28. 5. (10. 6) 1. Свети Никита исповедник, епископ халкидонски; Света мученица Еликонида; Свети Игњатије, епископ ростовски

ИЗ ОХРИДСКОГ ПРОЛОГА

1. Свети Никита исповедник, епископ халкидонски. У младости одрече се света и удаљи се на подвиг монашки. Просијавши врлином као сунце, запажен би од старешина црквених и узвишен на престо архијерејски у Халкидону. Као архијереј беше нарочито милостив према бедним, и стараше се много о сиротама, о удовицама и ништим. Када зли Лав Јерменин устаде против икона, устаде и овај светитељ Никита мужествено у одбрану икона, обличавајући цара и објашњавајући значај икона. Због тога претрпе многа унижења, озлобљења и тамновања. Најзад би протеран у изгнанство за вероисповедање, и у трудовима и страдањима представи се Господу, да прими венац славе у Царству Божјем.

2. Света мученица Еликонида. Рођена у Солуну, и васпитана у благочешћу хришћанском. У време Гордијана и Филипа она пређе у Коринт где велегласно изобличи све оне који приношаху жртве идолима. Када је начелник Периније саветоваше да принесе жртву идолу Ескулапу, рече му Христова мученица: "Чуј ме, ја сам слушкиња Христова, а ко је Ескулап, не знам. Чини што ти воља". Због тога би изведена на суд и мучена страшним мукама. Бачена у огањ; из њеног се тела изли многа крв и погаси огањ, а она оста жива. Бачена пред лавове - лавови је се не додирнуше, но умиљаваху се око ње. Пуштена у храм да, тобож, принесе жртве идолима, она полупа идоле и тиме још више озлоби мучитеља против себе. Док је лежала сва рањава у тамници, јави јој се сам Господ са архангелима Михаилом и Гаврилом, исцели јој ране, и утеши је и укрепи. Потом би изведена на губилиште да буде посечена мачем. Пре посечења уздиже Елконида руке своје у висину и мољаше се Богу, да је Бог прими и придружи овцама Својим у огради небеској. Када сврши молитву, чу се глас с неба: "Приђи, крећи, готов је за тебе и венац и престо!" Најзад би посечена мачем, и прими венац славе од Господа, коме се из љубави и жртвова као невино и чисто јагње.

3. Свети Игњатије, епископ ростовски. Као архијереј управљаше стадом Христовим двадесет шест година са великом љубављу и милосрдношћу. Када умре, и тело му би положено у цркви, видеше неки, како он уста из сандука и диже се на ваздуху изнад цркве, и са висине благослови људе и град, потом се поново врати у свој мртвачки сандук. И друга многа чудеса догодише се на гробу његовом. Представио се Господу 28. маја 1288. године.

Еликонида храбра мученица.
Чисте душе и прекрасна лица.
У Коринту граду идолскоме
Реч o Богу јави јединоме:
— Коринћани, тамом заварани.
У демонске везе завезани,
Клањате се свему u свачему
Тек не једном Богу Свевишњему!
Бог је један, многи су идоли.
Бог је један, многи су ђаволи.
Један Бог је Творац, Сведржитељ.
Свију твари благи Промислитељ.
Он све створи, Он све обдржава.
Свему живом дах живота дава,
Све покреће силом u мудрошћу.
Све милује божанском милошћу.
Он је Господ u земље и неба,
Њему једном клањати се треба.
Коринћани, богати и славни,
Што сте тако у вери ништавни?

РАСУЂИВАЊЕ

Само гордељив човек готов је увек да сравњује Христа c другим великим људима, мада је јасно на први поглед, да су једно велики људи a друго Господ Христос, као што је једно ствар a друго Творац. Христос није само велики него је Он творац и извор и надахнитељ сваке праве величине у историји људској. Наполеон, један од пролазних великана, рекао је у изгнанству и беди на острву Свете Јелене ове речи: „Александар, Цезар, Ханибал, Луј XIV са свом својом генијалношћу ништавни су. Они су завојевали свет, a нису могли задобити једнога пријатеља. A гле, Христос позива, и магновено цела поколења сједињују се свезом тешњом и јачом него што
je свеза крвна... Христос зажиже огањ љубави, који прождире сваки егоизам и превазилази какву хоћете љубав.”

СОЗЕРЦАЊЕ

Да созерцавам благодат Бога Духа Светога у тајни брака, и то:
1. како та благодат при венчању освећује законску телесну везу два људска бића ради рађања деце,
2. како она уједињује, осветљује и појачава кроз љубав свезу двеју душа, мужа и жене.

БЕСЕДА

о сили тајне брака
Божја је воља да се размножи род људски; Божја је уметност начин како се род људски размножава; Божја је тајна како човек оставља оца и мајку и прилепљује се к жени својој. Оставити родитеље не значи напустити родитеље, него и сам постати родитељем. Кад деца постану родитељима, они нису више деца но и другови својих родитеља. Кад ожењени синови познаду тајну и муку рађања, они онда још више поштују родитеље своје. Никад брачна веза не ослобођава човека од поштовања и послушности према родитељима његовим. Првобитна заповест Божја о поштовању родитеља мора се испунити. Но по природном току ствари човек оставља родитеље своје и постајући сам родитељем, постаје заснивач нове будућности, док родитељи његови, свршивши своју улогу у свету, одлазе. Ипак, није у томе све остављење родитеља. По некој недокучивој тајни човек се прилепљује к жени и одлепљује од родитеља. Св. Теодорит пише: „Сам Христос, оставив вишњег Оца сјединио се с црквом."
Браћо моја, брак је тајна велика и чудесна, једна од великих тајни домостројства Божјег. Чист и чесан брак је препун узвишености. Чист и чесан брак, у страху Божјем, јесте сасуд благодати Духа Светога. Ко презире брак, тај презире Духа Божјега. Ко нечистотом прља брак, тај хули на Духа Божјега. А ко се уздржава од брака ради царства Божјега, тај мора на други начин учинити себе сасудом Духа Светога, и у духовној области учинити себе плодотворним, да не би био посечен као бесплодна смоковница.
О Боже Душе Свети Свемогући, помози онима који су у браку, да у чистоти, страху и узајамној љубави буду као црква Божја, у којој Ти радосно обитаваш и све на добро управљаш. Теби слава и хвала вавек. Амин.
Архимандрит ЈУСТИН Поповић
ЖИТИЈА СВЕТИХ

28. МАЈ

СПОМЕН ПРЕПОДОБНОГ ОЦА НАШЕГ НИКИТЕ ИСПОВЕДНИКА, ЕПИСКОПА ХАЛКИДОНСКОГ

Преподобни отац наш Никита у младости возљуби Христа, одрече се света и удаљи се на подвиг монашки. Својим животом он угађаше Богу, и би узведен за епископа на престо халкидонске епископије, на коме, као свећа на светњаку, светљаше свету и украшаваше Христову Цркву.
Свети Никита беше веома милостив према ништима: храњаше гладне, одеваше наге, примаше путнике и збрињаваше; беше отац сирочићима, заштитник удовицама и спасилац онима којима је чињена неправда.
А када настадоше тешка времена од иконоборачке јереси за царовања Лава Јерменина[1], свети Никита се показа исповедник Христов: јер се много подвизаваше у борби против јеретичког зловерја, изобличаваше и оповргаваше неправославне догмате, а учаше и саветоваше побожно се клањати икони Христа Господа и Његове Пречисте Богоматере и свих светих. Храбри и мудри исповедник много пострада од зловерног цара и његових једномишљеника, и поднесе и изгнанства и унижења и злостављања за правоверје. Када царев изасланик Теодосије дође к светом Никити и саопшти му овакву цареву поруку: "Цар ти наређује преко мене: или да ступиш у општење са патријархом Антонијем (који као и сам цар беше иконоборац) и да се одрекнеш поштовања икона, или да те сместа отерам у изгнанство", светитељ одговори: "Свете иконе нећу престати молитвено поштовати, иако се то вама не свиђа, а Антонија, док имам читав и здрав разум, нећу назвати патријархом већ прељубочинцем. Хајде, шаљи ме у изгнанство, убиј ме, и учини ми свако друго зло које желиш!" - И светитељ би одмах послат у изгнанство.
После дуготрајних и многобројних исповедничких трудова и страдања, пошто потпуно угоди Богу, свети Никита пређе са земље у обитељи небеске, и Бог га прослави на небу пред Анђелима Својим, а на земљи - пред људима, јер од чесних моштију његових биваху многа чудеса, исцељења од сваковрсних болести, у славу Бога, прослављеног у светим Својим.

СТРАДАЊЕ СВЕТЕ МУЧЕНИЦЕ ЕЛИКОНИДЕ

Света мученица Еликонида би рођена у Солуну, и васпитана у благочешћу хришћанском. У време Гордијана[2] и Филипа[3] када настаде гоњење на хришћане, она оде у Коринт[4] и гледајући људе где приносе жртве идолима - демонима, она се попе на једно узвишено место и веле гласно повика: О, неразумни и тврдоглави Коринћани! видим да сте веома незнабожни, јер напустивши вечног и нераспадљивог Бога, ви сте се обратили душегубним идолима. Погледајте, молим вас, на високо небо и на широку земљу, па размислите умом својим: ко распростире небо као кожу над главама вашим? ко основа земљу над безданом? ко може страшним и славним именом својим укротити неукротиве валове морске? ко створи човека од прашине и удахну му дах живота? Онај који на длану свом држи сву твар - једини је истинити Бог и живи на небу. А богови незнабожачки су демони, неми и бездахни; нека буду слични њима сви који им се клањају!
Док светитељка слободно и велегласно говораше тако, незнабошци је дохватише и одведоше на суд своме начелнику Перинију. А он, погледавши на њу и видевши да је благолика, стаде јој кротко говорити ово: Изобилуј сваким благом, кћери моја прекрасна, јер сматрам да верујеш у наше вечне богове; и ја се радујем теби. Светитељка одговори: Каква радост може бити код незнабожаца? Радост твоја, начелниче, окренуће се у плач, и гордост твоја у немоћ. Ја верујем у Бога који је над свима, и радујем се што се удостојих ући ради Бога мог у овај подвиг, у коме несумњиво очекујем добити победнички венац. Начелник јој рече: Не буди многоговорљива као безумне жене, него нам кротко и кратко реци, како се зовеш. Светитељка одговори: Нисам безумна, него сам мудра у Христу, Господу мом; а ако желиш да знаш моје име, ја се зовем Еликонида. Начелник рече: Теби не доликује име Еликонида, јер због велике бестидности своје ти спремаш телу своме муке и ране. Светитељка одговори: Ја се с правом зовем Еликонида, јер је милосрђе Бога мог вазда са мном и ја пуштам стреле на оца твог ђавола[5]. Но и теби је с правом дато име Периније, јер ће нечестиво и бедно тело твоје са поганом ти душом бити огњеним трозупцима одвучено у погибао. Начелник онда рече: Кратко нам кажи: хоћеш ли принети боговима жртву или не? Кунем се богом мојим Асклипијем лекаром[6], ја те нећу поштедети, ако не послушаш царску наредбу и не поклониш се нашим боговима. Светитељка одговори: Чуј што ти слободно изјављујем: ја сам слушкиња Христова, а ко је Асклипије ја не знам; чини са мном шта хоћеш.
Тада начелник испунивши се гнева, стаде мучити светитељку. Најпре нареди да је простру по земљи и бију, па стопала на ногама режу. Затим врже мученицу у казан, пун вреле и кипеће смоле. Но јави се Анђео Господњи, расхлади казан, и кипећу смолу претвори у хладну росу; и из казана излажаше диван мирис као од многих мирисних материја. Видевши то, начелник узвикну: О, како је велики чаробњак Христос, који може огањ претворити у воду! А светитељка, обраћајући се начелнику, упита га: Сматраш ли и сада великим богове своје Дија[7] и Асклипија, које посрами једна жена, слушкиња Христова?
Ове речи још више разјарише мучитеља, и он мученицу назва чаробницом, и нареди да јој заједно са косом одеру кожу са главе, и да јој горећим свећама пале главу и груди. А светитељка све те муке трпљаше јуначки, као да не осећа никакав бол. Тада начелник, променивши тобож јарост на кротост стаде умиљато говорити мученици: Кћери мила, приступи и принеси жртву непобедивим боговима, нарочито Венери[8] и Минерви[9], па ћу те ја начинити жречицом велике Дијане[10] и изједначити са женама сенатора. У твоју част ја ћу поставити златни стуб у средини града, и писмено ћу обавестити цареве о теби, и ти ћеш целоме овоме граду бити као мати. - Света Еликонида на то рече: Води ме у храм богова твојих, да им принесем жртве.
Чувши то, начелник се веома обрадова, и одмах нареди бировима и трубачима да о томе обавесте цео град и сазову. Затим веома свечано поведе свету мученицу у храм идолски. А она, улазећи у идолиште, рече жрецима: Желим да потпуно сама принесем чисте жртве; стога наредите свима да изађу из храма; а и ви сами изиђите и затворите врата. - Жреци је послушаше, оставише је саму у затвореном идолишту, па стојећи пред вратима ликоваху и објављиваху то трубама и бубњевима.
А невеста Христова, оставши унутра сама, дохвати Венерин кип и разби га на три дела; затим обори Минервин кип који се сав разби павши на земљу. После тога обори Асклипија са његовог жртвеника, па му отсече руке, ноге и главу; то исто учини и са Дијем. Но ово обарање и разбијање богова не чуше жреци и људи који беху око идолишта, пошто трештање труба и бубњева заглушиваше све то; и тако стајаху они дуго изван идолишта, чекајући док девојка обави своје молитве и жртвоприношење. Пошто прође прилично много времена, жрецима се досади чекати, па надвирише у идолиште, и угледаше богове своје на земљи поразбијане, а мученицу Елекониду где седи на жртвенику и узноси хвалу Христу Богу своме. Они одмах поскакаше, раздраше хаљине своје, и бесни од јарости дохватише мученицу, и одвукоше је начелнику вичући: Погуби ову мађионичарку! - А и сав народ, разгневљен због разбијања идола бесно викаше и наваљиваше: О, начелниче! брзо погуби ову чаробницу!
Начелник онда нареди да се светој мученици одрежу дојке, и да је затворе у тамницу, док он размисли којој љутој смрти да је преда. И остаде света мученица у тамници пет дана. У то време дође у Коринт на место Перинија други начелник, по имену Јустин. Њега обавестише о мученици Еликониди, о њеном мучењу, и како она поразбија њихове богове. Ревнујући јако за своје богове, Јустин се разјари на Еликониду што их је поизразбијала, па нареди да се пећ што јаче ужари. И пећ би ложена три дана непрекидно. И у ту пећ Јустин баци свету Еликониду. А она, као некада Три Младића у Вавилону, ликоваше усред пећи, певајући и благосиљајући Господа, јер јој огањ беше као роса и пламен огњени као поветарац. Затим из пећи сукну силан пламен на незнабошце који стајаху наоколо и сажеже њих седамдесеторицу. А светитељка после дуго времена изађе из огња неповређена.
Тада игемон Јустин, обраћајући се светој мученици, упита је: Реци нам, покварена жено, каквим то мађијама ти могаде надвладати силу огњену? Света мученица одговори: Христос Господ мој, кога тн не виде нити Га икако можеш видети, Он дошавши расхлади ми огањ.
Не верујући томе, игемон нареди да се пред њега донесе гвоздена постеља, ужарена до највеће мере, и да се на његове очи мученица положи нага на ту постељу, и да се испод ње непрестано одржава најјача ватра. Када све то би спремљено, игемон рече: Е, сада ћу видети, да ли ће Христос доћи да јој помогне. - Док светитељка беше тако мучена, из тела њеног истече много крви да угаси сав огањ и расхлади постељу.
Тада мученица би скинута с постеље и одведена у тамницу. Лежећи у тамници на земљи, она се мољаше говорећи: Исусе, сило и крепости наша! Исусе, славо наша! О, Христе, надо наша! Буди ми помоћник, и стави лек на ране моје, Лекару Добри, спасавајући добротом Својом оне који се уздају у Тебе.
Кад се она тако мољаше, јави јој се Христос, Спаситељ света, у великој светлости, заједно са светим Архистратигом Михаилом и Архангелом Гаврилом. И пришавши јој, Он јој пружи руку своју говорећи: Устани, и стани на ноге своје, и окрепи се! Ја сам с тобом, самилосно пазећи на подвиг твој, и божанском силом својом олакшавајући ти патње и лечећи ти ране. - Уставши на ноге, мученица паде ничице пред Господом на земљу, поклони Му се, и рече: Исусе Христе Боже мој, исцели мене, слушкињу Твоју! и дај ми да надвладам противника, да бих, победивши га, са песмом и радошћу ушла у свети двор Твој. - Спаситељ јој на то рече: Буди одважна, кћери моја! Ја ћу те исцелити, и венац бесмрћа припремићу ти у Царству моме.
Рекавши то, Господ оде на небо, а свети Анђели дадоше Еликониди хлеб чист и светао као сунце. Окусивши од тог хлеба, Еликонида се осети потпуно здрава, и лице јој засија као сунце, и тело јој постаде бело као снег. И она благодараше Бога, певајући и славословећи Га све до сванућа.
Када се раздани, света мученица би изведена из тамнице, и опет на судиште доведена. Затим би у циркусу дата зверовима да је поједу. И пустише на њу два гладна лава које су три дана морили глађу. Али лавови, пришавши к светитељки, поклонише јој се и стадоше лизати ноге њене. Видећи то, народ стаде викати: Заиста је чаробница ова нечестива жена, јер и зверове опчини, те је не могу додирнути. Погуби је, о игемоне, погуби је што пре! - Док народ тако викаше, сила Божја развали и отвори врата на циркусу, и ова два лава скочише међу народ, јаросно ричући и свирепујући; народ се даде у бекство; игемон од страха побеже у судницу; а лавови, гонећи народ који је бежао, растргоше сто и двадесет људи. Тада игемон, не знајући више шта да ради с мученицом, нареди да јој мачем отсеку главу.
Када света Еликонида би изведена ван града на посечење, она подиже руке своје к небу, и мољаше се говорећи: Дођи сада, о Христе Боже мој! предстани слушкињи Твојој у овај час, испуни своје истинито обећање: уведи ме у свети тор Твој и придружи благословеним овцама Твојим! Придружи ме женама које су Ти угодиле: Сари, Ревеки, Рахили, Лији, Сусани и Твојој Пренепорочној Матери, Пречистој Приснодјеви Марији, тако исто и Марти и Марији, сестрама Лазаревим, и Ани пророчици која је заједно са светим Симеоном Богопримцем сведочила за Тебе о Сретењу, и Јелисавети, матери Претечиној, и првомученици Текли; уврсти ме међу њих, и удостоји да с њима почивам занавек.
Док се светитељка тако мољаше, чу се с неба глас који говораше: Ходи, кћери моја! За тебе је спремљен венац и престо. Ево и Анђелски хорови почињу да певају свечане песме поводом твог усхода на небо.
Чувши такав глас, света Еликонида се сва испуни неисказаном радошћу, и весело преклони под мач свету главу своју. И када би посечена, из ране уместо крви истече млеко. То би знак њене чистоте[11]. А чесно тело њено узеше хришћани и са страхопоштовањем погребоше, славећи Оца и Сина и Светога Духа, Једног у Тројици Бога, коме и од нас нека је част и слава и поклоњење, сада и увек и кроза све векове, амин.

СПОМЕН СВЕТОГ СВЕШТЕНОМУЧЕНИКА ЕЛАДИЈА

Свети Еладије, пошто очисти себе од сваке нечистоте и постаде сасуд Светога Духа, би изабран за архијереја Божјег, и поверена му би крма Цркве Христове. Као пастир добри, он одгоњаше од Христовог стада духовне вукове - јеретике; а као вешт крманош, он чуваше лађу Цркве да је не оштете ветрови и буре на мору живота.
Када ондашњи мучитељ изведе преда се светог Еладија, тада светитељ још више засија и још јаче обасја разуме верних, јер неустрашиво исповеди свету веру и јуначки иђаше путем мучеништва. Зато би овај незаборавни борац стављен на најразноврсније и најстрашније муке. Али њему се јави Господ Христос, исцели му ране и учини га још жељнијим за даље муке. Видевши га исцељена, мучитељ се запали јарошћу и баци светитеља у огањ. Али, пошто благодаћу Божјом он остаде неповређен од огња, многе невернике привуче вери Христовој. Касније пак, страховито мучен и бијен, он предаде душу своју у руке Божје; и тако доби венац мученички[12].

СПОМЕН СВЕТОГ ОЦА НАШЕГ ИГЊАТИЈА, ЕПИСКОПА РОСТОВСКОГ

Преподобни Игњатије роди се од побожних родитеља, који га васпитаваше у свакој хришћанској врлини. Убедивши се у таштину овога света, он се одрече света и постаде монах. А пошто провођаше живот веома врлински, он би најпре постављен за архимандрита, па затим за епископа града Ростова. Примивши епархију ростовску, он с великим усрђем пасаше стадо своје. Провевши као епископ двадесет и шест година, он се престави ка Господу у петак, после вечерња, 28. маја 1288. године.
Сазнавши за светитељеву кончину, сав се Ростов слеже к његовом телу, и неутешно плакаху, јер их остави пастир и учитељ, помоћник и избавитељ у опасностима и невољама, заштитник удовица и сирочади, хранитељ ништих и убогих, наставник и учитељ свештенства и монаштва, саветник кнезова и велможа. И узевши чесно тело његово, понеше га у цркву, али због мноштва народа не могоше га унети унутра, већ га поставише пред црквом, и ту га опојаше.
У то време дођоше две побожне монахиње, од којих се једна зваше Теодосија. Она је била супруга Павла, протођакона епископовог; но чим ступише у законити брак, они одлучише да живе у браку девственим и чистим животом. И сав живот свој они проведоше у молитвама и пошћењима. И сви беху сведоци таквог живљења њиховог. А када блажени Павле отиде ка Господу, супруга се његова замонаши. Но сазнавши за престављење епископа Игњатија, она дође да се поклони светим моштима његовим; заједно са њом дође и друга монахиња, по имену Ксенија, која такође вођаше врлински, богоугодни живот. Ове две монахиње и још неки побожни људи, којима Бог откри, видеше ово чудо: када тело светитељево беше ношено ка цркви, светитељ Божји Игњатије устаде у архијерејском облачењу са одра на коме су га носили, подиже се по ваздуху, стаде високо изнад цркве и благослови сав народ и сав град; затим се спусти у одају што је крај жртвеника, где и гроб беше припремљен чесном телу његовом.
Ово Бог откри преподобним монахињама, као и другима који беху достојни, да би прославио угодника Свог и обелоданио светост његову. Тиме Господ показа да је свети епископ заслужио милост од Господа и удостојио се истог удела са светима.
У то време догоди се и ово друго чудо: архимандрит Стефан имао је од рођења један прст на руци згрчен и повијен ка длану; но када се архимандрит дотаче чесног тела светитеља Игњатија, тог часа му се згрчени прст исправи, и постаде као и остали прсти.
Потом чесно тело светог Игњатија би унето у цркву. Сутрадан се сви поново сабраше к моштима угодника Божјег. Служба би одслужена и опело отпојано. И када тело светитеља Божјег би положено у гроб, и у руке му ставише свитке са именима оних које је за живота свог рукоположио за презвитере и ђаконе, угодник Божји као жив пружи руку своју и узе свитке. Сви који видеше ово чудо, испунише се и страха и радости, и слављаху Бога. Молитвама овог угодника Божјег, светитеља Игњатија, нека се и ми удостојимо да будемо са њим учесници вечних блага у Христу Исусу Господу нашем, коме слава вавек, амин.

СПОМЕН СВЕТИХ МУЧЕНИКА КРИСКЕНТА, ПАВЛА И ДИОСКОРИДА

Ови свети мученици живљаху у Риму. Својим учењем они многе неверне приведоше ка Христу и крстише. Зато их незнабошци ухватише, затворише у тамницу и жестоко мучише. У тамници они многе обратише у веру Христову. Најзад их бацише у пећ ужарену. И тако ови незаборавни борци добише венце мученичке.

СПОМЕН СВЕТОГ И НОВОГ СВЕШТЕНОМУЧЕНИКА ЗАХАРИЈЕ ПРУСКОГ

Овај свети новомученик и свештеномученик роди се у граду Пруси (Бруси) у Малој Азији у другој половини осамнаестог века од побожних хришћанских родитеља. Би одгајен у науци Господњој и узрасте у светим врлинама, тако да потом би удостојен свештеничког чина. Међутим, служећи као парох у свом месту Захарија паде једном у искушење и опи се вином. У том пијаном стању он се одрече Христа и прими веру лажног пророка Мухамеда. Ово би године 1801. Дошавши пак себи и покајавши се за свој страшни пад, он отиде право пред судију и пред њим баци на земљу турски фес, наружи лажну муслиманску веру и исповеди Христа Бога и Спаситеља. Мислећи да је пијан када то говори, судија га одмах ухвати и врже у тамницу 25. маја. У тамници се свети мученик још више кајаше са сузама и мољаше Богу, а и хришћани који за то дознадоше читаху и служаху молебан у цркви за њега.
Сутрадан га аге изведоше из тамнице и стадоше га убеђивати, али мученик остаде непоколебљив и неустрашив на све њихове претње и застрашивања. Зато га опет повратише у тамницу, где на њега ударише страшна и неподношљива мучења: тукли су га по целом телу, стављали га на усијану столицу, на главу му стављали усијани шлем, и најзад забијали му оштре клинце под нокте руку и ногу. Све ове муке са радошћу је подносио свети свештеномученик и ни на моменат није отступио од свога мученичког сведочења о вери у Господа Христа. Када га поново вратише у тамницу он поручи другим свештеницима у граду да му некако донесу Свето Причешће, да не би умро неисповеђен и непричешћен. Свештеници се бојаху, али ипак неки начин нађоше и послаше му једног духовника те га исповеди и причести. На новом суђењу пред Турцима свети мученик не само што се не одрече Христа него и муслиманима саветова да постану хришћани. Ово разљути судију те му изрече пресуду: да се погуби отсецањем главе. Али верујући да ће га та пресуда уплашити вратише га опет у тамницу до сутра. На други дан, 28. маја 1802. године, пошто и даље остаде непоколебљив, би изведен на губилиште на које иђаше са великом радошћу. Успут поздрављаше све хришћане овим речима: Опростите ми, браћо, и вама Бог нека опрости! Најзад му џелат мачем отсече чесну главу у његовој тридесет и осмој години живота.
Његово свето тело турски судија није дозвољавао за три дана да се узме са места погубљења, али када се над њиме стаде појављивати небеска светлост, и то посведочише и очевидци Турци, судија дозволи те хришћани преко Јермена откупише тело мучениково и чесно га погребоше. (Страдање му записа Никифор Хијоски у "Новом Лимонарију").

СПОМЕН СВЕТОГ НОВОМУЧЕНИКА МИТРА ИЛИ ДИМИТРИЈА ПЕЛОПОНЕСКОГ[13]

Порекло му беше славни Пелопонез. Мада му родитељи беху хришћани он још као једанаестогодишње дете би обманом потурчен од Турака (вероватно после угушења устанка на Пелопонезу 1769. године). Живећи од тада у близини разних паша и као врло бистар, он би унапређиван на разне положаје, тако да једнога дана постаде и турски епарх и око себе имађаше мноштво слугу и велико богатство. А ново турско име му беше Мустафа.
Но не могаше душа хришћанина Димитрија да се задовољи ниском и гнусном муслиманском вером и обичајима, и зато из дубине савести његове јави се чврста жеља да се врати у веру отаца својих, веру Христову. Одлучивши то Митар продаде све што је имао и отиде у Триполис (град на Пелопонезу), нађе једног духовног оца и исповеди пред њим свој грех одрицања хришћанске вере. Духовник прими његову исповест и посаветова му да од сада живи строго хришћански, што свети мученик и чињаше али још увек у тајности. Једнога дана, међутим, кад он иђаше у Мистру (код Спарте), приметише га неки Турци и ухвативши га доведоше га пред пашу у Триполис. Мученик пред пашом смело исповеди да одбацује таму Мухамедове заблуде и враћа се светлости Христове Истине коју је био изгубио. Притом он додаде да је готов и крв своју пролити за Христа и за љубав Његову. Паша га стаде саветовати да се поново врати на свој ранији положај и обећаваше му да ће га уздићи на још већи. Али сва наговарања, не само пашина, него и многих имама и хоџа, ништа нису помогла и мученик би вржен у тамницу. Када ни у тамници не успеше Турци да га преобрате, паша издаде наредбу да се мученику глава одсече као ружитељу вере Мухамедове.
Када мученик би поведен на губилиште и сам џелат га наговараше да се поврати у турску веру, а блажени Димитрије пред њим поново пљуну на ту заблуду и довикну присутним хришћанима: И ја сам један од вас, Димитрије ми је име, и молите Господа за мене! Тада му џелат одсече главу 28. маја 1794. године у граду Триполису на дан Педесетнице. Другога дана хришћани измолише тело од власти и чесно га погребоше у цркви Св. великомученика Димитрија у Триполису.

СПОМЕН СВЕТОГ СВЕШТЕНОМУЧЕНИКА ЈЕВТИХИЈА (ИЛИ ЕВТИХА), ЕПИСКОПА МЕЛИТИНСКОГ

Ради љубави Господа Христа добровољно пришао мучитељима, исповедио Христа Бога и наружио идоле. После мучења утоплен удубину морску.

СПОМЕН ПРЕПОДОБНОГ ОЦА НАШЕГ СОФРОНИЈА

Из села Пенковца, близу Софије; био монахом у манастиру близу Русе, на реци Дунаву, и скончао мученички, убијен секиром око 1510. године. Године пак 1512. његове свете мошти бише пронађене нетљене и миомирисне; и прославише се чудесима.

СПОМЕН ПРЕПОДОБНОГ ОЦА НАШЕГ АНДРЕЈА ЈУРОДИВОГ[14]
________________________________________

НАПОМЕНЕ:
1. Лав Јерменин царовао од 813. до 820. године.
2. Гордијан царовао од 238. до 244. године.
3. Филип царовао од 244. до 249. године.
4. Коринт - град чувен у старини, на Коринтском заливу у Грчкој.
5. Име Еликонида значи - она која по милости Божјој баца стреле на ђавола.
6. Асклипије - код старих Грка бог лекарства.
7. Диј или Зевс - врховни бог старе грчке вере.
8. Венера или Афродита - богиња љубави и лепоте.
9. Минерва или Атина - богиња мудрости.
10. Дијана или Артемида - богиња лова и покровитељка шума.
11. Света мученица Еликонида пострада 244. године.
12. Сматра се да је свети Еладије пострадао од Персијанаца у време њихове најезде на источне покрајине Римске царевине.
13. Његово страдање описа Св. Макарије Нотарас (слави се 17. априла) и оно би објављено у "Новом Лимонарију".
14. Његово чудесно житије и подвиге видети под 2. октобром.
Ако вам се ова порука допада подржите наш рејтинг кликом на банер: