Преподобни Јустин Ћелијски - тумачење посланице Ефесцима - Глава 2.

2,1-22



ЕФЕС. 2,1-22: 1 "И вас који бејасте мртви у преступима и гресима својим, 2 у којима некад ходисте по веку овога света - κατὰ τὸν αἰῶνα τοῦ κόσμου τούτου, по кнезу власти у ваздуху - κατὰ τὸν ἄρχοντα τῆς ἐξουσίας τοῦ ἀέρος, - по духу који сад ради у синовима противљења; 3 у којима и ми сви живесмо негде по жељама тела свога - ἐν ταῖς ἐπιθυμίαις τῆς σαρκὸς ἡμῶν, творећи вољу тела и помисли - ποιοῦντες τὰ θελήματα τῆς σαρκὸς καὶ τῶν διανοιῶν (= творећи воље тела и разума), и бејасмо по природи деца гњева, као и остали. 4 Али Бог који је богат у милости, због превелике љубави своје коју има к нама, 5 и нас, који бејасмо мртви у гресима, оживе с Христом - благодаћу сте спасени - 6 и с њим васкрсе и посади - συνήγειρε καὶ συνεκάθισεν - на небесима у Христу Исусу, 7 да покаже у вековима који иду неизмерно богатство благодати своје добротом својом према нама у Христу Исусу. 8 Јер сте благодаћу спасени кроз веру; и то није од вас, дар је Божји; 9 не од делa, да се нико не би похвалио. 10 Јер ми смо његова рукотворина, саздани у Христу Исусу за добра дела која Бог унапред приправи да у њима ходимо.

11 Зато се опомињите да ви, који сте негда по телу били незнабошци и називани необрезање од оних који су се звали по телу обрезање, које се руком радило, 12 да бејасте у оно време без Христа, одвојени од друштва Израиљева, и без удела у заветима обећања, наде не имајући, и без Бога на свету - ἄθεοι ἐν τῷ κόσμῳ (= безбожни на свету). 13 Али сад у Христу Исусу, ви који сте негда били далеко, близу постадосте крвљу Христовом. 14 Јер је он мир наш који обоје састави у једно и развали зид који је раздвајао, 15 укинувши телом својим непријатељство, учењем закон заповести, да од двога начини у себи једнога новог човека, чинећи мир, 16 и да помири с Богом обоје у једном телу крстом, убивши непријатељство на њему; 17 и дошавши благовести мир - εὐηγγελίσατο εἰρήνην - вама даљнима и онима који су близу; 18 јер кроз њега имамо обоје приступ к Оцу у једном Духу.

19 Тако, дакле, нисте више туђинци и дошљаци, него сте сажитељи светима - συμπολῖται τῶν ἁγίων - и домаћи Богу - οἰκεῖοι τοῦ Θεοῦ (= своји Богу), 20 назидани на темељу апостола и пророка, где је камен од угла сам Исус Христос, 21 у коме сва грађевина складно зидана расте у храм свети у Господу - ἐν ᾧ πᾶσα ἡ οἰκοδομὴ συναρμολογουμένη αὔξει εἰς ναὸν ἅγιον ἐν Κυρίῳ; 22 у коме се и ви заједно зидате за стан Божји у Духу - ἐν ᾧ καὶ ὑμεῖς συνοικοδομεῖσθε εἰς κατοικητήριον τοῦ Θεοῦ ἐν Πνεύματι (= ... за обиталиште, за пребивалиште ...)".



2,1



Живећи пуноћом Свога Божанства у телу Свом - Цркви, Господ Христос непрестано оживљује људе умртвљене гресима, подиже их из гроба греховности, васкрсава их из мртвих, и посађује на небесима. Грех је богопротивна сила, умртвљује човека за све што је Божје; умртвљује га за живот у Богу; умртвљује му ум, те не познаје Бога, заборавља Бога; умртвљује му срце, те не осећа Бога; умртвљује му савест, те не исправља себе Богом; умртвљује му вољу, те неће Бога. Својим преступима и гресима људи навуку у себе толике смрти, да заиста постају духовни мртваци, и кроз грехе сами себе непрестано сахрањују у безброј гробова, потапају у безброј смрти. Јер грех - чиме је грех? Тиме што одваја човека од Бога који је извор живота, и испуњује га оним што је смртно. И када грех сазри у човеку и човек га учини, гле, у њему се родила смрт: кроз један грех - једна смрт, а кроз многе грехе -многе смрти. Непоречна је истина вечног Еванђеља Божјег: грех учињен рађа смрт (Јак. 1,15).

Сваки је грех у теби - рођендан по једне смрти; и још: утроба једне смрти; и још: произвођач и родитељ једне смрти. Ма колико ти не хтео, али плата за грех - увек је смрт, само смрт (ср. Рм. 6,23). Кроз сваки грех - ти си већ духовни мртвац: и док се не покајеш од тог греха, мртав си за све што је Божје, божанско, бесмртно, вечно. Останеш ли пак у гресима, добровољно си остао у многим смртима, и оне ти упорно и немилосрдно умртвљују и душу и срце и ум и савест и вољу за све што је Божје: за Истину Божју и Правду и Љубав и Живот. Уствари, греси само то и раде: обезбожују човека, усмрћују га и осмрћују. Кога то од људи греси нису свалили у безброј духовних смрти? ко то од нас није умро по много пута у гресима? Нема ту изузетка, сви су људи под гресима, под њиховим страшним ударцима, сви људи, били они Јевреји или незнабошци. Сваки је истовремено у безброј гробова, у безброј смрти, јер је сваки под многим гресима. Бојиш се смрти? A зашто се онда двоструко више не бојиш греха, јер је грех неисказано страшнији од смрти зато што он једини производи смрт, рађа смрт? Желиш да уништиш смрт? Уништи најпре грех, па си тиме уништио смрт. Али ти то не можеш; не могу ни ја, нити ико од људи: јер смо сви мртви у гресима. Да се уништи грех, потребна је не човечанска већ божанска сила; и не само божанска сила, већ сав Бог, зато што је сваки грех - ђаволска сила, и још: сав ђаво. Загледај грех са ма које стране, и са свих страна, и у њему ћеш наћи једино - ђавола, ђавола, ђавола, и ништа друго. Зато што је грех тако силан, - силан ђаволом, у наш земаљски свет и сишао је сав Бог, да нас ослободи греха, и кроз грех смрти, а кроз грех и смрт - ђавола. Да, зато, само зато је Господ Христос и сишао међу нас: да нас мртваце у гресима оживи и васкрсне из свих наших смрти. И Он је то учинио, и непрекидно из века у век чини са свима који Му вером приступају: јер је сав у Цркви Својој, телу Свом, Он - глава њена, Он - пуноћа која све испуњава у свему: све у вама који верујете: све у вашој души, у вашем срцу, у вашем бићу. A кад је у вама Он - сав Бог, како онда могу остати у вама греси, и у њима - сав ђаво?



2,2



Греси имају свога бога; то је ђаво. Он је и главни творац њихов; а људи чинећи грехе - сарадници су ђаволу, и слуге, и робље. Греси имају своје царство, свој свет: то је пакао. A овај наш земаљски свет је такође њихов, али њихов кроз наше добровољно живљење у гресима; и утолико њихов, уколико: се ми људи драговољно потчињавамо гресима. Ђаво је и ушао грехом у наш земаљски свет кроз човека, и почео да осваја овај свет гресима; и потпуно га освојио гресима кроз људе; и помоћу грехова овладао људима и загосподарио над њима смрћу; и начинио људе својим беспомоћним робљем, и постао - "бог овога света" (2. Кор. 4,4). Са тог разлога и сам Господ Исус назива ђавола - кнезом, владаром овога света (Јн. 12,31; 14,30). Зато овај свет - "лежи у злу" (1. Јн. 5,19), и назива се - зли свет (Гал. 1,4). И то све тако до доласка Господа Христа у наш свет, до Његовог овлаплоћења и чудесног домостроја спасења. A спасење се и састоји у Спасовој победи над ђаволом, и над његовом силом - грехом, и над његовом свесилом - смрћу. До Господа Христа, и без Њега и ван Њега, људи живе у гресима и смртима, ходе кроз грехе и смрти као кроз своје дане и ноћи, или боље: као кроз своје безбројне ноћи у царству овога света.

A овај свет, у коме ђаво богује кроз грехе, има свој начин живота, свој ток, свој пут, свој ход; грех је успео да постане начин живота, modus vivendi за људе у овоме свету; толико се он одомаћио у свету, толико оприродио, толико са њим сродио. И то тако сродио, тако дубоко прожео природу овога света, тако се у њу уживео и са њом саживео, и то тако одавно, од памтивека, да он не претставља нешто тренутно или краткотрајно, већ нешто дуготрајно, дуговечно, читав αἰών, па и читаву временску вечност овога света. У сваком случају, грех жели да буде вечно у овоме свету, да буде његова вечност. Уствари он то и јесте: јер овај свет види у греху свој живот, своју бесмртност, своју вечност. Отуда: ходити "по веку овога света = κατὰ τὸν αἰῶνα τοῦ κόσμου τούτου", и значи: живети уобичајеним и устаљеним грехољубљем; сматрати да је грех нешто природно, нешто логично, нешто неопходно у овоме свету, па чак и савечно свету. Уствари, живећи грехом човек умртвљује себе за све што је узвишено, свето, божанско, бесмртно, вечно, и најзад постаје духовни мртвац.

Али, ходити "по веку овога света" значи још нешто одређеније: ходити "по кнезу власти у ваздуху", по - ђаволу. Грех људски није нешто самоникло у човечанском свету: он свим бићем својим исходи из ђавола; и увек је васцелим бићем везан за ђавола, и зависан од ђавола. Грех је чист проналазак ђавола; људи су се касније придружили ђаволу, почели да користе његов проналазак, постали добровољни сарадници његови. И сваким својим грехом људи стварно сарађују са ђаволом, знали то или не. Зато што је од бића које је несравњено јаче и силније него човек, грех и претставља силу далеко јачу и силнију од човека. То је разлог што људи никако нису у стању да својим сопственим силама ослободе, спасу себе од греха и зла. Јер ђаво је владар у ваздушним поднебесним пространствима (ср. Еф. 6,12; Откр. 12,9); његово царство је далеко веће и пространије од земље; земља је само острво у његовом огромном царству. Чиме ђаво влада у своме царству? Грехом. Чиме у ваздуху? Опет грехом, само грехом који је оличен у палим анђелима - ђаволима. Јер ђаволи нису друго до бивши анђели који свим бићем живе у греху и ради греха. И зато ма где били, они служе греху и владају грехом. "Ђаво не влада ваздухом, него нечистим злим дусима.[1]

По чему ми људи на земљи знамо то? По своме властитом искуству са грехом. Шта је наш људски грех у суштини? Оно што и ђаволов: противљење Богу. Зато свети апостол и вели: "по кнезу ..., по духу који сад ради у синовима противљења" - τοῦ πνεύματος τοῦ νῦν ἐνεργοῦντος ἐν τοῖς υἱοῖς τῆς ἀπειθείας. Кнез ваздушних пространстава, ђаво - дух ради и у нашем човечанском свету свој посао: изазива људе против Бога, потстиче их на богоборство. То он чини преко разних грехова; а сваки грех је уствари противљење Богу, борба са Богом: богопротивљење, богоборство. И ђаво је помоћу грехољубља толико овладао људима, да их је просто усинио себи, те су они постали синови противљења. "Синови противљења" - рођена деца свога оца, ђавола, првог и главног противника Божјег (ср. Јн. 8,44). Његов је стални посао: противити се Богу, Његовим заповестима, Његовој Истини, Његовој Правди, Његовом Еванђељу, Његовој власти, Његовом постојању; борити се против Бога и свега Божјег; не хтети Бога ни по коју цену. Грех је увек и свуда једно исто: богоборство, богопротивљење. "Сад ради": да, ђаво и "сад ради", и то прикривено, тајно кроз синове противљења: он, дух, невидљиво ради у душама, у савестима, у срцима, у вољама синова противљења. Јер не воли да отворено иступа и показује своје одвратно и гадно лице. Врло лукав, он вешто скрива себе, маскирајући себе тако да баш неки од његових "синова противљења" тврде да ђаво не постоји, да ђавола уопште нема. A ђаво управо то и хоће да људи сматрају да он не постоји, јер се онда неће ни бранити од онога који не постоји, нити се борити против онога који не постоји. Тактика, стратегија - ђаволски генијална, зар не?



2,3



Искуство, свеопште искуство рода људског сведочи: сви су људи синови противљења, јер сви живе у гресима и преступима. Свети апостол убраја и себе у њих и изјављује: У гресима и преступима "и ми сви живесмо негда по жељама тела свога, чинећи вољу тела и помисли, и бејасмо по природи деца гњева, као и остали". - A ми људи живимо у гресима и преступима? Када живимо "по жељама тела свога - ἐν ταῖς ἐπιθυμίαις τῆς σαρκὸς ἡμῶν". A шта су жеље тела? Сласти греховне. Мада саздано Богом безгрешно и свето, тело је својим добровољним и упорним сластољубљем греховним претворило сласти греховне у нешто своје, у вољу своју, у хтење своје, у живот свој, у логику своју, у разум свој, у радост своју, у циљ свој, у смисао свој. Греховне сласти, а преко њих греси, постали су у нама воља наша, воља и тела нашег, воља и разума нашег, што свети апостол и тврди говорећи: да ми живимо у гресима и преступима "творећи воље тела и разума - τὰ θελήματα τῆς σαρκὸς καὶ τῶν διανοιῶν. "Творећи вољу тела, ми грешимо телесно - σωματικῶς - , а творећи вољу разума, ми грешимо духовно - ψυχικῶς".[2] Као нека жива сила, грех се разлио по целом бићу људском: по души, по разуму, по срцу, по вољи, по телу, и учествује у свему што човек мисли, осећа, хоће, ради. Хтео или не, грехољубив човек: кад мисли - умногоме грехом мисли; кад осећа - умногоме грехом осећа; кад хоће - умногоме грехом хоће; кад ради - умногоме грехом ради (ср. Рм. 7,15-20; Кол, 3,7). Грех се толико сродио са људском природом, толико постао за њу природан, иако није њене суштине, да су сви људи - "по природи деца гњева" - τέκνα φύσει ὀργῆς. "Деца гњева": стално се гњеве на све што није грех или греховна сласт; стално се гњеве на све што је Божје. То су уствари рођена браћа "синова противљења": сви се они и гњеве на Бога и на све Божје, и противе Богу и свему Божјем. Деца греха су "деца гњева". Јер једино на шта се Бог гњеви у људима јесте грех (ср. Рм. 1,18). A гњев Божји на грех, преноси се и на људе када они упорно изједначују себе са грехом и добровољно остају деца греха - "деца гњева" (ср. Рм. 2,8-9; Кол. 3,6), "синови противљења" (Еф. 5,6). Живећи у гресима, ми уствари мртвујемо далеко од Бога, у своме малом земаљском паклу, али који има све одлике и ознаке вечнога пакла, и у коме је кроз све наше сласти и страсти врховни, мада невидљиви, владар и господар - ђаво и црни анђели његови.



