ИЗ ОХРИДСКОГ ПРОЛОГА1. Св. пророк Јоил. Други по реду из мањих пророка св. Јоил беше син Ватуилов, из колена Рувимова. Живео на 800 година пре Христа. Пророковао беду народа Израиљског и ропство Вавилонско за грехе које почини пред Господом. Позивао народ на пост и свештенике на покајне плачне молитве, да би се Бог умилостивио. Наредите пост и вапијте ка Господу. Између тријема и олтара нека плачу свештеници. Прорекао је Јоил и силазак Духа Светога на апостоле, и изливање благодати Духа Божјега на све хришћане. Прорекао и описао Страшни Суд Божји. Прорекао и славу Цркве Божје свете.
2. Св. муч. Вар. Беше римски официр у Мисиру, и при том потајни хришћанин. Када седам хришћанских учитеља беху бачени у тамницу, Вар их обилажаше у тамници, и снабдеваше их са потребним, и служаше им усрдно. Он се дивљаше мученицима, и жаљаше што и он из бојазни не може да постане мученик за Христа. Охрабрише га они Божји људи, и Вар се реши и сам с њима на муке поћи. Један од тих Божјих људи издахну у тамници. Када нечестиви кнез изведе мученике преда се, виде их шест, и упита, где је седми. „Ја сам седми!" рече му Вар. Тада разјарени кнез прво намучи св. Вара. Нареди те га нага шибаше сувим штаповима; потом привезаше га за дрво, и ножевима одсецаху му комад по комад меса, докле св. Вар не предаде душу своју свету Богу. Тело његово би бачено на ђубриште. Жена нека Клеопатра, родом из Палестине и удова неког официра, деси се ту са својим сином Јованом. Она тајно узе св. мошти Варове са ђубришта и сахрани их у своме стану. По том измоли у кнеза дозволу, да може пренети из Мисира у Палестину тело свога умрлог мужа. Као жени официрској кнез јој то одмах дозволи. Но блажена хришћанка Клеопатра не пренесе тело свога мужа него мошти св. муч. Вара. Донесе она, дакле, мошти мученикове у своје родно село Едру близу Тавора, и тамо их чесно сахрани. Потом и храм подиже св. Вару. И јављаше јој се св. Вар често из онога света светао као ангел Божји.
3. Преп. Прохор Пчињски. Савременик и друг св. Јована Рилског и Гаврила Лесновског. Према молитви његовој Бог му указао место, где ће се подвизавати. То место беше једна дубрава крај реке Пчиње. Ту се св. Прохор до старости и смрти подвизавао. Само једини Бог свевидећи зна све његове трудове и искушења, која је у току подвига претрпео. Но по његовим мироточивим моштима и безбројним чудесним исцелењима, која се ни до данас не прекраћују, може се судити и о величини подвига његовог и о величини благодати Божје, која му се дарова због великих трудова његових. Упокојио се св. Прохор и преселио у царство небеско у XI столећу.
Свети отац Прохор од ране младости
Склони се од света и сујетљивости,
У посту и зноју трудно се напреза
Докле душу диже и с Богом је веза.
Зверови му шумски другови бејаху,
Ангели га светли самотног чуваху,
Светитељи Божји дивљаху се њему,
Јер их свети Прохор достиже у свему,
А Господ му даде благодат обилну,
Власт над демонима, велику и силну,
Моћ над болестима и разним мукама,
Да тужним помаже својим молитвама...
Трудовима Прохор небеса присвоји.
И небесног царства он се удостоји.
Удостоји себе, и другим помаже
Да у царство дођу, који царство траже.
Он пролазно баци, и вечно прихвати
Драгоцено благо — малом ценом плати.
Чудотворац Прохор у небеском Рају.
У небеском сада сав се блиста сјају,
И помаже оне, који му се моле.
Који Христа Бога верују и воле.
