ИЗ ОХРИДСКОГ ПРОЛОГА
1. Свештеномученик Тимотеј, епископ бруски. Због велике чистоте душевне Бог му дао дар чудотворства, те лечаше све болести и муке на људима. У време опаког цара Јулијана, који се одрече Христа, Тимотеј свети би бачен у тамницу. Верни га посећиваху и у тамници, да би чули мудру поуку од свога архипастира. Сазнавши за то, Јулијан нареди те му џелат одсече главу у тамници 362. године. Душа његова оде у Рај, а мошти осташе чудотворне да помажу људима и јављају силу Божију.
2. Свети мученик Александар и Антонина. Беху обоје из Александрије, Антонина чесна девица а Александар царски војник. Обоје хришћани. Прво Антонина би изведена на суд и на мучење. Па кад њу бацише у тамницу, Александар, по наређењу ангела Божјег, оде у тамницу (иако дотле непознат Антонини), огрну је својим војничким плаштом, рече јој да обори главу и да иде кроз стражаре пред вратима. Тако девица избегне, а војник остане у тамници. Тада изведоше Александра пред судију и почеше истјазавати због имена Христова. Чувши за то Антонина, сама се пријави судији, који их обоје поче стављати на разне муке. Одсече им руке, потом их бијаше по голом телу, а ране им паљаше свећама, и најзад баци у огањ, који беше наложен у једној рупи, и затрпа их земљом. Чесно пострадаше ради љубави Христове и преселише се у дворе Цара небескога 3. маја 313. године. Злобни судија, Фист, у часу смрти мученика, поста нем, и спопаде га дух бесни који га мучаше седам дана и најзад умори.
3. Свети Васијан, епископ лавдијски. Као незнабожац рођен у Сиракузи од незнабожних родитеља, угледних и богатих. Васпитан философијом у Риму. По својој топлој жељи крштен неким благочестивим старцем Гордијаном. То увреди родитеље његове, и да би избегао њихов гнев, по заповести светог Јована Богослова, који му се јави, оде у Равену и јави се епископу Урсу, своме рођаку. По упутству епископа Васијан се настани код цркве светог мученика Аполинарија ван града, и ту се дуго подвизаваше трудом, постом и молитвом. Када умре епископ у граду Лавдијском у Лигурији, Васијан би изабран, сходно неком откровењу у сну, иако он то не жељаше. Посвећен за архијереја Амросијем Миланским и Урсом Равенским. Имаше велику благодат исцељења; могаше и мртве васкрсавати. Био присутан последњим часовима светог Амвросија, и чуо из уста овога, како види Господа Исуса Христа. Поживео у труду и подвигу до дубоке старости, и у деведесетој години живота свога сконча и пресели се у Царство Божје, око 409. године. Његове свете мошти осташе чудотворне, да сведоче о сили Божјој и величини Божјег светитеља.
Васијан Свети Господа вољаше,
Васијан свети Господа мољаше,
Господ милостив, благодат му даде,
Васијан прозре шта све људи раде,
Како демони игру злу играју,
И како људе на зло навраћају.
Васијан једном чаршијом хођаше,
Трговца виде где лажно мераше,
A црни ђаво у кантару стоји,
Те криво мери и неправо броји,
Трговцу мило што све људе вара
И c мало робе чини много ћара!
Васијан свети ка дућану крочи:
Трговче, викну, та отвори очи!
O не радуј се због добитка, лака,
Отвори очи, погледај ортака! —
Утом трговцу отворише с' очи,
Ђавола смотри, и назад одскочи,
Испуњен страха, испуњен трепета,
Сва добит, виде, беше му проклета.
Зарида љуто, и пред свеца клече
Моли се за ме — Васијану рече.
Покај се, покај! — Васијан гa учи,
Да ти се душа вечно не узмучи,
Своме ортаку ђаво новце даје,
Али му душу тражи за уздарје.
РАСУЂИВАЊЕ Није свеједно јести оброк свој c благословом и јести га без благослова. Сваки оброк је трпеза Божја коју је сам Бог поставио за нас. Зато треба Богу, као домаћину, благодарити и његов благослов просити. Благословено јело је и слађе и ситије; док је неблагословено и неслатко и несито и — нездраво. Једном цар Теодосије Млађи изашао у шетњу у околину Цариграда, па видећи колибу неког монаха, сврати у њу. Упита старац цара, да ли жели што јести? „Хоћу," одговори цар. Старац изнесе пред цара хлеба, зејтина, соли и воде. Цар jeo и пио, па упитао монаха: „Знаш ли ти ко сам ја?" „Бог тебе зна!"' одговори монах. „Ја сам цар Теодосије." Монах се поклони цару ћутке. Рекне му цар: „Ја сам цар и од цара рођен, но веруј ми никад у животу нисам jeo тако слатко као данас у тебе." „А знаш ли ти због чега?" упита старац. „Због тога," продужи он, „што ми монаси свагда c молитвом и благословом припремамо храну, отуда и худа храна у нас се обраћа у слатку; у вас пак припремају храну c много труда, но благослов не траже (од Бога), отуда и укусна храна бива неукусном."
СОЗЕРЦАЊЕ Да созерцавам чудесно исцељење човека са сухом руком (Мат. 12, 10) и то:
1. како Господ рече сухоруком: пружи руку своју! пружи,
2. како су и моје руке сухе кад год не дајем милостињу. Господ ми непрестано говори: пружи руку своју!
БЕСЕДА о томе како грешника сналази оно чега се боји
Чега се боји безбожник, оно ће га снаћи; а што праведници желе, Бог ће им дати (Приче Сол. 10, 24)
Безбожник се боји скоропостижне смрти, лопов се боји обијача, убица се боји мача, гордељивац се боји срамоте, отмичар се боји глади, прождрљивац се боји болести, клеветник се боји суда истине. Оно чега се безбожник боји, оно ће га и снаћи.
Праведник жели чисту савест, праве мисли, мир, милосрђе, љубав, истину, правду, кротост. И Бог му то даје још док је овде на земљи. Праведник жели Царство Божје, жели Рај, жели друштво ангела и светитеља, жели гледање лица Божјег у животу бесмртном. И Бог му то све даје онда када га призове к Себи.
О како је праведан Господ према безбожницима, и како је преблаг Он према праведницима! Оно чега се безбожник боји, оно Господ отклања од њега. Чега се праведник боји? Само греха. И Бог отклања грех од праведника и управља ноге његове на пут добродетељи; и Бог чува праведника од злих духова, сејача греха, и благодаћу својом залева усев добродетељи у срцу његовом.
О Господе Свевидећи, сачувај нас од путова безбожничких, и од добити безбожничке, и од страха безбожничког! Помози нашем колебљивом срцу, да се утврди у жељи само онога што је Теби угодно. Јер оно што је Теби угодно, оно ће на крају победити и царовати, а све остало биће предано труљењу и забораву. Теби слава и хвала вавек. Амин.
Архимандрит ЈУСТИН Поповић
ЖИТИЈА СВЕТИХ 10. ЈУНИ
СПОМЕН СВЕТОГ СВЕШТЕНОМУЧЕНИКА ТИМОТЕЈА, епископа бруског У граду Брусу, на граници Витиније, Фригије и Мизије,[1] близу горе Олимпа,[2] свети Тимотеј беше епископ. Због чистоте и светости свога живота он доби од Бога дар чудотворства. Једном он уби огромног змаја, који се беше угнездио у једној пештери под кипарисом, и силна зла чинио стоци и људима. И то га уби на тај начин, што му у чељусти убаци покривач којим се на светом престолу покрива освећени хлеб. Другом приликом он исцели неког цара, по имену Арита, који је боловао од тешке смртоносне болести. Исто тако он не само исцели једну царицу која је била на самрти, него је и обрати од таме идолопоклонства ка светлости истините вере. Сем тога, дарованом му благодаћу он сваковрсне болести исцели, и силом Христовом многа чудеса сатвори, и учењем својим паству своју просвети, и мноштво неверних ка Христу обрати.
А када на римски престо ступи цар Јулијан,[3] који се одрече Христа и поклони идолима, па стаде жестоко гонити Цркву Божију, тада се свети Тимотеј нарочито труђаше у проповедању речи Божије, утврђујући верне у вери и изобличавајући незнабошце због њихових заблуда. Чувши за светитеља, незнабожни цар Јулијан нареди да га ухвате и приведу к њему, па га онда баци у тамницу. Окованом светитељу долажаху многи у тамницу, и он их учаше о Христу, истинитом Богу. Сазнавши за то, Јулијан запрети светитељу да више не учи о имену Исусовом. Но свети Тимотеј не послуша безбожног и безаконог цара, већ и даље неустрашиво чињаше оно што као епископ треба да чини: учаше народ. А када цар Јулијан понова сазнаде да свети Тимотеј без страха проповеда о Христу, разгневи се и посла џелата те светитељу одсече главу у тамници, 362. године. После блажене кончине свештеномученикове, верни узеше свето тело његово и чесно погребоше. Од његовог гроба даваху се многа чудесна исцељења од разних болести и недуга, у славу Христа Бога нашег.
СПОМЕН СВЕТИХ МУЧЕНИКА АЛЕКСАНДРА И АНТОНИНЕ За време једног гоњења на хришћане, када многи верни бише разним мукама уморени за Христа, би ухваћена и приведена свирепом обласном управитељу Фисту једна хришћанска девица, по имену Антонина, из града Кродамна. Због њеног побожног и врлинског живота Господ је удостоји мученичког подвига, да би посрамила и победила лукавог противника, ђавола.
Када девицу Антонину изведоше пред свирепог игемона Фиста, он је стаде саблажњавати многим лукавим речима, говорећи јој: Госпођо Антонина, ја хоћу тебе, честиту и целомудрену девицу, да поставим за свештеницу богиње Артемиде,[4] да ти дам многе поклоне и почасти, и да те учиним господарицом над свим мојим имањем. - На овај предлог Фистов света Антонина дуго време ништа не одговори, затим рече: Зашто ми обећаваш ништавне поклоне? Боље би ти било, Фисте, да ти сам постанеш заједничар мојих богатстава, да вером у Господа мог Исуса Христа добијеш ризницу вечних блага. - Не било тога што ти говориш, одврати Фист. Нека ме богови сачувају од тога, да поверујем у таквог бога, или боље рећи човека, који је био на крсту прикован и умртвљен. - На то света Антонина рече Фисту: Не тајим ни ја то, да Господ наш Исус Христос би прикован на крсту, умре и у гроб би положен; али и ово о Њему исповедам: Он васкрсе из мртвих у трећи дан, и сада седи с десне стране Бога Оца Свог, као што о томе пише у нашим Књигама: Рече Господ Господу моме: седи мени с десне стране, док положим непријатеље твоје за подножје ногама твојим (Пс. 109, 1 = Мт. 22, 44).
Празна су сва та твоја причања, рече Фист. Зашто ти радије не послушаш мене, па боговима нашим принесеш жртву, да би до миле воље уживала сва блага овога света? - Одговори света девица: Ја се нећу поклонити таквим бездахним боговима, јер су они демони, као што у закону Господа мог пише о томе: Сви су богови незнабожаца демони; а Господ је небеса створио (Пс. 95, 5). - Зар ти богове наше називаш демонима? повика Фист. - Да, тако их називам, одговори света девојка, јер никакве у њих нема силе, нити је икаква помоћ од њих; заиста, они нису богови него демони.
Ове речи свете Антонине веома разјарише Фиста и он нареди војницима да је силно бију по образима, да не би била тако дрска. Затим јој се понова обрати оваквим речима: Кунем се боговима, ако се не покориш царевом наређењу, ставићу те на најљуће муке, па ћу те онда послати у блудилиште, и тако ти приредити највећу срамоту. Зато ти дајем рок од три дана, да размислиш, да ли ћеш коначно одбити да извршиш што ти наређујем, или ћеш се покајати и принети боговима жртву. Јер многе присталице ваше вере спочетка су се држали као ти, али потом променише своје мишљење и поклонише се нашим боговима. - Тада света Антонина рече игемону: Чини шта хоћеш, безбожни мучитељу!
После тога света мученица би дата четворици војника под стражу, са којима она радосне душе и весела лица крену у тамницу. А игемон тајно дозва к себи старешину тамничке страже и нареди, да никакво зло не чине девојци, него да је ласкавим речима наговарају да се одрекне хришћанства и боговима принесе жртву; јер је, додаде Фист, тешко принудити хришћане да се одрекну своје вере.
Када старешина тамнички закључа свету девицу у тамницу, он дође к њој и стаде је овако саветовати: Свечесна девице Антонино, зашто си упорна? Због чега не промениш своје мишљење? Принеси жртву боговима нашим, да би се избавила од мучења која ти предстоје. - Али света мученица му ништа не одговораше, тако да се он веома зачуди и беше у недоумици зашто му не одговара. Света пак Антонина, преклањајући колена на земљу, дан и ноћ мољаше се Господу, проводећи без хране. А по истеку три дана, изненада настаде тако страховита грмљавина, да се тамнички катанци поломише, врата се сама отворише, а тамницу унутра обасја велика светлост, и дође глас с неба који овако говораше: Устани, Антонино; поткрепи се храном; узми хлеба и воде; буди храбра и ништа се не бој незнабожног управитеља Фиста, јер сам ја с тобом. - А света, завршивши своје молитве, изговори: Амин! Затим устаде, узе хлеба и воде, и прилеже да се мало одмори.
Сутрадан игемон седе на судишту, и рече: Доведите ми ону дрску жену, да сазнамо њене мисли. - Извршујући наређење, војници поведоше свету девицу. Идући ка судишту, она подиже очи своје к небу и рече: Благодарим Ти, Господе Боже мој, што вољу Своју испуњујеш на мени; молим Те, немој ме оставити све до саме смрти моје. - И одједном се чу с неба глас који говораше: Иди на пут свој неустрашиво, јер сам ја с тобом!
Када стигоше на судиште где заседаваше Фист, насмеја се света девојка Антонина. Угледавши је где се смеје, Фист је упита: Због чега се смејеш? - Света му одговори: Казаћу ти разлог: унапред видим да ће се престо на коме седиш убрзо срушити, и ти ћеш погинути. Ето због чега се насмејах теби. - Управитељ, видећи да му се Антонина девица потсмева, нареди да је бичевима бију. А она, подигавши к небу своје духовне очи, говораше: Благодарим Ти, Господе Боже мој, што си мене, бедну и грешну, удостојио да примим удео светих Твојих; а овог безаконика, крвопролићем окаљаног, низрини што пре на дно пакла, да би несрећник познао немоћ својих лажних богова, на које сву наду своју полаже.
Када крвожедни управитељ чу ове речи, он се још више разјари и рече војницима: Ова зла и одвратна жена не само богове наше хули, него и нас саме ружи, зато је одведите у блудилиште, да засити похоту своју.
Војници онда узеше свету девојку и одведоше у неку кућу. Оставши сама у једном одељењу, света Антонина се усрдно мољаше Богу. У то време анђео Господњи јави се једноме од војника игемонових, коме беше двадесет и три године и зваше се Александар, и рече му: Иди к управитељу и тражи од њега дозволу да уђеш код Антонине. А када уђеш код ње, ти је огрни својим плаштом, да је при њеном одласку из куће не би познао злобни управитељ.
Врли војник Христов оде к управитељу и рече му: Дозволи ми да уђем код Антонине, па ако је усаветујем, биће добро, а ако не, онда чини с њом што хоћеш. - Управитељ му дозволи да уђе, рекавши му: Чини са њом што ти је воља.
Ушавши у кућу у којој се налазила света девица, Александар паде пред ногама њеним, говорећи јој: Слушкињо Господња, девице Антонина, Господ ме посла к теби да ти јавим, да ће девство твоје, како ми Он рече, бити сачувано. - Света се уплаши. И одједном светлост велика обасја собу, и чу се глас који говораше: Не бој се, Антонина! Јер Онај који тебе позва на овај подвиг, будући жалостив и многомилостив, позива и овог Александра на исти мученички венац. Огрни се дакле његовим плаштом, па погнуте главе и прикривена лица изиђи одавде, да те управитељ не би познао. А ја ћу те тако чувати, да те управитељ неће познати.
Тада света Антонина узе плашт од Александра, огрну се њиме и главу своју покри, па, излазећи напоље из куће, учини знак руком према управитељу, као да му говори: чини с њом што хоћеш. - Тако света Христова девица, као срна избегнувши замке, оде својим путем радујући се своме избављењу. А управитељ, мислећи да то Александар изиђе из куће, посла к Антонини још четири војника рекавши им: Идите код ње и радите с њом што год хоћете, па пошто јој се наругате, ви је изведите напоље, да се сви смејемо њеној великој срамоти.
Војници уђоше да оскврне девицу, али њу не нађоше већ само Александра. Зачуђени, они га упиташе: А где је та жена? Што си ти сам? - Онда узеше Александра, одведоше га к управитељу, и рекоше му: Ми унутра нађосмо само овога, а девојке нема. - Исто тако зачуђен тиме, управитељ рече Александру: Бедниче и неваљалче, реци нам, како си се усудио да нас превариш? Где је она погана блудница? Ти си је обешчастио, па си је оденуо у свој плашт и пустио, желећи да је узмеш себи за жену. Али, то неће бити, јер ми нећеш умаћи из руку.
На све то Александар ништа не одговараше управитељу. За то време управитељ дуго размишљаше у себи, па онда нареди да Александа обесе о мучилишно дрво и немилосрдно бију. Док мученика тако бијаху, игемон понова упита Александра: Где је она гадна жена код које си ишао? - Александар опет ништа не одговараше, већ само гледаше к небу. И одједном би глас с неба који говораше игемону: Погани Фисте, зашто невиног човека мучиш? - Чувши овај глас, игемон престаде мучити светога, и нареди да га скину са мучилишног дрвета и одведу у тамницу, а да девицу Антонину траже свуда.
Пошто прође пет дана, управитељ Фист опет изведе Александра на суд преда се, и питаше га: Шта си намислио? Хоћеш ли принети боговима жртву или не? - Свети Александар му одговори: Та шта имам да размишљам, погани и свирепи мучитељу! - А где је жена код које си ишао? упита Фист. - Не знам где је, одговори Александар.
Док они тако разговараху, светој Антонини се јави сам Господ Христос и рече јој: Буди храбра и иди тамо где заседава неправедни и погани игемон. - Света Антонина оде, и ступивши неустрашиво пред игемона рече му: Безбожни и погани Фисте, кога тражиш, не мене ли? Ево ме пред тобом, да бих посрамила и уништила твоју силу.
Угледавши је, Фист се страховито разбесне и нареди војницима да је обесе о мучилишно дрво, па да је бију и питају: Јеси ли девојка или ниси? Силно бијена, она ни гласа не пусти од себе. А када је скидоше са дрвета, стаде је сам игемон питати, да ли је још девојка или није. Тада света мученица одговори: Бедни и свирепи мучитељу! Ми хришћани нисмо заробљени вашом поганом похотом, јер Господ и Бог наш милосрђем Својим и мене сачува невином. - Погледавши на њу са чуђењем, Фист рече: Ако си још девојка, онда приђи и заједно са Александром принеси боговима нашим жртву, па ћете остати читави. - На ово свети мученици Христови, Александар и девица Антонина, као једним устима одговорише игемону: Не постоје такве муке, бедни Фисте, које би нас могле принудити да се поклонимо вашим поганим боговима, који немају ни разума ни моћи.
После оваквог одговора светих мученика игемон нареди да им се одсеку руке. А свети, храбри и сјајни војници Христови, пруживши руке своје на одсечење, говораху: И раније ти стависмо до знања, кукавни и гадни мучитељу, да никаквим мукама не можеш победити побожни ум наш; чини дакле што хоћеш! - Војници исукаше мачеве и одсекоше светим мученицима руке. А они, као не осећајући бол, слављаху Господа и, обративши се затим к игемону, рекоше му: Најопакији и најгаднији игемоне! ми ни најмање не осећамо муке које нам наносиш. А Господ наш, чије смо ми слуге, ускоро ће те бацити у пакао огњени, где ћеш се вечито мучити у неизбеживим мукама.
Захваћен најстрашнијим бесом због оваквих изобличавања, игемон нареди да се ископа дубока јама, а да претходно обесе мученике и бију их све дотле док не осете болове од наношених им удараца. И још нареди да се јама напуни до врха дрвима и суварцима, па да се на тој ватри спале свети мученици. Међутим свети мученици, иако љуто бијени, не осећаху никакве болове, као да беху у туђим телима, већ узношаху хвалу Господу Христу. Видећи то, игемон нареди да им муке на муке домећу и да им буктињама ребра пале. Тада свети мученици Александар и Антонина повикаше громко ка игемону: Несрећни Фисте, ми трпимо ово из љубави према Господу нашем Исусу Христу, тврдо верујући да ћемо у будућем животу, после овог привременог живота, примити вечну награду у царству небеском. А тебе ће Господ и Бог наш погубити, зато што љуто мучиш невине слуге Његове.
А Фист, беснећи од гнева, нареди својим слугама: Запалите дрва у јами, да би што пре ово двоје били бачени у огањ. - Када војници испунише наређење, тада им свирепи мучитељ нареди да мученике обмажу смолом и баце у јаму која букти огњем. Пошто и то би учињено, игемон нареди још да се на дрва стави сува смола, да би мученици потпуно изгорели и кости им се у пепео претвориле. Напослетку нареди да се јама заспе земљом, рекавши: Да не би жене њихове покупиле и кости њихове, као што је то обичај код хришћана.
Наређење Фистово би извршено, и јама засута земљом. Онда се Фист врати кући својој, али не могаше окусити ни хране ни пића, и онеме. Јер нечисти дух, послат на њега од светих анђела, мучаше га у току седам дана. И после седмодневних тешких демонских мука, он горко изригну своју погану душу. Пошто он тако погибе, гоњење на хришћане престаде у тамошњим крајевима.
Блажени мученици Александар и Антонина пострадаше 313. године трећега маја, у суботу, у три сата по подне, прослављајући Господа нашег Исуса Христа, коме част и слава кроза све векове. Амин.
ЖИТИЈЕ СВЕТОГ ОЦА НАШЕГ ВАСИЈАНА, епископа лавдијског[5] Животе Светих који су, уз помоћ Божију, јуначки ратовали против телесних жеља, описивати сада и сећања на њих учинити незаборавним за потомство, од двоструке је користи. Прво, сећајући се јуначких подвига Светих, ми верујемо да се и Свети сећају нас пред Богом; друго, описујући подвиге врлинског живота Светих, ми побуђујемо и себе и друге на подражавање тих подвига. Имајући то у виду, и ми ћемо се постарати да укратко опишемо свети живот и подвиге светог Васијана, епископа Лавдијског и исповедника; уз помоћ овог угодника Божјег ми ћемо изложити његове подвиге, помоћу којих се он удостоји постати заједничар Царства небеског.
Овај блажени муж још у детињству свом беше старац, не по броју година него по памети и по добронаравију. Отац његов Сергије, поглавар Сиракуске области,[6] беше по вери незнабожац. Он посла сина свог у Рим да изучи световну философију, да би могао наследити оца на власти и бити искусан управитељ над грађанима. Од природе оштроуман и паметан, он се веома марљиво учаше и показиваше успех у учењу. У то време он сазнаде за име Христово и о животу хришћана, и обузе га неисказана жеља да од јелинске философије пређе хришћанској философији божанској. И стаде размишљати, коме од својих слугу, којима га беше поверио отац његов, да открије тајну свога срца.
А Господ, не желећи да војника Свога дуго држи удаљеног од војниковања које му предстоји, три пута обавештаваше у саном виђењу једног презвитера светог живота, по имену Гордијана, о младићу Васијану и о његовој жељи и намери. Пробудивши се од сна, презвитер стаде обилазити сва училишта по граду Риму, тражећи младића на кога му Господ указа у саном виђењу. Најзад, после дугих трагања, презвитер га, помоћју Божјом, пронађе и упита га, одакле је родом, ко су му родитељи, и због чега живи у Риму. Када Васијан исприча о себи подробно, презвитер се удиви његовим мудрим и речитим одговорима и познаде да је то младић кога он тражи. И загрливши га очински и целивавши, он га одведе своме дому и исприча му о виђењу које му би од Бога о њему. И обојица прославише Бога због тога. Онда Васијан припаде к ногама тог свештеног старца, молећи га свим срцем да га што пре начини хришћанином. Презвитер га најпре стаде поучавати истинама свете вере и објашњавати му тајне хришћанског закона. Слушајући то, јуноша се испуњаваше умилењем и разгореваше љубављу Христовом. Затим га презвитер огласи[7] и научи како се он има држати у време светог крштења. Од тога времена Васијан стаде често долазити код светог презвитера, само са својим најстаријим робом, који му беше у свему веран, и учаше се божанској философији хришћанској из богонадахнутих уста свога духовног учитеља.
Поставши оглашен, Васијан поче водити суров живот: пошћаше се и мољаше се често, и мало се сну предаваше, проводећи ноћно време или у молитви или у читању књига. Од приношене му хране он употребљаваше једну трећину, а две трећине раздаваше ништима.
Пошто прође доста времена, настаде најзад и час крштења Васијанова. Са верним робом својим Васијан оде у презвитеров дом, и тамо би извршено над њим свето крштење. Када Васијан, као што то бива при крштењу, уђе у свету купељ, он угледа младића изванредне лепоте који сијаше као сунце и прислуживаше при крштењу, држећи белу одећу у коју се новокрштени имао обући по изласку из купељи. Блажени Васијан се усуди да га упита: Ко си ти? О откуда си? - Младић одговори: Ја сам давно послан к теби с неба, да ти помажем у остварењу твоје свете намере и да одгоним од тебе све што смета твојој намери. - Рекавши то, младић постаде невидљив, а соба се испуни дивним мирисом који се осећао по сата, тако да сви присутни мишљаху да се налазе не на земљи него на небу.
После светог крштења Васијан стаде водити још строжији живот, умртвљујући своје младићко тело и потчињавајући га духу. А пазитељи и слуге, које поглавар Сергије беше одредио да му чувају сина као зеницу ока, не знајући Васијанову тајну,[8] веома се чуђаху што се Васијан одао тако необичном уздржању, врло мало једе и пије, проводи ноћи без сна, лице му је сувише бледо, тело изнурено пошћењем и бдењем. Видећи све то, они се са бригом питаху међу собом: Због чега господин наш тако изнурава себе? - А најстарији роб, најоданији светом Васијану, који је знао његову тајну, говораше им: Не чудите се томе, јер изучавање философије захтева такве прегаоце, који су одбацили све сласти и задовољавају се само оним што је неопходно за одржавање живота. Стога знајте, да је наш господин, желећи да изучи највишу философију, и наложио на себе такво уздржање и бдење.
Али слуге не беху задовољни тим одговором. При томе се они присећаху, да је Васијан, још као дете, прстом правио на песку знак крста или сламчице слагао у облику крста, због чега се његова дадиља често љутила на њега. И слуге, из дана у дан испитујући и мотрећи куда то господин њихов Васијан одлази, почеше најзад увиђати да је њихов господин примио хришћанску веру и живот. То их много узнемири, јер су се бојали гнева Васијановог оца, Сергија. И они се коначно уверише да је Васијан хришћанин из следећег случаја.
Једнога дана блажени младић, после свеноћног бдења и подвига, изнурен чврсто заспа. У време сна он устима изговараше речи молитве, призивајући Бога, Једног у Тројици, и молећи Га да га упути на пут ка слави, обећаној свима који Га љубе. И чу се глас одозго који говораше: Радуј се и весели се, верни војниче Христов Васијане, јер је молитва твоја примљена Богом и теби спремљено изванредно место на небу.
Чувши ово, слуге које беху код њега, коначно се уверише да је Васијан хришћанин. Зато они стадоше, један за другим, тајно бежати из Рима у Сиракузу к старом господину свом, поглавару Сергију, и саопштаваху му непријатну вест, да је његов син Васијан примио хришћанску веру. Будући идолопоклоником, Сергије се веома ожалости, и стаде размишљати како да сина свог одврати од хришћанства: да ли ласкама или претњама. Тако, постепено све слуге одбегоше тајно од Васијана из Рима; код њега остаде само један, најстарији верни слуга његов, који такође верова у Христа. И намераваше отац Васијанов да пошаље друге слуге, да узму Васијана из Рима и доведу га к њему.
У то време догоди се да свети Васијан у Риму једне ноћи у прве петлове[9] уђе у цркву светог евангелиста Јована Богослова. Ту, молећи се по обичају, он угледа чесног мужа, украшеног седином, који му рече: Знај, верни исповедничке Господњи, да је потребно да са верним слугом својим идеш одавде у град Равену, јер отац твој, који те родио телом, смера да омете спасење твоје; бежи одавде, да те он, и против твоје воље, не би скренуо с пута. Због тога милосрдни Бог, не остављајући слуге Своје, посла мене, апостола Свог, да те обавестим о томе, да те изасланици твога оца, нашавши те овде, не би спречили да побегнеш одавде.
Рекавши то, свети Јован Богослов отиде од Васијана. А блажени Васијан, веома обрадован јављењем светог апостола, сатвори многа метанија, молећи се Богу да га не остави. После молитве Васијан обавести свога слугу о ономе што виде и чу. И сутрадан они све своје ствари раздадоше невољнима; па узевши благослов од духовног оца свог Гордијана, они напустише Рим и кренуше у Равену. После путовања од неколико дана, свети Васијан угледа срну са два срнчета где силно бежи гоњена ловцима. И како већ беше заморена и изнемогла, а ловци се приближаваху, свети Васијан се сажали на њу и на пород њен, па јој довикну: У име Господа нашег Исуса Христа, наређујем ти, дођи к мени без страха! - Срна, као разумевши речи, одмах стаде, и без бојазни приђе к светитељу са срнчићима. Он је стаде гладити руком, као да су стари познаници, а она му лизаше ноге. Када пак ловци, који су гонили срну, дотрчаше, и угледаше где срна кротко стоји пред путником и он је глади, зачудише се веома, не схватајући како се дивља срна одједном промени у кротку. Притом један од ловаца, рђав и суров човек, рече својој дружини: Будале! што оклевамо и не узимамо свој лов?
Рекавши то, он стаде отимати срну из светитељевих руку. А свети Васијан му рече: Не ја, него Вишњи Бог ти наређује да никакво зло не учиниш овој дивљој животињи и њеним младунчићима. - Но ловац љутито и дрско одгурну руком Божјег угодника; и тог часа га због тако дрског поступка спопаде демон и стаде силно мучити. У мукама, ловац паде на земљу, вичући страшно, и пену бацајући, и кочећи се, и постаде као мртав. Остали ловци се препадоше и дрхтаху од страха, па припавши к ногама светитељу, стадоше га са сузама молити за опроштај, бојећи се да и њих не постигне слична казна. Он им нареди да се уклоне са тог места, па се сам крстолико распростре на земљи за молитву, и уперивши сав ум к Богу, стаде се молити говорећи: Боже, чудесни Творче свега, Боже милосрдни, Спаситељу палог рода људског, Ти се радујеш не пропасти мртвих него спасењу живих, - опрости овом јаднику што лежи, јер Ти у незнању сагреши и разгневи Твоју благост.
Пошто се таквим и многим другим дирљивим речима помоли Богу, светитељ устаде са молитве, приђе човеку лежећем на земљи, и ухвативши га за десну руку, рече демону што беше у њему: Ђаволе, Онај који те је с небеске висине стровалио у понор, Тај ти наређује да брзо напустиш лик Божји - овог човека, и да отидеш у припремљени ти тартар, где ћеш се мучити вавек.
Још светитељ не беше изговорио ове речи, враг рода људског већ изиђе из човека, кога до малочас тако љуто мучаше, да је овај био на самрти. А када ловац поче долазити к себи, ништа не виђаше очима и непомичан лежаше на земљи. Светитељ се онда понова помоли Богу, па осени крсним знаком очи ловцу, које се одмах отворише, и он стаде видети. Затим га свети Васијан целог огради крсним знаком и нареди му да устане. И устаде човек здрав, као да ништа није претрпео.
Остали ловци, који су подалеко стајали и са трепетом посматрали све то, приступише к светитељу и поклонише му се. А клањаше му се и исцељени човек, молећи опроштај и свесрдно благодарећи за исцељење. Затим се разиђоше сваки на своју страну: ловци одоше својим кућама, срна са срнчићима би пуштена у слободу, а сам свети Васијан са својим робом настави свој предузети пут.
Када стигоше у град Равену, Васијан се јави епископу тога града Урсу, који му беше рођак. Видевши свога рођака Васијана, епископ се веома обрадова, нарочито када сазнаде да у Христа верује и да је из љубави према Христу презрео све и дао се у странствовање. По Васијановој жељи епископ му додели за боравак особито спокојно место изван града, при цркви светог свештеномученика Аполинарија,[10] првог епископа града Равене, рукоположеног светим врховним апостолом Петром и пострадалог за Христа у време цара Веспазијана.[11] При тој цркви нађе се врло угодно место за светог Васијана: живећи у самоћи, он служаше Богу у посту и молитви, одрекавши се света и свега у свету. А Господ ускоро прослави слугу Свога: дарова му чудесну благодат, да молитвом исцељује болести телесне и да богонадахнутим поукама лечи недуге душевне. Зато га сви поштоваху, љубљаху и слављаху.
У то време дође од цара Валентијана[12] наређење управнику града Равене и свима грађанима: да предаду на смрт судију градског Витимнија. А то стога што Витимнија беху оклеветали пред царем, као да је учинио неке страшне злочине. Витимнија би окован и доведен на губилиште, где му се имала одсећи глава. На губилишту Витимније се сети светог Васијана, и рече у себи: Слуго Божји Васијане, благодаћу даном ти од Бога, буди ми сада помоћник! - На губилишту пак беше сам управник града и мноштво народа, желећи да виде Витимнијев крај. И када Витимније приклони главу на посечење, и џелат подиже обострано оштри мач да снажно удари њиме по врату Витимнија, одједном се мач истрже из његових руку и паде далеко. Но џелат понова дохвати мач и, држећи га обема рукама, још јаче него први пут замахну њиме да Витимнију одруби главу, но и овога пута мач му се отрже из руку и паде још даље. Бесан од гнева, џелат опет дохвати мач, али се и по трећи пут догоди исто. Сви беху запрепашћени овим чудом. Управник града, држећи да џелат штеди осуђеника што је примио неку награду од њега, удаљи овог џелата и нареди другоме џелату да одсече главу Витимнију. Али се и другоме џелату догоди то исто: три пута му је нека невидљива сила истрзала мач из руку, и одбацивала далеко.
Тада управник града, и веома зачуђен и веома уплашен, нареди да осуђеника одведу са губилишта, утолико пре што је и народ захтевао да Витимније буде пуштен, пошто га сила Божија штити од смрти. Витимнија метнуше у тамницу, и хитно послаше извештај цару да осуђеника нису могли два џелата да посеку. На овај извештај одмах стиже од цара милостиво помиловање: ослободити Витимнија од смртне казне и опростити му кривицу.
Витимније пак не скриваше него свима казиваше о своме заступнику пред Богом - светом Васијану, кога у својој молитви беше призвао себи у помоћ. Пуштен из тамнице, Витимније журно оде к светитељу и, целивајући му ноге, узношаше му благодарност. Но свети угодник Божји наложи му да само Богу благодари који га је избавио од смрти. Од тога времена сви житељи града стадоше још више поштовати светитеља, и имаху га као анђела Божјег и прибегаваху к њему за помоћ. А клир и угледни грађани договорише се и заједно молише епископа да приволи светог Васијана да прими свештенички чнн, пошто ће богопријатна молитва светитељева, узношена њиме при вршењу Бескрвне Жртве, бити силнија пред Богом. И тако угодник Божји, ма да он није желео, би хиротонисан у свештенички чин, у коме проведе много година.
Потом сконча у Господу верни слуга светог Васијана, који беше дошао с њим из Рима. И свети Васијан стаде приносити Бескрвну Жртву за њега. И у седми дан по његовом престављењу, када светитељ служаше свету Литургију и усрдно се мољаше за упокојење душе покојникове, он чу глас с неба који га извештаваше да је душа покојникова добила милост од Бога и да је прибројана к лику Светих. Ово обавештење свети Васијан достави и Витимнију, који беше у цркви на Литургији, и обојица се радоваху духом због спасења душе преминулога.
Око тог времена град Лавдија, у Лигурији,[13] лиши се свога епископа, јер се он престави ка Господу. Житељи тога града наложише на себе тродневни пост са молитвом, да им Бог пошаље достојног човека, који би, примивши архијерејски престо, мудро управљао Црквом Христовом. Док се они сви тако пошћаху и мољаху ради тога, једноме од презвитера саборне цркве, по имену Клименту, човеку врлинском и чесном, када после црквепог труда заспа, јави се у сну светлоносан муж и рече: Знајте да вам је од Бога припремљен за епископа презвитер Васијан, који живи у граду Равени и украшен је даровима Божјим.
Пробудивши се од сна, Климент одмах призва најчесније људе из црквеног клира и од мирјана, и обавести их о ономе што му Господ каза у виђењу. Тада они изабраше угледне људе и послаше их у Равену са молбом к светом Васијану, да дође к њима у Равену и прими архијерејски престо. Светом пак Васијану, пре но што дођоше посланици из Равене, Бог откри у ноћном виђењу о њиховом доласку и нареди му да не одбија него да иде с њима.
Сутрадан изјутра дођоше к светом Васијану посланици из Лавдије и предложише му што им беше наређено. Он им на то одговори ово: Бог саздаде човека бесмртним, да би се свагда повињавао вољи и наредбама свога Творца. Али човек, преступивши заповест Божју у рају, припреми смрт себи и својим потомцима. Стога човек не треба да се противи вољи Бога свог нити да нарушава заповести Његове, него да се свим срцем стара да твори оно што Бог хоће и наређује. Зато и ја, ма да не желим почасти, ипак ради потреба моје једноверне браће, по Божјем наређењу, не одбијам примити јарам и бреме који се стављају на мене.
Prijem 
Kalendar
