ИЗ ОХРИДСКОГ ПРОЛОГА
1. Свешт. муч. Евтихије. Један од мањих апостола, родом из Севастопоља. Ученик и подражатељ апостола Јована Богослова и Павла. И ако није убројан у 70 апостола, ипак се назива апостолом због тога што је био ученик великих апостола, и што је у служби јеванђелској показао праву апостолску ревност. Посвећен за епископа - мисионера св. Евтихије путовао је много, имајући ангела за сапутника. У тамници примао је хлеб небески од ангела. Када му је тело било стругано зумбом железном, текла је из њега крв са необично благоуханим миром. Бацан у огањ и пред зверове, и најзад посечен мачем у Севастопољу.
2. Св. муч. Татион. Пореклом из Мантинеје близу Клавдиопоља у Витинији. Страдао у време Диоклецијана. После великих мучења жив зарит у земљу, и тако предао Богу душу своју свету.
3. Св. муч. Сира. Сродница св. Марије Голиндухе (в. 12. јула). Персијанка, из града Хирхаселевкоса, ћерка великог жреца огњепоклоничког. Васпитана у незнабоштву девица Сира сазнаде о Христу од неких убогих жена хришћанки, и њено младо срце распали се љубављу према Господу. При некој својој болести, а док још не беше крштена, потражи она праха из цркве од свештеника хришћанског, но свештеник је као некрштену одби. Тада она са великом вером дотаче се одежде свештеникове и оздрави. То чудесно исцелење још је више утврди у вери Христовој. Но њен бездушни отац предаде је љутим истјазањима, при којима она примаше охрабрења и утехе од небеских виђења. Насилно удављена конопом и утопљена у воду 558 год. у време персијског цара Хозроја I, а у својој 18 години живота. И тако ова света девица сконча славно свој земаљски пут и пресели се у небеска ангелска насеља.
4. Преп. Арсеније Комељски. Родом из Москве, од рода великашког. Као младић примио монаштво у обитељи св. Сергија Радонежског. Као узорит монах би изабран за игумана, но он жуђаше за молитвеном самоћом, и удаљи се у Комељску шуму, где се до смрти подвизавао борећи се храбро са великим искушењима демонским. Упокојио се у Господу 1550 год.
5. Св. Георгије Лимниот (Језерски) Исповедник. Велики подвижник Олимпијски. Пострадао у старости од 95 година у време иконоборства, 716 год.
Млада као роса но стара мудрошћу
И богата вером, надом и кротошћу,
Сира Персијанка, узорна Хришћанка,
Богу се мољаше ноћу пре уранка;
Молитвама Сира душу богаћаше.
Молитвама срце своје весељаше.
У мраку и тузи очевог огњишта,
У јаду и крви борбеног попришта.
Молитвама срце весељаше Сира,
Весела и пуна Христовога мира.
Против Сире беше царство и жречество,
А за Сиру Христос и чесно свештенство.
У тамници тамној, на молитви будној,
Сира се сијаше у светлости чудној.
То је светлост рајска, грехом потамњена,
Но Христовим Крстом верним повраћена.
Ко крст на се узме, ту светлост добија.
Од светлости душе и лице се сија:
Засија се Сира као звезда иста,
И кроз смрт похита у наручје Христа.
РАСУЂИВАЊЕ Ако упитате многе људе, зашто не иду у цркву на молитву, обично ће вам одговорити: немам времена, морам да радим! Погледајте те људе, који само раде и не иду у цркву уздајући се само у свој рад, и сравните их са онима који деле време на радина молитву, и брзо ћете се уверити, да су ови други и имућнији и, што је главно, задовољнији. Прича се за два суседа кројача, како су били неједнаки и по раду, и по молитви, и по имању и задовољству. Један од њих имао је велику породицу, а други је био самац. Онај први имао је обичај да свако јутро иде у цркву на молитву, а овај самац никад није ишао у цркву. Онај први не само да је мање радио, него је био и невештији мајстор од овог другог. И онај је имао свега задовољно, а овај је оскудевао. Упита овај онога, како то да он има свега, ма да ради мање одњега. А онај богомољац одговори, да он сваки дан иде у цркву, и уз пут налази изгубљено злато, па позове и свог суседа самца, да пође с њим на молитву, па ће делити нађено злато. И оба суседа почну редовно ићи у цркву, и убрзо се оба изједначе у обиљу и задовољству. Наравно, никакво злато нису они налазили на путу, али је благослов Божји умножавао обиље правим богомољцима. Онима који ишту најпре царства Божија и правде Његове, Бог додаје и умножава све остало, што им је нужно за телесни живот.
СОЗЕРЦАЊЕ Да созерцавам Провиђење Божје које чуваше Давида да не падне у руке Саулове (I Сам. 23), и то:
1. како Саул дође да опколи град Кеилу, у коме беше Давид, но Бог то откри Давиду те Давид пре побеже;
2. како Саул у Маони за мало не ухвати Давида, али му дође глас, да су Филистејци ударили на земљу;
3. како Господ вазда бди над праведником, и како Он омета планове неправедника.
БЕСЕДА о карактеру Христовом, како га прорече Исаија
Неће викати ни ружити: нити ће се
чути глас Његов по улицама; Трске
стучене не ће преломити и лана што се
дими не ће угасити, јављаће суд по
истини (Иса. 42, 2 - 3).
Ко имаше више права од Господа Сина Божјег да виче на земљи, у винограду Своме, на безаконике? Ко имаше више права да ружи грешнике, који наружише Бога и закон Божји? О кротости умилна, невиђена међу људима! О чиста водо планинска, која се с висине сливаш и ћутке переш нечистоћу насеља људских! Многи безбожници мисле, да би поверовали у Христа, кад би чули од Њега речи не благе него громовите. Но шта је боље, нека кажу безбожници, да ли речи громовите, са виком и хуком, које пролазе без дејства као дим теран ветром, или речи благе, које имају дејство грома? Може ли легион громова истерати легион ђавола из једног поседнутог човека? Та легион громова пукло је над Гадаром, но легион ђавола у лудом човеку нису то ни осетили. Ни на демоне Господ Исус не викаше, него им тихо рече, да изађу, и они послушно излажаху.
Није ствар, браћо, у вици и у критици, него у сили. Трске стучене не ће преломити и лана што се дими неће угасити. Ово се односи на Стари Завет, чији дух су Фарисеји били стукли сасвим и претрпали формалностима суботарским, и који се само још димио, али није давао светлост људима, због отупелог разума и окамењеног срца људи. Не ће Господ преломити стучену трску нити ће угасити сасвим притуљени огањ онога закона, кога је Он дао. Још се односи ово и на људе грешне. Људе, утучене грехом, не ће Он докончати, нити грешнике, у којима се светлост божанска претворила у дим, угасити, него ће трску исправити и огањ божански у људима распламсати. Јер због грешника је Он и дошао у свет. Јављаће суд лагано и кротко, али са силом, коју истина сама собом носи. Понашаће се благои кротко, и са сажаљењем и милошћу слично лекару - но далеко узвишеније и срдачније - него лекар кад уђе у кућу безумних.
О Господе кротки и тихи, испуни нас Твојом прекрасном кротошћу и тихошћу. Теби слава и хвала вавек. Амин.
Архимандрит ЈУСТИН Поповић
ЖИТИЈА СВЕТИХ 24. АВГУСТ
СПОМЕН СВЕТОГ СВЕШТЕНОМУЧЕНИКА ЕВТИХИЈА Свети Евтихије беше родом из града Севастопоља[1]. Чувши Еванђеље Христово, он остави своје родитеље и пријатеље и придружи се возљубљеном ученику Христовом, апостолу Јовану Богослову. Пратећи свуда светог апостола и подражавајући његов живот, свети Евтихије се научи од њега небеској мудрости, и поцрпе од њега, као од извора, благодат Божију. Напунивши се ревности апостолске, свети Евтихије јуначки искорењиваше заблуду идолопоклоничку. Исто тако сусревши светог апостола Павла, свети Евтихије следова њему као звезда сунцу и много се потруди с њим, проповедајући Еванђеље и јуначки подносећи све невоље. Зато се свети Евтихије сматра учеником обојице њих, и светог евангелиста Јована Богослова и светог апостола Павла.
Свети Евтихије је назван апостолом од мањих, иако се не налази у броју седамдесеторице апостола. А почаствован је називом апостола зато што се са најстаријим апостолима трудио у проповедању Еванђеља Христова, и што је од њих био посвећен за епископа ради служења речи и приношења бескрвне жртве, и што је прошао многе земље проповедајући Христа не само са њима него и сам. Уствари он није путовао сам, њему увек бејаше сапутник анђео Божји који му даваше снаге и унапред му казиваше све шта ће му се догодити. Овај апостол Христов свуда с трпљењем подношаше и тамничке окове и мучења, јуначки страдајући за Господа свога.
Једном када свети Евтихије беше дуго време морен глађу у тамници, њему би од Бога послан хлеб с неба, који му донесе невидљива рука. Овим хлебом он се толико окрепи, да ни за шта не сматраше муке на које га стављаху. Другом пак приликом, када он би наг обешен на мучилишту и струган зумбом, од чистог тела његовог истече крв са миомирисним миром и испуни ваздух дивним мирисом. А када потом свети апостол би бачен у распламтели огањ, изненада загрме с неба и паде велика киша са снегом, те угаси огањ, а светитељ остаде жив и неповређен од огња, славећи Бога. Затим свети Евтихије би предат зверовима да га поједу, али пред лицем његовим и зверови постадоше кротки као овце; а што је још чудесније: лав, пуштен на њега, проговори људским гласом, громко проповедајући величину Господа и Спаса нашега Исуса Христа, те запрепасти и престрави све који то гледаху. - Али, шта је ту чудновато? Онај који је у старини могао отворити уста Валамовој магарици да говори као човек,[2] зар није могао учинити да уста лавова проговоре на људски начин на изобличење и посрамљење незнабожаца а на прослављење свемогуће силе Своје? Један и исти Господ присуствовао је и чудодејствовао и овде и тамо
Што се тиче тога како је свети апостол Евтихије окончао свој подвиг, зна се да је свезан одведен из Ефеса у своју постојбину Севастопољ и онде скончао: света глава му би одсечена мачем,[3] коју Господ Исус увенча дивним венцем победе.
СТРАДАЊЕ СВЕТЕ МУЧЕНИЦЕ СИРЕ У време персијског цара Хозроја Старијег[4], у двадесет осмој години његовог царовања, појави се у Персији, као неки најчистији бисер у мору, света девојка Сира, која сијаше красотом вере хришћанске и прослави се великим страдалачким подвизима за Христа. Света Сира се роди у граду Хирхаселевкосу од родитеља незнабожаца. Отац јој беше идолски жрец, знаменит волхв; он дуго време бејаше судија и старешина друштва персијских волхвова и жречева; он одлично познаваше учење староставног архиволхва Зороастре[5], првог познаваоца астрологије[6] у Персији. Овај маг, отац свете девице Сире, силно ненавиђаше хришћане и веома страховаше да му кћер не упозна хришћанску веру и не створи познанство са хришћанским девојкама. Јер тада у Персији беше много хришћана, без обзира на то што су их угњетавали и гонили. Са тог разлога отац још као малу девојчицу даде Сиру после смрти њене матере у град Фарс, у коме цветаше наука мага чаробњаштво, некој својој сродници - жени чаробници, да је васпитава у њиховим незнабожачким обичајима.
Када девојчица поодрасте, она би обучена чаробњаштву и дата у погану жречевску службу, и беше посвећена да врши бесовима неке тајне жртве, које незнабошци називају "Јаст", и сматраху их за најчистија жртвоприношења.
Све ово говори се о девици Сири, да би се знало у каквом се она помрачењу и заблуди демонској налазила, и из какве је таме изишла на светлост истине и избегла ђаволске замке.
Када Сира достиже пунолетство и већ беше одлично изучила сву чаробњачку науку мага, и усрдно служаше поганим боговима персијским у чину жречице, по промислу Божјем она се упозна са неким сиромашним хришћанским женама и од њих први пут чу о Христу Господу, истинитом Богу. И стаде их усрдно распитивати о хришћанској вери, о њеним догматима, и о целокупном устројству и животу хришћанском. И све што чујаше од њих, она то процењиваше умом својим, упоређујући веру хришћанску са персијском, и виде да међу њима постоји велика разлика у свему. Јер све што сачињаваше персијску веру она поче сматрати лажним и одвратним, а што сачињаваше хришћанску веру - праведним и чистим. И она донесе у себи одлуку, да напусти персијеко незнабожје и приступи хришћанима. Желећи да се боље упозна са хришћанском побожношћу она поче тајно одлазити у хришћанску цркву, слушати црквено читање и појање и поуке, и пажљиво пратити стројно и побожно вршење црквених служби. Постепено она веома заволе хришћанску веру и целокупно устројство њено, и стаде опрезно подражавати живот хришћана пошћењем и умртвљавањем тела свога. Њој већ беше осамнаест година од рођења, и она је више од свега страховала да је не удаду, и на тај начин оптерете ум њен животним бригама. Због тога се није појављивала међу људима световним, нити се дружила са угледним и богатим девојкама персијским, него их се клонила, избегавајући њихово друштво и разговоре. Међутим са хришћанским девојкама и женама она се често тајно састајала и са њима разговарала о Христовом рођењу од Пречисте Дјеве, о свима Његовим чудесима, о Његовом добровољном страдању и смрти, о Његовом васкрсењу и вазнесењу са телом на небо, о будућем страшном суду, о награђивању праведника и о мукама грешника. Свему што је од хришћанских девојака слушала она је непоколебљиво веровала, све то у срцу исписивала, миљем душу натапала, и љубављу ка Христу Богу горела. Она се затварала у своју одају, читала хришћанске књиге, привикавала се на молитве и псалме, и молила се јединоме истинитоме хришћанскоме Богу, посипајући пепелом главу своју. Тако она проведе дуго време држећи тајно хришћанску веру, јер се бојала свога оца и осталих мага. Осим тога сматрала је да је довољно за спасење - тајно веровати у Христа, јер још није разумевала ону апостолску реч: Срцем се верује за правду, а устима исповеда за спасење (Рм. 10, 10).
Након доста дугог времена Сира паде у неку болест; али она не потражи лека у враџбинама, као што је то био обичај код незнабожаца, него се срцем својим обрати Господу. Болесна телом, она оде хришћанскоме храму и моли презвитера да јој да мало праха црквеног, верујући да ће од тог праха добити исцељење. Но презвитер је одби као незнабошкињу, рекавши: Какву заједницу имаш ти неверка са вернима, ти идолослужитељка са хришћанским храмом? - Но она се не наљути на то, свесна своје недостојности. Поћутавши мало, она се са вером дотаче свештеникове хаљине, као некада крвоточива жена хаљине Христове, и одмах се исцели од болести своје, и врати се кући својој здрава. Дивећи се свом таком брзом исцељењу, она говораше у себи: Када служитељи Христови имају такву силу, колико ли је тек сам Христос свемоћнији! - И силно жељаше да потпуно прими хришћанску веру, и размишљаше на који би начин добила свето крштење.
Завидљивац свему добром ђаво, приметивши у блаженој девојци Сири зачетке свете вере, одлучи да је омете у томе. Стога јој се јави ноћу с гњевом и стаде је грдити што је напустила отачке обичаје, и у болести тражила помоћи од хришћана, и дотакла се хаљине хришћанског свештеника. Блажена девица, схвативши да је то ђаволски привид, осени себе крсним знаком, као што беше научила од хришћана, клече на земљу и стаде читати деведесети псалам Давидов: "Који живи у заклону Вишњега, у сенци Свемогућега почива"..., и остале стихове до краја. Ђаво се изгуби за кратко време, али се поново јави девици пошто она заврши псалам, и опет јој с гњевом рече што и пре. Девица поново преклони колена пред Богом небеским и стаде читати исти псалам. Ђаво се опет изгуби на кратко време, па се поново врати и дрзну се рећи девици: Ја сам Бог који живи на висинама, под чијом се заштитом сви налазе; и ти треба да прибегнеш к мени а не ка хришћанима који те обмањују. - Сира по трећи пут преклони колена на молитву, усрдно се помоли Христу Богу да јој открије истину и одагна од ње сваку прелест. И тог часа силом Божјом би одагнан од ње кушач, но у њеном уму као траг ђаволске прелести остаде нека сумња. Али схвативши одмах да је та сумња по дејству ђавола, Сира се топлим срцем обрати Богу, кајући се са сузама и исповедајући своју немоћ.
Идуће ноћи света Сира би утешена од Бога виђењем у сну, које јој предсказиваше мучеништво. Виђење беше овакво: Изгледало јој је да она стоји на неком веома високом месту, изнад свештеника, и држи у својим рукама свети путир, пун Христове крви; овај путир она показиваше народу, при чему два ђакона, стојећи јој с једне и с друге стране кађаху.
Ово виђење означавало је да светитељка има испити чашу страдања за Христа на очи народа који ће то посматрати; веома високо место на коме је она стајала, означавало је високу част мучеништва која превазилази све чинове светих; а кађење је било знак, да ће њено страдање бити благопријатно Богу као жртва и кад, и да ће се тим страдањем умирисати сва Црква Христова.
После овог виђења света Сира поче проводити врло строг подвижнички живот о Богу. Ускоро браћа и сродници њени познаше да је она пришла хришћанској вери, јер видеше да се телом изменила и да јој је лице бледо од уздржања и поста, готово ни с ким не разговара, него се затвара у своју собу и проводи време у ћутању, и престала је приносити боговима жртве и присуствовати уобичајеним службама. Видећи то, они се веома ожалостише и молише маћеху да усаветује девицу да престане са таквим животом и не напушта служење отачким боговима, да не би осрамотила род њихов и навукла гњев царев на сав дом њихов.
Маћеха, потајно подучавана оним који у старини у обличју змије превари Еву у рају, приступи насамо блаженој девици Сири, па јој стаде радосна и весела лица причати о себи како је и она сама исте, хришћанске вере, али је тобож тајно држи и служи Христу. И саветоваше Сири да тајно не одступа од Христа, али да јавно врши уобичајену службу жречице идолима, да би сви, видећи је где служи боговима, престали мислити да је она хришћанка. - Радећи тако, говораше саблазнитељка, ти и Христа нећеш разгњевити, јер ће бити задовољан што Му тајно служиш, а и оца и браћу своју нећеш раздражити и, избећи ћеш љуте муке, које ти неминовно предстоје ако не послушаш мој савет. Помисли, како ћеш ти, млада девојка, немоћна телом, поднети батине, ране, кидање тела, печење на огњу, и остале муке? И бојати се треба да се ти, изнемогавши у мукама, и против своје воље јавно не одречеш Христа. А то би ти био већи и неопростиви грех. Стога ти је боље да тајно служиш Христу, а у јавности се претварати као да служиш боговима. И то ти се неће уписати у грех.
То и много друго слично томе говорећи девици Сири сваки дан, маћеха приволе срце њено на свој савет: јер зли разговори кваре добре обичаје, каже Свето Писмо (1 Кор. 15, 33). Али Господ не допусти да слушкиња Његова потоне у тој обмани као у некој бездни, него је поново поткрепи новим откривењима. Јер пошто минуше четири месеца и наста Велики Пост, Света Четрдесетница, девица Сира одлучи да је проведе у тајном пошћењу и подвижничким трудовима. И када се стаде постити, она у саном виђењу виде браћу своју утонуле у гној и муљ, и оца свог где лежи на неком гадном одру; а на другој страни она угледа дворац и одар висок и диван, који је сијао чудесном светлошћу; виде такође и мноштво светлих лица која је призиваху у тај дворац.
После тог виђења пробудивши се из сна она рано изјутра похита у хришћански храм, и дошавши к епископу Јовану исприча му подробно све о себи, како се исцели од болести своје додиром свештеничке хаљине и каква јој виђења беху од Господа, и мољаше епископа да је удостоји светог крштења. Епископ, чувши све што му Сира исприча, обрадова се духом због ње, јер виде да је Бог призива к спасењу. Али, узевши у обзир тадашње сурово време, он је не удостоји крштења, пошто је знао да је она високог рода, да јој је отац врло моћан, и да сви волсви на најотворенији начин мрзе хришћане. Он се бојао да крштењем ове девојке не разјари незнабошце, те да они не наговоре цара да дигне гоњење на Цркву Христову и они као крвожедни вуци распуде духовне овце Христове. Осим тога епископ се донекле бојао и за девојку, да се она, уплашивши се родитељског гњева и мучења, не одрекне Христа, и на тај начин буде осрамоћена благодат светог крштења. Зато епископ саветова Сири да најпре исповеди Христа пред својим оцем, браћом, рођацима и свима домаћима, па ако узмогне поднети страдања што је снађу од њих, онда би могла и до краја остати непоколебљива у исповедању имена Христова; и тада ће она бити удостојена светог крштења. Пошто даде Сири такав савет, епископ је отпусти с миром.
Девица Сира отиде од епископа веома тужна, јер не доби оно што је желела; и узруја се умом, јер се налажаше између љубави и страха: горећи љубављу према Христу и бојећи се мука. И заћута од страха.
Након неког времена блажена Сира имаде опет виђење у сну: виде анђела Божија који држаше у рукама гвозден штап, и удари је њиме говорећи: Где је твоје обећање, којим си обећала да верно служиш истинитоме Богу Христу и да за име Његово чврсто стојиш противу незнабожаца.
Пробудивши се из сна и тог виђења, Сиру обузе велики страх. А кад свану, маћеха је позва к себи, и нареди јој да као жречица принесе уобичајену јутарњу жртву боговима. А Сира, горећи већ ревношћу за Христа Бога, одлучи да јавно исповеди име Христово и да се пред свима одрекне чаробњаштва и идолослужења. Ипак у том тренутку она претворно послуша своју маћеху, узе жречевске справе за идолослужење по чину ђаволском, сагласно предању од Зороастре, и приђе к жртвенику. Но у то време она угледа себе обасјану неком божанском светлошћу; и укрепивши се у срцу свом, и одагнавши страх из душе своје, она пред очима свију разби те жречевске справе, пљуну на огањ који Персијанци сматрају божанством, растури га, претури жртвеник и громогласно узвикну: Хришћанка сам! Одричем се идола и свих поганих чаробњачких дела демонских! пљујем на лажне богове и на незнабожачке жртвенике, а верујем у јединог истинитог Бога хришћанског и идем ка храму хришћанском.
Чувши ово, браћа са маћехом и свима осталим укућанима ухватише Сиру, задржаше је и затворише у собу, да не би изашла; усто поставише и стражу, а отац се у то време не деси код куће. Међутим блажена девица стаде их молити да пошљу по њеног оца и позову га, да и пред њим исповеди име Христово, макар је он и на муке предао; јер она више није хтела да крије своју веру у Христа, него жељаше да је јавно покаже, не плашећи се никаквих мука.
Међутим у то време к блаженој Сири се стекоше њени сродници и познаници, и са сузама је саветоваху да се окани таквог подухвата, и да не ожалошћује оца и браћу, да не срамоти свој род, и да добровољно не предаје себе на љуте муке. Али она не хте ни да слуша њихове лукаве савете.
Када дође отац и угледа волшебни огањ њихов, који они сматраху за бога, растурен од стране његове кћери, претурен жртвеник, поломљене жречевске справе волшебне; и када чу кћер Сиру где громогласно слави име Христово, он се страховито разјари, па дохвати Сиру и бијаше је рукама својим без милости све док не малакса од умора. Затим је стаде са сузама саветовати и миловати, говорећи јој благо и с љубављу. Али ни најмање не успе. Потом је отац стављаше на многе муке, у окове окиваше, у мрачном месту затвараше, глађу и жеђу мораше, и многе убоје задаваше; понекад је сам, или преко рођака својих, благо мољаше да се обрати к отачким боговима и жречевској служби; али слушкиња Христова остајаше тврда као дијамант и непоколебљиви стуб у исповедању пресветог имена Господа Исуса Христа.
Када се Сирин отац убеди да се она вољом својом неизменљиво утврдила у хришћанској вери и да је немогуће одвратити је ма на који начин од хришћанства, он оде и обавести о свему Мавиптиса, који беше кнез старешина мага, волхвова, жречева. Мавиптис сазва све жречеве и волхве из суседних градова, заседе заједно с њима код храма њиховог бога огња и нареди да девицу Христову доведу пред њихов суд. Слеже се тамо и много народа, у коме и много хришћана, који дођоше да виде подвиг девице Сире, јер свима већ беше познато да се она обратила Хриету и да је много пострадала од свога оца. И стаде Мавиптис испитивати девицу због чега се она одрекла отачких богова и отачких предања, и примила другу веру. Девица на то одговори: Ниједан човек који има здрав разум неће се уподобити неразумним животињама које иду за онима што су их родили незнано куда, него иде путем који он нађе за најбољи; ниједан разуман човек неће поћи за оцима и праоцима својим, који га у заблуди својој вуку у погибао. Стога и ја, видећи да је хришћанска вера боља од отачког незнабожја, изабрах боље и одбацих горе.
Мавиптис с гњевом рече: Многе те муке очекују, девојко, ако нас не послушаш. - Сира, метнувши себи руку на врат, са великом слободом рече: Одсеци ми главу, то је у твојој власти; ово ти говорим једном за свагда. - Мавиптис је после тога питаше много пута, али му она више не одговараше, него читаше себи псалме Давидове које незнабошци не разумеваху. Најзад Мавиптис упита оне око њега: Шта она говори? - Али нико не знађаше шта она говори. Само један од присутних незнабожаца рече: Она чита хришћанске молитве.
Мавиптис одмах посла те позваше епископа хришћанског, да сазна од њега да ли девојка говори хришћанске речи. Епископ дође са страхом, бојећи се власти волхвова. Мученица погледа на њега, па видећи да се уплашио викну к њему говорећи: Не бој се, оче, већ се сети шта Свето Писмо каже: Говорах о откривењима Твојим пред царевима, и не стиђах се (Пс. 118, 46). И још: Не бојте се оних који убијају тело, а душе не могу убити (Мт. 10, 28).
Када епископ би упитан односно речи, говорених девицом, он потврди да су то заиста речи хршићанске. Разгневивши се на девицу, Мавиптис нареди да је бију по устима. После тога он је стаде обасипати ласкама, па јој потом прећаше мукама. Али све без успеха. И њега беше стид од хришћана који ту беху присутни и посматраху све. Онда Мавиптис нареди да за неко време девицу чувају у кући њенога оца, не желећи да брзо обавештава о девојци цара, да не би обешчестио чесни род њен. При томе Мавиптис даде савет Сирином оцу, да се постара да кћер своју више ласкама него претњама одврати од хришћанства.
И врати се мученица кући, радујући се и славећи Бога што се удостоји страдати за име Христово пред кнезом, судијама и целим народом. И док мученица беше држана у кући оца свога, Господ новим откривењима утешаваше и укрепљаваше слушкињу Своју, јер јој се често јављаху анђели и учаху је како ће одговарати пред незнабожним судијама. Некада јој се јављаше Мојсије, Илија, апостол Петар, и други светитељи. Међутим отац њен веома се стараше да је на све могуће начине одврати од Христа, али не узможе ни најмање поколебати њену непоколебљиву одлучност, па зато поново обавести о томе Мавиптиса и сав скуп волхвова.
У то време случајно допутова у тај град неки великаш, члан врховног царског савета, по имену Дар. Оба ова властодршца, Дар и Мавиптис, беху заједно и саслушаше оца који се жалио на своју кћер, и оптуживао хришћане како су се тобож сабрали против њега и хтели да га камењем убију. Велможа Дар посла к девици Сири неколико угледних људи да је питају, зашто је оставила волхвовску мудрост и жречевство и пришла хришћанској вери. При томе Дар нареди посланицима да девицу саветују благим речима, обећавајући јој царске дарове; а ако их не послуша, онда да јој саопште да је очекују љуте муке.
Када посланици дођоше к девици Сири и стадоше је распитивати, говорећи с њом благо и љупко, блажена девица одговори: Ја сам сама хтела да идем к ономе који вас посла, да му говорим о својој вери у Христа, али пошто сте ви дошли к мени, онда чујте речи моје: ја сам примила хришћанску веру зато што сам увидела да је права и истинита, пошто она признаје као Творца свега јединог Бога, свемоћног и бесмртног; чародејство пак ваше и служење идолима омрзла сам зато што ви признајете многе богове, али су они бездахни и немоћни. Реците ономе који вас је послао: пази да не изневериш своје обећање којим си ми обећао љуте муке, него ме стварно стави на муке, јер сам готова страдати и умрети за Христа, Бога мог.
Чувши овакав одговор девице Сире, велможа Дар се испуни гњева и нареди да девицу узму из очева дома, преведу у народну тамницу, и тамо оковану у ланце по рукама и ногама затворе у тесну и мрачну ћелију, и да јој не дају ни хлеба ни воде. И проведе света мученица три дана и три ноћи, не будући у стању помаћи се, једно због тешких гвоздених верига, а друго због тескобности ћелије.
Након три дана незнабошци изведоше свету мученицу из тамнице и упиташе је, да ли јој је доста казне и не жели ли да се обрати к отачким боговима и законима. Али она остаде непоколебљива у вери Христовој. Тада је незнабошци осудише, да је баце у неку дубоку јаму, мрачну, тињаву и смрдљиву, оковавши је претходно у тешке железне окове. И када мученицу метнуше у окове, и жељаху да окове клинцима закују, клинци не могаху никако ући у начињене рупе, иако се многи ковачи труђаху око тога. Тада мученица осени крсним знаком клинце и окове, и одмах се клинци добро укуцаше. Но непријатељи Христови, ослепљени злобом, не разумеше чудесну силу светога крста и свирепо оковаше свету мученицу савивши јој главу к ногама, па је тако бацише у јаму.
Међутим Господ Христос који не оставља оне који Га љубе, одмах посла утеху слушкињи Својој у тој јами: јер небеска светлост обасја је тамо, железни окови се раздрешише сами и спадоше с ње, смрад се претвори у миомир, и мученица беше у јами као у палати, радујући се и славећи Бога. Хришћани пак који бејаху у том граду, сабравши се са својим епископом у цркву, са сузама се мољаху Богу за мученицу Сиру да је укрепи храбро довршити подвиг свој. И проведе мученица у том рову петнаест дана, и нико не очекиваше да ће она остати тамо жива од великог смрада и глади, и од тежине окова што беху на њој. Међутим у то време завлада суша од дугог безкишја, и у народу се говораше да то гњев Божји кажњава све сушом и глађу због невино уморене девице Сире. И ропташе народ на жречеве и маге. Но након петнаест дана нечестиве судије дознадоше да је девица Сира жива у јами и да се раздрешила окова. То их веома запрепасти; и наредише да је преведу оданде опет у народну тамницу. И тек што мученица би изведена из јаме, тог часа проли се с неба силна киша на земљу, и обилно напоји земљу; и говораху у народу да Бог посла кишу земљи што је девица Сира изведена из јаме.
Господ даде слушкињи Својој Сири и дар чудотворства: да исцељује болести и да изгони ђаволе. И к светој мученици када бејаше у тамници долажаху многи ради исцељења; и добијаху исцељења од болести својих који год се само дотицаху хаљине њене или окова њених; а ђаволи не подношаху ни приближење к њој.
Након неког времена настаде празник, установљен у част светих мученика који раније пострадаше у Персији. Овај се празник славио једанпут годишње у цркви која се налажаше изван града. Света мученица Сира узажеле да буде тамо на свеноћном богослужењу. Тада неки богољубиви хришћанин даде стражарима злато и прими се јемства за мученицу, да је те ноћи пусте из тамнице, обећавајући им да ће је пред зору опет довести у тамницу. Пуштена из тамнице, света мученица се преобуче да је не би познали, оде у цркву, стаде у углу притвора и слушаше црквену службу. У том празничном скупу беше и нека бесомучна жена. Чим се ова жена приближи к светој девици, Сири, ђаво што беше у њој одмах повика громко да је мученица Сира дошла у цркву и изгони га. И када људи који се налажаху тамо стадоше тражити свету мученицу по цркви, она се одмах уклони оданде и оде у тамницу. - Тако се дакле ђаволи бојаху ње, да јој се нису могли ни приближити.
Једне пак од наредних ноћи света девица Сира би поново пуштена из тамнице, пошто стражари добише јемство и награду, те она отиде к епископу и доби од њега крштење у цркви која се налажаше у граду.
Prijem 
Kalendar
