3. 5. (16. 5) Свети мученици Тимотије и Мавра; Преподобни Теодосије Кијево-Печерски

ИЗ ОХРИДСКОГ ПРОЛОГА

1. Свети мученици Тимотије и Мавра. Чудна је судба ових дивних мученика, женика и невесте! На двадесет дана по њиховом венчању беху изведени на суд због вере хришћанске пред тиваидског намесника Ариана, у време цара Диоклецијана. Тимотеј беше чтец цркве у своме месту. Ко си ти? упита га намесник. Одговори Тимотије: Хришћанин сам и чтец цркве Божје. Рече му онај даље: зар не видиш ти око тебе приготовљена оруђа за мучење? Одговори Тимотеј: "И ти не видиш ангеле Божје који ме крепе". Тада намесник нареди те му железном шипком уши прободоше, тако, да му од бола зенице очне искочише. Мавра најпре би уплашена од мука, но кад је муж охрабри, и она исповеди своју непоколебљиву веру пред намесником. Овај нареди те јој најпре сву косу почупаше а потом и прсте на рукама одсекоше. После многих других мука, којима би убрзо подлегли да их није крепила благодат Божја, они бише обоје распети на крст, једно према другом. И тако висећи на крсту, осташе у животу пуних девет дана саветујући и храбрећи једно друго у трпљењу. Десетога дана предаду дух свој Господу, за кога претрпеше крсну смрт, и тако се Царства Његовог удостојише. Чесно пострадаше за Христа 286. године.

2. Преподобни Теодосије Кијево-Печерски. Од најраније младости избегаваше смех и весеље и предаваше се богомислију и молитви. Због тога је често био бијен од мајке, а нарочито још кад му мајка једнога дана смотри железни појас око нага тела, од чега му кошуља беше крвава. Прочитавши једном у Јеванђељу речи Спаситељеве: "Ко љуби оца или матер већма него мене, није мене достојан", он напусти дом родитељски и одбеже у Кијевску пештеру преподобном Антонију. Овај га прими и ускоро замонаши. Када га мајка пронађе и почне звати кући, он посаветова мајку, те се и она замонаши у једном женском манастиру. Својим подвигом, кротошћу и добротом Теодосије убрзо превазиђе све монахе и постаде врло мио Антонију, који га постави за игумана манастира. За време његово богатство се у манастиру јако умножи, цркве и келије сазидаше и устав Студитски уведе у потпуности. Бог обдари Теодосија великом благодаћу због његове девствене чистоте, превеликог труда молитвеног и љубави према ближњим, те имађаше овај Божји човек велику моћ над дусима нечистим, и исцељиваше болести, и прозираше у судбине људи. Са светим Антонијем Теодосије се сматра оснивачем и уређивачем монаштва у Русији. Упокојио се мирно 1074. године. Мошти његове целебне почивају поред моштију Антонијевих.

Тимотеј и Мавра, распети и бледи,
Кроз Господа Христа једно друго гледи,
И духом се виде боље но очима,
Болом узвишени над свима стварима.
Па Тимотеј збори: Мавро, сестро моја,
Ти си женска страна, — већа мука твоја!
Но не клони, сестро, молитвом се крепи,
Све помисли своје уз Христа прилепи.
— Одговара Мавра: брате Тимотеје,
Дух Божји осећам, у души ми веје;
Он ме држи бодру, немоћну ме снажи,
A Исус сладчајши муке моје блажи,
Ho за тебе бринем, мој поносе дични,
Какви боли могу твојим бити слични?
Ho joш мало, мало, мој слађани брате,
Па ће руже c трња мука да процвате,
Свој небесној војсци ти ћеш бити дика,
Само трпи, трпи, без гласа и крика.
Бодрствујмо, брале, сном да не заспимо,
Може Господ, доћи, — да с' не постидимо.
Ево сва небеса видим отворена,
Невиђена блага нама припремљена. —
Тад Тимотеј Маври: o дивна сестрице,
Христова невесто, славна мученице,
Прославимо Бога за милост My красну,
Што попусти на нас смрт овакву часну.
O слава Ти, Спасе, што за нас пострада:
Дух у Твоје руке предајемо сада.

РАСУЂИВАЊЕ

Авва Јован Колов упита монахе: "Ко је продао Јосифа?" Један одговори: "Браћа његова." Ha то ћe старац: "He браћа, него смирење његово. Јосиф је могао објавити да је он брат њихов и успротивити се продаји; но он je то прећутао. Смирење га је, дакле, продало; но то исто смирење после га је учинило господарем Мисира."
Ми се и сувише бранимо од спољних непријатности предајући се вољи Божјој, зато и губимо добре плодове, који се жању на крају непријатности, поднетих са смирењем. Авва Пимен је говорио мудро: "Ми смо оставили лак јарам, тј. самоукорење, a натоварили смо тежак тј. самооправдање."
Хришћанин прима сваку непријатност као заслужену садашњим или прошлим гресима својим испитујући у свему вољу Божју c вером и чекајући крај c надом.

СОЗЕРЦАЊЕ


Да созерцавам вознесеног Господа Исуса и то:
1. како је Он почео Свој спасоносни посао на земљи као прост и смирен трудбеник,
2. како је завршио Свој спасоносни посао чудесним и славним вазнесењем Својим у небо.

БЕСЕДА

о томе како ће се посматрати идолопоклоници
Ваистину, посрамиће се сви они, браћо, који не виде даље од дрвета и камена, и који у безумљу своме говоре: човек је сав од биља и минерала, и са њим бива оно исто што и с биљем и минералима. Окренути леђима Творцу они и не могу да виде друго до створења, и заборављајући Творца, они створења оглашују Творцем. Природа је, веле, човека и створила и родила; зато је човек мањи од природе, нижи од природе, слуга у крилу природе, роб на ланцу природе, мртвац у гробу природе. Посрамиће се они који тако говоре када падну у невољу, и завикаће к Богу: устани и избави нас!
Зашто вичу Богу: Устани? — као да Бог лежи! Не лежи Бог него стоји, стоји и чека да услужи свакога ко с вером и смирењем иште услугу од Њега. Но они који су се љубили с дрветом и каменом док су се уздали у своју силу — они су Га оборили у животу своме, и избацили Га из живота свога. Зато кад их притисне невоља, вичу му: устани!
А Господ је кротак, и устаје, и ходи у помоћ сваком покајнику. Нека се грешник покаје истински, и одбацивши грешну своју љубав, нека се врати љубави к Богу, па ће му Бог помоћи. Нека окрене леђа мртвом дрвету и камену а лице к Богу живом, и Бог ће га избавити. Јер Свемогући није злопамтљив и осветљив. Нити је Он створио људе за смрт него за живот.
О браћо, не тражимо помоћи у беспомоћних, нити живота у беживотних. Окренимо се лицем ка живоме Створитељу нашем, који нам је и дао лице сјајније од лица сваке земаљске твари. Вратимо се од западне странпутице ка источноме путу, јер је на овоме путу спасење. Само пожуримо, док наш последњи дан на земљи није утонуо у мрак запада.
О Господе вазнесени, вазнеси ум наш на небо. Очисти га од таме и олакшај га од земље, светлоносни Створитељу наш. Теби слава и хвала вавек. Амин.

Архимандрит ЈУСТИН Поповић
ЖИТИЈА СВЕТИХ

3. МАЈ

СТРАДАЊЕ СВЕТИХ МУЧЕНИКА ТИМОТЕЈА И МАВРЕ

У време гоњења хришћана од стране незнабожног цара римског Диоклецијана[1] у Тиваиди[2] за тај посао би одређен намесник Ариан[3]. Међу хришћанима који беху изведени пред намесника Ариана на ислеђење, налажаше се и Тимотеј, чтец цркве у своме месту.[4] Он бејаше из насеља Перапеје, млад, тек што беше ступио у брак са девојком Мавром. На двадесет дана по њиховом венчању он би ухваћен од незнабожаца као хришћанин и изведен пред намесника на суд. Кад га намесник угледа, најпре га упита: Ко си ти, и каквог си звања? Тимотеј одговори: Хришћанин сам и чтец цркве Божје. Намесник га упита: Зар ти једини ниси чуо за царско наређење, да ће злом смрћу погинути сваки који не принесе жртву нашим великим боговима? Тимотеј одговори: Дух Исуса Христа обитава у мени, и зато не приносим жртве вашим боговима. Намесник га упита: Зар не видиш ти око тебе приготовљена оруђа за мучење? Тимотеј одговори: И ти не видиш анђеле Божје који ме крепе. Онда му намесник рече: Дај ми твоје књиге[5], да бих схватио силу што је у њима. Тимотеј му одговори: Безумни и потпуно неразумни човече, ко од људи икада предаје децу своју на смрт? Зар не знаш да су књиге моје - деца моја; и када књиге о Богу читам, око мене стоје анђели Божји? Намесник му на то рече: Ти нити хоћеш да боговима принесеш жртве, нити да ми покажеш своје књиге. Пази дакле да ти та твоја дрскост не буде на казну, а не на добро. Свети Тимотеј му одговори: Нити ћу жртве принети боговима, нити ћу своје књиге показати незнабошцима.
Тада разгневљени намесник нареди да се донесу два силно ужарена гвоздена штапа и гурну у оба уха мученику. То би учињено, и од неподношљивих болова светом мученику истекоше оба ока. Онда слуге мучитељеве рекоше светом Тимотеју: Ето, изгубио си очи своје зато што нећеш да принесеш жртву боговима. Одговори им свети Тимотеј: Моје телесне очи сада ослепише зато што су виделе много штошта што не ваља, али духовне очи моје, спасене Господом мојим Исусом Христом, просвећују душу моју.
Чувши то, намесник нареди да мученику вежу руке наопако, да му у уста метну парче дрвета, па да га обесе главачке, и онда да му вежу о врат тежак камен. Када слуге стадоше то радити cветом мученику, он погледа на небо и рече: Има Бога на небу; Он је у стању да ме избави ових мука. - И ово страдање беше тешко светоме Тимотеју, те се и слуге намесникове сажалише на њега и мољаху намесника да се потруди да Тимотеја придобије за свој предлог не мучењем него милошћу. У тој намери они обавестише намесника да је Тимотеј младожења, да је тек двадесет дана откако је ступио у брак, и да му је жена врло млада.
Када то чу, намесник нареди да одмах доведу пред њега Тимотејеву жену. И он упита: Како се зовеш? Зовем се Мавра, одговори она. Онда јој намесник рече: Сажаљевам твоју несрећу, јер ти тако млада, већ почињеш да биваш удовица. Ја ти ево наређујем: обуци се у најлепше хаљине, дотерај своју косу, и украси лице своје, па одмах иди своме мужу и наговори га да боговима принесе жртву, да не би ти тако млада заиста постала удовица. Наговориш ли га да то уради, наградићу те многим даровима, златом и сребром.
Мавра учини као што јој нареди намесник: обуче се најлепше и украси себе, па оде своме мужу и много га мољаше да макар привремено учини по вољи намеснику, и на тај начин избави себе од страшних мука. Али јој он не могаше одговорити ни речи, пошто му дрво беше у устима и уста тако рашчепљена да их није могао мицати. Мавра се онда поврати к намеснику и моли га да нареди да се дрво извади из уста њенога мужа, како би могао говорити. Намесник одмах нареди да се то уради; и дрво би извађено из мученикових уста. Мавра онда дође и cтаде поред светог Тимотеја. А он, без очњег вида, осетивши мирис од Мавриних хаљина, викну громко: Где је отац мој, презвитер Пиколпоc? А отац који је недалеко стајао међ народом и посматрао страдање свога сина, приђе му и упита га: Шта хоћеш, блажени сине мој? Тимотеј одговори: Молим те, оче, учини ми ово добро дело: узми какав рубац па ми покри лице, да не бих осећао душегубне мирисе што се шире из женских хаљина, јер је тај мирис смртоносан, мами људе у погибао и припрема им пакао; та мирисна воња је мајка пожуде, сапутница ђавола, непријатна светима и одвратна праведнима.
Када свети мученик престаде говорити, Мавра му рече: Драги Тимотеје, зашто ме тако унижаваш? Ја те нисам ничим увредила. Тек је двадесет дана откако смо се венчали, и ти још ниси упознао моју нарав, нити сам ја упознала твој дом како треба. Ја сам далеко од порока за који ме окривљујеш, јер се нисам забављала ни с једним човеком. Сада плачем гледајући те у таквим мукама, и срце ме боли, и душа ми се кида што невин толико страдаш и што ћеш ме младу оставити удовицом. Но, можда си се много задужио, па немајући чиме да вратиш дуг, добровољно си предао себе на смрт од зајмодаваца? Ако је тако, онда да продамо наше најбоље хаљине па да исплатимо дуг. А ако су те ставили на овако тешке муке због државне порезе коју треба да платиш, онда ево, пред тобом су сви брачни накити, злато и све хаљине; продај све то, па измири порезу цару.
После оваквих речи њених, свети Тимотеј јој рече: Сестро моја Мавро, када те очима душе своје видех где излазиш из куће, угледах ђавола с твоје десне стране; он је у рукама имао кључ, којим срце твоје враћаше натраг к свету. - Мавра на то рече: Брате мој Тимотеје, ја тебе тражим; а када те потом будем тражила, где ћу те наћи? Ето, доћи ће субота или недеља, ко ће онда читати књиге твоје? Свети Тимотеј јој одговори: Остави таштину овог привременог света, па хајде са мном на овај дивни подвиг. О Мавро, Спаситељ наш Бог за овај наш подвиг, за ово наше добровољно предавање на смрт Њега ради, опростиће нам све грехе наше и удостојиће нас венаца у царству своме. Мавра онда рече: Када иђах к теби, срце моје заиста беше испуњено световним пристрашћем; но када ми ти стаде говорити, Дух Божји уђе у мене. Знај дакле, мој љубљени брате, да и ја желим оно што и ти. Свети Тимотеј јој одговори: Ако истину говориш, онда отиди к намеснику и изобличи га за његово безбоштво. Мавра му на то рече: Бојим се, брате мој, да се некако не уплашим када угледам справе за мучење и разјареног намесника. Бојим се, нећу моћи поднети муке, јер сам још сувише млада, тек ми је седамнаест година. Одговори јој свети Тимотеј: Уздај се у Господа нашег Исуса Христа, па ће све муке бити за тебе као јелеј који се излива на тело твоје и као роса у костима твојим која олакшава све болове твоје.
Затим се свети мученик стаде молити Богу за њу, говорећи: Боже сваке благодати, Ти си послао помоћ тројици младића у пећи огњеној; Ти си избавио Данила из уста лавових, пророку си преко пророка Авакума послао храну, указивао си помоћ не само у рову лавовском него си и у пећи огњеној спасавао оне што се у Тебе уздају, за доказ твога човекољубља, којим си Ти од заробљеника начинио пророке и мученике; - Ти и сада, Господе, погледај на слушкињу твоју Мавру! Ти си нас, Господе, сјединио браком, сједини нас и у подвигу овом, да не бисмо били одлучени од лика твојих светих Мученика. Подај нам, Господе, да за Тебе јуначки поднесемо муке и смрт, да би се постидели противници наши, не могавши нас разлучити од једнодушне слоге коју имамо у Христу Исусу Господу нашем, коме са Оцем и Светим Духом нека је слава вавек, амин.
Пошто се свети Тимотеј тако помоли Богу за своју супругу Мавру, она, потстицана Духом Светим, оде к намеснику, ступи пред њега и рече: О безбожни намесниче! ти си ми обећао дати сребро и злато, желећи да душу моју гурнеш у погибао, јер срце твоје само то и жели да убија душе људске дарујући им злато. Но ти ме нећеш савладати никаквим саблазнима, јер изађох преда те обукавши се у оружје Господа мог Исуса Христа.
Тада намесник Ариан рече својим саветницима и слугама: Нисам ли вам говорио да је Тимотеј мађионичар? Ето, он је и жену своју омађијао, да би нам се заједно с њим противила. - Затим рече Маври: Еда ли си и ти изабрала смрт место живота? Размисли мало и увиди, ти ћеш у горким мукама лишити себе овог слатког живота. Но ти си, можда, предвиђајући смрт свога мужа и своје удовиштво, решила да умреш заједно са њим? Али не узнемируј се и не тугуј, нећеш бити удовица, јер ћу те удати за једног од најбогатијих стотника[6] мојих, да би уживала с њим сласти овога живота и постала угледнија, пошто ћеш имати мужа угледнијег од првог. На то му блажена Мавра одговори: Ја сам се одрекла свих таштина овога света, и мени не треба твој стотник. Иcтину ти говорим: ја сам се обручила Небеском Женику, Исусу Христу Сину Божјем; чврсто се уздајући у Њега, ја сам и ступила преда те храбра срца, и нимало се не бојим твог неправедног суда.
Разгневљен, намесник нареди да јој почупају сву косу са главе. Када то би учињено, намесник јој рече: Ето, коса ти је сва почупана; ја ти саветујем: принеси боговима жртву, да не би била стављена на многе друге, још теже муке. Света Мавра му одговори: Сада знам, о намесниче, да ме Христос мој прими к себи, опростивши ми грех који учиних у незнању када послушах твој зли савет и дотерах своју косу на саблазан мога блаженог мужа. И ти добро учини што ми почупа косу, јер уклонивши косу са моје главе, ти си уклонио велики грех од мене, тако од сада лепота моје косе неће служити на саблазан околним људима и посматрачима.
Разјарен таквим одговором, намесник нареди да јој отсеку прсте на рукама и баце далеко. Света Мавра му рече: И овим ти ми чиниш добро, јер уклањаш од мене прсте, помоћу којих стављах на себе саблажњиве наките. Знај дакле: ти и не знаш шта чиниш за мене, јер отсекавши ми прсте ти си уклонио од мене други грех мој. Зато весела и радосна стојим пред тобом, готова на све муке које измислити можеш.
Намесник се дивљаше оваквом трпљењу њеном. А презвитер Пиколпос, отац Тимотејев, стојећи међу народом у близини блажене Мавре и посматрајући подвиг њен, рече јој тихо: О Мавро, добра кћери моја, како издржа отсецање прстију твојих? Света Мавра му одговори: Као што ти, оче, посматраш човека који у винограду реже лозу и баца одрезотине, тако и ја посматрах одсецање и бацање мојих прстију, и не осећах бол.
После тога намесник Ариан нареди дванаесторици војника да напуне водом велики казан, да наложе ватру, и у кључалу воду баце свету Мавру. Када вода прокључа и стаде клокотати, света Мавра би бачена у казан. И стојећи усред казана ни најмање неповређена, она говораше намеснику: Опет ти благодарим што си наредио да ме омију и очисте од грехова мојих, да бих чиста срца приступила Богу моме и примила венац живота. Страдања која од тебе подносим, она су ми на спасење у Христа Господа мог. Само си пожурио бацивши ме у овај казан који се још није загрејао, јер је вода у њему врло хладна, и ја не осећам топлоту као што не осећах ни раније муке.
Силно разјарен, намесник стаде мислити да су војници из сажаљења према младој жени просули из казана врелу воду па га напунили хладном, желећи да на тај начин сачувају Мавру живом ради задовољења својих телесних пожуда. Стога намесник скочи са свог судијског места, и похита казану да види да ли је вода стварно хладна. Дошавши до казана, он рече светој Маври: Излиј ми на руку мало воде, да видим да ли је хладна. Светитељка му на то одговори: Ова је вода толико хладна да ја ни најмање не осећам њену топлоту. Стога, ако немаш чиме да загрејеш казан, пошаљи неког до мог оца, и он ће ти дати нарамак дрва, пошто је дрводеља, па тим дрвима загреј казан.
Рекавши то, светитељка изли на намесникову руку врелу воду из казана која га тако страшно опрли да му се и кожа скину с руке, и он од силног бола јаукну, и на удивљење свих узвикну: Благословен Господ Бог Маврин, и нема Бога осим Њега кроз кога се сада прославља Мавра!
Рекавши то, намесник нареди да пусте Мавру. Али пре но што се светитељка уклони са мучилишта, ђаво поново уђе у срце намеснику и потстаче га да иступи против оних који имају праву веру у Бога и чисту савест. И он, дозвавши к себи мученицу, рече јој: Престани, Мавро, да се уздаш у Христа, и брзо принеси жртву боговима. Светитељка му одговори: Ја нећу да принесем жртву идолима, јер имам Господа Христа који ме штити. На то јој намесник рече: Уста ћу ти напунити жеравицом, ако не принесеш жртву боговима. Светитељка му одговори: У безумљу свом ти не схваташ шта чиниш: ти хоћеш да ми уста напуниш жеравицом ради тога, да се ја истински очистим од грехова које сам језиком и устима учинила. Јер и Господ мој, када славу своју показа пророку Исаији и удостоји га чути појање Анђела, желећи да га очисти од грехова, посла к њему једнога серафима са жаром у руци, узетим клештима са олтара, и дотаче се жаром пророкових усана, говорећи: Ево, ово се дотаче твојих усана, и безакоње твоје узе се, и грех твој очисти се (Ис. 6, 6-7). И када пророк додиром једнога жара доби опроштај грехова, то те молим, напуни жеравицом не cамо уста моја, него и лице и главу моју, па ми и цело тело обложи жеравицом и сажежи, да бих тиме постала миомир Христов. Бог који је некада очистио пророкове грехе, очистиће и мене од грехова.
Чувши овакве речи, намесник се ужасну и уједно и гневом запали, па нареди да донесу кандило, напуњено сумпором и смолом, и да тиме жегу мученицу. Народ који је наоколо стајао и посматрао све, стаде громко викати к намеснику: Докле ћеш измишљати нове муке за младу жену? Престани већ, намесниче, са својом јарошћу, јер се ми веома дивимо њеном трпљењу. - А света Мавра, обративши се народу, рече: Нека сваки од вас гледа свој посао; људи нека се старају око мушких поcлова, а жене нека своје послове обављају у чистоти и кротости; за мене пак нека се нико од вас не брине; мени није потребна ваша помоћ и заштита, јер је заштитник мој - Бог у кога се уздам.
Док светитељка говораше то, намесник нареди да јој кандилом пале тело. Посматрајући кандило, она говораше намеснику овако: Ти мислиш да ме уплашиш овим бедним кандилом, као да ме ниси довољно испитао претходним мукама. Зар ме ти сам ниси бацио у велики и страшан казан пун кључале воде, која ме ни најмање не повреди као да је хладна? Ти си ми сам сведок да вода која опрли твоје руке, мени нимало не нашкоди. Зар ја да се уплашим овог кандила? Та ако хоћеш, о намесниче, ужари читаву једну пећ и баци ме у њу, па ћеш видети силу Христа мог, чија сам слушкиња. Јер ме неће оставити Бог мој, који ме је позвао на овај подвиг преко блаженог мужа мог Тимотеја. Кандило пак којим ти опаљујеш тело моје, за мене је као јутарња роса која силази с неба на земљу и чини да дрвеће цвета и доноси род.
Побеђен речима и делима свете мученице, и не знајући какве још најтеже муке да измисли за њу, намесник се веома ожалости. Затим нареди да обоје буду распети на крст, једно према другом. А када иђаху на распеће, cрете их Маврина мајка и, загрливши своју кћер, рече јој: Кћери моја Мавро, зашто остављаш мајку своју која те тражи? И ко ће носити накит твој? Сребро, злато и скупоцене хаљине коме ће припасти, ако ти, кћери моја, не останеш међу живима? Света Мавра одговори матери: Злато и сребро пропада; хаљине упропашћују мољци, и лепота младога лица са временом стари и вене, а венац Исуса Христа бесмртан је и вечит. - И не могаше мајка одговорити ништа на речи свете Мавре. Истргнувши се из мајчиних руку, света мученица крену ка крсту, говорећи мајци: Зашто ме одвајаш од крста, не дајући ми да се брзо насладим Гоcподом мојим, коме хоћу да се уподобим смрћу својом?
Тада војници распеше свете мученике Тимотеја и Мавру, поставивши их лицем једно према другом. И тако висећи на крстовима осташе у животу пуних девет дана саветујући и храбрећи једно друго у трпљењу. Свети Тимотеј поучаваше супругу своју до вечера, а света Мавра саветоваше састрадалца свог до изјутра. Притом блажена Мавра рече Тимотеју: Немојмо се предати сну, да нас Господ наш, дошавши, не би нашао заспале, и разгневио се на нас. Јер у дому човека који не спава, упаљена свећа одвраћа лопове од упада; а кад је свећа угашена, лопов се лако увуче у дом и покраде га. Зато да cтражимо и да се непрестано молимо, да би нас Господ затекао како трпељиво очекујемо његов долазак; а и враг се неће дрзнути да нам потајно приступи и учини неко зло.
После неког времена света Мавра рече светом Тимотеју: Прени се, брате мој, и одагнај од себе сан! cтражи и разуми што ја видех: као у усхићењу, видех где преда мном стоји неки човек; он имађаше у руци чашу пуну млека и меда, и рече ми: Узми ово и попиј. Но ја га упитах: Ко си ти? Он ми одговори: Ја сам анђео Божји. Онда му ја рекох: Помолимо се Богу. И он ми рече: Ја се сажалих на тебе и дођох, јер видех да си гладна и жедна пошто до овог тренутка ниси ништа окусила. Ја га опет упитах: Ко те побуди да ми укажеш пажњу која ми није потребна? И шта је теби стало до мога трпљења и пошћења? Зар ти не знаш да Бог даје и оно што је немогуће онима који Му се моле? Рекавши то, ја се стадох молити. И када се молих, ја видех где човек са чашом окрену од мене лице своје на запад; и ја одмах схватих да је то ђаволско привиђење које хоће да нас и на крсту искуша. И нестаде привиђења. Затим ми приђе неки други човек, и учини ми се одведе ме на реку којом тече млеко и мед, и рече ми: Пиј! А ја одговорих: Већ ти рекох, да нећу пити ни воде нити икакво друго земаљско пиће, док не испијем чашу смрти за Христа, Господа мог, коју ће Он сам растворити спасењем и бесмрћем вечнога живота. - Када ово говорах, онај човек пијаше из реке, и одједном ишчезе и он и река са њим. Потом видех: трећи човек дође преда ме, диван по изгледу, лице му сијаше као сунце; oн ме узе за руку и узведе на небо, и показа ми престо на коме беше бела одећа и диван венац. И ја, дивећи се оној лепоти, упитах мога водитеља: Чије је ово, господине? Он ми одговори: Ово је награда теби за подвиг твој; припремљен ти је овај престо, и одећа, и венац. - Затим ме водитељ узведе мало навише и показа ми други престо, исто тако спремљен, и белу одећу, и венац. И ја поново упитах мога водитеља: А ово чије је, господине? Он ми одговори: Ово је твога мужа Тимотеја. - Ја се усудих, те га упитах: Зашто су престоли удаљени један од другога? Он ми одговори: Зато што је велика разлика између тебе и твога мужа. Зар не знаш да си ти по његовом савету узела на себе мученички подвиг и да је он виновник твога венца? А сада, врати се у своје тело; изјутра пак у шест сати доћи ће анђели Божји да узму душе ваше и узнесу их на небо. Ипак стражите, да вас враг не би стао поново искушавати.
Ова виђења света Мавра исприча брату своме Тимотеју, и они се узајамно утешаваху у Господу. А када наступи десети дан, у шест сати дођоше анђели Божји да узму душе светих мученика. Тада света Мавра, обраћајући се народу који је стајао и гледао њихово страдање, рече: Браћо и сестре, сетите се да смо творили људско живећи међу људима; но исто тако творили смо и Божје будући слуге Божје. И ево, ускоро ћемо примити бесмртне венце од Господа нашега Исуса Христа. Тако дакле и ви, радећи оно што тражи људска природа, старајте се да чините и оно што је угодно Богу, па ћете добити опроштај грехова и примити венце од истог Господа и Бога нашег.
Када света Мавра изговори ове речи, одмах обоје предадоше свете душе своје у руке Божје, 286 године. И тако се страдање њихово заврши венцем правде у Христу Исусу Господу нашем, коме са Оцем и Светим Духом слава кроза све векове, амин.

СПОМЕН ПРЕПОДОБНОГ ОЦА НАШЕГ ПЕТРА ЧУДОТВОРЦА, ЕПИСКОПА АРГОСА И НАВПЛИЈА

Отаџбина преподобног Петра беше Цариград. Он би рођен од богољубивих родитеља. Његови родитељи са целом породицом одлучише да се замонаше. Пошто Петрови родитељи примише монаштво, и његова се два старија брата, Павле и Дионисије, постригоше, онда и Петар, угледајући се на њих и желећи да води исти живот са њима, ступи у монаштво заједно са својим најмлађим братом Платоном. Поставши монах, блажени Петар се с таком ревношћу одаде монашком животу, да у подвизима превазиђе све своје вршњаке. Зато он постаде образац и пример врлине не само својој браћи него и свима другим монасима. И ови се стараху да подражавају његове врлине и да их примењују у своме животу. Због високог подвижничког живота Петра заволе ондашњи патријарх Николај[7]. Дивећи му се и ценећи га због врлине и умности, патријарх је желео да блаженог Петра посвети за епископа. Али Петар то избеже, сматрајући себе недостојним. Онда патријарх усаветова брата његовог Павла, и хиротониса га за епископа града Коринта.[8] А преподобни Петар, бежећи од патријарховог наваљивања да се прими епископског чина, оде са својим братом архијерејем Павлом у Коринт, и тамо проведе дуго време у безмолвију, у молитвеном тиховању. Али не доведе до краја свој подвиг. Јер у то време сконча епископ града Аргоса, и житељи тога града дођоше к епископу Павлу у Коринт, молећи га и преклињући да им за епископа хиротонише свога брата Петра. Али блажени Петар, иако много салетан, побеже и не би га дуго времена. Но када се потом врати, опет га тако силно салетеше молбама да он најзад, дирнут њиховим сузама, пристаде на њихов предлог.
Поставши епископ, блажени Петар се сав посвети своме позиву. Много се старао о благочинију цркве и свештенства. У чињењу милостиње ишао је дотле, да је често и кошуљу са себе давао сиромасима. Хранио је сирочад, помагао удовице, и тајно делио милостињу свима невољнима. А када једне године настаде глад у Пелопонезу[9], овај светитељ је прехранио многе хиљаде гладујућег света. У то време догоди се једном да му у ковчегу остаде мало брашна. Но гле чуда! светитељ га опет убрзо нађе да је пун брашна; и тако је целе године прехранио не само невољне и ниште него и своје људе. Веома милосрдан и жалостив, он је откупљивао робове, и ослобађао слабе из руку силника и неосетљиваца. Осим тога он исцели једну бесомучну девојку, претсказа беду која је имала снаћи Пелопонез, и предвиде дан своје смрти.
Пошто поживе седамдесет година, и пошто учини безброј добрих дела, свети Петар предаде блажену душу своју у руке Божје. Али и после смрти његове благодат Светога Духа очигледно присуствује у светим моштима његовим, јер оне точе миомирисно миро, изгоне демоне и исцељују од разноврсних болести. А све то јасно указује на блаженство и славу које преподобни доби на небу.[10]

СПОМЕН СВЕТИХ МУЧЕНИКА ДИОДОРА И РОДОПИАНА

Ови свети мученици пострадаше 302 године у време цара Диоклецијана. За веру Христову они поднеше многе увреде и муке од својих суграђана у граду Афродисији, који се налази у Карији. Напослетку их камењем затрпаше, и тако они предадоше у руке Божје своје свете душе. И за свој подвиг добише венце од Бога.

ЖИТИЈЕ ПРЕПОДОБНОГ И БОГОНОСНОГ ОЦА НАШЕГ ТЕОДОСИЈА ПЕЧАРСКОГ

После преподобног и богоносног оца нашег Антонија Печерског[11] велико cветило Руске Цркве и славни подвижник свете чудотворне Кијево-Печерске Лавре би преподобни и богоносни отац наш Теодосије, прослављен од Бога многобројним подвизима и чудесима. Подробне податке о житију овог славног мужа сачувао нам је преподобни Нестор[12], летописац Печерски. Као верни сведок небески, преподобни Нестор нам предлаже веродостојне податке о житију преподобног Теодосија. На основу тога житија састављено је и ово житије, само у нешто скраћенијем облику.
Преподобни и богоноcни отац наш Теодосије родио се у руском граду Васиљеву[13], од побожних родитеља. Родитељи су сина свог измалена васпитавали у побожности. А када он поодрасте, они га дадоше да се учи књизи. Теодосије тако брзо темељно изучи Свето Писмо да су се сви дивили његовој памети и мудрости. Још измалена Теодосије је сваки дан ревносно ишао у цркву и, пажљиво слушајући све што се тамо читало и певало, он је увек до краја остајао на богослужењима. Још у тим годинама он се клонио својих вршњака и није узимао учешће у њиховим дечјим играма.
Када Теодосију би тринаест година родитељи се његови преселише у град Курск, који се налази ближе центру Руске земље. Ту му ускоро умре отац, и тако се његова праведна душа пресели из земаљског живота у небеске обитељи. Оставши без оца, тринаестогодишњи Теодосије живљаше са мајком, растући и телом и благодаћу Божјом. Видевши крај временског живота очевог, он се стаде ревносније старати о свом вечном, непролазном животу: жудео је за богоугодним делима, удаљавао се од свих светских уживања, престао је да носи скупо одело и био задовољан подераним. Имао је само једну жељу: постићи спасење.
У то време догоди се те се Теодосије срете са поклоницима који су путовали у Јерусалим. Заинтересован њиховим казивањем, блажени јуноша Теодосије запламте великом љубављу према светим местима, и договори се са поклоницима да заједно с њима посети света места, где је Спаситељ света живео и крв своју скупоцену ради спасења нашег пролио. И он ноћу крену с њима на пут, тајно од своје мајке. Мати га је три дана са сузама тражила по граду, док не сазнаде куда је отишао. Онда она са млађим сином похита за њим, и када га сустиже, она га онако љута стаде силно тући, бацајући га на земљу и газећи га. Затим га везана дотера кући, па затвори у соби. А Теодосије све то подношаше без роптања и с благодарношћу. Најзад се мајка сажали на њега, пусти га из собе, и са сузама га моли да више не бежи од куће. Онда cе Теодосије врати својим пређашњим подвизима, и као раније иђаше сваки дан у цркву
Приметивши да се у цркви често не служи света литургија зато што нема просфора, Теодосије одлучи да сам спрема хлеб који се приноси Господу на жртву. И он стаде куповати пшеницу, млети је, просфоре пећи и у цркву их доносити за жртву Богу. А када би нешто новаца добио од оних који су просфоре узимали и давали за проскомидију, он је тај новац раздавао ништима. Такав је живот Теодосије водио нешто више од две године, не обраћајући пажњу на сметње које су му у томе чињене. Јер нахушкани од врага рода људског, вршњаци су га исмевали и ругали му се, а и мајка му је говорила: Молим те, чедо, остави се тога посла, јер тиме наносиш укор на нашу породицу. - А блажени дечак јој је смирено одговарао: Молим те, мајко, саслушај ме. Сам Господ и Бог наш Исус Христос понизи себе ради нас, дајући нам тиме пример, да се и ми понизимо ради Њега. Он сам на Тајној Вечери претвори хлеб у своје тело; зашто онда корити човека који спрема хлеб на коме се има извршити ова велика тајна претварања хлеба у тело Христово.
Чувши то, мајка се удиви мудрости дечаковој и од тада га остави на миру. Али је ђаво не престајаше дражити против таквог смирења и труда дечаковог и потстицати је да му забрани спремање просфора. Пошто прође једна година, мајка, угледавши једном Теодосија како се изгаравио пекући просфоре, стаде га опет наговарати да се мане печења просфора. Она је то понављала, понекад мазећи га, понекад претећи му, а понекад и бијући га. Не знајући шта да ради, блажени дечак устаде једне ноћи и кришом оде од куће у оближњи град. Тамо се настани код једног презвитера и настави свој, уобичајени посао и труд. Али га мајка опет пронађе, дохвати га и изби, и врати дома у Курск. Градоначелник Курска, приметивши смиреност Теодосијеву и како се стално у цркви побожно моли и усрдно прислужује, поклони му дивно одело да га носи. Он га поноси кратко време, па га даде једном сиромаху. Градоначелник му опет поклони још лепше одело, али он и њега даде неком сиромаху. И тако он поступи много пута.
После тога блажени Теодосије оде једном ковачу и наручи за себе гвоздени појас у виду ланца. Тим се појасом опаса по голом телу. И ношаше га стално. Али пошто беше тесан, појас се све више урезиваше у његово тело. Једнога празника градоначелник нареди Теодосију да дође његовој кући и о ручку приcлужује његове госте. Поводом празника, а и поводом градоначелниковог позива, мајка понуди Теодосију да обуче празнично одело. И кад се он стаде облачити, мајка примети крв на његовој кошуљи, иако се он старао да то прикрије. Желећи да сазна откуда та крв, мајка пажљивије загледа и виде на телу његовом гвоздени појас, који се беше урезао у тело и начинио рану. Разљутивши се за то на Теодосија, она му подера кошуљу, и бијући га скиде с њега појас. А блажени се обуче, као да га није снашла никаква беда, и оде кући градоначелниковој, где о ручку са великом скромношћу служаше градоначелника и његове госте.
После извесног времена Теодосије чу у цркви речи Господње из Еванђеља: Који љуби оца или мајку већма него мене, није мене достојан. Мати моја и браћа моја они су који слушају реч Божију и извршавају је (Мт. 10, 37; Лк. 8, 21). Одушевљен и понесен овим речима, Теодосије тајно од мајке напусти своју кућу и отпутова у град Кијев. У Кијеву он чу за преподобног Антонија који провођаше у пештери строг монашки живот. И он оде к преподобном старцу и, видевши га, паде и поклони му се, молећи га да га прими код себе на монаховање. Преподобни Антоније му одговори: Чедо, ти видиш како је бедна и тесна пештера; ти нећеш моћи издржати у њој. На то богонадахнути јуноша с умилењем одговори: Знај, чесни оче, Христос Бог који промишља о свима, доведе ме твојој светињи, желећи да се ја спасем тобом. Зато ћу извршавати све што ми будеш наредио. - Тада га преподобни Антоније с љубављу прими, и благословивши га, повери га искусном монаху, блаженом Никону јеромонаху, који га убрзо и постриже. И тако Теодосије би пострижен у cвојој двадесет трећој години ускоро после смрти благоверног кнеза Кијевског Јарослава Владимировича.[14]
Примивши свети монашки чин, преподобни Теодосије свега себе предаде Богу и своме богоносном старцу Антонију, и одаде се великим подвизима као онај који је заиста узео на себе јарам Христов. Савлађујући сан, он је по сву ноћ бдио у слављењу Бога; а кињећи себе уздржањем и постом, он је по сав дан рукама својим радио разне тешке послове. Таквом благонаравију, cмирењу, бдењу и трудољубљу младога монаха дивили су се чак прeпoдобни Антоније и блажени Никон, и прослављали за то Бога.
Међутим, мајка је дуго тражила свога сина Теодосија не само у своме граду него и по оближњим градовима и по целој околини. Али не нашавши га, она је плакала за њим као за мртвим. Тек после дуго времена она дознаде да је син њен пострижен у Кијеву код преподобног Антонија у пештери. Она онда оде тамо и, умоливши преподобног старца да изађе к њој из пештере, са сузама га дуго мољаше и у очајању преклињаше да јој покаже сина. Старац уђе у пештеру и обавести о њој блаженог Теодосија. Овај се веома смути што се никако не може сакрити од своје мајке. Најзад, усаветован од старца, послуша га и изађе к матери. А она, угледавши сина као монаха у лицу измршавелог од великог уздржања и подвига, паде му на груди, и горко плачући говораше му: Хајде, чедо моје, код мене кући, и тамо по својој вољи чини све што је корисно по твоје спасење. А када ја умрем, ти предај земљи моје тело, па се онда врати у ову пештеру. Јер ја не могу да живим без тебе.
Блажени јуноша јој одговори: Мајко, остани и ти овде у Кијеву, и пострижи се у женском манастиру, и тако ћеш понекад моћи да дођеш овамо и видиш ме. Што је главно, стећи ћеш себи спасење, и удостојићеш се да гледаш лице Божје у вечном животу. - Али мајка не хте ни да чује о томе. Тада се блажени повуче у пештеру, и стаде се усрдно молити Богу за спасење своје мајке. И Бог услиши молитву свога угодника, јер кроз неколико дана мати његова дође и рече му: Чедо моје, поступићу по твоме савету и нећу се више враћати кући. Но пошто Бог тако хоће, идем у овдашњи женски манастир, у њему ћу се пострићи и провести остале дане живота свог. Јер сам се на основу твојих речи убедила, да је овај краткотрајни свет - ништа.
Чувши ово, блажени Теодосије се обрадова духом и обавести о томе преподобног старца Антонија. Старац одаде хвалу Богу за обраћење срца њеног, и изишавши к њој из пештере даде јој многе душекорисне поуке, па је онда упути у женски манастир светог Николаја, у коме она прими постриг. Пошто ту богоугодно проживе доста година, она у правој вери у миру усну у Господу.
После пострига мајке, одрекавши се потпуно свих брига овога света, блажени Теодосије, заједно са преподобним Антонијем и блаженим Никоном, стаде се још ревносније трудити у богоугодним подвизима, и у друштву са њима ускоро се он у пештери показа победиоцем злих духова, постом и молитвом разгонећи демонску таму. У томе их помагаше сам Бог, испуњујући своју реч: Где су два или три сабрани у име моје, ту сам и ја међу њима (Мт. 18, 20).
Када се блажени Никон удаљи из Манастира на нарочити подвиг, онда по вољи Божjoj и по жељи преподобног Антонија, богонадахнути отац наш Теодосије би посвећен за јеромонаха.[15] Као јеромонах он је сваки дан са највећом побожношћу служио божанствену литургију. Ускоро после Теодосијевог рукоположења преподобни Антоније, сабравши у пештери дванаест инока од братије, постави им за игумана блаженог Варлаама[16], а сам се удаљи на други брежуљак где беше сам ископао себи пештеру, и у њој се стаде подвизавати. Тада богобојажљиви отац наш Теодосије, оставши у првој пештери са блаженим игуманом Варлаамом, заједно с њим подиже над пештером малу цркву у част Пресвете Богородице, одредивши је за заједничке братске молитве.
У то време свети Теодосије све тамошње строге подвижнике превазилажаше пошћењем, бдењем, ручним радом, а нарочито смирењем и послушањем. И свима служаше помажући им: некада воду носећи, некада дрва из шуме довлачећи, некада братији послове у току ноћи свршавајући док су се они одмарали; и притом он је по сву ноћ бдио стојећи на молитви. Лети је понекад ноћу излазио на врх пештере и, обнаживши до појаса своје тело, седео рукама вуну предући а устима псалме читајући, док су му многобројни обади и комарци тело уједали. Од силних уједа цело му се тело заливало крвљу, а он је непокретан седео и није се мицао с места док не би клепали за јутрење. И тада би се први обрео у цркви и, стојећи на свом месту, непрекидно обављао црквене молитве, не лутајући умом. И из цркве је излазио после свију. Због тога су га сви веома волели, и имали га као оца, и нарочито cе дивили његовом смирењу и трпљењу.
После неког времена блажени Варлаам, игуман братије у пештери, би послат од кнеза Изјаслава Јарославича[17] у манастир светог великомученика Димитрија, и тамо постављен за игумана. Тада на жељу и молбу све братије преподобни Антоније дозва к себи светог Теодосија и благослови га на игуманство. У то време било је двадесеторо братије. Преподобни отац наш Теодосије и у високом звању игумана не промени свој смирени начин живота, у свему сам себе дајући за углед добрих дела (Тит. 2, 7): на све радове одлазио је пре свих, у цркву је на богослужење долазио пре свих а излазио после свих. Богоугодним молитвама овог праведника од тога доба је Печерска обитељ цветала и напредовала, и испуњавала се реч Божанскога Писма: Праведник цвета као палма, као кедар на Ливану множи се (Пс. 91, 13). И стварно, као што благодаћу Божјом семе на доброј земљи доноси род по сто, тако се под светим Теодосијем умножи братија у Пештери. Постепено он сабра у своју обитељ до стотину братије; њихов живот цветаше добрим наравима, и многи од њих доношаху родове достојне покајања.
Пошто се братија веома умножи, пештера се показа мала и тескобна за безмолвни живот, живот у молитвеном тиховању; а и црква над пештером беше мала за саборне, заједничке молитве. Зато преподобни Теодосије изабра једно дивно место недалеко од пештере, доста пространо за подизање манастира, и поче радити на томе да ту подигне обитељ. С благословом преподобног Антонија он измоли то место од хриcтољубивог кнеза Изјаслава, и уз помоћ Божију убрзо подиже на њему велику цркву од дрвета у част Успења Пресвете Богородице. Затим сагради многе келије, огради манастир, па се са братијом пресели из пештере у нову обитељ.
Ову обитељ једном посети блажени Јефрем[18]. Од њега преподобни отац Теодосије доби у препису Студитски устав монашког живота,[19] са којим се подробно упозна. Онда уведе у своју обитељ овај устав, и стаде се по њему у свему управљати. А затим, следујући примеру овог најстаријег руског манастира, и остали руски манастири примише овај устав.
Овај свети наставник, преподобни Теодосије, побуђиваше своје ученике на истинско покајање. Он имађаше обичај да сваке ноћи обилази све келије, желећи на тај начин да сазна начин живота сваког брата и његову ревност у подвизима. И када би, обилазећи келије, чуо где брат монах твори молитву у својој келији, он се радовао и славио Бога; но када би чуо где се два или три монаха, сакупљени у некој келији, разговарају после повечерја, он је руком куцао у врата, стављајући им на знање да је ту, и удаљавао се тужан н нерасположен. Сутрадан је ту братију призивао к себи и, не изобличавајући их отворено, причама их је заобилазно поучавао и упућивао. Смирен срцем брат одмах је увиђао своју кривицу и просио опроштај, а неосетљивац, мислећи да игуман говори о неком другом лицу а не о њему, није увиђао свој грех док га преподобни не би отворено изобличио и наложио му епитимију. И тако, преподобни отац учаше братију: да се усрдно моле Богу; да не разговарају после повечерја; да не ходају из келије у келију, него да се сваки у својој келији моли Богу, и да сваког дана при сваком телесном раду имају у устима псалме Давидове. И заиста, у његове дане његови монаси су животом били равни анђелима, а Печерски манастир - сличан небу. И стварно, свети отац наш Теодосије у својој обитељи очигледно засија светлошћу добрих дела као велико светило небеско. А то се показа и вештаственом светлошћу којом га прослави Бог, те он сијаше видљивом светлошћу.
Једном приликом по мрачној ноћи враћаше се у свој манастир Софроније, игуман манастира светог Архистратига Михаила. И пролазећи поред манастира преподобног Теодосија он виде над њим необичну светлост. Задивљен тиме он прослави Бога говорећи: Како је велика доброта твоја, Господе! Ти си на овом месту дао светило, у лицу Теодосија, и оно на овакав начин просвећује манастир свој. - Такву светлост виђали су много пута и многи други, и казивали свима, па то дође до ушију кнеза и његових бојара. И сви те појаве светлости сматраху за одражај светлости праведног живота светога старешине тог светог мeста.
Блаженог Теодосија веома је волео кнез Изјаслав, који после оца свог Јарослава сеђаше на престолу у Кијеву. Изјаслав је често долазио к преподобноме и наслађивао се његовим богонадахнутим поукама. Треба споменути да је преподобни Теодосије био издао строгу наредбу манастирском вратару, да у међувремену између ручка и вечерња не пушта никога у манастир. То је учинио да би се братија могла мало одморити пре но што почну дуге ноћне молитве и јутарња богослужења. Једнога дана у то време стиже пред манастир јашући христољубиви кнез Изјаслав са једним пратиоцем. Сишавши с коња, кнез приђе вратима и закуца позивајући вратара да му отвори. Вратар му одговори да је игуман наредио никоме не отварати врата до вечерња. Тада кнез, желећи да објасни вратару ко је, рече му: То сам ја, отвори само мени. - Но вратар, не знајући да је то кнез, одговори: Кажем ти, игуман ми је наредио да никоме не отварам врата, па макар дошао и сам кнез. Стога, ако хоћеш, причекај мало до вечерња. На то му Изјаслав рече: Ја сам - кнез; зар и мени нећеш отворити? - Вратар провири и увери се да је то кнез, али му не отвори врата већ оде и извести преподобног. А кнез је трпељиво чекао пред вратима. Затим изађе преподобни, и угледавши кнеза поклони му се. Онда кнез рече светом Теодосију: Како је строго твоје наређење, оче: монах каже да си наредно да не пушта никога, па макар и сам кнез дошао. Преподобни му одговори: То је ради тога, добри господару, да би се у подне братија могли мало одморити због ноћног молитвеног труда који им предстоји. А твоја богопокренута тежња ка Пресветој Владичици нашој Богородици добра је и спасоносна за твоју душу; и ми се веома радујемо твоме доласку. - Онда одоше у цркву. И пошто преподобни сатвори молитву, христољубиви кнез се наслади душекорисним разговором са светим Теодосијем. Затим се кнез са великом коришћу по себе врати дому свом, славећи Бога. И од тога дана кнез Изјаслав још више заволе светитеља и, гледајући у њему као једног од древних светих отаца, у свему се руковођаше његовим саветима.
Преподобни отац наш Теодосије не понеcе се ни најмање због поштовања које му указиваху кнез и великаши. Он беше заиста светило које је јако засијало у смирењу, као у тами, на поуку свим ученицима својим. Јер смиравајући себе све више, он се сваки дан све ревносније труђаше и рађаше рукама својим, и тако заповедаше ученицима cвојим делом а не речју. Не гледајући на свој игумански чин, он је често залазио у пекару и радио заједно с пекарима, месећи тесто и размесујући хлеб. Не скривајући у земљу дани му од Бога талант крепости телесне, преподобни отац Теодосије се стално весељаше духом, и друге сокољаше и убеђиваше да никада не малаксавају у ревности за свој посао.
Једном уочи празника Успења Пресвете Богородице келар[20] Теодор дође к преподобноме и каза му да у кујни недостаје воде а нема ко да донесе. Преподобни одмах устаде и стаде сам носити воду са кладенца. Један од братије, угледавши оца игумана на таквом послу, отрча и извести о томе остале монахе, и они дојурише и нанесоше воду у изобиљу.
Другом приликом не беху спремљена дрва за кување јела. Келар дође к преподобноме и рече му: Оче, нареди некоме од незапослене братије да спреми потребна дрва. Преподобни му одговори: Ја нисам заузет, ја ћу поћи. - Овај се разговор водио пред сам ручак. Блажени нареди братији да иду на ручак, а сам узе секиру, оде и стаде сећи дрва. Када братија изађоше из трпезарије после ручка, видеше свога игумана где сече дрва. Постиђени, монаси дохватише секире и насекоше дрва за неколико дана.
Када се блажени Никон, који беше постригао преподобног Теодосија, врати са свога подвижничког пута у Печерски манастир, свети Теодосије, иако игуман, указиваше му свако поштовање као оцу. Много пута блажени отац наш прео је конац блаженом Никону који се бавио повезивањем књига. Такви беху смирење и простота овог богонадахнутог мужа у трудовима и пословима сваке врсте. И одећа овог блаженог игумана бејаше скромна и бедна: на телу носио је оштар кострет, а преко њега изношену расу, коју је облачио да се не би видела оштра власеница.
Једнога дана преподобни оде неким послом христољубивом кнезу Изјаславу. Но пошто се тог дана кнез налазио подалеко од града, то се преподобни задржа код кнеза све до увече. Како је преподобни желео да се врати одмах у манастир, христољубиви кнез нареди да га колима одвезу. Слуга који га је возио, видећи на њему бедну расу, мишљаше да то није игуман већ неки прост монах, па му рече: Црноризче, седни ти на коња, а ја ћу cести у кола. - Преподобни се одмах скиде с кола, уступивши место слузи, а сам је или ишао пешке поред кола или, кад би се уморио, седао на коња и јахао. Тако су путовали ноћу. А кад зора заруди они стадоше сретати путем великаше који су ишли кнезу. Чим би издалека угледали преподобнога, великаши су силазили са својих коња и клањали му се. Тада се преподобни обрати слузи и рече му: Ево, већ је дан, сиђи с кола и узјаши коња. - А слуга, који се беше препао видевши како се великаши клањају преподобноме, сиђе с кола и седе на коња. Међутим, сада се преподобноме који сеђаше у колима још чешће стадоше клањати они што их сретаху путем, те слугу спопаде још већи cтрах. Тако стигоше до манастира. Ту сва братија дочека преподобнога и поклони му се до земље. Слуга се још већма препадне, и питаше се у себи: Ко је ово, те му се сви клањају? Но преподобни га узе за руку и уведе у трпезарију, и нареди да га угосте. Затим му даде поклоне и испрати га. О свему томе касније је причао братији сам овај слуга. Преподобни пак никоме није говорио о томе, пошто је стално учио братију да се низашта не горде, јер монах треба да је смирен и да себе сматра нижим од свих људи. Учећи своје ученике таквом смирењу, преподобни их нарочито саветоваше да пре сваког посла узимају благослов од старешине, потсећајући их на речи Светога Писма: Који с благословом сеје дела своја, с благословом ће и плод њихов у сласт пожњети (2 Кор. 9, 6). Силу овог учења он показа на делу. Када му побожни људи долажаху са својим потребама, преподобни им најпре даваше божанске поуке, па им затим предлагаше манастирски хлеб и јело. Једном приликом сам кнез Изјаслав, пошто се прихвати манастирског хлеба и јела, рече преподобноме: Ти знаш, оче, да у моме дому има свега у изобиљу, али ја никада тако слатко не једох као сада овде. мада моја послуга спрема разна скупоцена јестива, али она нису тако слатка као ова. Стога те молим, оче, реци ми откуда је ваше јело тако слатко. - На то му богонадахнути отац наш Теодосије одговори: Добри господару, ако желиш то да знаш, ево рећи ћу ти. Када код нас братија хоће да кувају јело, или да пеку хлеб, они се држе овога правила: најпре монах долази игуману и узима од њега благослов; затим, поклонивши се три пута до земље пред светим олтаром, запаљује свећу од светог олтара, и њоме подложи ватру у кујни или у пекари. А када треба налити воде у котао, инок говори најстаријем: благослови, оче! Овај му одговара: Бог те благословио, брате! - Тако дакле, код нас се сваки посао обавља с благословом, отуда и сласт у јелима и у свему другом. А твоје слуге, држим, раде свађајући се, гунђајући и клеветајући један другог, а можда често и батине добијају од својих старешина. Стога и посао њихов, не без греха обављан, не бива на сласт. - Чувши то, кнез одговори: Заиста је, оче, тако као што кажеш.
А када се деси и преподобни сазна да је неко јело у његовом манастиру спремљено не са благословом старијега, и по непослушању, онда је он такво јело називао ђавољим и није нипошто допуштао да његово благословено стадо једе од тога јела, већ је наређивао да се баци у воду или у ватру. Тако једном приликом пред полазак преподобнога оца са братијом у суседни манастир светог великомученика Димитрија на празник, неки благочестиви људи беху послали у манастир врло укусне хлебове. Преподобни нареди келару да их тог дана предложи у трпезарији братији који остају у манастиру. Но келар не поступи по наређењу, јер мишљаше у себи: Када се сва братија саберу сутра, онда ћу им дати ове хлебове, а данас ћу дати манастирски хлеб братији који су остали. - Тако и уради. А сутрадан пред ручак врати се у манастир преподобни са братијом. И када о ручку примети да је постављен онај поклоњени хлеб, дозва келара и упита га: Откуда овај хлеб? Келар одговори: То је хлеб што јуче донеше, али га ја не дадох јуче пошто беше мало братије, већ га оставих за данас када су сва братија ту. Преподобни му на то рече: Боље да се ниси бринуо за идући дан, већ да си поступио по моме наређењу. Господ наш који се увек брине о нама, и данас би нам дао све што нам је потребно, па и више од тога. - Онда преподобни нареди да се сав тај хлеб са трпезе покупи и баци у реку, а на келара наложи епитимију за непослушање. Тако је преподобни поступао са монасима и за друга непослушања.
Примећујући да брига о сутрашњем дану и стицање привременог блага не бива код монаха без непослушања, јер се противи њиховим заветима, преподобни ревносно учаше своју братију да се држе врлине нестицања, сиромаштва, и да се богате вером и надом у Бога, а да се не уздају у трулежну имовину. Због тога је често обилазио келије, и када би код кога нашао нешто што није по уставу, била то храна или одећа или што друго, он је то узимао и у ватру бацао као нешто ђавоље и противно манастирском уставу. И он овако поучаваше братију врлини сиромаштва. Није лепо, браћо, да ми монаси који смо се одрекли свега светскога, скупљамо у келијама својим ништавне ствари. Јер како можемо узносити Богу чисту молитву, када у својој келији држимо пролазно благо! А чули смо шта о томе Господ каже: Где је благо ваше, онде ће бити срце ваше (Мт. 6, 21). И још: Безумниче, ову ноћ узеће душу твоју од тебе; а што си припремио чије ће бити? (Лк. 12, 20). Стога, браћо, будимо задовољни прописаном одећом и храном, и не треба да имамо ништа од тога по келијама својим, да бисмо могли са сваким усрђем и свом душом узносити Богу чисту молитву. - Тако је свети Теодосије поучавао братију са сваком тихошћу и сузама.

Преподобни отац наш Теодосије бејаше милосрдан, кротак, негневљив, милостив према свима. И када би неко од његовог сиромаштвољубивог стада малаксао духом и отишао из манастира, тада се он у великој жалости и тузи са сузама молио за њега Богу да га врати назад као залуталу овцу. И тако се молио све дотле док се одлутали брат не би вратио.
Међу братијом бејаше један непостојан монах који је често бежао из манастира. И сваки пут када се враћао, преподобни га је с радошћу примао, и говорио да Бог неће допустити да он оконча свој живот ван манастира. Иако много пута одлази од нас, говорио је преподобни за њега, ипак ће он скончати у нашем манастиру. - И са сузама мољаше Бога да пошље трпљење томе брату. Једном овај брат дуго проведе ван манастира, па се ипак врати у манастир, молећи преподобног да га прими. Ваистину милостив, преподобни га с радошћу прими, и присаједини своме стаду заблуделу овцу која се вратила. Тада брат донесе и метну пред преподобнога малу своту новаца што беше рукама својим зарадио као кројач за време бављења ван манастира. Преподобни му на то рече: Ако хоћеш да будеш савршен монах, онда узми то и баци у ватру, јер је то дело твог непослушања. - И он, као истински покајник, узе новац и баци у ватру. И од тога времена овај брат живљаше у манастиру безизлазно, проводећи у покајању остатак дана својих, и ту сконча у миру, као што преподобни претсказа.
Овај учитељ сиромаштва, преподобни отац наш Теодосије, бејаше веома милосрдан према беднима. Зато и сагради близу манастира двор, и у њему цркву у част светог првомученика Стефана. И тамо смести ниште, слепе, хроме, губаве, и издржаваше их из свог манастира. На то је употребљаван десети део манастирских прихода. Осим тога он је сваке суботе слао пуна кола хлеба cужњима по затворима и тамницама.
Преподобни отац наш Теодосије бејаше милосрдан не само према беднима него и према онима који наносе штету манастиру. Тако једном приликом доведоше к преподобном лопове, ухваћене на манастирском имању, који беху дошли да краду. Видевши их везане и веома утучене он се сажали на њих и заплака, и нареди да их одвежу и да им даду да једу и пију. Затим их поучи да никоме не чине штете него да буду задовољни плодовима од труда свог. И пошто им даде доста новаца, он отпусти у миру покајане лопове.
Пошто се број братије увеличаваше, то преподобном оцу нашем Теодосију беше потребно да прошири манастирску ограду за зидање нових келија. И он сам са братијом приступи подизању велике ограде. Но док манастир још беше разграђен, једне мрачне ноћи привукоше се манастиру разбојници, говорећи међу собом: Монашка имовина је сакривена у цркви; хајдемо тамо. - Но кад се приближише цркви, они чуше појање у њој. Мислећи да то братија служе ноћу службу, они се повукоше у оближњу густу шуму. И када мишљаху да је служба свршена, они се опет прикрадоше до цркве. Али и овога пута чуше појање и видеше необичну светлост у цркви, из које излажаше и диван мирис. А то анђели беху у цркви, славословећи Бога. Разбојници пак, сматрајући да то братија врше поноћне молитве, опет се повукоше, решени да причекају док се служба сврши, па да онда уђу у цркву и узму све што се налази у њој. Потом су се још неколико пута прикрадали цркви, али су сваки пут чули оно исто анђелско појање. Утом настаде време јутрењу, и црквењак по обичају зазвони у звона. Чувши звоњење, разбојници се повукоше у шуму, и разговараху међу собом: Шта да радимо? Ето, нама се изгледа привидело нешто у цркви. Али сада ћемо поступити овако: кад се монаси саберу у цркву, ми ћемо запоседнути врата, па их онда све побити и њихова богатства покупити.
Разбојници причекаше док се монаси са својим наставником блаженим Теодосијем сабраше у цркву на јутрење. И кад настаде појање псалама, разбојници се упутише цркви. И гле, они изненада видеше страшно чудо: црква са монасима у њој подиже се са земље у ваздух, и заустави се на таквој висини у ваздуху, да и стреле њихове не би могле досегнути до ње. Видевши то, разбојници се силно уплашише, и престрављени својим домовима вратише. Поражени чудом, они се зарекоше да више не врше разбојништва. А њихов харамбаша са тројицом њих оде к преподобном Теодосију, покајаше се и исповедише му свој грех. Када то чу, преподобни прослави Бога што је не само сачувао црквену имовину него и њих спасао од такве смрти. Затим поучи покајане разбојнике о спасењу душе, и они отидоше славећи и благодарећи Бога и његовог светог угодника.
За време богоугодног игумановања преподобног Теодосија догоди се још једанпут слично чудо са истом манастирском црквом, коју је заиста сам Бог с неба чувао, као да невидљиво стоји у ваздуху под покровом саме Пресвете Богородице. Један бојарин христољубивог кнеза Изјаслава пролажаше једне ноћи пољем на петнаест потркалишта далеко од манастира светог Теодосија. И гле, он изненада угледа издалека цркву где стоји у ваздуху под облацима. Од тог виђења њега спопадне ужас, и он са слугама својим потера брже коње, да би сазнао каква је то црква. А када се приближише манастиру преподобног Теодосија, бојарин виде како се на његове очи црква спушта на земљу, и стаде на свом месту у манастиру. Тада бојарин закуца на врата која му бише отворена. И он оде к преподобноме и исприча му своје виђење. И од тог доба овај бојарин често посећиваше преподобнога и наслађиваше се његовим богонадахнутим поукама. Он и много помоћи указа на уређење манастира и на украшење Богом чуване цркве манастирске.
Но Господ је чудесно чувао не само цркву него и имовину манастира преподобног Теодосија. Једном бише ухваћени неки људи који су вршили пљачку, па их везане поведоше у град на суд. Кад их путем провођаху поред једног сеоцета које је припадало Печерском манастиру, један од везаних, махнувши главом према том сеоцету, рече: Једне ноћи ми пођосмо на ово сеоце са намером да људе побијемо и њихову имовину опљачкамо. Али кад дођосмо до села, ми видесмо где село стоји тако високо у ваздуху, да му се ми не могосмо приближити.
Тако је промислитељ Бог чувао сву манастирску имовину, одазивајући се на молитве преподобног Теодосија који се уздао у Њега и сваке ноћи обилазио свој манастир творећи молитву, и њоме као чврстим бедемом ограђујући своју обитељ и њене житеље.
За време игумановања у Печерском манастиру светог Теодосија, који је игумановао уздајући се у Бога и у Богородицу, Бог и Богородица су не само чували његов манастир него и помагали одозго његово украшавање. Бојарин споменутог кнеза Изјаслава Судислав Геуевич, у светом крштењу Климент, полазећи једном са својим кнезом у рат, даде овакво обећање: Ако се вратим кући здрав, поклонићу Пресветој Богородици у Печерском манастиру блаженог Теодосија два златника, и за икону њену исковаћу златан венац. - У току те битке паде много народа са обе стране, али најзад непријатељи бише побеђени. Бојарин Геуевич врати се са ратишта жив и здрав, али заборави на обећање. И после неколико дана кад је он једно поподне спокојно спавао после ручка, гле, изненада га страшан глас зовну по имену: Клименте! Тргнувши се из сна, он угледа пред собом икону Пресвете Богородице из манастира преподобног Теодосија, и чу глас који долажаше од ње: Зашто ми, Клименте, ниси дао оно што си обећао дати? Ево, ја те сада опет потсећам на то: постарај се да испуниш своје обећање. - Чим ове речи беху изговорене, икона тог тренутка постаде невидљива. А бојарин, страшно уплашен од виђења, спреми злата колико је обећао, и начини венац од злата за украс икони Пресвете Богородице, па однесе у манастир и предаде преподобном оцу Теодоcију.
После неког времена исти бојарин намисли да Печерском манастиру поклони свето еванђеље. И он дође к преподобном Теодосију, са светим еванђељем сакривеним испод одеће. И они се помолише Богу, али бојарин још не показиваше еванђеље. Но пре но што ће сести, преподобни му рече: Брате Клименте, извади најпре свето еванђеље којe си обећао Пресветој Богородици а које се налази испод твоје одеће, па ћемо онда сести. - Чувши то, бојарин се препаде од прозорљивости преподобнога, јер је био убеђен да за еванђеље које је потајно донео, нико није знао. И он одмах извуче испод одеће свето еванђеље и предаде га преподобноме. И онда седоше. И пошто се бојарин наслади духовним разговором са преподобним, врати се своме дому душевно обогаћен.
Многим чудесима својим Господ је доказао да уздање преподобног Теодосија у Бога није било узалуд. Божја помоћ Печерском манастиру показивала се нарочито онда када је манастир оскудевао у нечему. У келији преподобног живео је инок Иларион; преподобни Теодосије обично је тихо произносио псалме устима, а рукама прео вуну или радио што друго, док је Иларион дан и ноћ писао књиге. Тај инок Иларион доцније казиваше ово. Једне вечери, док су се они бавили сваки својим послом, у келију уђе економ Анастасије и рече преподобноме: Сутра ми немамо чиме да купимо намирнице за братију, нити имамо новац за друге манастирске потребе. Преподобни му одговори: Сада је, као што видиш, вече, а сутрашњи дан је још далеко. Зато иди и с трпљењем чекај молећи се Богу: Он ће се постарати о нама, и смиловаће се на нас, ако буде хтео.
Чувши то, економ оде, а преподобни одмах устаде и повуче се у своју унутрашњу келију да врши своје уобичајено молитвено правило. Вративши се после молитве, он седе и настави свој посао. Уто опет уђе економ и стаде говорити о истој ствари, на шта му преподобни одговори: Не рекох ли ти, моли се Богу? Сутра иди у град и код трговца узми у зајам све што треба за братију, па ћемо касније с помоћу Божјом вратити дуг. Јер је веран Онај који говори: Не брините се за сутра (Мт. 6, 34); Бог нас неће оставити својом благодаћу.
Тек што економ оде, гле, у келију уђе светао младић у војној одећи, поклони се, метну на сто златник, и не рекавши ништа одмах изиђе. Преподобни устаде, узе злато, и са сузама благодарности помоли се Богу. А сутрадан изјутра позва вратара и упита га, да ли је ко долазио у манастир у току ноћи. Вратар му одговори: Није; јер одмах по заласку сунца ја затворих капију, и отада је не отварах пошто нико није долазио.
Тада преподобни дозва економа, даде му златник и рече: Шта велиш, брате Анастасије, немамо чиме да купимо намирнице за братију? Ево, узми ово злато, па иди и купи што треба. - Економ, схвативши милост Божју, паде и поклони се светитељу просећи опроштај. А преподобни му поводом тога даде овакву поруку: Брате, никада не очајавај, него се утврђуј у вери, и све бриге своје баци на Господа, јер се Он брине за нас по своме нахођењу. Стога приреди данас братији празнично угошћење, јер нас је ето Бог посетио. А када нас поново снађе оскудица, Бог ће се опет побринути о нама као што се побринуо данас.
Једнога дана дође келар Теодор к преподобноме и рече му: Данас немам ништа да дам братији за ручак. Преподобни му одговори: Иди, потрпи мало, молећи се Богу, јер ће се Он побринути за нас. Ако пак не будемо достојни његове милости, онда свари пшеницу, помешај је са медом, па дај братији за ручак. Али ми се надамо на Бога, који непокорним људима у пустињи даде небески хлеб, да је моћан и нама дати храну данас.
Чувши то, келар оде, а преподобни се cтаде уcрдно молити Богу поводом тога. И гле, по тајанственом дејству Божјем, први бојар кнеза Изјаслава Јован посла преподобноме у манастир троја пуна кола намирница: хлеба, риба, поврћа, проса и меда. Видевши то, преподобни прослави Бога, и рече келару: Видиш ли, брате Теодоре, Бог нас неће оставити, ако се само свим срцем надамо у Њега. Иди дакле и спреми угошћење братији данас, јер је ово посета Божја. - И тако се духовном радошћу радоваше преподобни са братијом за трпезом, благодарећи Бога што "нема оскудице онима који Га се боје" (Пс. 33, 10).
Слична чудеса Бог је често чинио у Печерској обитељи на молитве преподобнога. Тако једнога дана дође к преподобном Теодосију свештеник из града са молбом да му даду вина за служење свете литургије. Преподобни одмах позва старешину цркве и нареди му да презвитеров суд напуни вином. Старешина одговори да и сами имају мало вина, једва за три-четири литургије. Преподобни му на то рече: Све то вино дај овоме човеку, а за нас ће се Бог постарати. - Старешина оде и прекрши светитељево наређење, јер не даде свештенику све вино већ остави за cутрашњу свету литургију у манастиру. Свештеник оде и показа преподобноме како му је старешина цркве дао мало вина. Преподобни поново позва старешину и рече му: Не рекох ли ти да даш сво вино, а да се не бринеш за сутрашњи дан? Господ неће допустити да црква Његове Мајке остане сутра без службе, него ће нам још данас послати вина у изобиљу. - Старешина цркве оде и даде свештенику сво вино, и отпусти га. И гле, тог дана после подне, као што претсказа преподобни, довезоше троја кола са бурадима пуним вина, као поклон манастиру од једне домоуправитељке христољубивога кнеза Всеволода. Видећи то, cтарешина цркве прослави Бога, дивећи се испуњењу претсказања преподобног Теодосија, који рече да ће Бог колико данас послати у манастир вина у изобиљу.
Иcти старешина цркве био је сведок и другог, сличног чуда, које се зби на молитве преподобног, и то на овај начин. Једне године пред празник Успења Пресвете Богородице не беше зејтина за црквена кандила. Старешина цркве намисли да из семења исцеди зејтин за кандила. Поводом тога он затражи од преподобног Теодосија одобрење, и пошто преподобни не приговори ништа, старешина учини као што беше намислио. Но када хтеде да припремљени зејтин разлије по кандилима, он угледа где у суду са зејтином плови мртав миш. Старешина онда хитно оде к преподобном оцу Теодосију и рече му: Ја сам врло брижљиво био покрио и завезао суд са зејтином, и не знам како се миш увукао у њега и удавио. - А преподобни, схвативши да се то догодило по промислу Божјем, одговори старешини: Брате, требало је да се уздамо у Бога, да је Он моћан дати нам оно што нам је потребно, а не у неверју учинити оно што не треба; него иди и проспи тај зејтин. Почекајмо мало и помолимо се Богу, и Он ће нам данас дати у изобиљу правог зејтина. - Старешина поступи по наређењу, а преподобни се помоли Богу. И гле, предвече један богат човек довезе као поклон манастиру велико буре пуно правог зејтина. Видевши то, преподобни прослави Бога што тако брзо услиши његову молитву. Онда напунише зејтином сва кандила, и остаде им још врло много зејтина. И тако братија свечано отпразноваше светли празник Успења Пресвете Богородице.
Ево још једног чуда којим је Господ на молитве преподобног Теодосија задовољио насушну потребу Печерске обитељи. Христољубиви кнез Изјаслав, који је према преподобном Теодосију гајио истинску љубав Христову, често га је посећивао и наслађивао се његовим медоточивим поукама. За време једне такве посете, кнез се у божанственом разговору са преподобним неприметно задржа све до вечерња. Онда са преподобним оде у цркву на вечерње. Уто, по Божјем промислу, стаде падати силна киша. Приметивши то, преподобни дозва кључара и рече му да спреми вечеру за кнеза. Кључар му на то одговори: Оче, ми нимало немамо меда, да бисмо угостили кнеза и његове пратиоце. Преподобни га упита: Зар баш нимало нема? Кључар одговори: Нимало, оче; и ја сам чак празни суд, у коме је био медени напитак, преврнуо тумбе, и тако оставио. - А преподобни Теодосије, пун Божјих дарова, као што му и име каже[21], рече кључару: Добро; но сад иди по речи мојој, у име сладчајшег Господа нашег Исуса Христа, наћи ћеш мед у томе суду. - Кључар оде са вером, и нађе буренце где стоји на свом месту, и пуно меда. Уплашен кључар брзо оде к преподобном и каза му шта се догодило. Преподобни му онда рече: Ћути, чедо, и не говори никоме о томе, него иди и однеси тог меда кнезу и његовим пратиоцима; нека једу колико желе. Угости тим медом и братију, јер је то благослов Божји. - Затим, кад престаде киша, кнез оде своме дому. У манастиру пак остаде толико меда, да је братији трајао дуго време.
Једнога дана дође к преподобном Теодосију старешина пекаре и рече му да у манастиру нема брашна, да би се умесио хлеб за братију. Преподобни му одговори: Иди и прегледај житницу, можда ћеш наћи нешто брашна да нам потраје док се Господ опет не побрине о нама. Пекар му на то рече: Истину ти говорим, оче, ја сам сметох житницу, и у њој ништа не остаде осим три-четири прегршти мекиња. Преподобни му онда речe: Веруј ми, чедо, Бог може и те преостале мекиње претворити у брашно и напунити нашу житницу, као што је при пророку Илији једну прегршт брашна тако умножио, да се њиме удовица са децом својом прехранила за све време глади (3 Цар. 17, 8-16). И сада је исти тај Бог, и исто тако моћан, да нам може од малога начинити много. Иди дакле и види, није ли Господ излио благослов свој на место где држимо брашно. - На те речи пекар оде. И улазећи у житницу виде амбар, који раније беше празан, тако препун брашна на молитве преподобног Теодосија, да се брашно пресипало и падало на земљу. Монах пекар се препаде од оваквог чуда, па се поврати преподобноме и исприча му. Преподобни му на то рече: Иди, брате, и никоме не говори о овоме, него по обичају меси хлеб; јер нам Бог на молитве свете братије наше указа ову милост своју.
Благодарећи и cлавећи Бога за оваква многобројна чудесна доброчинства, преподобни отац наш Теодосије све ноћи провођаше без сна у молитвама са сузама, често пута падајући на колена. Братија обитељи, долазећи преподобноме сваки дан пред јутрење да узму благослов од њега за богослужење, увек су чули како се он непрестано моли, и силно плаче, и често удара главом о земљу. Али преподобни, чим би зачуо бат њихових ногу, одмах би ућутао, правећи се да спава, тако да су они понекад по три пута куцали на врата и говорили: благослови, оче! - И преподобни би, као тргнувши се тог тренутка из сна, одговорио: Бог нека вас благослови! - И давши благослов, он би пре свих одлазио у цркву. Казивали су да је он сваке ноћи тако радио.
Поред ових подвига преподобни отац се за време свога игумановања подвизавао и у многим другим трудовима. Тако, никада га видели нису да се одмара на постељи, него када је по немоћи тела хтео да после повечерја мало отпочине, он би седећи мало отспавао; затим се убрзо будио и одлазио на ноћна богослужења, где се молио често преклањајући колена. Исто тако, никада га видели нису да тело своје мије из задовољства, него је само руке и лице умивао. И кад је понекад бивало угошћење братији, он је и онда, као увек, јео сув хлеб и варено зеље без зејтина, и пио воду. Па ипак никада га нису видели тужна за трпезом: лице му је свагда било весело, јер је срце своје утврђивао благодаћу Божјом а не јелима.
Сваке године за време Великог Поста преподобни Теодосије одлазио је у пећину, и тамо се затварао све до Цвети, односно враћао се у манастир к братији на цветни петак пред вечерње. Много пута он је и из те пећине, за коју су братија знали да се затвара у њој, одлазио ноћу кришом на јeдно манастирско имање, и тамо у једној сакривеној пећини проводио сам. Тако, нико осим Бога није знао место његовог боравка. И из ове сакривeне пећине он се враћао у ону прву ноћу уочи цветног петка. А из ове је по подне на цветни петак одлазио у манастир к братији, тако да су братија мислили да он све дане Свете Четрдесетнице проводи у првој пећини.
За време Четрдесетнице зли дуси многе невоље наношаху преподобноме оцу Теодосију у пећини, и привиђења на њ навођаху, и ране му задаваху. Али му Бог даваше невидљиву силу за победу над њима, и они га не могаху приморати да напусти пећину. Боравећи сам у тако мрачној пећини, блажени се није бојао мноштва пукова кнеза таме. Чврсто стојећи, као добар војник Христов, он их је молитвом и постом одгонио од себе тако, да му се они потом нису смели приближити већ су само издалека привиде стварали.
Једном после повечерја у пећини преподобни Теодосије седе да се мало одмори. Одједном у пећини настаде силна граја од мноштва демона: неки као да су на колесницама јурили, други у бубње ударали, трећи у свирале свирали, тако да се од хуке и вике тресла сва пећина. Но чувши све то, преподобни се не уплаши, нити се препаде, него, оградивши себе крсним знаком као оружјем, он устаде и стаде појати псалме. И одмах нестаде оне тутњаве и граје. Но чим после молитве он поново седе да одахне, опет се зачу граја безбројних демона. Преподобни устаде и опет стаде појати псалме, и граја се опет изгуби. Тако му много дана и ноћи досађиваху зли дуси, не дајући му да макар мало заспи, док их благодаћу Божјом сасвим не победи и не доби над њима такву власт да се они нису смели приближити месту где се он моли. Зли дуси су стали бежати од њега, што би потврђено многим чудима.
У просторијама где се пекао хлеб за братију, демони су не мало пакостили: понекад су просипали брашно, понекад квасац припремљен за мешење хлеба, и многе друге непријатности чинили. Најзад старешина пекаре оде и исприча то преподобном Теодосију. Преподобни оде увече у те просторије, и. затворивши за собом врата, проведе у њима све до јутрења молећи се Богу. И од тада демони заувек напустише то место и не чињаху више никакво зло.
Једном приликом дође к преподобном Теодосију са манастирског имања један брат и извести га да су се у стаји за стоку појавили демони и наносе велику штету, не дајући стоци да једе. Свештеник је много пута читао молитву и кропио стају светом водом, али ништа није помогло. Тада преподобни, наоружавши се молитвом и постом, оде на то имање. А кад наступи вече, уђе у ту стају, затвори врата, и проведе у њој до сванућа молећи се Богу. И од тога часа демони се не појавише више у том месту, нити могаху икоме учинити зло на том имању.
Преподобни је не само сам побеђивао демонску силу, него је и друге учио да се избављају од демона. Чим би сазнао да неко од братије страда од демона, он је таквоме брату саветовао да не одлази са таквога места већ да огради себе молитвом и постом, призивајући Бога за победу над демонима. Поводом ђаволcких сплетки, преподобни је и ово говорио братији: Тако је и са мном било у почетку. Једне ноћи, док сам у келији појао прописане псалме, преда мном изненада стаде црн пас, тако да ја не могох учинити поклон. Пошто је дуго стајао тако, ја хтедох да га ударим, и гле, он постаде невидљив. Тада ме спопаде такав страх и трепет да ја зажелех да бежим са тог места, да ми Господ не притече у помоћ. Јер, дошавши мало к себи од ужаcа, ја се стадох усрдно молити Богу и често творити поклоне, и тако побеже од мене тај страх. Од тога доба ја сам престао да се бојим ђаволских привиђења, иако се ђаволи јављаху пред мојим очима.
Гореспоменути брат Иларион казивао је ово: Демони ми чињаху много зла у келији. Јер када би ноћу легао да спавам, одједном су се појављивали многи демони, вукли ме за косу по земљи и газили ногама, док су други подизали зид и говорили: "вуците га овамо, да га зидом притиснемо и задавимо". Тако су они радили са мном сваке ноћи. Најзад, не могући више да подносим то, ја одох и испричах све преподобном Теодосију, и изразих жељу да се из те келије преселим у другу. Преподобни ми на то рече: Не, брате, не прелази у другу келију, да се демони не би похвалили како су те победили, и ти си побегао од њих. Пређеш ли пак у другу келију, они ће ти наносити још више зла као они који су задобили власт над тобом. Најбоље је, моли се усрдно Богу у својој келији, па ће ти Бог, видевши твоје трпљење, дати победу над њима, те они неће смети ни да ти се приближе. - Ја опет рекох преподобноме: Молим ти се, оче, допусти ми да пређем у другу келију, јер нипошто не могу да останем више у старој келији због мноштва демона који у њој живе. - Тада ме преподобни осени крсним знаком и рече: Иди, брате, у своју келију; одсада ти демони неће чинити никакво зло, нити ћеш их више виђати. - Ја поверовах речи светог Теодосија, поклоних му се и изађох. И од тада се зли дуси не усудише да се приближе мојој келији, пошто их молитве преподобног Теодосија отераше једном за свагда.
Колико преподобни Теодосије беше храбар у борби против невидљивих непријатеља, толико исто беше храбар и у борби против видљивих непријатеља Божјих. Јер он имађаше овакав обичај: устајући ноћу, он је много пута тајно одлазио Јеврејима, храбро се препирао са њима о Христу, корео их и изобличавао, називао их преступницима закона и богоубицама. Као прави подражавалац Христа, он је силно жудео да прими смрт за исповедање вере у Хриcта, и то од оних људи од којих је и сам Господ Христос примио смрт.
Да је овај храбри исповедник Христов стварно имао жељу да пострада за правду, види се из следећега: За време његовог игуманства бестелесни непријатељ, кнез таме, посеја раздор међу три рођена брата, кнеза руска. Два брата, Свјатослав кнез Черњиговски и Всеволод кнез Перејаславски, неправедно заратише против свог старијег брата, христољубивог кнеза Кијевског Изјаслава, и прогнаше га из престолног града Кијева. Пошто заузеше његово место у Кијеву, они послаше позив преподобном Теодосију молећи га да им дође на обед. Но преподобни им храбро и одлучно одговори на позив овако: Не доликује мени да идем на трпезу неправде, као на трпезу Језавеље.
Када потом Всеволод отпутова у своју Перејаславску област, а Свјатослав заузе Изјаслављев престо у Кијеву, преподобни Теодосије стаде непрекидно изобличавати кнеза Свјатослава што је неправедно засео на престо свога брата. Много пута преподобни је корео кнеза Свјатослава пред његовим изасланицима, и молио их да му то доставе. Затим му посла велико изобличитељно писмо, у коме му је писао и ово: "Глас крви твог рођеног брата вапије против тебе к Богу, као крв Авеља против Кајина". И за поуку кнезу преподобни је помињао у писму имена многих древних неправедних братогонитеља. Прочитавши то писмо, кнез Свјатослав се силно разјари и тресну га о земљу. И од тога доба стаде тражити згодну прилику да преподобног Теодосија осуди на заточење. А братија манастирска, ожалошћени овом кнежевом намером, мољаху преподобног да престане изобличавати кнеза. Исто тако и многи бојари, који су долазили у посету преподобноме, казиваху му за кнежев гнев, и саветоваху му да се не противи кнезу. Јер, говораху му они, кнез ће те због тога послати на заточење. Преподобни пак, чувши где говоре о заточењу, обрадова се духом и рече: Томе се веома радујем, браћо! И за мене нема већег блаженства у овом животу него да будем прогнан правде ради. Ја сам готов ићи за правду и на заточење и на смрт.
И од тада преподобни стаде још јаче корити кнеза за братомржњу, силно желећи да буде заточен. Међутим кнез, иако бејаше веома љут, не усуди се да учини преподобноме никакво зло, знајући да је праведан и свет. Он је и раније завидео своме брату Изјаславу што у својој кнежевини има такав светилник као што је велики Теодосије. Ускоро после тога преподобни Теодосије, мољен много од братије н великаша, и увидевши да његови жестоки укори ништа не користе кнезу, престаде изобличавати кнеза, и одлучи да га убудуће молбама приволи да брату своме врати његову област.
Када после неколико дана кнез Свјатослав дознаде о тој одлуци преподобног Теодосија да га више неће изобличавати, обрадова се веома и посла изасланике к преподобноме са молбом и питањем, да ли ће му допустити да дође у манастир или не. Пошто преподобни допусти, кнез радосно крену са великашима у манастир. Преподобни пак са братијом, изишавши из Цркве, срете кнеза чесно, и сва се братија поклонише кнезу. А кнез, поздравивши се са преподобним, рече му: Ето, оче, ја се нисам усуђивао да дођем к теби, мислећи да ме ти, пошто cи љут на мене, нећеш пустити у свој манастир. Преподобни му нa то одговори: Каква корист, благи господару, од нашег гнева на твоју власт? Но наше је да изобличавамо и говоримо оно што је на спасење душе, а ваше је да то слушате.
Затим уђоше у цркву и сатворише молитву. А после молитве преподобни Теодосије дуго поучаваше кнеза из Божанског Писма, препоручујући му много љубав братску, пошто кнез оптуживаше у многоме свога брата. И тако, после дугог душекорисног разговора, кнез отиде своме дому, славећи Бога што га удостоји да разговара с таквим мужем. И од тада он често посећиваше преподобнога. А и сам преподобни Теодосије потом је много пута одлазио овом моћном кнезу Свјатославу, потсећајући га на страх Божји и на љубав према брату. Но када једнога дана преподобни дође кнезу, он затече тамо музиканте који су свирали у разне инструменте, и сви се весељаху. Посађен поред кнеза, преподобни дуго сеђаше ћутећи и гледајући у земљу. Затим упита кнеза: Хоће ли овако бити и на оном свету? - Кнез би тронут, заплака и нареди да одмах престану са музиком. И од тог времена, кад год би преподобни, долазећи код кнеза, затицао музику у двору, кнез је наређивао да се одмах престане са музиком.
Када су кнеза обавештавали о доласку преподобнога, он је често с радошћу излазио и сретао га пред капијом дворца. И сав радостан, кнез је говорио преподобном: Оче, истину ти говорим: када би ми јавили да је рођени мој отац устао из мртвих, ја се не бих толико обрадовао колико се радујем твоме доласку, и не бих се толико бојао њега колико се бојим твоје свете душе. Преподобни му на то одговори: Ако је тако као што говориш, онда испуни моју молбу: врати брату своме престо, који му благоверни отац твој предаде.
Кнез оћута на то, не знајући шта да одговори светитељу; враг га бејаше толико запалио гневом на брата, да он није хтео на да чује за брата. Међутим преподобни Теодосије сваког дана и ноћи мољаше Бога за христољубивог кнеза Изјаслава, и наређиваше да на црквеним богослужењима помињу њега као законитог Кијевског кнеза и старијег брата, а забрањиваше да у његовом манастиру помињу Свјатослава, пошто је незаконито засео на престо свога брата. И једва касније, умољен од братије, он нареди да и овога спомињу, али ипак прво Изјаслава па за њим Свјатослава. Видевши такав раздор међу кнезовима руским, гореспоменути блажени Никон (који постриже преподобног Теодосија и у свему га касније помагаше) по други пут се повуче из Печерског манастира на полуострво Тмутаракан, где и манастир свој основа. А преподобни Теодосије после његовог одласка сам настави своје трудове.
Пошто се за време игумановања преподобног Теодосија толико умножи братија, да се у старом Печерском манастиру не могаху сместити, то преподобни отац наш Теодосије, молећи се Богу усрдно, стаде размишљати како би се и куда преместио на неко проcтраније место и тамо саградио од камена велику цркву такође у име Пресвете Богородице. Богу би пријатна ова праведникова молитва, и место које изабра, и подизање велике цркве од камена. Своје благоволење Гоcпод објави преко дивних чудеcа.
Један благочестив и богобојажљив човек пролажаше једне мрачне ноћи гором мимо старог Печерског манастира. И гле, усред велике светлости која је сијала само над тим манастиром он виде преподобног Теодосија где стоји пред црквом са рукама уздигнутим к небу и моли се Богу. Док је он то посматрао и чудио се, одједном се показа друго чудо: из крова црквеног изиђе огроман пламен и, начинивши се као дуга, пређе на други брежуљак, на коме преподобни Теодосије стаде касније зидати нову цркву од камена. И тако, пламен тај као дуга стајаше једним крајем над старом црквом, а другим над местом где се имала саградити нова црква. - Човек који виде ово чудо, причао је касније о том манастиру преподобног Теодосија.
Другом приликом, опет ноћу, оближњи житељи чуше појање многих гласова. Они онда устадоше из својих постеља, изађоше из својих кућа, и узиђоше на једну узвишицу да виде откуда долази то појање. И гле, они угледаше ово: над старим Печерским манастиром сијаше велика светлост; а у тој светлости видеше мноштво монаха где излазе из старе цркве и иду на место нове цркве: једни носе икону Пресвете Богородице, други иду за њима са запаљеним свећама и певају, а пред свима њима иде њихов отац и наставник - преподобни Теодосије; дошавши до новог места они сатворише на њему појање и молитву, па се вратише натраг, и појући опет уђоше у стару цркву. - Многи људи који видеше ово виђење, сведочаху касније његову истинитост. А пошто у споменутом ходу није учествовао ниједан монах, то сви разумеше да ти људи видеше Анђеле.
На меcту, означеном од Бога тако великим чудесима, стаде се зидати црква камена у име Пресвете Богородице. У зидању те цркве много се трудио и сам преподобни Теодосије: сваки дан је долазио и ревносно надгледао грађење цркве и колико је могао помагао, радећи заједно са радницима. А на себи је имао тако бедну одећу, да су људи могли мислити да је то неки најмањи послушник, но никако игуман.
Једном када преподобни иђаше ка цркви која се градила, срете га нека удовица којој судија беше учинио неправду, и упита га: Црноризче, реци ми је ли ваш игуман у манастиру? Преподобни јој одговори: Шта требаш од њега; и он је грешан човек. А жена му на то рече: Да ли је грешан, не знам; само знам то, да многе избавља од жалости и напасти. Због тога и ја долазим да га молим, да ме заштити од неправде судијине. Распитавши се у чему се састоји та неправда, преподобни се сажали на жену, и рече јој: Жено, иди сада својој кући, а када игуман наш буде дошао, ја ћу га обавестити о теби, и он ће те избавити од твоје невоље. - Чувши то, жена отиде својој кући. Преподобни пак оде судији и, поговоривши са њим о њој, избави је од невоље, јер јој судија врати све што јој беше одузео.
Таквим и другим неба достојним делима својим преподобни Теодосије пропраћаше зидање неболике печерске цркве Пресвете Богородице. Но иако преподобни отац наш за живота свог на земљи не доврши ту цркву, ипак је после своје смрти својим молитвама, угодним Богу, помагао преподобном Стефану који, поставши после њега игуман, настави зидање храма.
Пошто богоугодно поживе, преподобни отац наш Теодосије приближи се крају свога земаљскога живота. Сазнавши унапред свој одлазак к Богу и дан свога упокојења, он нареди да сазову сву братију, и то не само оне који су се налазили у манастиру већ и оне што су били на имањима и на другим пословима, па и сву манастирску послугу. И када се сви скупише, он их стаде поучавати све: да сваки свом душом и са страхом Божјим врши поверене му дужности. И свима са сузама говораше о спасењу душе, о богоугодном подвижничком животу, о усрдном похађању цркве и богобојажљивом стајању на богослужењима, о љубави и покорности не само према старијима него и према својим вршњацима. После тога их благослови све и отпусти с миром. Затим благочестиви кнез Свјатослав дође у посету преподобном. Благодатним устима својим преподобни га поучи побожности, чувању Православља и старању о светим црквама. Па онда додаде: Ја се молим Господу Богу и његовој свебеспрекорној Матери за твоју побожност, да ти подаре тиху и мирну владавину. И ево, поверавам твојој побожности на чување овај Печерски манастир, дом Пресвете Богородице, који Она сама благоволи подићи.
Затим преподобног оца нашег Теодосија захвати силна грозница, час је био у страшној ватри и зноју, час је дрхтао од зиме, и тако изнеможе телом, да је морао лећи у постељу, у коју раније никада није легао. И лежећи у постељи говораше: Нека буде воља Божја! Како Господ хоће, тако и нека чини са мном! Но молим Ти се, Господе мој Исусе Христе, буди милостив према души мојој: нека је не сретну зли дуси, него нека је приме Анђели Твоји и, проводећи је кроз мрачна митарства, нека је приведу к светлости милосрђа Твог!
Рекавши то, преподобни ућута. И три дана нити проговори нити очи отвори, те би се могло помислити да је умро, да се није примећивало слабо дисање у њему. Због тога су братија били у великој тузи и жалости. Но провевши три дана у таквој болести, преподобни се подиже са постеље и рече сабраној братији: Браћо моја и оци, ево време живота мог већ се завршава, као што ми Господ објави у пештери за време Великог Поста. Хајде сада, договорите се кога желите да вам поставим за игумана уместо мене.
Чувши то, братија се веома ожалостише и ударише у плач. Онда изађоше напоље да се договоре, и сви се сложише да за игумана изаберу управитеља хора Стефана. Идућег дана преподобни опет сазва сву братију и упита их: Какву одлуку донесосте, децо; ко је између вас достојан да буде игуман? На то сви одговорише да је достојан Стефан. Преподобни дозва к себи Стефана, благослови га на игуманство место себе и рече му: "Чедо, предајем ти манастир; чувај га брижљиво; држи богослужбени поредак који сам ја завео, и у свему се придржавај манастирских предања. Устав не мењај, него све ради по закону и по манастирском поретку". Затим преподобни изговори многе поуке братији, да се покоравају новом игуману. Онда отпусти братију претcказавши им суботу као дан свога престављења и рекавши им: Када се сунце роди, душа ће моја изаћи из тела.

После тога преподобни поново позва к себи Стефана и насамо га поучи много како да пасе своје свето стадо. Пошто преподобни веома изнеможе од болести, то Стефан не одлажаше од њега, служећи га са смирењем. А када настаде cубота, у свитање преподобни Теодосије посла по братију. Када се сви иноци сабраше, он праштајући се с њима с љубављу целива свакога, док су сви плакали и ридали због растанка са тако добрим пастиром. Затим им рече: Децо моја љубљена и браћо! Ето, с љубављу вас све целивах, јер одлазим Господу мом, Исусу Христу. Ево вам и игумана кога сами изабрасте; њега имајте за духовног оца, њега слушајте, и по наређењу његовом све творите богоугодно. А Бог који је сва блага створио речју и премудрошћу, нека вас сам благослови и сачува од замки лукавога врага; и нека до последњег даха вашег сачува веру вашу тврдом и непоколебљивом у једномислију и у једној љубави. Још вас молим и заклињем: у овој одећи у којој сам сада, сахраните ме у пештери, где сам проводио Велики Пост; не умивајте убого тело моје; и нека нико од световних људи не види моју сахрану, него само ви монаси сахраните тело моје на месту које означих.
Слушајући ове речи из светитељевих уста, братија су силно плакали. Преподобни пак, поново их тешећи, говораше: Ево, обећавам вам, браћо и оци, да иако телом одлазим од вас, ипак ћу духом свагда бити с вама. - После ових речи преподобни их отпусти све, не оставивши никога поред себе. А један од братије, који га увек служаше, начини од споља малу рупицу на вратима, и вираше кроз њу. И гле, преподобни устаде и, павши ничице, са сузама мољаше милостивог Бога за спасење душе своје, призивајући у помоћ све Свете, особито Пресвету Владарку нашу Богородицу, којој повераваше на чување стадо своје и обитељ своју. После молитве он опет леже на постељу своју, и пошто се мало одмори, подиже очи к небу, и радосна лица громко рече: Благословен Бог! Ако је тако, онда се већ не бојим, но с великом радошћу одлазим из овога света.
А ово рече, видевши неко виђење. Затим, испруживши ноге и прекрстивши руке на грудима, он предаде своју свету душу у руке Божје и придружи се свима Оцима, у суботу, 3. маја 1074. године. Братија онда, силно оплакавши светог Теодосија, однесоше у цркву свето тело његово, и тамо сатворише уобичајене молитве и песмопјенија за престављеног.
По дејству божанског промисла одмах се рашчу о кончини светог Теодосија, и силан се народ, и многи бојари, сами од себе cлегоше пред манастирска врата, очекујући када ће светитељево тело изнети из манастира ради сахране у пештери. А братија, затворивши врата, никога не пуштаху у манастир, чекајући док се народ разиђе, па да онда без мирјана сахране светитељево тело, као што ои сам беше наредио. И гле, по промислу Божјем небо се изненада наоблачи и паде велика киша, те се народ разиђе. Тек што се народ разиђе, киша престаде и сунце опет сину. Тада братија изнесоше тело светитељево из цркве, однесоше у пештеру, и тамо чесно сахранише.
У тренутку светитељевог престављења кнез Свјатослав се налазио недалеко од Печерског манастира. И гле, он виде над манастиром огњени стуб од земље до неба. И по томе он разумеде да се преподобни Теодосије преставио, и рече присутнима: Држим да се преподобни Теодосије данас престави од земље на небо; јуче бејах код њега и видех да је тешко болестан. - Онда посла да се обавести о преподобном. И сазнавши да се заиста преставио, плака много за њим.
Те године молитвама блаженога Теодосија сва се манастирска добра умножише; на њивама беше обилан род, а у стоке приплод, као никада раније. Видећи то, братија се опоменуше обећања светог оца свог, и прославише Бога што се њихов учитељ и наставник удостоји такве благодати Божје. Ова благодат Божја показиваше се после смрти светог Теодосија у многим чудесима, која светитељ чињаше на усрдне молитве оних који га призиваху у помоћ.
У то време кнез Свјатослав се силно разљути на једног бојарина. Многи говораху да ће га кнез послати на заточење. А тај бојарин усрдно cе мољаше Богу и призиваше у помоћ преподобног Теодосија, говорећи: Знам, оче, да си свет; ево, ја сам у невољи, похитај, молећи небеског Господара да ме избави од ње. - И гле, када бојарин заспа, јави му се преподобни Теодосије и рече: Што си тако жалостан? Зар ти сматраш да сам ја отишао од вас? Иако сам се телом одвојио, ипак сам духом стално с вама. Ето, сутра ће те кнез без икаквог гнева позвати и опет ти вратити пређашњи чин. - Тргнувши се из сна, бојарин виде на јави како преподобни излази из собе на врата. И зби се како светитељ прорече. И отада бојарин гајаше још већу љубав према светитељевом манастиру Печерском.
Један човек, спремајући се на пут, донесе у манастир преподобног Теодосија ковчежић пун сребра и предаде га на чување своме познанику, црноризцу Конону. То виде један од братије, по имену Николај. И потстакнут ђаволом, он украде ковчежић и сакри га. А кад Конон уђе у своју келију и не нађе у њој ковчежић, веома се ожалости, и стаде се са сузама молити Богу, призивајући у помоћ преподобног Теодосија. Задремавши мало потом, Конону се јави у сну преподобни Теодосије и рече му: "Сребро због кога си ожалошћен, узе црноризац Николај потстакнут ђаволом, и сакри у пештери". А показа му и место где беше сакривено, и рече му. "Иди и, не говорећи никоме, узми своје". Пробудивши се, обрадовани монах устаде брзо, запали свећу и оде на указано место. Тамо пронађе украдени ковчежић, и узнесе благодарност Богу и његовом угоднику, преподобном Теодосију.
Догоди се још и ово: Један клирик велике саборне кијевске цркве свете Софије тешко се разболе: имао је силну ватру. А кад се мало освести, он мољаше Бога и преподобног Теодосија да му олакшају патње. И тако једва заспа. И гле, он у сну виде преподобног Теодосија који, дајући му свој штап, рече му: "Узми га и ходи са њим". Пробудивши се, болесник одмах осети да ватра у његовом телу слаби и болест нестаје. И кад оздрави, он оде у Печерски манастир и исприча братији како се исцели од болести молитвама преподобног Теодосија. Чувши то, иноци одадоше славу Богу који такву благодат даде слузи свом а оцу њиховом.
А догоди се још и ово. За време свога игумановања у Печерском манастиру преподобни Теодосије установи да се у току свете четрдесетнице Великога Поста, у петак прве седмице, предлаже на трпези братији, као добрим подвижницима који су се потрудили у уздржању, потпуно чист хлеб, обавезно са медом и маком. Овог установљења држао се увек и блажени Стефан[22], кога сам преподобни Теодосије постави за игумана. После блаженог Стефана игуманство прими у Печерском манастиру блажени Никон[23]. Када наступи Велики Пост, он нареди келару да у петак прве седмице светог Поста поступи по установљењу преподобног Теодосија. Али келар не поступи по наређењу игумановом и не испуни установљење преподобног Теодосија, изговарајући се да нема брашна за такав хлеб. Но сам Бог не допусти да се уништи обичај, установљен светим Теодосијем: јер када се братија после свете литургије упутише у трпезарију на постан обед, гле, однекуда им неочекивано довезоше пуна кола чистога хлеба. Видећи то чудо, братија прославише Бога и његовог угодника, који их не остављаше и после одласка свог од њих из овог живота. Уопште, братија прослављаху оца и наставника свог, преподобног Теодосија, који је ради добра монаха чувао установљење своје и испуњавао обећање своје: увек указивао помоћ манастиру, помоћ на коју је својим богоугодним делима стекао право да је измољује од Господа. Помагани светим многомоћним молитвама праведника преподобног Теодосија, нека се и ми удостојимо добити дар Божји: живот вечни у Христу Исусу Господу нашем, слављеном са Богом Оцем и Светим Духом вавек, амин.

СПОМЕН СВЕТОГ НОВОМУЧЕНИКА АХМЕДА[24]

Aхмед живљаше у Цариграду. Он имађаше робињу Рускињу. По његовој дозволи ова његова робиња као хришћанка одлажаше о празницима у цркву. Кад се враћала из цркве Ахмед је осећао неисказано диван мирис који се лио из ње. И он је упита, шта она у цркви једе, те тако мирише? Она му одговори да једе нафору и пије свету водицу, агиазму. Ахмед тада призва једног свештеника Велике Цркве и замоли га да му обезбеди једно место у цркви где би стајао за време службе када Патријарх буде служио о празнику, и да га извести о томе. Свештеник поступи по Ахмедовој молби. Одређеног дана Ахмед оде у цркву. И када у току свете литургије Патријарх благосиљаше народ, Ахмед виде где из тросвећњака и Патријархових прстију избијају зраци и падају на главе свих присутних хришћана, само не падају на његову, Ахмедову главу.
Видевши ово чудо, Ахмед после свете литургије позва свештеника и одмах прими свето крштење. Крстивши се Ахмед остаде потајни хришћанин. Но једном се на једноме скупу угледних људи расправљаше питање о томе, ко је највећи, и шта је највеће у овоме свету. И кад упиташе Ахмеда шта он о томе мисли, Ахмед што је могао громче изјави: "Највеће од свега у свету јесте вера хришћанска". И онда Ахмед неустрашиво објави да је хришћанин, и изложи главне истине хришћанског домостроја спасења човека и света, извршеног Богочовеком Христом. Због тога Ахмеду би глава одсечена. И тако он мученички пострада за Господа Христа, и стече себи венац мучеништва.
Свети Ахмед пострада у Цариграду 3 маја 1682 године.

ПРЕНОС МОШТИЈУ ПРЕПОДОБНОГ ЛУКЕ ЕЛАДСКОГ[25]

СПОМЕН СВЕТИХ ДВАДЕСЕТ СЕДАМ МУЧЕНИКА

Скончали за Христа Господа у огњу.

СПОМЕН СВЕТОГ ОЦА НАШЕГ ИКУМЕНИJА, ЕПИСКОПА ТРИКАЛСКОГ

Овај мудри и учени тумач Светога Писма живљаше у 10 веку и бејаше епископ града Трикале у Тесалији. Његов спомен нарочито се поштује у епархији Трикалској у Грчкој, а његова богомудра тумачења читају сви Православни.

________________________________________

НАПОМЕНЕ:
1. Диоклецијан је царовао источном половином Римске царевине од 284 до 305 године.
2. Тиваида је покрајина у Средњем Египту.
3. Намесник Ариан је касније сам постао хришћанин и удостојио се венца мученичког. Спомен се његов празнује 14 децембра.
4. Дужност чтеца састојала се не само у читању, него и у чувању богослужбених и светих књига.
5. Диоклецијанов указ о гоњењу хришћана наређивао је не само да се хришћани гоне, него и да се храмови њихови руше, и свете књиге њихове cпаљују. Због тога намесник Ариан и тражи од Тимотеја његове богослужбене и свете књиге.
6. Стотник је старешина једног одреда војске, обично од сто људи.
7. Патријарх цариградски Николај I Мистик. Постао патријарх 895 год. А године 906 он одлучи од светог Причешћа цара Лава VI Философа што је ступио у четврти брак. Зато га цар протера на острво Ирију. Но 911 год. партијарх Николај би поново враћен на свој престо, на коме и остаде све до своје смрти, 925 године.
8. Изгледа да је то онај Павле који се празнује 27 марта.
9. У старини се Пелопонезом називао јужни део данашње Грчке.
10. Преподобни Петар се упокојио у десетом веку. Године 1421 његове су свете мошти пренесене из Аргоса у Навилион. Очевици казују: при откривању његовог гроба затресла се земља, ваздух се испунио миомиром, догодила су се многа исцељења.
11. Спомен преподобног Антонија празнује се 10 јула.
12. Преподобни Нестор подвизавао се у Печерском манастиру још за живота преподобног Теодосија. Осим Житија преподобног Теодосија он је још написао Житије светих благоверних кнезова Бориса и Гљеба. Сем тога он је оставио првобитну историју Русије, или Летопис, где он по годинама излаже историју Руске земље. Због овог рада њему је и дат назив "Летописац". Летопис Несторов завршава се 1111 годином. За своје подвижничке трудове преподобни Нестор је светом Црквом увршћен у светитеље. Спомен се његов празнује 27 октобра.
13. Васиљев под именом Васиљкова постоји и данас као среско место у Кијевској губернији. Налази се 40 километара на југозападу од Киjева поред реке Стугне, притоке Дњепра. - Преподобни Теодосије рoдио се између 1035 - 1038 године.
14. То је било 1055-1056 г. Јарослав Владимирович кнезовао је од 1019-1054 год.
15. То је било године 1056-1057.
16. Види његово житије под 19 новембром.
17. Изјаслав је кнезовао од 1054 дo 1073 године, па онда по други пут од 1076 до 1078 године.
18. Види његово житије под 28 јануаром.
19. Свети Јефрем путовао је у Цариград; тамо је преписао устав Студитског манастира. Овај устав је у почетку деветога века саставио свети Теодор Студит, игуман Студитског манастира у Цариграду. Крајем деветог века Руска Црква је увела овај устав као руководство, и држала га cе до половине XIV века, када овај устав почиње уступати место јерусалимском уставу, који је светим Савом Освећеним у шестом веку заведен по палестинским манастирима. У основу Студитског устава свети Теодор је ставио општежићна правила манастирског живота светог Василија Великог.
20. Чувар манастирских cтвари; монах, монахиња што води манастирско домаћинство.
21. Теодосије на грчком значи: дани од Бога; у преносном смислу: испуњен даровима од Бога.
22. Игумановао од 1074 до 1078 године.
23. Игумановао од 1078 до 1088 године.
24. У многим Синаксарима његов спомен је под 24. децембром.
25. Његово житије под 7 фебруаром.
Ако вам се ова порука допада подржите наш рејтинг кликом на банер: