ИЗ ОХРИДСКОГ ПРОЛОГА
1. Св. муч. Сергије и Вакх. Ови свети и дивни мученици и јунаци вере Христове беху најпре први великаши на двору цара Максимијана. И сам их цар уважаваше много због храбрости, мудрости и верности. Али кад чу цар, да су ова два великаша његова хришћани, промени љубав своју према њима на гнев. И једном када беше велико жртвоприношење идолима цар позва Сергија и Вакха, да заједно с њима жртве принесу, али они отворено отказаше цару послушност у томе. Ван себе од јарости цар нареди, те свукоше с њих војничко одело, и прстење, и одликовања, и обукоше их у женске хаљине; још им метнуше гвоздене обруче о врат, и тако их вођаху улицама града Рима на подсмех свима и свакоме. По том их посла цар у Азију, своме намеснику Антиоху, на истјазање. А овај Антиох беше се и дигао до тога положаја помоћу Сергија и Вакха, који га у своје време препоручише цару. Када их Антиох поче саветовати, да се одрекну Христа, и да себе спасу бешчешћа мука и смрти, одговорише ови светитељи: „и чест и бешчешће, и живот и смрт — све је једно ономе ко иште царства небескога." Антиох баци Сергија у тамницу, и нареди прво да се мучи Вакх. Слуге се мењаху један за другим тукући Вакха светога, све док му цело тело не раздробише. Из раздробљеног и крвавог тела св. Вакха изађе душа његова света и на рукама ангелским оде Господу. Пострада св. Вакх у граду Варвалису. Тада Сергије свети би изведен, и обувен у гвоздене опанке, с начичканим ексерима, па тако отеран у град Росаф у Сирију, и тамо мачем посечен; и душа му оде у Рај, да тамо заједно са Вакхом, другом својим, приме венце славе бесмртне од Христа Цара к Господа свога. Пострадаше ови красни витези вере Христове око 303. г.
2. Св. муч. Полихроније. Родом из епархије Агатанидске, од сељачких родитеља. Као младић аргатоваше у винограду некога Цариграђанина. Но и као аргатин Полихроније се предаваше даноноћном подвигу поста и молитве. Видећи његов живот, ангелски по чистоти и уздржљивости, газда му се удиви и даде му много више новаца него што је зарадио. А св. Полихроније узе новац и сагради цркву. У време Никејског Сабора Полихроније беше чтец; и том приликом показа толику ревност у заступању Православља пред Аријанцима, да га посветише за свештеника. Доцније ови злобни јеретици из освете нападоше св. Полихронија у самој цркви и исекоше га на комаде. Тако пострада овај велики бранитељ истине и чистоте Православља, и прими венац славе од преславног Господа свога.
Царски људи, Сергије и Вакхо,
Слуге цара, ал' не земаљскога,
Но Исуса, цара бесмртнога,
Цар земаљски свецима се руга
Па им скиде појас са бедара,
Крепошћу их Господ опојаса;
Цар им скиде тогу великашку
У лепшу их Спаситељ обуче
У нетљену одежду бесмрћа;
Цар им узе прстен са деснице
А Господ их лепше прстенова,
Душе њихне за себе обручи.
Цар их изгна из двора својега
Бог их прими у небесне дворе
Земља мучи Христове витезе
Земља мучи а небо их блажи
Трулеж гони од себе чистоту,
Злоба гони од себе доброту,
Свети Вакхо и свети Сергије
Све земаљско земљи повратише,
Душе свете Богу предадоше;
Из земаљског царства изгнаници
Још и сад су земљи светилници
Муком својом злобу победише,
Смрћу за крст себе прославише,
Победници над мрачним силама
Пут к победи показују нама.
РАСУЂИВАЊЕ Виђење св. Андреје. Једанпут сеђаше Андреја свети са својим учеником Епифанијем и разговараше о спасењу душе. У том приближи се демон Епифани ју, и поче му правити некакве замке, да би му мисли одвео на другу страну, а Андреји се не смеде приближити. Тада навикну Андреја на њ гневно: „одлази одавде, нечиста непријазни!" А ђаво се трже натраг и одговори злобно: „ти си ми непријазан каква нема више у свему Цариграду!" Андреја га не хтеде одмах отерати, но пусти га да говори. И ђаво поче да прича: „осећам, да долази време, кад ће пропасти мој занат. У то време људи ће бити гори од мене као што ће и деца бити у лукавству гора од одраслих људи. И ја ћу онда почивати, и не ћу учити више људе ничему, пошто ће они сами од себе вршити у свему вољу моју". Упита га Андреј: „којим се гресима највише радује род ваш?" Одговори ђаво: „идолослужењу, клевети, злоби против ближњих, содомском греху, пијанству и среброљубљу, — овоме се ми највише радујемо." Још упита Андреја: „а како подносите, кад се неко, ко вам је прво служио одрече вас и ваших дела?" Одговори ђаво: „ти то боље од мене знаш; тешко подносимо, но тешимо се тиме, да ћемо га опет к себи повратити, јер многи, који су се нас одрекли и Богу се обратили, опет су се к кама повратили." Када зли дух изрече то, и још много другога, дуну на њега свети Андреја и он ишчезе.
СОЗЕРЦАЊЕ Да созерцавам правду цара Јосије и награду Божју (II Днев. 34), и то:
1. како цар Јосија истреби идоле и чињаше све што је право пред Господом;
2. како се благослов Божји изли нањ и народ њихов за време дугог царовања његовог.
БЕСЕДА о деци и њиховој похвали Господа
Из уста мале деце и која сисају
учинио си себи хвалу насупрот
непријатељима својим (Пс. 8, 2).
При свечаном уласку Господа Исуса у Јерусалим а по том и у самом храму викала су деца: Осана сину Давидову! Благословен који иде у име Господње (Мат. 21). Изгледа, да ништа није тако раздражило старешине Јеврејске као ова похвала Исуса од стране мале деце. Чујеш ли шта ови говоре? упиташе Га они злобно. А Господ им кротко одговори: да! зар нијесте никад читали: из уста мале дјеце и која сисају учинио си себи хвалу? Јасно је, дакле, као бели дан, да се ове пророчке речи Давидове односе на то чудо, које се догодило при уласку Господа Христа у Јерусалим, т.ј. на ову чудесну похвалу Господа од стране мале деце. Јасно је то из самог догађаја, јер како је пророковано, тако се буквално догодило. А јасно је и из тога, што се сам Господ при том догађају позива на оно пророчанство цара Давида. Да је то једно велико чудо, надахнуто Духом Божјим и произведено силом и вољом Божјом, у то не може бити сумње. Док кнежеви и књижевници и старци и свештеници нису могли да познаду Христа Господа, дотле су Га мала деца познала и објавила. Ваистину, ово је чудо, прво, јединствено у целом Старом и Новом Завету, а друго — чудо ако не веће није мање од чуда васкрсења мртвих. У осталом и при оном и при овом чуду дејствовала је иста сила Божја, исти Дух и исти Промисао Божји. А ту силу и величанство славе Божје пророк је хтео нарочито да истакне догађајем са малом децом, који догађај он ставља напоредо са дивљењем звезданој васиони, коју је та иста сила Божја саздала.
Осим тога треба у ту малу децу убројати и саме апостоле, и многе светитеље, испоснике, мученике за Христа и девице — хиљаде и хиљаде и хиљаде оних, који невино и простосрдачно признаше Христа Сином Божјим и Спаситељем својим, и пригрлише га љубављу срдачном, и страдања тешка за њега поднеше. Зашто баш из њихових уста учини Господ хвалу Себи, а не из уста самих великаша и философа и ритора? Због кротости узе оне, а због гордости одбаци ове. Гордељивци су највећи непријатељи Божји. Зато Христос чудесно отвори језик деци и простим рибарима и сељацима, да јављају истину насупрот непријатељима својим, тј. гордељивим а празним кнежевима и књижевницима Јеврејским.
О Господе Свесилни, Боже Свемогући, отвори и нама језик да и ми с вером јаком и радошћу детињском јављамо славу Твоју бесконачну. Теби слава и хвала вавек. Амин.
