвена бдења преподобнога беху заиста ретки. Око ibera се убрзо окупи доста људи, жељних подвижничког живота монашког. И као прави пастир он им својим примером показиваше пут који води спасењу и вечном блаженству. Читавих двадесет година преподобни Симон се подвизаваше у својој пустињи, и 24. новембра 1562. године с миром предаде свету душу своју у руке Господу. Свете мошти његове почивају у његовој обитељи у храму свете великомученице Екатерине.

СПОМЕН СВЕТЕ МУЧЕНИЦЕ АВГУСТЕ ЦАРИЦЕ

О ЊОЈ видети под данашњим датумом у Житију свете великомученице Екатерине.

СПОМЕН СВЕТИХ МУЧЕНИКА ПЕДЕСЕТ ФИЛОСОФА

ОНИ преко свете великомученице Екатерине повероваше у Христа, и због тога бише спаљени у огњу. (Негде се наводи број сто педесет).

СПОМЕН СВЕТОГ МУЧЕНИКА ПОРФИРИЈА и двеста војника с њим

О ОВИМ светим мученицима видети под данашњим датумом у Житију свете великомученице Екатерине. (Негде се спомињу 25. новембра).

СПОМЕН СВЕТОГ МУЧЕНИКА ТЕОДОРА АНТИОХИЈСКОГ

ОВАЈ свети мученик живео у Антиохији за време Јулијана Одступника. Чувши Јулијан како хришћани, приликом преноса моштију Св. Вавиле из Антиохије у Дафни (предграђе Антиохије), певају псалме, завршујући сваки псалам речима: "нека се постиде сви који се клањају идолима", - заповеди епарху Салустију да ухвати младог Теодора, који беше међу појцима. Храбри младић би обешен и тучен воловским жилама, гвозденим ноктима струган, и окован бачен у тамницу, где претрпе многе невоље. По некима, после тешких мучења он би пуштен на слободу, a no другима мачем посечен.

СПОМЕН СВЕТОГ МУЧЕНИКА АЛЕКСАНДРА

ПОСТРАДАО за Христа у Коринту за време гоњења под царем Јулијаном Одступником.

СПОМЕН ПРЕПОДОБНОГ ОЦА НАШЕГ МАРКА ТРИГЛИНЕ

СПОМЕН СВЕТИХ МУЧЕНИКА ФИЛУМЕНА и ХРИСТОФОРА

ПОСТРАДАЛИ за Господа Христа мачем посечени.

СПОМЕН СВЕТОГ МУЧЕНИКА ЕВГЕНИЈА

БАЧЕН у дубоку провалију скончао.

СПОМЕН СВЕТИХ МУЧЕНИКА ПРОКОПИЈА и ХРИСТОФОРА

ОВИ свети мученици бише мачем посечени за Христа.

СПОМЕН СВЕТОГ МУЧЕНИКА ХРИЗОГОНА

ПОСТРАДАО за Господа Христа.

СПОМЕН СВЕТОГ ОЦА НАШЕГ ХЕРМОГЕНА

БИО епископ Акрагантијски; преставио се у миру.

СПОМЕН ПРЕПОДОБНОГ ОЦА НАШЕГ ГРИГОРИЈА

ПОРЕКЛОМ са истока, из Азије. Основао манастир у Хрисипетри, у Понту. Свете мошти му почивале у том манастиру.

СПОМЕН СВЕТОГ МАЛХА

ПРЕСТАВИО се ка Господу у миру.

СПОМЕН ПРЕПОДОБНОГ ОЦА НАШЕГ РУФА[30]

СПОМЕН ПРЕПОДОБНОГ ОЦА НАШЕГ КАРИОНА

УПОКОЈИ се у миру Господа свога.
________________________________________
НАПОМЕНЕ:
1. Максимин царовао од 305. до 313. године.
2. Диодор Сицилијски - познати незнабожачки писац, историчар и философ.
3. Тојест кипове, статуе.
4. Плутарх - знаменити грчки историчар; Херонеја - град у Средњој Грчкој.
5. Хермес или Меркурије - весник богова, покровитељ трговине и говорништва; један од најомиљенијих незнабожачких богова.
6. Богиње које су сматране за покровитељке наука и уметности.
7. Платон - знаменити грчки философ четвртог века пре Христа, савременик и учитељ познатог грчког философа Аристотела.
8. Овде се разумеју Хомер, Виргилије и други песници. Уопште, незнабошци су податке о својим боговима највећим делом црпели из песничких дела.
9. Хомер - један од најславнијих песника грчких; живео давно пре Христа; написао чувене поеме: "Илијаду" и "Одисеју".
10. Зевс, или Јупитер, грчко-римски бог; њега су незнабошци сматрали за господара неба и земље, за оца свих богова и људи.
11. Орфеј - легендарна личност, која је уживала нарочито поштовање међу незнабошцима.
12. Аполон, или Феб, син Зевса и Латоне, један од најобожаванијих грчко-римских богова. Сматран је за бога сунца и просвете; исто тако - за бога друштвеног благостања и поретка, за чувара закона, и за претсказивача будућности.
13. Хера = Јунона сматрана је од древних Грка и Римљана за сестру и жену главног бога њиховог Зевса, најцењенија међу богињама; сматрана за богињу земље и плодности и покровитељку брака. Посејдон - бог мора. Атина - богиња мудрости, првенствено ратне.
14. Римљани су у старини називали Сибилама пророчице. Њихова прорицања била су сабрана у три књиге које су чуване у храму Зевса (= Јупитера) Капитолског, а затим у храму Аполона на Палатинском брежуљку. Сав незнабожачки свет веома је поштовао те "Сибилинске књиге". На њихова предсказивања обраћали су пажњу и неки хришћански писци, налазећи у њима извесне наговештаје о Христовом Царсгву.
15. Аполоније Тијански - незнабожачки мудрац; чинио лажна чудеса и имао много следбеника; живео у трећем веку. Његове изреке, скупљене у засебну књигу, биле су веома цењене, нарочито .у Александрији, где је таква књига чувана тајно, у свештеном месту једног незнабожачког храма.
16. To je било 17. новембра 307. године.
17. Артемида или Дијана - позната незнабожачка богиња код Грка и Римљана, веома поштована .мећу њима; сматрана за богињу месеца; изображавана као прекрасна радосна девојка - ловац.
18. Спомен свете царице Августе празнује се 24. новембра; истог дана празнује се и свети мученик Порфирије и двеста војника с њим, посечених због исповедања Христа Господа.
19. И досада у Александрији показују благочестивим путницима место погубљења свете великомученице Екатерине, које ужива посебно поштовање међу тамошњим хришћанима.
20. Декије царовао од 249. до 251. године; Валеријан царовао сам нешто касније, од 253. до 260. године.
21. Капитол - храм врховнога бога Јупитера и богиње Јуноне и Минерве, на једном од брежуљака, на којима је био изграђен стари Рим, престоница Римске царевине. Тај брежуљак, са храмом, био је главно светилиште и називао се Капитол.
22. Варварима су Грци и Римљани називали све друге народе. Сам назив означава људе, туђе по језику, људе са неразумљивим језиком. Овде се, свакако, подразумевају Готи, од којих је Декије, нешто касније, и био убијен у рату.
23. Артемида - грчка богиња рата, лова и плодности.
24. Еф. 4, 24.
25. Ср. Јов. 1, 21.
26. Скити - древни народ, живео делимично у северним крајевима западне Азије, до Каспијског Мора, поглавито дуж северних обала Црног Мора.
27. Кападокија - источна област Мале Азије.
28. Ср. Флб. 1, 23.
29. Цар Јулијан царовао од 361. до 363. године. Поставши цар, он отступи од хришћанске вере и постави себи задатак свога живота: обновити незнабоштво. Зато се и назива Одступник.
30. Његов спомен и 22. октобра.
Ако вам се ова порука допада подржите наш рејтинг кликом на банер: