23. 5. (5. 6) Свети Михаил, епископ синадски; Преподобни мученик Михаил; Преподобна Ефросинија, кнегиња Полоцка

ИЗ ОХРИДСКОГ ПРОЛОГА

1. Свети Михаил, епископ синадски. Овај свети и умни јерарх посвети себе од детињства на службу Христу. Подвизаваше се заједно са светим Теофилактом Никомидијским. Једном у сушно време ова два светитеља својим молитвама низведоше обилан дажд на земљу. Због свог подвижничког и девственог живота од своје ране младости, би изабран и посвећен од патријарха Тарасија за епископа синадског. Участвовао на VII васељенском сабору. По жељи царевој ишао калифу Харун-ал-Рашиду да води преговоре о миру. У време злога Лава Јерменина свргнут са престола архијерејског због поштовања икона и послат у изгнанство, где у беди и сиромаштини сконча оставши до краја веран Православљу и 818. године пресели се у царство Христа Цара.

2. Преподобни мученик Михаил. По смрти својих родитеља овај Михаил раздаде све своје имање сиромасима, а он оде на поклоњење светињама у Јерусалим. Потом ступи у обитељ светог Саве Освећеног где се замонаши. Беше Михаил сасвим млад и красан лицем, но од многог поста сух и блед. У то време владаху Јерусалимом Арапи. Једног дана посла Михаила његов духовни отац у град да прода рукодеље. На улици га срете шкопац царице арапске и поведе царици да покаже своје рукодеље. Када царица виде красна монаха, разгори се нечистом похоти и предложи монаху грех телесни, као негда жена Пентефријева целомудреном Јосифу. Када Михаил одби скверни предлог и поче да бежи, гневна царица нареди да га бију штаповима а потом да га воде цару с оптужбом као тобож да је хулио веру Мухамедову. Цар му предложи да прими веру Мухамедову, но он одби. Тада му дадоше неки јак отров, да би га отровали; он испи отров, и не би му ништа. Онда нареди цар те га посекоше мачем усред Јерусалима. Монаси нађу тело његово и пренесу у обитељ светог Саве, где га чесно сахране. Пострада свети Михаил за Христа и прослави се у IX веку.

3. Преподобна Ефросинија, кнегиња Полоцка. Ћерка Всеслава, кнеза Полоцког. Када је родитељи хтедоше обручити, она одбеже у женски манастир и замонаши се. Трипут јој се јавио ангел Господњи и показао јој место где она има устројити нови девички манастир. Привукла у монаштво и своју сестру Евдокију, и многе друге девојке из великашког сталежа. Једна рођака њена, Звенислава, по рођењу кнегиња Борисовна, донесе све своје благо, хаљине и драго камење па рече: "Све красоте овога света сматрам ништавним, а ове украсе спремљене за брак дајем цркви Спаситељевој, и сама желим обручити се с Њиме у духовни брак и потклонити главу моју под Његов благи и лаки јарам". Ефронисија и њу замонаши и даде јој име Евпраксија. У старости пожели Ефросинија да умре у Јерусалиму, и Богу се мољаше за то. Бог јој услиши молитву те, заиста, када посети Јерусалим тамо и сконча. И би сахрањена у манастиру светог Теодосија 23. маја 1173. године.

Зла царица Михаила тужи,
Да он веру исламску наружи,
Цар иноку чудан предлог чини,
Да ће њега сином да усини,
Само веру да остави праву.
И к'о муслим да обрије главу.
Инок срце молитвама грије
И султану у лице се смије:
— Мислиш царе, од мене си јачи?
Смрт за мене нови живот значи.
Душа моја за светом не мари.
Ево три ти ја предлажем ствари:
Ил' се крсти крстом правовериш,
Ил' се убиј мачем крвожедним.
Ил' ме пусти оцу духовноме,
Да се вратим манастиру своме. —
Наљути се царе господаре:
Мачем севну глава свецу паде,
Душу свету ангели узеше
И у царство Христово однеше.

РАСУЂИВАЊЕ

Духован човек тумачи све ствари и све појаве у природи на духован и симболичан начин, и из свега извлачи корист за душу своју. Једанпут дођу братија св. Јовану Колову и почну му причати како је пала добра киша и залила палме, и како су нове гране на палмама почеле да бујају, тако да ће монаси имати материјала за своје рукодеље. Св. Јован замисли се, па рече братији: „Исто тако и Дух Свети силази у срца светитеља, те се обнављају и пуштају изданке страха Божјега.”

СОЗЕРЦАЊЕ

Да созерцавам благодат Бога Духа Светога у таинству крштења и то:
1. како та благодат даје силу души и следује Христу Господу,
2. како је она залога Божјега усиновљења крштеног човека.

БЕСЕДА

о томе како не треба жалостити Духа Божјега
„Печат дара Духа Свјатаго" — речено је, браћо, над сваким од нас, који смо се крстили водом и Духом. Дух Божји нама је дат не по заслузи нашој — да нико то и не помисли — него по милости Бога Живога. И у обичним одношајима међу људима радостан је онај ко дар даје, радостан и онај ко дар прима. Даровање је радовање на обе стране. Што већи дар — већа и радост. Радује се и Бог када даје благодат Духа Свог Светог, како да се не радују људи који примају. Сиромах који прима, обично се више радује од богаташа који даје — како да се не радују бедни људи који примају огроман дар од богаташа Бога.
Чиме људи жалосте Духа Божјега? Апостол, који је заповедио да не жалостимо Духа Божјега, одмах додаје и чиме се тај Дух жалости: сваком горчином, и гневом, и љутином, и виком, и хулом (псовком), и сваком пакошћу. То све да се узме од вас, говори апостол. Једном речју: Дух Божји се жалости сваким грехом нашим. Нека се узме од нас сваки грех, и Дух Божји ће бити радостан, н ми ћемо се радовати од Њега. Кад имамо у кући некога високог госта, ми се старамо да чинимо све оно што је томе госту угодно. А зар може бити већи гост од Духа Божјега Светога? Па кад је Он највиши и најжељенији гост наш, треба да уложимо највеће старање да Њему угодимо. А ми знамо чиме се угађа Духу Божјем — оним истим чиме и Христу Господу. А Господ је рекао: ако имате љубав к мени, заповијести моје држите (Јов. 14, 15). Ко, дакле, држи заповести Христове, тај има љубав и према Сину држећи заповести Његове, тај угађа Оцу и Духу Светоме. Нарочито препоручује апостол благост, милост и праштање. Ако смо благи, ако смо милостиви, ако праштамо један другом, тиме угађамо Духу Божјем, који гостује у срцима нашим. И радује се тада Дух Божји у нама, и цело биће наше тада трепери од неке радости неисказане.
О браћо моја, старајмо се да не ожалостимо Госта Највишега, који нам долази с даровима пребогатим.
О Боже Душе Свети, опрости нехат наш према Величанству Твоме бесмртноме, и не остави нас, празне и ништавне без Тебе. Теби слава и хвала вавек. Амин.
Архимандрит ЈУСТИН Поповић
ЖИТИЈА СВЕТИХ

23. МАЈ

СПОМЕН ПРЕПОДОБНОГ ОЦА НАШЕГ МИХАИЛА ИСПОВЕДНИКА, ЕПИСКОПА СИНАДСКОГ[1]

Овај свети Михаил, као што је носио име Првоначелника небеских Сила, тако је и савршен анђелски живот проводио девственом чистотом и осталим врлинама. Он од раног детињства посвети себе на службу Богу, и у младим годинама се замонаши заједно са светим Теофилактом Никомидијским у дане свјатјешјег патријарха Тарасија, који их обојицу и посла у манастир на обали Црнога мора. Подвизавајући се тамо у монашким трудовима, они обојица веома успеваху у врлинама, и молитве њихове стекоше велику силу пред Богом.
Једном у време жетве беше силна жега и многи без воде изнемогаваху од жеђи; ова два светитеља се помолише Богу и учинише те сув бакарни суд стаде точити воду у довољној количини. Јер Господ испуњује вољу оних који Га се боје и услишава молитве њихове. Ово чудо потсећа на два чуда: прво, на чудо у пустињи када Бог жедноме Израиљу изведе воду из камена, и друго - када Бог ради Самсона, који је умирао од жеђи, учини те потече вода из суве магареће чељусти.
Видећи тако врлински живот ових преподобних отаца, који сијаху као звезде на небу, свјатјејши патријарх Тарасије нађе да су они достојни високог архијерејског чина. Стога, блаженог Теофилакта он постави за митрополита никомидијског, а светог Михаила - за епископа града Синада. И обојица добро пасијаху стадо Христово речју и примером свога живота.
А када затим свјатјејши Тарасије оде из овог живота, и на патријаршиски престо цариградски дође свети Никифор, опет настаде бура иконоборне јереси, која беше осуђена на Седмом Васељенском Сабору светих Отаца. Јер злочестиви цар Лав Јерменин, заразивши се том јереси, подиже гоњење на Цркву Христову, одбацујући свете иконе и називајући их идолима, а њихове поклонике на разне начнне мучећи и убијајући. Пре свега он отера свјатјејшег патријарха Никифора и остале православне архијереје са њихових престола, а место њих доведе своје једномишљенике - јеретике; и зацари се мрзост опустошења на светим местима.
Тада се свети Михаил показа ревносним исповедником православне вере и изобличитељем јеретичког зловерја. Крепљен и умудриван благодаћу Светога Духа, он укроти злоречје богопротивника и запуши уста јеретика која су ригала хуле на божанске иконе. А звероимени цар Лав, не подносећи слободно и неустрашиво изобличавање јеретичке заблуде, од стране светитеља Христовог, он га изведе на истјазање пред свој неправедни суд. Но свети Михаил, не плашећи се мука, јуначки заступаше своја убеђења, и неустрашиво рече цару: Ја поштујем свете иконе Спаситеља мог Исуса Христа и Пречисте Дјеве, Матере Његове, и осталих светитеља, и клањам им се, а твоје наређење презирем и не сматрам низашта.
Постиђен, Лав се испуни зверске јарости, и осуди исповедника Христовог на изгнанство. Гоњен из једног места у друго, светитељ Божји претрпе многе горке муке и злостављања, док не достиже небеска пространства и не доби вечни покој. Тако завршивши добро течење, он се украси двоструким венцем: као архијереј придружи се Архијерејима, и као мученик - Мученицима, у слави Христа Бога нашег.
Свети исповедник престави се 818. године.

СТРАДАЊЕ СВЕТОГ ПРЕПОДОБНОМУЧЕНИКА МИХАИЛА ЦРНОРИЗЦА

Свети мученик Михаил беше из града Едесе[2], син хришћанских родитеља. После њихове смрти он своје имање раздаде сиромасима, и оде у Јерусалим да обиђе света места. У то време Јерусалим беше под Агарјанима - муслиманима. Пошто се поклони светим местима, Михаил оде у лавру светог Саве Освећеног, и ту постаде монах - црноризац.
После неког времена учитељ га његов посла у Јерусалим да прода рукодеље. Тамо га срете шкопац агарјанске царице Сеиде, који га узе са собом и приведе к својој царици, пошто сасуди које је он продавао беху врло лепи и одлично израђени. Угледавши младог, лепог, монаха, само сувог од поста, царица се одушеви њиме и стаде га наводити на прељубу, говорећи: Ти само угађај мени, и, ако си болестан, ја ћу те излечити. На то јој блажени Михаил одговори: Ја бол болујем због својих грехова, а слуга сам Господа мог Исуса Христа, и нећу да слушам тебе. Но царица га примораваше на грех, као некада у Мисиру Пентефријева жена прекрасног Јосифа, али целомудрени, девствени Михаил одбијаше то, говорећи: Мени је немогуће да то учиним, јер сам монах и дао сам завет Богу да ћу до краја живота очувати чистоту мога тела непорочном.
Када погана жена виде да ни на који начин не може да девственог монаха наведе на телесни грех, она се испуни стида и гнева, па нареди да га штаповима бију. Затим посла к цару, који се налазио недалеко од Јерусалима, везаног монаха као хулитеља њихове вере. Испитавши Михаила, цар нареди да га одвежу, и предлагаше му да прими Мухамедову веру. А свети црноризац одговори: Немогуће ми је оставити Бога мог и поћи за демоном. Цар га стаде саблажњавати заводљивим понудама, рекавши му: Ишти у мене што хоћеш, и ти ћеш царовати са мном. На то му свети инок рече: Молим те за једно од трога: или ме пусти к моме старцу, или се крсти у име Бога мог, или ме мачем твојим пошаљи ка Христу, Богу моме.
Тада цар нареди да се монаху да чаша смртоносног отрова. Свети монах испи отров, али му он ништа не нашкоди, по речи Христовој у Еванђељу: Ако и смртно што попију, неће им нашкодити (Мк. 16, 18). Посрамљен, цар нареди да се слузи Христовом отсече глава усред Јерусалима.
Монаси обитељи светог Саве Освећеног узеше тело светог мученика, однесоше у своју лавру, и чесно положише светог преподобномученика Михаила са светим оцима, славећи Христа Бога.
Пострада свети Михаил за Христа и прослави се у деветом столећу.

ЖИТИЈЕ ПРЕПОДОБНЕ МАТЕРЕ НАШЕ ЕФРОСИНИЈЕ, ИГУМАНИЈЕ ПОЛОЦКЕ

У граду Полоцку живљаше кнез, по имену Всеслав[3]; он имађаше сина Георгија, од кога се роди ова блажена Ефросинија. Пре монаштва она се звала Предислава. Од малена она се научила писмености, и усрдно је изучавала Свето Писмо и друге свете књиге. Помоћу тога она се научи страху Божјем и топлој љубави к Богу, Саздатељу своме.
Предислава беше врло лепа. И кад напуни дванаест година стадоше је многи славни кнезови просити од њеног оца за своје синове[4]. Али она нипошто не пристајаше да се уда за земаљског смртног мужа, пошто беше обручила себе Бесмртном Женику, Господу Исусу Христу, и сав ум свој пренела у љубав божанску. Но отац њен одлучи да је, и против њене воље, уда за једног дивног младића, кнежевог сина. Када сазнаде за то, Предислава оде тајно у женски манастир к преподобној игуманији кнегињи Романи и мољаше је да је постриже у свети монашки образ. Но преподобна Романа дуго не пристајаше на то, једно - што Предислава беше веома млада, а друго - бојаше се њеног оца. И саветоваше јој да тако млада и лепа ступи у световни живот. Затим, увидевши да Предислава има велику љубав према Господу Христу и непоколебљиву жељу да девство своје сачува ради Небеског Царства, преподобна Романа нареди свештенику своје обитељи да Предиславу обуче у свети монашки анђелски образ, и даде јој име Ефросинија.
Када о томе сазнадоше Ефросинијини родитељи, велика их туга и жалост обузеше, и они одмах пожурише у манастир. А кад тамо угледаше своју кћер у монашком образу, стадоше силно плакати и ридати. Но блажена Ефросинија, не узнемирујући се родитељским сузама, саветоваше им да не плачу него да се радују што им је кћер заручена Небеском Цару.
У манастиру преподобна Ефросинија са осталим црноризицама провођаше време у посту и молитвама и у свима манастирским пословима, потчињавајући се свима са великим смирењем. А после извесног времена преподобна Ефросинија моли епископа полоцког Илију да јој допусти да се настани у одаји у трему саборне цркве полоцке Свете Софије (поступајући на овај начин, блажена Ефросинија се угледала на древне јерусалимске девојке, међу којима је била и Пресвета Дјева Богородица, које су живеле при Соломоновом храму у нарочитим одајама за то удешеним). Епископ, видећи њено сличноангелно живљење и серафимску љубав к Богу, не успротиви се доброј жељи срца њеног. И обитаваше света Ефросинија, као анђео Божји, затворивши се у одаји при цркви, непрестано дан и ноћ молећи се и славославећи Бога. А у време слободно од молитве, она преписиваше књиге, и даваше те их продаваху, и што за њих добијаше, то раздаваше сиротињи.
Пошто се блажена Ефросинија дуго времена подвизавала при цркви свете Софије, једне ноћи она виде у сну анђела Божјег, који је узе за руку, изведе ван града на место звано Сељце, где беше метох свете Софије и мала дрвена црквица, и рече јој: Ти треба да обитаваш овде, јер Бог хоће да на овом месту преко тебе упути многе на спасење.
Ово виђење преподобној Ефросинији би не једанпут, него се понови и други пут и трећи пут. Преподобна се чуђаше и беше у недоумици односно виђења, и благодараше Бога што ју је удостојио таквог виђења. Но, повинујући се вољи Господњој, она говораше: Готово је срце моје, Боже, готово је срце моје!
Анђео се јави и епископу у виђењу, и рече му: Води слушкињу Господњу Ефросинију к цркви Спаситељевој што је у Сељцу, и настани је при тој цркви, да би тамо био манастир за девице посвећене Богу, које Бог хоће да спасе преко ове слушкиње своје. Њене молитве као миро узлазе к Богу, и на њој почива Дух Свети као круна на глави царевој; и као што сунце сија у васељени, тако живот њен засија пред анђелима Божјим.
Пробудивши се из сна, епископ оде к преподобној Ефросинији и саопшти јој вољу Господњу. А и она исприча епископу о свом виђењу. И обоје заблагодарише Богу.
Затим епископ позва кнеза Бориса, стрица Ефросинијиног, и кнеза Георгија, оца њеног, и многе бојаре и угледне људе, и испричавши им о виђењу, рече: Ево ја у вашем присуству дајем Ефросинији место светога Спаса у Сељцу, да тамо буде женски манастир. Нека јој нико не чини сметње у томе и нека јој не дира оно што јој ја дадох - и сви пристадоше на епископов предлог.
После тога одведоше свету Ефросинију у Сељце, сместише је при цркви Спаситељевој, и саградише манастир за девојке које желе да у чистоти служе Господу Христу. И преподобна Ефросинија постаде наставница и предводница ка спасењу многим девојкама које се одрицаху света и узимаху на се монашки чин. Гледајући на врлински живот блажене Ефросиније као на образац, све се девојке веома коришћаху и потстицаху на богоугодне подвиге.
После неког времена преподобна Ефросинија посла своме оцу овакву поруку: Пусти к мени сестру моју Градиславу, да је научим светим књигама. - Отац пусти Градиславу. Света Ефросинија научи своју млађу сестру читању књига и, поучивши је многим душеспасоносним разговорима, она је уневести Христу, јер је замонаши и даде јој име Евдокија. Пошто прође доста времена, отац Ефросинијин посла к њој овакву поруку: Пусти нам сестру своју. А Ефросинија му одговори: Нека остане код мене још неко време, пошто није сасвим добро изучила Свето Писмо.
Али родитељи Ефросинијини убрзо сазнадоше за пострижење и друге кћери своје. То им удвостручи тугу, и они дођоше у манастир, и говораху светој Ефросинији са гневом и болом: О, чедо наше! шта то уради с нама? Додала си нам тугу, и жалост на жалост! Зар ти не беше доста што нас ти остави, па нам на превару оте и друго мило чедо наше? Ради тога ли вас родисмо, ради тога ли вас одгајисмо, да се пре смрти као мртве затворите у гробу, у тим црним ризама, да се закључате у манастирском затвору, и нас лишите утеха које смо очекивали од вас? - Преподобна Ефросинија им онда говори душеспасоносне речи из Божанствених Књига, и утеши их донекле. И они се вратише своме дому, разблажујући своју природну родитељску тугу духовном радошћу.
Убрзо потом к преподобној Ефросинији дође њена рођака кнегиња Звенислава, кћи њеног стрица кнеза Бориса, и донесе све своје скупоцене хаљине и наките, спремљене за удадбу, и рече блаженој Ефросинији: Госпођо и сестро моја, све красоте овога света сматрам ништавним, а ове украсе спремљене за брак дајем цркви Спаситељевој, и сама желим обручити се с Њиме у духовни брак и подклонити главу моју под Његов благи и лаки јарам. - Преподобна Ефросинија прими је с радошћу, и одмах је постриже, и даде јој име Евпраксија. И подвижнице провођаху заједно у пошћењима и свуноћним молитвама, једнодушно служећи Господу у светости и правди.
Видећи да се из дана у дан умножавају сестре и обитељ проширује, преподобна Ефросинија намисли да зида од камена цркву у име Спаситеља. Њено усрђе, уз Божју помоћ, би крунисано успехом: за годину дана би сазидана прекрасна црква од камена. Надзорник у томе послу беше један знаменит човек, по имену Јован. Он је много пута ноћу у сну чуо глас који му је говорио: Јоване, устани и иди те ради на зидању храма у част Сведржитеља! - Кад му тај глас додија, он се једнога дана диже и дође к преподобној игуманији: Ти ли то шаљеш за мном да ме приморавају на посао? А Ефросинија, схвативши да је тај глас не од људи него од Бога, одговори Јовану: Иако ја нисам слала да те буде и приморавају на посао, ипак послушај глас који те позива на работу, и брзо се прихвати посла, јер је ово дело Божје.
Када зидање цркве беше при крају недостадоше цигле. Тада се преподобна помоли Богу, говорећи: Хвала Ти, Господе човекољубиви, Боже свесилни, Ти си нам даровао веће, молим се Твојој доброти, подај нам и оно што је мање, да бисмо довршили цркву коју зидамо у славу пресветог имена Твог.
Сутрадан изјутра, по дејству силе Божје, зидари нађоше пећ пуну печених цигала, и већ остинулих, и то веома чврстих. Ове цигле беху направљене невидљивом руком, и то само за једну ноћ. И испуни се радошћу преподобна, и сви прославише Бога. И тако црква би довршена. После тога дође тамо ради освећења цркве епископ са клиром и са кнезовима, и сви грађани. Сви радосно отпразноваше освећење цркве. А преподобна Ефросинија паде ничице у цркви, и са сузама се мољаше Богу говорећи: Ти Господе срцезналче, Боже Сведржитељу, погледај на овај храм, подигнут у име Твоје, као што си некада погледао на храм Соломонов; погледај и на духовно стадо, сабрано при храму Твом. Буди милостив према нама које Ти служимо при овом светом храму, и пружај нам помоћ, да бисмо успешно носиле јарам Твој који смо узеле на себе и ишле за Тобом, Жеником нашим. Ти сам чувај овај тор духовних оваца Твојих, и буди нам Пастир, и Вратар, и Стражар, да не би ни једна од нас била уграбљена вуком погубитељем - ђаволом. Ти, Господе, буди нам оружје и одбрана, да не дође на нас зло, и не приближи се мука телима нашим, и не погуби нас са безакоњима нашим. Ми сву наду положисмо у Тебе, јер си Ти Бог жалостив и милостив према онима који верују у Тебе; и ми ћемо Теби узносити славу до последњег даха нашег.
Преподобна Ефросинија поучаваше сестре своје, говорећи: Ето, ја вас окупих Господа ради, као што кокош скупља пилиће под крила своја; окупих вас као овце Божје на божанствену пашу: напасајте дакле себе у заповестима Господњим, и растите кроз врлине из силе у силу, да би се и ја с радошћу а не с уздисањем трудила око спасења вашег и учила вас, и да бих се веселила духом видећи духовне плодове трудова ваших. Ето, старам се да помоћу толиких поука посејем речи Божје по срцима вашим, али њиве срца ваших као да стоје на истом - не расту у врлинама, а време жетве се приближује, и лопата је већ на гумну и она ће одвојити кукољ од пшенице. Бојим се, сестре моје, да се међу вама не нађе кукољ, и ви будете предане огњу неугасивом. Постарајте се, молим вас, постарајте се, сестре моје, да се сачувате од кукоља греха, да бисте избегле огањ неугасиви. Начините од себе чисту пшеницу Христову; самељите себе у воденици смирења подвижничким трудовима својим, чистотом, љубављу и молитвама, да бисте постале хлеб сладак Богу.
Тако блажена Ефросинија, као чедољубива мати, поучаваше духовну децу своју. И благодарећи поукама њеним и молитвама њеним све монахиње напредоваху у подвизима духовним и постајаху изабрани сасуди Светога Духа.
Преподобна Ефросинија подиже и другу цркву од камена у част и славу Пресвете Богородице. Украсивши је иконама и свим осталим благољепијем, она је предаде монасима, па им и манастир подиже поред цркве.
Преподобна Ефросинија зажеле да види и има у својој обитељи икону Пресвете Богородице, звану Одигитрија (= Путеводитељка), - наиме, једну од оних икона коју свети апостол и еванђелист Лука изради још за живота Пречисте Богоматере. Јер преподобна беше чула да се три иконе Пресвете Богородице, израђене светим Луком, налазе: једна у Јерусалиму, друга у Цариграду, трећа у Ефесу. Помоливши се Богу са сузама да јој испуни жељу, она посла слугу своје обитељи Михаила у Цариград к благочестивом цару Мануилу[5] и к свјатјејшем патријарху Луки[6] са многим даровима и великим молбама, молећи их да јој пошаљу једну од тих трију икона Пресвете Богородшде, и то ону што је у Ефесу. Цар и патријарх, осетивши велику љубав и усрђе блажене Ефросиније према Богу и Пречистој Мајци Божјој, решише да јој испуне молбу, и послаше у Азију, те из Ефеса донеше у Цариград чудесну икону Пресвете Богородице. Предавши икону слузи Михаилу, цар и патријарх му дадоше и писмо своје за преподобну Ефросинију, у коме хваљаху слушкињу Христову, и патријарх јој шиљаше свој благослов. Добивши жељену икону, блажена Ефросинија се испуни неисказане радости, и узнесе велику благодарност Господу Христу и Његовој Пречистој Матери, и постави је у својој обитељи у цркви светога Спаса, украсивши је златом и драгим камењем.
Поеле смрти својих родитеља, и после многољетног монаховања свог преподобна Ефросинија зажеле да види света места у Јерусалиму и да се поклони живоносном гробу Христовом, а мишљаше да тамо и живот свој заврши; и о томе се усрдно Богу мољаше. Сазнавши за њену намеру, духовне и световне власти се веома ожалостише, и дошавши к њој мољаху је са сузама да не оставља отаџбину своју. Блажена их мудрим и душекорисним речима тешаше као матер децу своју. Између осталих дође код ње и њен љубљени брат Вјачеслав са својом супругом и децом. Поклонивши јој се, он јој са сузама говораше: Госпођо, сестро и мати моја, зашто хоћеш да нас напустиш, светлости очију мојих и управитељко душе моје? А светитељка му одговараше: Ја нећу да вас напустим, него хоћу да се на светим местима помолим Господу за себе и за вас.
Када блажена Ефросинија заврши духовни разговор са братом својим, кнезом Вјачеславом, она му нареди да две кћери своје Киринију и Олгу, остави код сестре своје Евдокије. Јер блажена Ефросинија имађаше такав духовни дар, да чим на кога погледа, одмах је дознавала има ли у њему духа врлинског и може ли бити изабрани сасуд Богу. Тако она провиде да ће ове две девојчице, њене братанице, својим врлинским животом угодити Христу.
Када кнез Вјачеслав оде од Ефросиније, она рече његовим кћерима: Хоћу да вас обручим Бесмртном Женику и да вас уведем у дворе Његовог Царства. - А девојчице, усхићене богонадахнутим речима њеним, припадоше јој к ногама и рекоше: Нека буде воља Господња! И нека нас твоја света молитва устроји како хоће! - А Ефросинија, радујући се духом због доброг настројења ових девојчица, даваше им душекорисне поуке и развијаше у срцима њиховим љубав Христову.
Затим, после извесног времена, преподобна Ефросинија позва к себи свога брата Вјачеслава и рече: Хоћу децу твоју да пострижем у монаштво, да буду невесте Христове. - Ове речи узнемирише кнеза Вјачеслава, и он рече: Госпођо мати наша, шта си то намислила да урадиш са мном? Ти хоћеш два плача да дометнеш души мојој: прво, да плачем што нас ти остављаш и одлазиш у далеку земљу; и друго, да плачем због деце своје, јер сам лишен утехе њихове. - А кнегиња Вјачеславова, мати тих девојчица, још се више кидаше него муж њен, и силно плакаше и ридаше. Али се ипак не могаху супротставити вољи преподобне Ефросиније, пошто њене речи сматраху као речи самога Христа, и знађаху тачно да је она истинита слушкиња Христова и да у њој живи Дух Свети. После тога блажена Ефросинија замоли тамошњег епископа Дионисија да дође у њен манастир, да девојчице уведе у Цркву и постриже их. При томе Киринији би дато име Агатија, а Олги Јевтимија. И благослови их епископ благословом светих отаца и матера који од памтивека угодише Богу.
Затим, после кратког времена, блажена Ефросинија предаде обитељ своју сестри својој Евдокији и, целивавши све, она се помоли Богу, и уздајући се у Њега, она крену за Јерусалим, испраћена далеко од свих горко уплаканих. Са собом поведе свог другог брата Давида и рођаку Евпраксију, и дође најпре у Цариград. Ту би чесно примљена од цара и патријарха. И пошто се поклони светим црквама и многим моштима светих она отпутова за Јерусалим. Стигавши у Јерусалим, она се поклони живоносном гробу Христовом и постави на њему златно кандило. И много дарова подари цркви јерусалимској и патријарху. Обиђе блажена Ефросинија и сва света места у околини Јерусалима, са великим умилењем клањајући се свуда и молећи се. И настани се у манастиру, званом Руски, при цркви Пресвете Богородице. Затим дошавши поново на гроб Господњи, она се стаде са сузама и свесрдним уздасима молити, говорећи: Господе Исусе Христе, Сине Божји, рођени од Пресвете Приснодјеве Марије ради спасења нашег, Ти си рекао: Иштите, и даће вам се (Мт. 7, 7). Благодарим самилосној доброти Твојој, што ја грешна добих оно што исках у Тебе: удостојих се видети ова света места, која си Ти осветио пречистим ногама Твојим; удостојих се целивати свети гроб Твој, у коме си почивао пречистим телом Твојим, примивши смрт ради нас. Но још један дар, о преблаги Господе, иштем од Тебе: удостоји ме да скончам у овим светим местима; не презри смирену молитву моју, Саздатељу мој! прими дух мој у овом светом граду Твом, и настани ме са онима који су угодили Теби, у наручју Авраамовом.
Помоливши се тако, света Ефросинија оде у гореспоменуту цркву, при којој обитаваше. Ту она паде у телесни недуг, и леже на одар болеснички, рекавши: Хвала Ти, Господе мој Исусе Христе, што си и у овоме послушао мене, недостојну слушкињу Твоју, и учинио са мном како си хтео.
Жељаше блажена Ефросинија да буде и на Јордану, али већ не беше у стању због болести своје. Стога испрати на Јордан брата свог Давида и Евпраксију. Вративши се отуда, они јој донеше воде јорданске. Блажена прими ту воду са великом радошћу и благодарношћу. И пи од ње, и окрепи њоме цело тело своје. Затим, легавши на одар, рече: Благословен Бог који просвећује и освећује свакога човека који долази на свет.
У току те болести преподобној се јави Анђео и извести је од Бога о блаженој кончини њеној, и о покоју који јој је припремљен. И весељаше се душом преподобна о Богу Спаситељу свом, хвалећи и благодарећи Његову доброту. Онда посла у лавру светог Саве Освећеног, молећи архимандрита и братију да допусте да буде сахрањена у њиховој обитељи. Они одговорише: Ми имамо заповест од светог оца нашег Саве, да никада не сахрањујемо жене у обитељи његовој. Има Теодосијев општежићни манастир Пресвете Богородице. Тамо почивају многе свете жене. Тамо почива и мати светога Саве, и мати светога Теодосија, и мати светих Бесребрника Теодотија, и многе друге. Стога доликује да тамо буде сахрањена и богоугодна Ефросинија.
Чувши такав одговор, преподобна Ефросинија заблагодари Богу што ће тело њено бити положено заједно са моштима светих жена, и одмах посла молбу у обитељ светог Теодосија да јој се додели место за погреб. Монаси те обитељи одредише место у паперти, и ту би спремљен гроб за свету Ефросинију.
Пошто болова двадесет и четири дана, и приближи се кончини, преподобна Ефросинија позва презвитера, причести се Божанским Тајнама, и молећи се предаде своју свету душу у руке Божје, 23. маја 1173. године. Свето тело њено би чесно положено у обитељи преподобног Теодосија у паперти цркве Пресвете Богородице. А брат њен Давид и сродница Евпраксија вратише се у своју земљу, у град Полоцк, и донеше вест о блаженој кончини и чесном погребењу преподобне Ефросиније. Оплакавши кончину блажене Ефросиније сви, установише да се њен спомен празнује сваке године у славу Бога Оца и Сина и Светога Духа, хваљеног и прослављеног од свеколике твари, сада и увек и кроза све векове, амин.

СПОМЕН ПРЕПОДОБНОГ ОЦА НАШЕГ ПАИСИЈА ГАЛИЧКОГ

Подвизавао се као монах преко 70 година; био архимандрит Галичког Николајевског манастира, који се по њему почео називати Паисијевим. Упокојио се у дубокој старости, у другој половини петнаестог века. Свете мошти његове почивају у Успенској цркви Паисијеве обитељи.

СПОМЕН СВЕТОГ МУЧЕНИКА САЛОНА (ИЛИ САРОНА)

Пострадао за Христа мачем посечен. Био родом римљанин.

СПОМЕН СВЕТОГ МУЧЕНИКА СЕЛЕВКА

За веру своју у Христа претестерисан; и тако пострадао.

СПОМЕН СВЕТЕ МИРОНОСИЦЕ МАРИЈЕ КЛЕОПОВЕ

Беше при страдању Господњем код крста и са осталим светим женама мироносицама дошла је на гроб Христов са мирисима. Преставила се у миру.
________________________________________

НАПОМЕНЕ:
1. Синад - један од старих црноморских градова.
2. Овај град налазио се у старини у северном крају Месопотамије.
3. Всеслав Брјачиславич, син Брјачислава Изјаславича, кнезовао у Полоцку од 1044. до 1101. године.
4. Рано удавање било је обична појава у древној Русији.
5. Цар Мануил Комнен царовао од 1143. до 1180. године.
6. Лука Хрисоверг патријарховао од 1156. до 1169. године.
Ако вам се ова порука допада подржите наш рејтинг кликом на банер: