ИЗ ОХРИДСКОГ ПРОЛОГА
1. Света мученица Агрипина. Агрипина света беше рођена и васпитана у Риму. Од самог детињства вежбала се да живи по јеванђелски, одгонећи од свога срца смрад страсти и налевајући срце своје благоухањем девичке чистоте, девствености и целомудрености. Обручена беше Христу Господу, и као невеста Христова пострада у време цара Валеријана. Претрпе бијење штаповима, све док јој кости скрушише. Ангел Божји јави јој се и укрепи је. При новим мукама предаде дух свој Богу. Њене другарице: Васа, Пауна и Агатоника пренеше мошти њене на острво Сицилију, и тамо их чесно сахранише. Ту се доцније подиже црква у име свете Агрипине. Он њених моштију биваху чудеса безбројна. Силом њених моштију чак и Агарјани беху враћени од града, где те мошти почиваху. Упокојила се и славом увенчала 275. године.
2. Свети мученици Евстохије, Гај и други с њима. Би Евстохије жрец идолски у време цара Максимијана, па видећи јунаштво хришћанских мученика, одбаци незнабоштво и крсти се. Крсти га сам епископ антиохијски Евдоксије. После тога Евстохије постепено преведе своју родбину у хришћанство. Његов сродник Гај крсти се заједно са три отрока: Провом, Лолијем и Урбаном. Сви ови, и још други уз њих, беху изведени пред суд, мучени и посечени због вере у Христа Господа у Листри. Душе њихове преселише се у бесмртно Царство Христово.
3. Спомен иконе Пресвете Богородице Владимирске. Када татарски цар Ахмет опколи Москву, кнез Јован Васиљевич пође с војском да брани град. Иако војска овога кнеза беше малобројна и слабија од војске татарске, ипак она изађе победоносна. Јер, наиђе одједном неописани страх на Татаре, те се смутише и разбегоше. Овај неочекивани успех приписивали су сви икони Пресвете Богородице, пред којом се народ мољаше за спас од Татара. Због тога је у Русији и одређен 23. јуни за спомен овога чуда.
4. Повест о покајању Теофила. Овај из зависти према епископу предаде душу ђаволу и одрече се написмено Христа и Богородице. Но потом Теофил се горко покаја, исплака опроштење од Свете Пречисте после четрдесетодневног поста и сузних молитава, прими натраг написану хартију, коју беше ђаволу дао, и јавно исповеди свој грех у цркви пред епископом и народом. И када му епископ изрече опроштај и причести га, Теофилу се засја лице као сунце. Ево примера како милостиви Бог не само прашта грехе правим покајницима, него их и у светитеље увршћује.
Агрипина, чистија од крина.
Обручница Божијега Cинa,
Светлија joj душа од пламена,
A тврђа joj вера од камена.
Под шибом сe Господу мољаше.
У ранама псалме псалмоваше,
Свим прашташе, све благосиљаше,
Ко стуб крвав на суду стајаше.
Кад joj кости беху сакрушене.
Ангел сиђе — ране залечене!
Нo кад нове муке налегоше,
Агритшу силе издадоше,
Агрипина дух Богу предаде,
Душа оде, a тело остаде.
Свете мошти свете Агрипине
Одбрана су земље Сицилије.
Лекарство су невољних и болних
A заштита од хорди убојних.
Молитвама свете Агрипине
Нека и нас многа беда мине.
РАСУЂИВАЊЕ Незлобиво трпљење — то је трпљење хришћанско; a трпљење c немоћном злобом не разликује се много од освете. Светитељи наши велики су у свакој добродетељи јеванђелској, но o како су велики и величанствени у незлобивом трвљењу! Ваљда нам се они чине у тој добродетељи највећи зато што смо ми у њој најмањи. Када оци пустињски беху једном окружили Јована Колова да чују поуку, добаци неки завидљивац: „Твој сусед, Јоване, пун је отрова!", на што незлобиви Јован одмах одврати: „To си ти рекао видећи само спољашњост, a шта ли би тек рекао, кад би видео унутрашњост?" A кад су св. Кипријана, еп. картагенског, извели на посечење, он нареди да после његове смрти даду џелату његовом за труд 25 златника.
СОЗЕРЦАЊЕ Да созерцавам чудесно исцељење Захаријино од немила (Лк. 1, 64) и то:
1. како Захарија онеми због неверовања ангелу Божјем,
2. како проговори чим испуни заповест ангелску (Лк. 1, 63),
3. како ће и од моје душе отпасти немило, чим почнем испуњавати заповести Божје, и како ће душа моја бити пуна словесности и мудрости по Богу.
БЕСЕДА о томе како не треба завидети грешницима
Не завиди злијем људима (Приче Сол. 24, 1)
Завиди ли ко губавоме? Не завиди. Зашто онда понеко завиди зломе, кад је зло већа болест од губе. Губа је болести тела, а зло је болест душе. Губав може бити унутра здрав, док је споља болестан; зао пак може бити споља здрав, али му је унутрашњост болесна. срце му је болесно. Већу цену има дрво споља болесно но са здравом срчиком, неголи дрво споља здраво но са трулом срчиком. Тако је и губа мање зло од зла, тј. од греха. Јер под злом Премудри је мислио на грех.
Завиди ли лекар болеснику? Не завиди. Ни праведник не завиди грешнику. Ако не знаш, да ли си праведан, испитај срце своје: да ли завидиш грешнику? Ако завидиш, онда ниси праведник; ако ли не завидиш — онда се радуј, праведниче Божји. Болесник болеснику може завидети; болесник здравом може завидети; али здрав болесноме не завиди. Ни праведан грешном не завиди. Лекар познаје смртоносну болест код свог болесника, и знајући, сажаљева га — а не завиди му. И праведник познаје болест греха, језовиту и смртоносну, па не завиди грешнику но сажаљева га.
О Господе добри и сажаљиви, искорени завист из срца наших и укорени љубав. Теби слава и хвала вавек. Амин.
Архимандрит ЈУСТИН Поповић
ЖИТИЈА СВЕТИХ 23. ЈУНИ
СПОМЕН СВЕТЕ МУЧЕНИЦЕ АГРИПИНЕ Света девојка Агрипина беше рођена и васпитана у Риму. Измалена она предаде себе Богу, и беше "Христов мирис међу онима који се спасавају" (2 Кор. 2, 15). Украсивши душу своју девственошћу и чистотом, она као миомирисан цвет умирисаваше срца верних и одгоњаше смрад страсти. Духовно обручивши себе Господу Христу, она као невеста Христова смело и јуначки похита на мучеништво, и из љубави према Женику свом Христу предаде себе на многе муке и страдања, у време цара Валеријана.[1] По телу је гвозденим штаповима тако жестоко бише, да јој кости поломише. Затим јој хаљине свукоше и у ланце је оковаше. Но анђео Господњи невидљивом руком раздреши је окова и укрепи је; и она, разрушивши свако безбожје у мукама предаде дух свој Богу.[2]
Њене другарице, слушкиње Христове: Васа, Паула и Агатоника, тајно узеше тело свете мученице и изиђоше с њим из Рима. Прелазећи из места у место, и после дуге пловидбе морем, оне стигоше на острво Сицилију, и тамо чесно сахранише свето тело. Чим се Сицилија удостоји примити чесне мошти свете мученице, одмах се ослободи таме и обмане демонске, и стадоше је штитити молитве свете Агрипине. Тако, када агарјани навалише на град, у коме беше црква свете мученице, и дрзнуше се тући га, са жељом да га изненада заузму, они претрпеше потпун пораз.
Од чесног гроба свете мученице сви болесници и прокажени, који са вером долажаху, добијаху исцељење од сваковрсних недуга светим молитвама свете мученице а благодаћу Христа Бога нашег.
СПОМЕН СВЕТИХ МУЧЕНИКА ЕВСТОХИЈА, ГАЈА И ДРУГИХ С ЊИМА Свети Евстохије и његов нећак Гај и његова деца: Лолија, Прова и Урбан, беху из града Усаде. Пострадаше 300. године, за царовања Максимијанова и управе обласног управитеља Агрипе. Евстохије најпре беше идолски жрец; затим, посматрајући јунаштво светих мученика хришћанских и њихова необична чудеса, он напусти идолопоклонство, оде у Антиохију и крсти се. Крсти га сам епископ Антиохијски Евдоксије. Евдоксије га произведе и за презвитера. После тога Евстохије оде у Листру Ликаонијску. Тамо нађе свог нећака Гаја са троје деце своје: Лолијом, Провом и Урбаном. Евстохије их научи вери Христовој, крсти њих и све сроднике своје.
Због тога их незнабошци изведоше на суд пред обласног управитеља. Овај захтеваше од њих да се одрекну Христа. Али они не хтедоше. Онда, по управитељевом наређењу, Евстохија обесише на дрво и силно га тукоше. Затим свету Лолију и брата јој Урбана ставише на муке, па им образе исекоше. А пошто Гај побожно покупи рукама својим њихову крв ради освећења, би страховито бијен по грудима и стомаку. Тада Евстохију би одсечена глава, и он прими венац мучеништва.
Неколико дана после тога Гај и Евстохијева деца бише везани за гвоздени точак и мучени. Али их Бог сачува неповређене, јер заустави точак и угаси огањ који је горео испод точка. Због тога им ошишаше главе и клинцима их прободоше; онда Прови и Лолији одсекоше дојке, а Урбана тукоше дрвеним мачевима. Но пошто се блажени мученици нипошто не хтедоше одрећи Христа него Га громко проповедаху и призиваху, то им напослетку одсекоше главе, и тако ови свети венценосци узиђоше на небо.
СПОМЕН СВЕТИХ МУЧЕНИКА УРБАНА, ЛОЛИЈЕ И ПРОВЕ[3] СПОМЕН ЧУДОТВОРНЕ ИКОНЕ ПРЕСВЕТЕ БОГОРОДИЦЕ "ВЛАДИМИРСКЕ" Године 1480. незнабожни цар татарски Ахмат са великом војском слеже се на реку Угру, да зарати са великим кнезом Јованом Васиљевичем.[4] Москви је претила опсада. Тада велики кнез, наоружавши се молитвом и благословом митрополита сверуског Геронтија,[5] и свога духовника Васијана, архиепископа ростовског,[6] изиђе против Татара ка реци Угри. Оба архијереја усрдно замолише великог кнеза да се јуначки бори са незнабошцима за православну веру. Дуго време војске стајаху једна према другој, не приступајући одлучујућој бици. Најзад, посредништвом Пресвете Богородице догоди се дивно чудо: страх одједном спопаде Татаре, и они, бојећи се један другог, разбегоше се никим не гоњени.
Тако свемилостиви Бог, ради молитава Пресвете Богородице, дарова хришћанима сјајну победу над непријатељима без проливања крви, поштедевши достојање Своје - град Москву и сву Русију. Кад се велики кнез Јован Васиљевич заједно са својим сином великим кнезом Јованом и са свом војском врати у Москву, сви се људи обрадоваше великом радошћу, славећи Бога и Пресвету Богородицу за славно избављење. Од тога доба у богоспасаваном граду Москви би установљен нови празник у част иконе Пресвете Богородице, зване Владимирска, пред којом се народ молио за спас од Татара. Тај празник се празнује 23. јуна, и врше се литије, у славу и благодарност Спаситељу целога света - Христу Богу нашем, и Његовој Пречистој Богоматери.
Ова света икона Пресвете Богородице, коју је по предању насликао Св. Апостол Лука, донета је из Цариграда у Русију, у Кијев, за време великог кнеза Јурија Владимировича Долгоруког (1144-1155. г.), а одатле је 1160. године пренета у град Владимир, због чега се и назива "Владимирска". Од 1395. године ова чудотворна икона Богородице налази се у Москви. Њен спомен празнује се још и 26. августа и 21. маја.
СПОМЕН ПРЕПОДОБНОГ ОЦА НАШЕГ ЈОСИФА У свету звао се Иларион; живео побожно. Године 1588. јуна 23. био удостојен чудесног виђења Владимирске иконе Богоматере у шуми, на 12 врста од града Вологде. Он се замонаши добивши име Јосиф, и на месту јављења иконе он основа Владимирски манастир, који би назван Заоникијевски. Препустивши другима управљање манастиром, преподобни Јосиф се предаде подвизима јуродства (= сулудости) Христа ради у току 25 година све до саме смрти своје, 1612. године. Свете мошти његове покоје се у његовом манастиру.
ПОВЕСТ О ПОКАЈАЊУ ТЕОФИЛА[7] На много времена до најезде Персијанаца[8] на Грчке земље, у другој Киликијској области, у граду Адани,[9] бејаше економ свете саборне архијерејске цркве тога града, по имену Теофил. Он вођаше врлински и свети живот, мудро и паметно управљаше црквеном имовином, и праведно по Богу обављаше све послове. Месном архијереју он беше као око које пази на све, и као десна рука која руководи свим. И архијереј га веома вољаше; но не само архијереј него и сав клир и сви житељи тога града, због велике врлинскости његове: јер он беше отац сирочади, хранитељ удовица, топло уточиште убогих, бранич онеправђених, помоћник беспомоћних; једном речју, не беше човека кога он не би утешио у невољи речју и делом. Због тога сви поштоваху Теофила као оца, љубљаху га као добротвора, и величаху га многим похвалама.
Када се по Божјој вољи епископ града Адане престави из овог временског живота, онда сви благочестиви житељи његови свакога звања, побуђени истинском хришћанском љубављу према Теофилу због великог добротворства његовог према свима, а притом знајући његов чист и беспрекоран живот, једнодушно га изабраше за свог епископа. Написавши извештај о том избору, они га по најугледнијим грађанима послаше митрополиту киликијском. Прочитавши извештај, митрополит одмах пристаде да потврди избор, јер и сам познаваше Теофила као човека врлинска и богоугодна, способна за управљање епархијом, искусна и опитна у свему. И нареди митрополит да Теофила позову к њему, да би га поставио за епископа Аданске цркве. Али Теофило, добивши и прочитавши митрополитово писмо, не хте отићи к њему, упорно одбијајући да прими епископски чин. А сав клир и сви грађани силним молбама наваљиваху на њега, молећи га са сузама да им буде епископ, али ништа не успеше. Тада они поново упутише митрополиту молбу, да им Теофила постави за епископа, иако он не пристаје.
Митрополит, најзад, посла к Теофилу своје властно наређење, те он, и против своје воље, дође к митрополиту. Митрополит га с радошћу и љубављу прими, и хтеде да га одмах посвети за епископа. Но Теофил паде лицем на земљу пред ногама архијеревим, и са сузама га мољаше да не ставља на њега такво бреме, и вапијући говораше: Ја знам грехе своје, и нисам достојан епископског чина. - И пошто дуго лежаше тако крај архијеревих ногу, плачући и преклињући да га пусти слободна, архијереј му даде рок од три дана да добро размисли о свему, па да пристане примити епископски чин, и на тај начин не пренебрегне молбе толиких људи који усрдно желе да га имају за свога пастира.
После три дана митрополит поново призва Теофила и стаде га саветовати и молити да се прими епископског чина. При томе митрополит хваљаше чистоту његова живота и искуство у управљању, и говораше да је достојан таквога чина. Но Теофил опет паде пред ноге светитељу, и ронећи силне сузе вапијаше: Нисам достојан епископства!
Видећи да Теофил остаје несавитљив, и упорно одбија и молбе и наредбе, митрополит га најзад препусти његовој сопственој вољи. А за епископа постави другог човека, кога знађаше да је достојан, и посла га у Адану, поверивши му и Теофила, да он и надаље обавља дужност економа.
Пошто нови епископ проведе неко време на свом престолу, а Теофил обављаше своју дужност економа, неки непријатељски расположени људи, подстицани сатанском завишћу, стадоше опадати Теофила код епископа, тајно га клеветајући и оптужујући за многе недоличне ствари. Спочетка епископ не поклањаше ни пажње ни вере њиховим клеветама, видећи да је Теофил у сваком погледу добар и беспрекоран. Али, пошто они дуго време не престајаху клеветати из зависти, скоро сваки дан гадно оптужујући Теофила, епископ стаде мало по мало обраћати пажњу на њихове речи, саслушавати њихове клевете и поклањати им вере. И после извесног времена епископ учини ово: уклони Теофила са економске службе, да више ничим не управља ни у архијерејском дому ни у црквеној имовини, него да живи код своје куће тихо, одмарајући се од трудова. Дужност економа епископ повери другоме.
Ослободивши се житејских брига и вреве, Теофило стаде живети служећи Богу јединоме. Али, ненавидник рода људског ђаво, не могући гледати богоугодан и безбрижни живот Теофилов, наоружа се против њега свим својим лукавствима, па га стаде смућивати и преко помисли и преко неких људи, говорећи му: Ето, епископ те је осрамотио, бацивши у заборав толике трудове твоје; он те је понизио, претпоставивши теби човека рђавог, неискусног, недостојног; он те је изложио на подсмех и поругу свима.
И стаде Теофил, спочетка по мало, обраћати пажњу на речи и помисли, подметане му од ђавола; а затим стаде све више и више и сам о томе размишљати и са пријатељима разговарати и жалити. Најзад га ђаволово лукавство доведе дотле, да он заборави на своје уобичајено уздање у Бога и поче изнемогавати од малодушности и неизмерне туге, и паде у очајање. Јер му је изгледало да му се сви подсмевају и ругају, и да га нико више не поштује. И он се поче стидети да излази из своје куће међу људе. Све то учини да се у срцу његовом разгоре неодољива жеља за пређашњом влашћу и управљањем црквеном имовином. И мишљаше о томе дан и ноћ, и смућиваше себе помислима, и премишљаше на који начин да поврати себи пређашње звање, да се непријатељи његови не би више радовали његовом унижењу.
Због такве његове жеље и небогоугодних мисли одступи од његова срца благодат Божја, без које он дође у крајње очајање и поче тражити помоћ у враџбинама и демонима. Он, који није хтео да се прими епископског чина, стаде сада чезнути за далеко мањом влашћу. Бог тако допусти зато што он беше пристао уз рђаве мисли и сатански савет.
У том граду живљаше неки Јеврејин, опак човек, чувен врачар, чаробњак и варалица. Он беше истински слуга ђаволов и многе одвођаше у погибао. К овоме, дакле, врачару упути се једне ноћи Теофил и, дошавши његовој кући, стаде лупати на капију. Чувши лупање, врач изиђе да види ко лупа; и, угледавши Теофила, запрепасти се, јер га је познавао. Запрепашћен, врач замоли Теофила да уђе у кућу његову. Када Теофил уђе, врач га упита: Шта је разлог, господине мој, те си се по ноћи намучио да дођеш к мени бедном и недостојном? - У одговор на то, Теофил припаде к ногама врачу и, молећи га, рече: Ако што можеш, помози ми, и не одбацуј ме у мојој великој тузи. - И исприча врачу све потанко, како га епископ ожалости одузевши му управљање, како га изложи на поругу људима, претпоставивши му рђавог, а њега удаљивши од службе. Теофил обећа врачу велику награду, ако му помогне и поврати му раније поштовање. На то му богомрски врач Јеврејин одговори: Господине мој, ни најмање не тугуј због тога, него се радостан и спокојан врати сада кући својој, па идуће ноћи у ово време опет дођи к мени, и ја ћу те одвести к моме господару, а он ће ти већ потпуно помоћи у свему. - Чувши ове речи од врача, бедни у то време Теофил се силно обрадова и врати се својој кући пун пагубне наде.
Када прође дан и поново се спусти ноћ, Теофил, по наређењу врача, оде к њему у поноћ. Врач га одведе на иподром, место на коме се приређују коњске трке, и рече: Ако угледаш какво виђење, или чујеш неки глас, ништа се не плаши и не осењуј себе крсним знаком, јер крст не помаже људима; то је достојна смеха обмана хришћанска.
Теофил пристаде на све и обећа врачу да неће ограђивати себе крсним знаком. Тада му врач одмах показа у виђењу мноштво неких необичних лица, украшених разним светлим одећама и са запаљеним свећама у рукама. А то беху ђаволи; они клицаху похвале своме кнезу - Сатани; кнез таме сеђаше усред њих у гордости и привидној слави. Тада кукавни врач јеврејски узе Теофила за руку, уведе га у тај пагубни скуп и приближи се с њим кнезу. И кнез таме упита врача: Зашто си тога човека довео к нама овде? - Господару мој, одговори богомрски Јеврејин, ја га доведох к теби, јер он, веома ожалошћен од свог епископа, иште помоћи од тебе. - Сатана на то рече: Како ја могу помоћи ономе који је слуга Бога свог? Ако пак он стварно хоће да постане мој слуга и да се уброји у моје слуге, онда ћу га ја тако помоћи, да ће он добити већу власт и част него што је имао раније, и биће моћнији од самог епископа.
Тада врач упита Теофила: Чујеш ли шта кнез говори? - Чујем, одговори Теофил, и све ћу учинити што ми он нареди. - Рекавши то, Теофил се одмах поклони Сатани и стаде му целивати ноге. Онда ђаво рече врачу: Нека се овај човек одрече тако званог Сина Маријиног; исто тако нека се одрече и Ње саме, пошто их силно мрзим. А то одрицање нека напише својом руком и преда мени. После тога нека иште од мене што хоће, и добиће. - Саслушавши то, Теофил му одговори: Све ћу извршити што ми наређујеш, господару мој, само да добијем оно што желим.
Када то чу лукави непријатељ рода људског, ђаво, рашири к њему своје демонске руке и, загрливши Теофила, стаде му гладити браду и љубити га, стављајући своја уста на његова уста. И рече Теофилу: Радуј се, мој искрени и верни пријатељу! - Тада несрећни Теофил, потврђујући своје пријатељство с ђаволом, одрече се Христа, Спаситеља нашег, и Његове Пречисте Богоматере. И написавши то своје одречење на хартији, коју врач унапред беше спремио, запечати је и предаде кнезу таме. После тога они се пријатељски загрлише, пољубише, па растадоше. Кнез таме са слугама својим постаде невидљив и удаљи се у своје обиталиште - ад; а Теофил и Јеврејин вратише се са иподрома, оба радујући се својој погибли.
Сутрадан, по Божјем распоређењу а не по ђавољем удешењу, епископ пробудивши се, раскаја се што је Теофила уклонио са дужности економа, и посла по њега, те га позва у архијерејски двор, и са великом чешћу уведе га у пређашњу дужност, и даде му врло велику власт над целокупном црквеном имовином и над свима пословима. Поред тога епископ у присуству клира и грађана измоли опроштај од Теофила, говорећи: Опрости ми, брате, опрости, јер сагреших теби што твоју светост лиших части и на твоје место поставих човека недостојна. Сада њега отпуштам, а тебе молим, да поново примиш управу над економијом.
Од тога времена Теофил опет стаде живети у својој пређашњој части и власти, и управљати свима економским пословима, поштован више него сви други. Њему указиваху велико поштовање и са страхом му се покораваху не само клирици и сви грађани, него га и сам епископ веома много уважаваше. А пређашњи непријатељи његови умукоше са стидом, и смирено се стараху да задобију његову наклоност. У то време и препредени врач Јеврејин често посећиваше Теофила, и говораше му: Видиш ли, господине, како ти ја и мој кнез помогосмо по твојој жељи, и како ти брзо указасмо помоћ. Теофил одговараше: Ваистину ми помогосте, и ја вам веома благодарим.
Провевши мало времена у таквом богоодступништву, Теофил се поче будити као из сна и долазити к себи, сазнавајући своју погибао. Саздатељ и Искупитељ наш, Христос Бог, који не жели смрти грешника него милостиво очекује њихово покајање, опомену се пређашњег Теофиловог врлинског живота и трудова, његових многобројних милосрдних дела, старања о ништима и удовицама, васпитавања сирочади, заступања за оне којима је неправда учињена, помагања свима којима је потребна помоћ, превелике милостивости његове, и сажали се на њега. И по неисказаној доброти Својој не презирући саздање Своје, јер нема греха који побеђује човекољубље Његово, Господ тајним и божанственим надахнућем Својим стави Теофилу мисао о покајању и обраћењу. И Теофило, освестивши се, стаде размишљати како је он учинио огромно и страшно зло, одрекавши се Христа Бога и Пречисте Богоматере ради временске и ништавне људске части. То му испуни душу великим болом, и он туговаше мишљу и кајаше се у себи, тешко уздишући из дубине срца, ударајући се у прса, плачући горко и ридајући.
У то време онај врач Јеврејин би ухваћен од управитеља те области и законитим судом осуђен на смрт за многобројна чародејства и враџбинска злодела; и доби заслужену према делима својим казну: он би жив спаљен. Теофил пак дан и ноћ плакаше и ридаше, скрушавајући се срцем; не окушаше ни храну ни пиће, нити с ким разговараше. Затворивши се насамо, он сетоваше и нарицаше, говорећи себи: Авај мени кукавном! авај мени пропалом! шта учиних? у какву погибао себе низринух? Куда ћу сада поћи, да добијем спасење? Коме ћу прибећи, да добијем помиловање? Христу ли Богу? Али ја се одрекох Њега. Богородици ли? Али ја се и Ње одрекох. Ја начиних себе слугом ђавола, и својеручном обавезом то потврдих. И ко може истргнути из његових руку моју обавезу? Ко ће ми помоћи и избавити ме од његове власти? Шта ми требаше да идем к оном поганом и богомрском врачу, да му се поверим, и да заједно с њим предам себе вечноме огњу? Какву корист добих од ове временске части? Шта је гордост и благостање овог ништавног света? Тешко мени, погибох кукавац! Тешко мени, залутах, и упадох у клопку, и не знам на који се начин могу избавити из ње! Тешко мени, одбацих вечну светлост, и сада сам усред таме! Не беше ли ми боље када ме уклонише са дужности економа? Не беше ли ми боље када живљах безбрижно и тихо? Зашто ми се прохте да душу своју бедну погрузим у пакао ради временског и сујетног поштовања од људи и ради ништавне славе? Сам сам ја крив за своју пропаст! сам сам ја убица свој! сам сам ја издајник своје бедне душе! Тешко мени, како настрадах! Тешко мени, како се преварих! Тешко мени, шта ћу да чиним? Тешко мени, шта ћу одговорити Богу у дан Суда, када се све открије и обелодани, када праведници буду овенчани, а ја кукавац осуђен заједно са Сатаном, коме предадох себе? Кога ћу онда умолити да ми помогне? Ко ће ме тада помиловати? Заиста нико. Тешко мојој кукавној и бедној души! Како предаде себе у ропство паклу? О душо, како уби себе? Како паде ужасним падом? Какви те валови утопише? Ка каквом ћеш пристаништу прибећи сада? Или каквом ћеш прибежишту кренути? Тешко мени, душо! тешко мени! шта те то снађе?
Тако ридајући дуго, и у очајању кидајући душу своју жалошћу и тугом, он се поче помало подизати ка нади у Божје милосрђе, и рече себи: Ја се одрекох Господа мог Исуса Христа, рођеног од Пречисте Дјеве Марије, и не смем прибећи к Њему. Но, иако се исто тако одрекох и Његове Богоматере која Га је родила, ипак ћу се обратити Њој, и свом душом и свим срцем припасти к милосрђу Њеном. Поћи ћу у свети храм Пречисте Богородице, пашћу пред иконом Њеном, и остаћу тамо молећи се Њој, и нећу изаћи из храма Њеног, док Је не умилостивим и не добијем преко Ње милост од Бога.
Но којим ћу устима, настави он, почети да се молим Њој, када сам се гадним устима мојим одрекао Ње? Како ћу почети исповест своју? Каквим ћу срцем, каквом савешћу и каквом надом покренути на молитву безбожни језик мој? Не знам, како ћу почети искати опроштај толиким гресима мојим? Бојим се да како не сиђе огањ с неба и спали мене кукавног, или да се не отвори земља и прогута ме живот и рине у бездан паклени. Но ипак, душо моја, не подај се сасвим очајању, него се прени, и постарај се да се избавиш од зла које је овладало тобом, прибегни к Матери Христовој и нећеш се посрамити.
У том граду, на једном усамљеном месту, бејаше једна црквица у име Пречисте Богородице, у којој се служба служила само празником. У тој цркви и хтело се Теофилу да се затвори ради молитве. Стога се он претходно ослободи од свих послова економских и одбаци све сметње и житејске бриге. Затим се затвори у тој цркви, - о чему нико није знао сем верног слуге његовог Евтихијана који и описа житије његово -, и павши пред чесном иконом Пречисте Богоматере стаде Јој се молити, горко плачући и ридајући. Четрдесет дана и четрдесет ноћи проведе Теофил у тој цркви, постећи се, исповедајући се, и молећи се дан и ноћ непрестано, и припадајући к икони Пресвете Богородице. А по истеку четрдесет дана, када се он мољаше у поноћи, јави му се Преблагословена Мати Господа нашег, која је ваистину спасење целоме свету, и уточиште роду људском, и једина нада наша после Господа, и рече му: О, човече! зашто ми тако бестидно досађујеш, вапијући к мени да ти помогнем? Та ти си се одрекао Сина мог и мене! Како ћу ја молити за тебе Сина и Бога мог, да опрости теби, слузи ђавола, који се предао себе ђаволу својеручно написаном обавезом? Каквим ћу очима погледати у пресветло лице Господње, када се будем хтела молити за тебе? Но ни ја не могу трпети бешчешће које се наноси Сину мом и Богу. Ја могу, о човече! да опростим теби оно што си мени сагрешио, јер веома волим род хришћански, нарочито оне који са правом вером и топлом љубављу прибегавају к мени и моле се у мом храму: њих на све могуће начине помажем, примам их у свој загрљај и молитве њихове слушам. Али не могу ни да гледам ни да слушам увреде и срамоте које наносите Сину мом, распињући Га по други пут гресима вашим. Таквима су потребни многи трудови и подвизи и сакрушење срца, да би узмогли умолити Његово милосрђе. Јер, ма да је Он веома милосрдан, ипак је Он и праведни Судија, и страшни одмаздитељ, који свакоме даје по делима његовим.
Силно обрадован виђењем Пресвете Богородице, Теофил се мало ослободи и стаде Јој говорити: О, Владичице моја преблагословена! Заштитнице рода људског! Уточиште и спасење оних који прибегавају к Теби! Знам, ваистину знам, како страшно сагреших и прогневих Тебе и Бога рођеног од Тебе. Али видим многе примере оних који пре мене прогневише Сина Твог и Бога нашег, којима би дат опроштај грехова њихових ради покајања њиховог и исповести. Када не би било покајања, како би онда Син Твој поштедео Ниневљане? (Јона, гл. 2-3). Када не би било покајања, како би онда сачувао блудницу Раву? (Ис. Нав. 6, 24). Када не би било покајања, како би онда не само добио опроштај, него и поново примио пророчки дар Давид, који је био пао у прељубочинство и убиство после добијања пророчког дара? (2 Цар. гл. 11). Када не би било покајања, како би онда после великог пада свог не само добио опроштај него се и велике части удостојио, бивши постављен за пастира словесних оваца Христових, свети врховни апостол Петар, стуб Цркве, који је добио кључеве Царства небеског, а био се одрекао Господа не једанпут, ни двапут, већ трипут, и затим плакао горко? (Јн. 21, 15-17; Мт. 16, 19; Лк. 22, 56-62). Када не би било покајања, како би онда Господ начинио апостолом пљачкаша - цариника? (Мт. 9, 9). Када не би било покајања, како би онда свети Павле од гонитеља постао изабрани сасуд Христов? (Д. А. 9, 1-20). Када не би било покајања, како би онда Господ примио Закхеја, старешину цариника? (Лк. 19, 1-10). Када не би било покајања, како би онда постао мио Оцу блудни син који се вратио Оцу? (Лк. 15, 11-32). Када не би било покајања, како би онда добила опроштај многим гресима својим блудница која је плакала крај ногу Христових? (Лк. 7, 36-50). Када не би било покајања, како би онда рај био отворен разбојнику? (Лк. 23, 39-43). Када не би било покајања, како би онда апостол наредио да приме коринтског грешника? (1 Кор. 5; 2 Кор. 2, 1-8). Када не би било покајања, како би онда могао не само добити опроштај толиким злим делима својим него се и мученичког венца удостојити волх Кипријан, који се сав беше обукао у ђавола и бременитим женама распараше утробе ради својих враџбина, а који затим би чесном Јустином обраћен ка Христу.[10] Имајући, дакле, толике и такве примере покајања, и посматрајући безмерно милосрђе Божје које је примило те покајнике, и ја се грешник усудих да с покајањем прибегнем к Твоме милосрђу, свемилостива Владичице! Пружи ми руку помоћи, и измоли у Сина Твог и Бога нашег опроштај тешким гресима мојим.
Када Теофил изговори то, Пречиста Дјева Богородица, која је заиста уточиште грешнима, нада безнадежнима, и брза помоћ онима који се моле Њој, рече Теофилу: Исповеди, о човече, да је рођени мноме Син мој, кога си се ти одрекао, ваистину Син Бога живога, који ће доћи да суди живима и мртвима; - и ја ћу Га онда умолити за тебе, и Он ће примити твоје покајање. Теофил одговори: О, преблагословена Владичице! како ћу се ја недостојни и бедни дрзнути да отворим своја погана и нечиста уста, којима се ја, ради ситне и ништавне ствари, одрекох Сина Твог и Бога мог, и крста светог који беше заштитник душе моје, па и светог крштења, и то потврдих својеручном писменом обавезом коју предадох ђаволу. - На то Пречиста Богородица рече: Ти само исповеди, и не сумњај у Његово милосрђе, јер је Он милосрдан и човекољубив, и прима сузе истински кајућих се. Ради тога Он - Бог постаде човек, благоизволевши примити тело од мене, да спасе род људски.
Тада Теофил са стидом и страхом, са смирењем и скрушењем срца отвори уста своја и громко узвикну: Верујем, исповедам и славим једног од Тројице, Господа нашег Исуса Христа, Сина Бога живога, који је пре векова неизразиво рођен од Оца, а који је у последње време сишао с неба и оваплотио се ради спасења нашег од Духа Светога и од Тебе, Пресвете Дјеве Марије, истините Богородице. Савршени Бог и савршени човек, Он изволе добровољно пострадати за грехе наше раширивши пречисте руке Своје на животворном дрвету крста: пастир добри, Он душу Своју положи за овце, би погребен и васкрсе, и узиђе на небо са телом које прими од Тебе Пречисте Дјеве; и опет ће доћи на земљу са славом да суди живима и мртвима, и да свакоме да по делима његовим. Све ово исповедам срцем и устима и клањам се Њему, Богу моме. А Тебе молим, о Владичице! не згади се на мене одвратног, не пренебрегни мољење моје грешно, не остави мене кукавног, прелашћеног злобним врагом и ринутог у погибао, него умоли за мене Онога кога си родила, да ми опрости велике грехе моје и избави ме од погибли, да бих и ја са свима што су добили опроштај певао и прослављао неизмерно милосрђе Рођеног Тобом Бога нашег и Твоје, преблагословена Дјево!
Примивши од Теофила ове речи као неко задовољење, Пречиста Богородица, извор милосрђа, утеха плачућих, тражење пропалих, истинита и непрестана посредница наша пред Богом, и јемац спасења нашег, рече Теофилу: Верујући твоме покајању због крштења којим си се у Христа крстио, и имајући сажаљења према теби, јер веома састрадавам страдалницима, ја ћу приступити к Сину и Богу мом, и помолићу Му се да прими твоје покајање.
Рекавши то, Пречиста постаде невидљива, и дан већ поче свитати. О, како беше срећна за грешног Теофила ова ноћ, у којој се он удостоји таквог виђења Пречисте Богородице и тако опширног разговора с Њом!
После овог виђења добивши, како олакшање својој тузи тако и велику наду, Теофил проведе још три дана у плачу и молитви пред иконом Пречисте Богородице, гледајући на њу и припадајући к њој, и ударајући главом у земљу, и очекујући Бога да га спасе молитвама Богоматере. И по истеку три дана опет му се јави нада и уточиште наше - свебеспрекорна Мати Господња, радосна лица и светлих очију, и гледајући на њега рече му: Човече Божји! твоје покајање пријатно је милосрдном Владици Богу; Он мене ради услиши молитве твоје и прими сузе твоје. Стога пази и ти сам, да одсада сачуваш праву веру у Њега све до дана смрти своје. - Теофил Јој одговори: Заиста ћу сачувати, Владичице моја преблагословена, и нећу преступити заповест Твоју, јер после Бога Ти си мој заклон и заштита, и на Тебе полажем сву наду своју и све уздање своје. Знам ја, добро знам, премилостива Госпођо моја, да нема људима друге помоћи и друге заштите осим Тебе; и нико се не постиде од оних што се надају у Тебе, и нико не би остављен од оних што преко Тебе моле Бога. Зато и ја грешни молим Твоју неизмерну доброту која лечи немоћи наше: мени заблуделом и палом у дубину зала отвори двери Свога милосрђа, и нареди да ми се у руке да она моја проклета својеручно написана обавеза, коју обманут дадох Сатани. Јер ми то силно мучи душу, и не могу да се ослободим те страшне муке, док се та моја обавеза налази у рукама ђавола.
После ових Теофилових речи Пресвета Дјева постаде невидљива, а Теофил проведе још три дана у приљежној молитви, као и раније. Затим он, преморен од великог труда, заспа, и у саном виђењу угледа Пречисту Богоматер где му носи ону његову својеручно написану обавезу. Пробудивши се од радости, он не виде Пречисту Дјеву, а на својим грудима нађе своју обавезу читаву и запечаћену. Од радости и од ужаса он још јаче изнеможе телом и постаде као полумртав. Затим, дошавши к себи, о! како велику благодарност он узнесе милосрдном Владици Христу и милостивој Богоматери, својој помоћници и заштитници!
Сутрадан, у недељу, он оде у саборну цркву, у којој архијереј служаше свету Литургију. После прочитања светог Еванђеља он се приближи епископу када овај благосиљаше народ, и с плачем се баци пред ноге његове, молећи да буде саслушан, јер је хтео да гласно пред свима принесе покајничку исповест за дела своја. Онда он подробно исприча све што се беше догодило с њим: како га уклањање са дужности економа ожалости како из жалости пређе у очајање, и одрече се Христа Бога и Пречисте Богоматере, давши о томе Сатани својеручно написану обавезу; како потом постећи се, и молећи се, и плачући, виде Пречисту Богородицу, разговара с Њом, и доби опроштај грехова, и како му, најзад би враћена рукописна обавеза. Испричавши све то громко и потанко пред епископом и народом, Теофил предаде у руке епископу запечаћену обавезу, коју он беше дао Сатани против себе, и замоли епископа да се гласно прочита, да би сви сазнали његов грех и прославили Божје милосрђе, издејствовано Богородицом. Епископ распечати хартију и даде је ђакону. Ставши на амвон, ђакон је прочита. И сви се чуђаху таквом ужасном делу.
Prijem 
Kalendar