Архимандрит ЈУСТИН Поповић
ЖИТИЈА СВЕТИХ 7. ОКТОБАР
СТРАДАЊЕ СВЕТИХ МУЧЕНИКА СЕРГИЈА и ВАКХА СВЕТИ мученици Сергије и Вакх, пореклом Римљани, беху високи достојанственици и први међу великашима на двору цара Максимијана. Цар их много вољаше и уважаваше због њихове мудрости у саветима, храбрости у ратовима и верности у службама. И ретко је ко могао обратити се цару са каквом молбом осим преко ове двојице највернијих саветника; они беху у такој милости код цара као нико друга. Ипак они искаху милости не толико од цара земаљског колико од Цара Небеског: јер они вероваху у Господа нашег Исуса Христа, труђаху се ревносно да My угоде својим светим животом, и служаху My усрдно. Али из страха од цара они неко време скриваху своју веру у Христа, јер се Максимијан односио према хришћанима са неизмерном мржњом и неукротивом јарошћу. Ипак светлост вере Христове не остаде код њих дуго сакривена под поклопцем, већ се ускоро показа јавно свима. Јер неки, завидећи им на тако високом положају и царској љубави према њима, и желећи да навуку на њих цареву мржњу и гњев, доставише цару да су Сергије и Вакх хришћани, и одбијају да се поклоне боговима. Максимијан не хте веровати да су људи који уживају толику благонаклоност његову противни њему у поштовању богова. И стиђаше се цар да их упита о томе или прекори, још не знајући то са сигурношћу. Ипак он одлучи да то испита на следећи начин.
Једнога дана он приреди празник у част својих богова, и крену са свима кнезовима и великашима, са војницима и слугама, и са целокупном царском свитом у храм главног бога Зевса,[1] да му тамо принесе нарочите жртве. Притом он пажљиво посматраше да ли ће са њим ући у храм његове вољене велможе, Сергије и Вакх. Но када цар уђе у храм, слуге Христове остадоше и не уђоше са царем у одвратно идолиште, него зауставивши се подалеко они се мољаху истинитоме Богу да просвети слепило помрачених очију незнабожног народа тог и прослави у љима пресвето име своје. Међутим цар, видећи да Сергије и Вакх не уђоше са њим на светковину, посла слуге своје да их узму и силом доведу у храм Зевсов. А кад свете уведоше у богомрски скуп тај, цар Максимијан нареди им да се заједно с њим поклоне идолима, принесу жртву и окусе од идоложртвених приноса. Али Сергије и Вакх не хтедоше да изврше царево наређење, говорећи: Ми имамо Бога на небу, Бога нелажног, и не неосетљивог као што су неосетљиви ваши идоли, него истинитог и живог који сав свет држи у својој власти; ми се Њему клањамо. - И они стадоше изобличавати цара за његово зловерје што он част која приличи Богу одаје слепим, глувим и немим идолима, па и друге на то наводи.
Цар се наљути и нареди да им скину све одлике њиховог високог звања: војничке појасе, златне гривне, прстење и сву одећу, и да их на срамоту обуку у женске кошуље, и на вратове им метну железне обруче. И тако их вођаху по граду на смех и поругу, да би на тај начин тако славне и племените и знамените велможе римске биле исмејане и понижене од целог народа због поштовања Јединог истинитог Бога и ружења лажних незнабожачких богова, или боље рећи - самих демона, којима ове слуге Божије не хтедоше принети жртве, већ себе саме принеше на жртву Христу.
По завршеном приношењу поганих жртава цар Максимијан се врати у своје палате, и сажаливши се на Сергија и Вакха, пошто их много вољаше, он их дозва преда се и рече: Мили и верни пријатељи моји, зашто намислисте да разгневите велике богове, и да уцвелите мене цара свога, који сам толико милостив и наклоњен вама, и да наведете на себе толику поругу? Јер ја, иако вас веома волим, ипак не могу трпети исмевање богова мојих, и мораћу вас, и против своје воље, предати на поругу и :луке. Зато вас молим, пријатељи моји, оставите тог дрводељиног Сина, кога Јевреји као злочинца распеше на крсту са злочинцима; не заносите се хришћанским баснама и мађијама, него се обратите к великим боговима нашим, и ја ћу вас обасути великим почастима, и показаћу највећу благонаклоност своју према вама, и уживаћете љубав моју, и заједно са мном користићете сва блага царства мога.
Међутим Сергије и Вакх, не желећи да због љубави цареве отпадну од љубави Божије и да се због привремених блага лише вечних, много говораху насупрот цару. Пуни благодати Светога Духа, они неустрашиво и убедљиво обелодањиваху немоћ лажних богова, смело исповедаху силу и Божанство Исуса Христа, и саветоваху цару да и сам позна ову истину. Али злочестиви цар, чије срце беше тврдо и упорно, уши разума глуве, и очи душе слепе, не прими њихов добри савет и одбаци њихове мудре речи, и распали се још већим гњевом и јарошћу. Но због велике љубави своје према њима, не желећи их мучити сам, он их посла на Исток игемону[2] Антиоху. Овај Анхиох беше велики гонитељ и свиреп мучитељ хришћана. А тај Антиох беше постављен од цара за игемона на посредовање Сергија и Вакха код цара, и потом послан на Исток. Томе дакле Антиоху бише упућена ова два света исповедника. Цар то учини, да би се они уплашили Антиохове свирепости о којој се причало по целој царевини, и да би се у исто време постидели што су пали у руке некадањег слуге свог, те да се на тај начин из страха и стида одрекну Христа. А не одрекну ли се Христа, онда бар да не буду мучени и погубљени на цареве очи већ у далеким покрајинама.
И тако свете исповеднике у оковима поведоше из Рима. Пошто цео дан проведоше на путу, војници који их спровођаху зауставише се предвече у једној гостионици ради преноћишта. Ту у поноћи, када војници чврсто спаваху, Сергије и Вакх стадоше на молитву и свим срцем мољаху од Бога помоћи да јуначки поднесу све муке које им предстоје за свето Име Његово. Док се они тако мољаху, њима се јави Анђео Господњи обасјавајући их небеском светлошћу и крепећи их следећим речима: Слуге Христове, будите смели, и као добри војници борите се против ђавола, и ускоро ћете га победити. За ту своју борбу добићете победне венце од Христа Господа, који неће одступити од вас у страдањима вашим, пружајући вам помоћ своју све док ногама својим не згазите непријатеља. - Укрепивши их таким речима Анђео постаде невидљив. А Сергије и Вакх, испунивши се неисказаном радошћу, стадоше узносити хвалу Богу који благоволи посетити слуге своје појавом Анђела.
За време свога дугог путовања на далеки Исток свети мученици провођаху време у посту и молитвама и псалмима, те се на тај начин наоружаваху духовним оружјем против невидљивих духова зла. Пошто прођоше многе градове и земље, они најзад стигоше у Источне покрајине, у град звани Варвалисо,[3] где у то време борављаше игемон Антиох. Игемону војници предадоше послане сужње Сергија и Вакха, са царевом граматом овакве садржине:
"Максимијан, вечни цар, Антиоху, игемону Источних покрајина. Радуј се! Богови наши не допуштају ниједном човеку, а нарочито поборницима и слугама нашега царства, да буду непобожни и не учествују у приношењу жртава. Са тог разлога ми осудисмо Сергија и Вакха, следбенике безбожне вере хришћанске, сматрајући да они заслужују смртну казну. Али пошто су они недостојни да их сам цар истјазава, ми их шаљемо твојој доброти. Ако они, покајавши се, послушају нас и принесу боговима жртву, ти их удостој своје снисходљивости и ослободи их одређених им мука; при томе обећај им и нашу милост, јер ће и један и други бити враћени на свој пређашњи положај и биће обасути нашом благонаклоношћу више него раније. Ако се пак они не покоре и остану у безбожној вери, ти их подвргни заслуженим мукама, па их погуби мачем. Са надом у дуг живот, буди здрав".
Прочитавши ово царево писмо, Антиох нареди да Сергија и Вакха чувају под стражом до сутрадан. А сутрадан ушавши у претор,[4] Антиох седе на судијско место, и поставивши свете мученике пред собом стаде им овако говорити: Оци и добротвори моји, ви сте ми издејствовали овај чин и вашом заслугом уживам ову славу; - о, како се изменио ваш положај! Сада ја седим као судија, а ви, као оковани сужњи, стојите преда мном, - ви, пред којима сам ја некада стајао као слуга. Стога вас молим, немојте себи чинити такво зло, послушајте цара и принесите боговима жртву, па ћете поново добити свој пређашњи положај и поново бити окружени славом. А ако то не урадите, ја ћу вас, и против своје воље, предати на муке по царевом наређењу: јер и сами чусте шта ми цар наређује у своме писму. Зато, господо моја, будите милосрдни према себи и према мени, јер не бих желео да будем свирепи мучитељ мојих добротвора.
- Светитељи одговорише: Узалуд је жеља твоја да нас преластиш својим речима: јер и чест и бешчешће, и живот и смрт, све је једно онима који ишту небески живот: нама је Христос живот, а смрт Њега ради добитак.
И много друго изговорише свети Сергије и Вакх славећи Христа, а ружећи идоле и изобличавајући безбожје многобожаца. Антиох се на то разгневи и нареди да светог Сергија вргну у тамницу, а да Вакха обнаже, простру на земљу и без миилости бију. И свети Вакх би по целоме телу тако дуго бијен, да се многе слуге, заморени од бијења светитеља, мењаху. Од таквог бијења отпаде сво месо са костију светог мученика, утроба му се просу, и крв се његова проливаше као вода. У таквим мукама свети Вакх предаде свету душу своју у руке Господу. Мучитељ Антиох нареди да се тело мучениково извуче далеко изван града и баци зверовима и птицама да га поједу. Међутим Господ сачува кости његове: јер неки од хришћана, који су се из страха од идолопоклоника скривали изван града по пештерама и провалијама, изађоше ноћу из својих склоништа, узеше тело светога Вакха и чесно погребоше у једној од оних пештера у којима се сами кријаху.
Свети пак Сергије, седећи у тамници и чувши да је пријатељ његов скончао, ожалости се, и плачући због растанка с њим говораше: Авај мени, брате мој Вакхе, сада нам је немогуће да заједно певамо: Како је лепо и красно, кад браћа живе заједно! (Псал. 132, 1); оставио си ме сама. - Док свети Сергије тако туговаше, њему се наредне ноћи јави свети Вакх у светлости небеској, са лицем анђелским, у блиставој војничкој одећи, и утеши га јављајући му да им је на небу спремљена награда, и укрепи га на предстојећи му мученички подвиг, за који ће у Христа Господа добити велику милост и слободу. - Ово јављење светог Вакха испуни великом радошћу светог Сергија, и он у весељу срца певаше Богу.
Убрзо затим игемон намисли да отпутује у други град, звани Сура,[5] и нареди да са њим поведу и Сергија. И тамо, у граду Сури, седавши на судишту, игемон стаде овако говорити светом Сергију: Безбожни човек Вакх не хте да принесе боговима жртву, и радије пристаде принудном смрћу умрети него ли боговима поштовање одати, - и зато доби казну по делима својим. А ти, господине мој Сергије, зашто гураш себе у велику несрећу држећи се те безбожне обмане? Добротвору мој, не предај себе на мучење! Стидим се добара која си ми учинио, стидим и твоје честности: јер ти стојиш преда мном као осуђен, а ја седећи судим теби; и ја некада ништаван човек, твојим посредовањем код цара удостојих се високог звања, и сада сам изнад тебе; а ти, који си тако многим људима издејствовао код цара тако многа добра, сада сам себи желиш зла. Са тих разлога молим те: послушај мој савет, покори се царевом наређењу и принеси боговима жртву, па ћеш бити враћен у своје пређашње звање и удостојен пређашње славе.
Свети Сергије одговори: Привремена чест и слава су ништавне, а за привремено бешчешће добија се вечна слава; стога ништа не марим због овог земаљског бешчешћа, и не желим привремену чест, јер се надам да ћу од Христа мог бити удостојен истините и вечне чести у небеској слави. Ти спомињеш добра која сам ти учинио што сам ти код земаљског цара издејствовао овај велики чин; а сада ти говорим: послушај ме и, познавши истину, одреци се својих лажних богова, па се заједно са мном поклони Небескоме Богу и Цару векова, a ja ти ево обећавам да ћу ти код Њега издејствовати још већа блага него код Максимијана.
Тада Антиох, увидевши да га не може од Христа одвратити и царевој вољи приволети, рече: Ти ме, Сергије, примораваш да заборавим сва добра која си ми учивио, и да те предам на љуте муке. - Сергије одговори: Ради шта хоћеш; а мени помаже Христос који је рекао: He бојте се оних који убијају тело a душе не могу убити (Мт. 10, 28). Ето, и ти сада имаш власт над мојим телом, те га можеш ставити на муке, али над душом мојом немаш власти ни ти, ни отац твој - Сатана.
Разгневивши се Антиох рече: Видим да те дуготрпељивост моја чини дрским. - И нареди да му обују железне опанке, начичкане дугачким и оштрим ексерима, који пробише стопала светитељу. И заповеди мучитељ да тако обувена мученика гоне испред његових кочија, јер сам крену у град Тетрапиргију,[6] a из Тетрапиргије ваљало му је путовати у град Росафу.[7] Свети мученик трчаше испред кочија и певаше: Дуго чеках Господа, и саже се к мени, и услиши молитву моју, и извади ме из јаме страсти, и из глиба, и постави на камен ноге моје, и утврди стопе моје (Псал. 39, 2-3). А када дође у град Тетрапиргију, који беше удаљен двадесет километара од Суре, мученика поведоше у тамницу. На путу ка тамници мученик певаше: Који некада јећаху хлеб мој, подигоше на ме пету, и узама љутих мука разапеше замку ногама мојим; али Ти, Господе, похитај у помоћ мени, и спречи их, и избави од безбожника душу моју (ср. Псал. 40, 10). - Те ноћи, када се мученик у тамници мољаше, Анђео Господњи дође к њему и исцели му ноге.
Сутрадан Антиох нареди да светог Сергија изведу из тамнице, мислећи да од бола он не може ни крочити ногама. Међутим, када још издалека угледа мученика где иде као потпуно здрав човек и ни најмање не рамље, мучитељ се ужасну и рече: Заиста је овај човек мађионичар, јер како је могуће после толиких мука ићи не храмљући? А он ено, као да никада није пострадао ногама. Овде је посреди нека волшебна сила.
После тога Антиох нареди да мученику поново обуку оне исте опанке и да га тако воде испред њега све до Росафе, а од Суре до Росафе има седамдесет стадија. Тамо Антиох, севши на судишту, стаде приморавати светог Сергија да се поклони идолима. Али пошто га не могаше одвратити од Христове вере, он га осуди на смрт. Када мученика изведоше ван града на губилиште, он измоли време за молитву. И кад се мољаше, он чу глас с неба који га позиваше у вишња насеља; и с радошћу приклонивши под мач главу своју, он сконча. Тело пак његово хришћани погребоше на том истом месту.
После извесног времена хришћани града Суре договорише се да тајно узму из Росафе тело светог мученика Сергија и пренесу у свој град. А када се ноћу приближише гробу светог мученика, из гроба сукну огањ као стуб који досезаше до неба. Неки пак војници који обитаваху у Росафи, видећи у поноћи висок огњени стуб који осветљаваше сав град, појурише наоружани на то место, и затекоше грађане Суре престрављене појавом огњенога стуба. Но огњени стуб постепено нестаде, и грађани Сурски открише своју намеру, и схватише да свети мученик не жели оставити место где је крв своју пролио и душу своју за Христа положио. Провевши тамо неколико дана они на том месту подигоше дивну, високу камену гробницу. А када се света вера у Господа нашег Исуса Христа рашири, у граду Росафи би подигнута црква у име светог мученика Сергија. И петнаест епископа из околних градова сабравши се, свечано пренесоше у новоподигнуту цркву нетљене и миомирисне мошти светог мученика и одредише да се спомен његов празнује седмог октобра, у који дан и пострада. На обадва пак места: и у цркви код светих моштију мученика Сергија, и онде где он сконча и би најпре погребен, многи болесници и бесомучници добијаху исцељења.
Вреди споменути и то да сваке године на празник светог мученика дивље звери, као испуњавајући неки закон, излажаху из околних пустиња и сабираху се на оном месту где најпре беше погребен свети мученик. И за то време своју дивљу нарав измењиваху у јагњећу кротост: јер не нападаху никога ни од људи ни од стоке, већ кротко обишавши свето место поново одлажаху у своје пустиње. Тако Бог прослављаше угодника свог, да и зверовима внушаваше као људима да празнују свети спомен светог мученика. Његовим молитвама нека преблаги Бог укроти и јарост непријатеља наших, као некада јарост дивљих звери, у славу Своју занавек. Амин.
СПОМЕН СВЕТИХ МУЧЕНИКА ЈУЛИЈАНА и КЕСАРИЈА ЗА царовања римског ћесара Клаудија, који и своју мајку уби зато што беше хришћанка, и који од тада никаквог сажаљења и милости не имађаше за хришћане дође из Африке у град Таракину[8] блажени ђакон Кесарије. И видећи где идолима приносе жртве, он по пљува идоле и поразбија их. Због тога би бачен у тамницу, у којој проведе три дана без хране. Затим му везаше руке наопако, и војници га тераху испред кнежевих кочија све до Аполоновог храма. А када стигоше близу храма, свети мученик се помоли Богу, и тог часа храм се сруши до темеља и затрпа жреце и све који се налажаху у њему.
Видевши ово чудо, ипатик[9] Леонтије припаде к ногама светог мученика и поверова У Христа. Хришћански презвитер Јулијан крсти Леонтија јавно пред свима, и причести га Светим Тајнама. И Леонтије одмах предаде душу своју у руке Божије, на молитву светитеља, пошто сам Леонтије замоли светитеља да умре.
Видевши то, градоначелник Локсорије нареди да презвитера Јулијана и ђакона Кесарија зашију у две вреће и баце у море. Светитељи онда рекоше градоначелнику: Ми ћемо, Локсорије, бити бачени у море, а тебе ће ујести змија отровница, и ти ћеш у љутим мукама изригнути душу своју.
Тако стварно и би. Јер након два дана после потопљења светих мученика, када се Локсорије шеташе крај обале морске, нападе га једна огромна и страшна змија, обави се око њега, страховито му поломи све делове тела, па га остави бездахна и скоро потпуно мртва. Локсорије убрзо издахну у страшним мукама, и сав надуван лежаше, пружајући собом језовит призор за све пролазнике.
Међутим, по промислу Божјем, тела Светих мученика море избаци на обалу. О томе Божјим откровењем бише обавештена два благочестива хришћанина: свештеник Јевсевије и Филикс. Они онда са чешћу погребоше света тела њихова. Но син ипатика Леонтија одсече чеоне главе свештенику Јевсевију и Филиксу и баци их у реку. Тада презвитер Кварт из града Капуе,[10] руковођен Анђелом Божјим, оде и узе њихове свете мошти и погребе их на чесном месту.
СПОМЕН СВЕТОГ МУЧЕНИКА ПОЛИХРОНИЈА СВЕТИ Полихроније бејаше из краја Гамфанидског, у области Цариграда, син земљоделца Варданија. Отац га још као дете научи истинама вере Христове и читању светих књига, и да следује свему томе. Полихроније беше толико побожан и разуман и врлинјаст, да још као дете доби од Бога благодат чудотворства: јер молитвом својом Богу он учини те се отвори извор воде у близини њихове куће, пошто им вода бејаше далеко. Кад постаде пунолетан он оде у Цариград, и аргатоваше у винограду неког Цариграђанина. Но и као аргатин Полихроније се предаваше даноноћном подвигу поста и молитве; јео је у два три дана једанпут јео и пио мало воде. Видећи његов живот, ангелски по чистоти и уздржљивости, газда се дивљаше овом Божјем аргатину, и дирнут његовим врлинама даде му много више новаца него што је зарадио, и рече му: Иди у свој завичај, човече Божји, и моли се за мене.
Примивши новац слуга Христов Полихроније оде у свој завичај, и тим новцем сагради цркву. У време Никејског Сабора Полихроније беше чтец; и том приликом показа толику ревност у заступању Православља пред аријанцима, да га посветише за свештеника. Доцније ови злобни јеретици из освете нападоше светог Полихронија у самој цркви кад је служио свету литургију и исекоше га на комаде. Тако пострада овај велики бранитељ истине и чистоте Православља, и прими венац славе од преславног Господа свога.[11]
Prijem 
Kalendar