РАСУЂИВАЊЕ Јављање св. муч. Вара. Када побожна удовица Клеопатра подиже цркву светоме Вару, позва епископа и свештенике, те освешташе цркву. Беше се сабрало и велико мноштво хришћана на то празновање, јер сва околина поштоваше св. Вара као великог исцелитеља и чудотворца. После службе Божје оде побожна ктиторка к моштима св. Вара у цркву и помоли му се овако: „молим ти се, страстотерпче Христов, испроси ми у Бога оно што је Њему угодно а мени и моме сину јединцу корисно". А имаше Клеопатра сина Јована, младића приспелог за војску. Тек што изађе она из цркве са молитве, син њен, дотле здрав, разболи се. Обузе га нека ватра, и беше му све горе и горе, док око пола ноћи сконча. Жалосна и јаросна мајка дође на гроб св. Вара и поче оштро говорити: „о угодниче Божји, зар ти мени тако помажеш?" И још многе горке тужбалице изрече, тако да изнеможе и паде у лаки сан. Наједанпут јави јој се св. Вар са сином њеним Јованом. Оба беху светли као сунце, у оделу бељем од снега, опасани златним појасевима, а на глави им прекрасни венци. И рече јој светитељ: „ниси ли сама молила, да оно просим од Бога што је Њему угодно а теби и сину твоме корисно? Ја молих Бога, и Он, по неизреченој благости Својој узе сина твога у небеску војску. Ако желиш, ево узми га и дај га у војску цара земаљскога." Чувши то млади Јован загрли св. Вара и рече му: „не господару мој, не слушај матер моју, и не враћај ме у свет, пун неправде и безакоња, из кога си ме избавио". Тргнувши се иза сна Клеопатра осети велику радост у срцу, и изађе весела из цркве. Седам година поживе при тој цркви; и св. Вар са Јованом чешће јој се јављаху.
СОЗЕРЦАЊЕ Да созерцавам чудесно обраћање Савла у веру Христову (Дела Ап. 9), и то:
1. како Савле пође у Дамаск да гони хришћане;
2. како га на друму обасја светлост с неба, и чу глас Христов: Савле, Савле, зашто ме гониш?
БЕСЕДАо жеђи душе за Богом
Жедна је душа моја Бога крепкога, живога;
кад ће доћи и јавити се лицу Божијему (Пс. 41, 2).
Кад се само варница љубави према Богу засија у срцу човековом, нека је човек не утуљује, но нека је пусти да се разгорева, и видеће чудо. Распламтеће се та варница у буктињу светлости невиђене. И светлост и топлота њена биће врло велике. У светлости љубави према Богу човек ће се осећати у овоме свету као у мраку; а од топлоте њене осећаће неутољиву жеђ духовну — жеђ за Богом, за приближењем к Богу, за виђењем Бога. Ту жеђ сравњује Богољубац Давид са жеђу јелена, који јури на изворе водене. Жедна је душа моја Бога крепкога, живога. Није ли све немоћ око нас? Не претвара ли се све око нас брзо у трулеж? Ми се хватамо за сенке; ми грлимо мртваце. Сутрашњи смрад ми данас плаћамо златом и сребром, понекад чашћу и савешћу, а понекад чак и животом — смрад сутрашњега дана! То није љубав него скотска похота. Велика душа тражи предмет достојан љубави, тражи предмет неподложан кршењу и трулењу и распадању и гнусоби пролазних телеса. Зато цар богољубац и наглашава: крепкога и живога Бога. Јер ко је уистини крепак и жив осим Бога? Бог је даровао крепост и живот и ангелима и светитељима Својим, но то је све Његово и од Њега. Кад ћу доћи и јавити се лицу Божјему? Ево чежње неодољиве праве љубави према Богу. Нека се застиде сви они који говоре да верују у Бога и љубе Бога, док их и сама помисао на смрт, на одлазак из овог света, доводи до безумља.
О Господе Боже наш, свети, крепки и живи; изворе светости, изворе крепости, изворе живота, — осветли нас и загреј љубављу према Теби. Теби слава и хвала вавек. Амин.
Архимандрит ЈУСТИН Поповић
ЖИТИЈА СВЕТИХ 19. ОКТОБАР
СПОМЕН СВЕТОГ ПРОРОКА ЈОИЛА СВЕТИ пророк Јоил беше из колена Рувимова, син Ватуилов, из села Метомора. Други по реду из мањих пророка. Живео на 800 година пре Христа. Пророковао беду народа Израиљског и ропство Вавилонско за грехе које почини пред Господом. Позивао народ на пост и свештенике на покајне плачне молитве, да би се Бог умилостивио. "Трубите у трубу на Сиону, наредите пост; саберите народ, освештајте сабор, скупите старце, саберите децу и која сисају. Нека плачу свештеници, слуге Господње, и нека реку, прости, Господе, народу своме, и не дај наследства свога под срамоту" (Јоил. 2, 15.16.17). Прорекао је свети Јоил и силазак Светога Духа на апостоле, и изливање благодати Духа Божјега на све хришћане. Прорекао и описао Страшни Суд Божји. Прорекао и славу Цркве Божје свете. Тако он пророкује у име Божје: "И после тога ћу излити Духа Својега на свако тело, и прорицаће синови ваши и кћери ваше, старци ће ваши сањати сне, младићи ће ваши видети утваре. И на слуге ћу и на слушкиње у оне дане излити Духа Својега. И учинићу чудеса на небу и на земљи, крв и огањ и пушење дима. Сунце ће се претворити у таму и месец у крв пре него што дође велики и страшни дан Господњи. И сваки који призове име Господње, спашће се, јер ће на гори Сион и у Јерусалиму бити спасење, као што је рекао Господ, и у остатку који позове Господ" (Јоил 2, 28-32 = 3, 1-4; Д. Ап. 2, 17; Мат. 24, 29; Рм. 10, 13).
СТРАДАЊЕ СВЕТОГ МУЧЕНИКА УАРА (ВАРА) и с њим СЕДАМ УЧИТЕЉА ХРИШЋАНСКИХ, и спомен блажене КЛЕОПАТРЕ и сина јој ЈОВАНА ЗА царовања незнабожног римског цара Максимијана живљаше у главном граду Египта Александрији један храбар војник по имену Уар (или Вар), који тајно служаше Небесноме Цару. Из страха од безаконих идолопоклоника он за неко време скриваше своју веру у истинитога Бога, коју затим обелодани и земљи и небу када он Христа ради постаде "гледање и анђелима и људима" (1 Кор. 4, 9).
У то време Максимијан подиже гоњење на хришћане, и посла у све земље свога царства наређење да убијају хришћане који неће да принесу боговима жртве. Такво наређење дође и у Египат, и хришћанска се крв стаде проливати немилице, јер сви који служаху Творцу а не твари беху стављани на разноврсне муке. А потајни хришћанин Уар обилажаше ноћу тамнице, у којима тамноваху верни за исповедање Христа. Он златом поткупљиваше стражаре, те га ови пуштаху к сужњима; и он целиваше узе њихове, испираше им крв, везиваше им ране, доношаше им храну, и мољаше их да му измољују милост у Господа.
Једном бише ухваћени седам учитеља хришћанских, који се скриваху по пустињама, и доведени к царском намеснику Египта. А кад их намесник испита и виде да су они тврди у вери, он их стави на многе муке, па их оковане вргну у тамницу. Сазнавши за то, Уар по своме обичају похита ноћу к тамници у којој се налажаху ови свети учитељи, даде много злата стражарима и уђе код светих сужања. И скинувши им окове са руку и кладе с ногу, постави пред њих храну и умоли их да једу, јер они већ читавих осам дана не беху ништа јели. И припадајући к ногама њиховим, он им целиваше ноге, и величаше страдања њихова говорећи: Блажени сте ви, добре и верне слуге Господње, ући ћете у радост Господа свога, јер стајасте за Њега "до крви" (Јевр. 12, 4).[1] Блажени сте ви, дивни подвижници, вама се на небу плету венци руком Свевишњега, јер с трпљењем трчите у битку која вам је одређена (ср. Јевр. 12, 1), и сутра ћете, насигурно знам, завршити своја страдања. Блажени сте ви, страдалници Христови, вама је отворено Небеско Царство, јер ви страдате са Христом који је пострадао за нас; а кад страдате са Њим, са Њим ћете се и прославити (ср. Рм. 8, 17). Молим вас, свети угодници Божји, помолите се за мене Владици Христу да милостив буде према мени: јер бих и ја хтео да поетрадам за Њега, али немам довољно снаге за то: бојим се љутих мука које видим на вама.
Свети страдалници одговорише: Нико, мили наш, који се боји не може достигнути савршенство; нико неће пожњети, ако не посеје; нико не добија венац, ако не пострада. Сети се речи из Еванђеља: Ко се одрече мене пред људима, одрећи ћу се и ја њега пред Оцем својим (Мт. 10, 33). Ако се бојиш привремених мука, нећеш избећи вечне; ако се плашиш исповедати Христа на земљи, нећеш се наслађивати гледањем лица Његова на небу. Стога хајде, брате, крени с нама путем мучеништва ка Господу који гледа подвиге наше; пострадај заједно с нама, јер овакву дружину нећеш скоро наћи.
Док свети страдалци то говораху, срце се Уарево разгореваше љубављу к Богу, и он осети у себи силу да може претрпети свако страдање за Господа Христа. И сву ту ноћ он проведе у тамници са светим мученицима, слушајући њихове поуке с насладом. А када свану дан, дођоше намесникове слуге у тамницу да свете мученике воде на суд, и међу сужњима обретоше Уара где седи с њима и с умилењем слуша речи њихове. Зачуђене, слуге рекоше Уару: Шта ти овде радиш, Уаре? Да и ти ниси полудео, обманут баснама ових злих људи? Зар се не бојиш, да ако неко извести о овоме намесника и великаше, ти ћеш изгубити не само војнички чин, него ћеш и живота бити лишен? - Уар одговори: Ко ће ме од вас оптужити код намесника? Та ви сте моји другови. А ако ме и оптужите, ја сам готов умрети за Христа заједно са хришћанима.
На те речи слуге ућуташе, узеше шест мученика, а седми, изнемогао од рана, остаде у тамници, и скончавши отиде ка Христу, уступајући своје место Уару, да он, попунивши његово место, доврши његово страдање.
Када оковани свети страдалници бише доведени пред намесника, који гордо и осионо сеђаше на судијском трону, намесник их стаде приморавати да идолима принесу жртву. Л пошто они не хтеше то учинити, њих обнажише и без милости тукоше по пређашњим ранама. Нове ране, задаване на старим ранама, додаваху бол на бол, но свети страдалци трпљаху, говорећи само ово: Хришћани смо.
После тога намесник, погледавши на њих, упита: He беше ли их седморица? сада их је шест; а где је седми? - Тек што намесник то рече, свети Уар који беше дошао тамо, испунивши се божанске ревности, ступи на средину и рече: Ево, ја сам седми; јер један већ сконча свој подвиг и предстаде Христу, а мене остави иза себе за наследника његових страдања. Стога, шта ти је он дужан, ја сам готов да платим за њега; ја хоћу да место њега са овим дивним страдалцима пострадам за Христа, јер сам хришћанин.
Намесник, чувши то, упита оне што стајаху пред њим: Ко је овај? - Они му рекоше: Војвик Уар, старешина Тианинске чете.[2] - Намесник се зачуди, и рече Уару: Који те ђаво нахушка да срљаш у очигледну погибао? Та изгубићеш војничку част, одузеће ти се принадлежности, и живот ће твој бити подвргнут толиким залима. - Блажени Уар одговори: Хлеб који сиђе с неба, и Божанствену чашу свескупоцене Крви Господа мога ја претпостављам твојим почастима и принадлежностима; мени ништа није милије од Христа мога. Без Њега, мени нису мили: ни част ваша, ни чин мој, ни велике принадлежности, ни живот. Јер част је за мене = страдати за Христа; добитак је за мене = бити лишен свега ради Христа; мени је живот = умрети за Христа.
Тада намесник, погледавши бесно на шест мученика, рече: To je ваше дело, безбожне варалице! Ви заведосте овог царског војника; ви га залудесте вашим враџбинама. Ево, кунем се мојим великим боговима! вас ћу пре погубити него њега, и осветићу вам се што хулите наше богове; ви сте недостојни да останете међу живима, јер хулите бесмртне богове и друге неким заводништвом наводите на то исто зло. - Свети мученици одговорише: Ми не заведосмо Уара, него га избависмо од заведености; ми га не залудисмо, него га уразумисмо. Бог му даде снаге и јунаштва за подвиг, да заједно с нама победи вашу и ваших богова немоћну силу. Причекај мало, па ћеш видети његово јунаштво у служењу Христу, јер га ми уврстисмо у анђелску војску. Ти се хвалиш што ћеш нас погубити. А нама је баш то и потребно: да главе своје положимо за Господа свих људи и свих твари.
Намесник на то рече: Овог часа ћу тела ваша искидати на комаде, ако се не поклоните боговима Египатским. - Свети страдалци одговорише: Богови, који нису створили небо и земљу, нека нестану (Јерем. 10, 11). - А блажени Уар, желећи да што више разгњеви намесника, рече му: Што замараш светитеље, говорећи им безумне и некорисне речи. Луд луде речи изговара, каже пророк Исаија (Ис. 32, 6). Ето, тела њихова леже пред тобом прострта; чини шта хоћеш.
Намесник, разгњевивши се, нареди да Уара обесе нага на дрвету, да би га мучили. А светим страдалцима рече: Сад ћемо видети ко ће кога победити: или ви нас примајући муке, или ми вас задајући вам муке. Кунем се, ако нас ви победите својим трпљењем, ја ћу се одрећи богова својих и почећу веровати у вашега Христа. - Свети одговорише: Испробај силу своју на једноме од нас, па ако једнога победиш, онда се можеш надати да и остале победиш. - А Уар, почињући страдати, рече светим мученицима: Свети страдалци, благословите мене, слугу вашег, да се удостојим вашег удела. Помолите се за мене Господу Христу, да ми подари трпљење, јер Он зна природу нашу: дух је срчан, али је тело слабо (Мт. 26, 41).
Свети подигоше очи своје к небу и усрдно се мољаху за Уара, кога слуге у то време почеше по свему телу тући штаповима и моткама. Док тако бијаху светог Уара, намесник му рече: Кажи сада, Уаре, каква ти је корист од Христа твога? - Уар одговори јуначки: Несравњиво већа него теби од твојих демона. - А свети мученици у то време бодраху Уара и довикиваху му: Буди храбар, Уаре, и буди чврст, јер ето Христа стоји крај тебе и невидљиво те укрепљује. Уар одговори: Заиста осетих помоћ Господа мог, јер муке не сматрам низашта.
Тада мучитељи стадоше железним ноктима стругати груди његове. Затим га главачке обесише, тело му за дрво клинцима приковаше, па му кожу с леђа одраше, бријачима му тело резаше, a no стомаку га чворноватим штапом дотле бише док му се стомак не раседе и сва му утроба испаде на земљу. А кад свети мученици видеше како му се просу утроба, они заплакаше. Мучитељ пак, угледавши мученике где плачу, повика на сав глас: Ето, побеђени сте! ето, изнемогосте! ето, плачете бојећи се мука! И шта вам још треба да бисте сазнали, да вас Христос не може избавити из наших руку? Вама сада не остаје ништа друго него да се поклоните боговима нашим. - Свети мученици одговорише: Зверу, а не човече! Ми нисмо побеђени, већ напротив, побеђујемо Исусом који нам помаже. А заплакасмо, не што се бојимо мука него из љубави према брату нашем кога ти нечовечно мучиш. У души пак ми се радујемо видећи да је дивноме страдалцу венац већ готов.
Тада намесник нареди да их воде у тамницу. А Уар, висећи на дрвету и мучен, угледавши где оковане светитеље вуку у тамницу, повика: Учитељи моји, помолите се за мене последњи пут Христу, јер већ одлазим из тела; а вама благодарим што ме приведосте вечноме животу.
Пошто свети Уар би мучен око пет сати, он у тим мукама предаде чесну и свету душу своју у руке Господу.[3] А мучитељи, држећи да је он још жив, бијаху и мучаху мртво тело његово. Но затим приметивши да је већ умро, скидоше га са дрвета, и по наређењу намесника одвукоше изван града и бацише где лешеве животиња бацаху, да би га пси појели.
Једна пак побожна удовица по имену Клеопатра, родом из Палестине, којој муж војсковођа у Египту умре и која имађаше малога сина Јована, са тугом посматраше издалека страдање светога Уара. И када тело његово би бачено изван града, она ноћу са неколико слугу својих узе многонамучено тело светога Уара, однесе га кући својој, ископа гроб у спаваоници својој пред постељом својом, и тамо га положи.
Идућег дана намесник изведе из тамнице остале мученике. И пошто их је дуго мучио, он их посече мачем и баци изван града непогребене. Тела њихова, такође ноћу неки потајни хришћани узеше и погребоше. Клеопатра сваки дан паљаше свеће на гробу светог Уара и кађаше, почитујући га као свог великог заштитника и пред Богом посредника. А кад прође неколико година и гоњење спласну, Клеопатра намисли да се врати у своју постојбину. И дуго размишљаше на који би начин однела са собом мошти светога Уара. Најзад, спремивши скупоцен поклон, она се преко посредника обрати намеснику са оваквом молбом: Мој муж беше војсковођа, и умре овде на царској служби; он још није коначно сахрањен, јер је немогуће у туђини сахранити како доликује тако важног војсковођу; ја пак, оставши удовица у туђини, хоћу да се вратим у своје отачаство код својих рођака. Стога ми дозволи, господине мој, да са собом понесем остатке љубљеног мужа мог, те да их с почастима сахраним у отачаству мом, у гробници предака мојих, јер не желим да се и по смрти одвајам од њега.
Ова жена тако поступи зато, што би хришћани, дознавши да она односи из њиховог града мошти светог мученика, могли да је спрече у томе и да јој одузму драгоцено благо. Намесник, добивши поклон, изађе у сусрет њеној молби. Међутим она, уместо мужевљевих телесних остатака узе мошти светога Уара, и пренесе их као драгоценост из Египта у Палестину, и сахрани их поред својих предака у своме месту, званом Едра, у близини Тавора. И сваки дан она излажаше на гроб светог Уара, кађаше и свеће паљаше. А тамошњи хришћани, видећи то, стадоше с њом одлазити на гроб светог мученика и доносити своје болеснике, који молитвама светога Уара добијаху на гробу његовом исцељење. И разнесе се глас по свима околним местима, и сви хришћани с вером притицаху ка гробу његовом.
Клеопатра, видећи да се хришћани скупљаху на молитву код гроба светог мученика Уара, донесе одлуку да подигне храм у име његово. И стаде своју одлуку приводити у дело. У то време њен син Јован напуни седамнаест година, и Клеопатра се стараше да му осигура место у царској војсци;[4] и помоћу неких посредника она издејствова код цара почасну дужност у војсци за свога сина: он би примљен у војну службу и доби војнички појас, знак војног старешинства. у време када се отпоче зидање цркве у име светог Уара. А Клеопатра тада рече: Мој син неће ступити на службу у царској војсци док се не доврши зидање дома Божјег, јер хоћу да он заједно са мном понесе одар светог мученика, па после тога нека изврши царево наређење.
Када се заврши зидање храма, Клеопатра позва епископе, свештенике и монахе, и извадивши из гроба чесне мошти светог мученика, положи их на скупоцени одар, а преко моштију стави појас и војничко одело, које је имао обући њен син, да би се осветило од светих моштију. И она усрдно моли светог мученика, да буде помоћник њеноме сину, кога благословише сви присутни епископи и свештеници. А слеже се ту и огромно мноштво хришћана. И узевши одар са моштима, понесоше их у цркву; ношаше мошти и Клеопатра са сином. И пошто црква би освећена, положише мошти светитељеве под светим престолом, на коме се стаде вршити Божанствена литургија. А Клеопатра, припавши к моштима светога Уара, мољаше се говорећи: Молим ти се, страдалче Христов, измоли ми од Бога оно што ће бити угодно Њему и корисно мени и сину мом јединцу: јер се не усуђујем искати више него што сам Господ хоће; Он зна шта нам је потребно, и нека се извршује на нама Његова блага и савршена воља.
По окончању свете службе Клеопатра приреди богато угошћење присутнима, и сама са сином служаше своје госте за трпезом. А син њен, служећи госте, изненада се разболе, па оде и леже на постељу своју. Када се гости разиђоше, Клеопатра стаде звати свога сина да заједно с њом једе за трпезом од онога што је преостало, али Јован не могаше проговорити ни речи, сав горећи од ватре у грозници. Видевши да јој се син разболео, мајка рече: Тако ми Господа, нећу ништа у уста метнути, док не видим шта ће бити сину моме. - И устаде око сина свога, трудећи се на све могуће начине да му скине ватру; и срце јој се кидаше од бола за јединцем сином. Међутим младић у поноћи умре, оставивши своју матер у неутешном болу. Она горко плачући одјури у храм светога Уара, и павши пред гроб његов вапијаше: О, угодниче Божји! тако ли ми узвраћаш за толики труд мој око тебе? Такву ли помоћ указујеш мени, која сам мужа свог занемарила због тебе, и сву наду своју полагала на тебе? Уморио си сина мог јединца, погубио си наду моју, одузео си ми светлост очију мојих. Ко ће ме у старости гледати? Ко ће ми на самрти очи затворити? Ко ће тело моје сахранити? Боље да сам сама умрла, него да милог сина мог гледам мртва, као цвет који је пре времена увенуо. Стога, или ми врати сина мог, као некада Јелисеј Сунамићанки (ср. 4 Цар. 4, 36), или и мене одмах узми, јер не могу да живим од горке жалости моје.
Док она тако плакаше и кукаше крај гроба светитељева, њу силно преморену и веома уцвељену ухвати лак и кратак сан. И у сну њој се јави свети Уар, држећи за руку њеног сина: они обојица сијаху јаче од сунца и хаљине им беху беље од снега; опасани беху златним појасима, а на главама имађаху венце, неисказане лепоте. Угледавши их, блажена Клеопатра се баци к ногама њиховим, али је свети Уар подиже говорећи: О жено, зашто се жалиш на мене? Еда ли сам заборавио услуге које си ми учинила у Египту и за време пута? Или сматраш да нисам осећао када си узела тело моје усред лешева животињских и положила у спаваоници својој? Еда ли не пазим свагда на твоје молитве? и не молим ли се за тебе Богу? И пре свега ја умолих Бога за сроднике твоје, крај којих си ме положила у гробу, да им гресп буду отпуштени. Затим узех сина твог у војску Небе скога Цара. Ниси ли ме ти сама овде молила, да измолим теби од Бога што ће бити угодно Њему и корисно теби и сину твоме? И ја молих благога Бога, и Он по неисказаној благости Својој благоизволе примити сина твог у небеску војску Своју; и ето син твој, као што видиш, сада је један од оних што предстоје престолу Божију. Ако хоћеш, узми га натраг и пошљи на службу цару земноме и временоме, пошто нећеш да син твој служи Цару Небесноме и Вечноме.
Међутим младић загрли светог Уара и рече: He, господине мој! немој послушати мајку моју! не дај ме у свет, пун неправде и сваког безакоња, од кога се избавих твојим заузимањем; не лишавај ме, оче, заједнице са тобом и са светима. - Затим, обраћајући се мајци својој, рече: Што тако плачеш, мајко? Ја сам увршћен у војску Цара Христа, и дано ми је да са анђелима на небу предстојим Њему, а ти сада иштеш да ме из царства ринеш у убожјаштво.
Блажена Клеопатра, видећи да је син њен обучен у анђелски чин, рече: Узмите и мене са собом, да и ја будем са вама, - Но свети Уар јој рече: И овде, на земљи остајући, ти си са нама. Иди дакле сада с миром; а после извесног времена, када Господ нареди, доћи ћемо да те узмемо.
Рекавши то, они постадоше невидљиви. А она, дошавши себи, нађе срце своје препуно неисказане радости и весеља, и исприча о своме виђењу свештеницима. И заједно са њима чесно сахрани сина свога крај гроба светога Уара, не плачући више него веселећи се о Господу. После тога она раздаде своје имање невољнима; а сама, одрекавши се света, живљаше при цркви светога Уара, служећи Господу дан и ноћ у посту и молитвама. Сваке пак недеље њој се у време молитве јављаше свети Уар са њеним сином у великој слави. Пошто у таким подвизима проведе седам година, блажена Клеопатра се престави, угодивши Богу. Тело њено би положено у цркви светога Уара близу сина њена Јована, а света душа њена заједно са светим Уаром и Јованом у весељу предстоји на небесима Богу, коме слава кроза све векове. Амин.
Prijem 
Kalendar