2,4-6



"Али Бог који је богат у милости, због превелике љубави своје коју има к нама, и нас, који бејасмо мртви у гресима, оживе са Христом, - благодаћу сте спасени -, и с Њим васкрсе и посади на небесима у Христу Исусу" - "συνήγειρε καὶ συνεκάθισεν ἐν τοῖς ἐπουρανίοις ἐν Χριστῷ Ἰησοῦ." Само је превелика љубав Божја к нама узрок нашег оживљења из мртвих Христом, нашег васкрсења Христом, нашег вазнесења на небо Христом, нашег живљења у Христу изнад свих Херувима и Серафима! Ту нема никаквих заслуга наших; заиста смо спасени благодаћу. Мртви у гресима, ми никада не бисмо могли сами себе ни оживети, ни васрснути, ни узнети на небо, ни живети и вечновати у надхерувимској божанској слави. Све је то дело безграничне љубави Божје према нама у Христу Исусу, дело безграничног човекољубља Божјег. Богоносни апостол показује: наше спасење састоји се у нашем ухристовљењу и охристовљењу, тојест у нашем васкрсењу из смрти греховних васкрслим Христом, и у вазнесеном Христу. Спасење није друго до живот у Спаситељу, и живот Спаситељем. То је подвиг у коме човек сав живот Спаситељев доживљује у Духу Светом као свој кроз свете тајне и свете врлине: од духовног рођења па све до вазнесења. Ту човек стално живи у васкрслом и вазнесеном Спаситељу: јер, иако смо на земљи - "живљење је наше на небесима" (Флб. 3,20); иако живимо међу људима, наш је "живот сакривен с Христом у Богу" (Кол. 3,3), и ми мислимо "о ономе што је горе а не што је на земљи" (Кол. 3,2). Ми смо хришћани тиме хришћани што смо Христови: што смо једнаки с Христом једнаком смрћу, једнаким васкрсењем, једнаким животом (ср. Рм. 6,4-14). - Тако, сваки хришћанин доживљује у маломе ону пуноћу богочовечанску, и оно свејединство богочовечанско, које је Господ Христос остварио у телу Свом, Цркви. И он постаје црква у маломе. Јер спасење и није друго до уцрквљење и оцрквљење: тојест непрекидно живљење у богочовечанском телу Цркве кроз свете тајне и свете врлине.

Видиш ли, благовести Златоусти благовесник Спасов, неизмерну величину моћи Христове на нама који верујемо? Нас мртве, нас синове гњева Он оживе. Видиш ли наду звања? Са Христом нас Бог васкрсе и посади с десне стране Себи. Видиш ли славу наследства Његова? Да, рећи ћеш, очигледно је да нас је Бог васкрсао са Њим; али чиме доказује апостол да нас је Бог посадио на небесима у Христу Исусу? Тиме, чиме доказује да нас је Он и васкрсао са Христом: јер нико никада не би васкрсао да није васкрсла Глава; а пошто је Глава наша васкрсла, васкрснути смо и ми. Ето, на такав начин нас је Он и посадио Себи с десне стране на небесима. Када Глава седи горе, седи заједно и тело - καὶ τὸ σῶμα συγκάθηται. Зато је свети апостол и додао: у Христу Исусу. Или, посматрано с друге стране: Он нас васкрсе кроз купељ крштења; али како нас после тога Он посади на пебесима? Ако трпимо с Њим, вели свети апостол, с Њим ћемо и царовати (2. Тм. 2,12). Ако смо заједно умрли, заједно ћемо и оживети.[3]



2,7



Све то Бог је из безграничног човекољубља учинио кроз Господа Христа: "да покаже у вековима који иду неизмерно богатство благодати своје добротом својом према нама у Христу Исусу". - Доброту Своју према људима Бог показује на безброј начина: преко васцеле васионе, од атома до сунца, и од пчеле до анђела. Али ничим и никим тако као преко Господа Христа. У Њему она је добила своју дирљиву и потресну богочовечанску свепуноћу. У Њему божанска се доброта показала као безгранична сведоброта. То се осећа у свему што је Његово: из свега зрачи, милује и греје та мила, та нежна, та дирљива, та самилосна Сведоброта: зрачи из Његовог чудесног рођења, из Његовог детињства, из Његовог крштења, из Његовог преображења, из Његовог страдања, из Његовог васкрсења, из Његовог вазнесења, из Његове Педесетнице: зрачи из сваког Његовог чуда, дела, речи, из васцелог Еванђеља Његовог. Реците, шта је то што у Њему није сведобро? Он, једини Он нам је даровао сва божанска добра: божанску Истину, божанску Љубав, божанску Правду, божанску Милост, божанску Мудрост, божанску Благодат, божанску Светост, божанску Бесмртност, божански Жквот вечни. Зар то није Сведоброта? Ко би нам од људи или од Анђела могао то подарити? Заиста - "нико није добар осим једнога Бога" (Мт. 19,19): Исуса Христа, јединог истинитог Бога у свима световима. Нико - јер нико сем Христа Бога не може дати човеку оно истинско, оно право, оно непролазно, оно једино добро: живот вечни. И оно што вечни живот носи са собом и за собом: сва божанска савршенства и сва божанска блаженства. Због свега тога Христова је доброта по свему и свачему безгранична божанска Сведоброта. После појаве Богочовека у нашем земаљском свету, не може се ни с каким оправданим разлогом пребацити Богу да није показао довољно доброте према роду људском. Ако није показао довољно доброте стварајући овакво небо, или овакво сунце, или овакву земљу, или оваквог човека, или овакву васиону, Он је несумњиво показао у Христу сву божанску Сведоброту. Да је заиста тако, може се уверити свако, ако се искрено сретне са Господом Исусом. Он, једини Он претставља и јесте једино оправдање Бога, једина теодикеја; Он и - једино оправдање човека, једина антроподикеја; Он и - једино оправдање света, једина космодикеја.



2,8-9



Само је безгранична божанска Сведоброта Христова имала љубави и силе да спасе свет: да духовне мртваце оживи, васкрсне и вазнесе у вечни божански живот изнад свих Светих Небеских Сила. Од почетка до краја спасење је дар Сведоброте Божје, нипочему ствар људских заслуга, или сила, или дела. Сав богочовечански домострој спасења: све божанске, богочовечанске силе које је Господ унео у њега, и сви дарови и блага које нам је даровао преко њега, и сачињавају благодат спасења. Зато се Еванђеље Спасово и назива "Еванђеље благодати Божје" (Д. А. 20,24). У ту чудесну благодат ми имамо приступ вером (Рм. 5,2), не нечим другим: не знањем, не имањем, не науком, не богатством, не звањем, нити ичим другим. A веру може имати сваки човек, само ако хоће: зависи од његове добре воље (ср. 1. Тм. 1,16). Али, самим тим што смо од Христа "под благодаћу" (Рм. 6,14), то је и сам подвиг наше слободне вере озарен том благодаћу. Зато свети алостол благовести: "Благодаћу сте спасени кроз веру; и то није од вас, дар је Божји; не од дела, да се нико не би похвалио". Нема људског дела које би могло спасти род људски од смрти и ђавола. Па и сва дела људска, ако би имала тај циљ и стопила се у једно огромно дело, не би могла ту ништа учинити. Спасење од греха, смрти и ђавола неизмерно премаша све људске силе и дела; оно је по свему потпуно и савршено дело сведоброте, свељубави и свемоћи Христове. A кад је тако, људи немају права да се хвале никаквим својим делом, ни индивидуалним ни колективним, јер ту ништа не значе ни култура, ни цивилизација, ни наука, ни техника, ни философија, ни уметност. Да, ништа не значе, јер су комарачки немоћне и језиво беспомоћне пред страшилном стварношћу смрти. Једино људско дело, које би овде могло имати значаја, јесте вера у Богочовека, вера у дело спасења које је Он извршио, и непрестано га врши. То је сав наш прилог спасењу нашем од греха, смрти и ђавола. Па и за то наше дело потребно нам је много благодати Божје, да би се оно могло усавршити. Христов Богочовечански подвиг спасења је тако безгранично огроман, да је наша вера увек мала, увек премала, да га обухвати и схвати, зато се често с апостолима молимо: "Господе, увећај пам веру" (Лк. 17,5), а каткад очајнички вапијемо: "Верујем, Господе, помози моме неверју" (Мк. 9,24). На свима ступњевима наша је вера увек: "по чињењу превелике силе Божје" (Еф. 1,19).

Да те величина доброчинстава, вели Свети Златоуст, не би погордила, погледај како те свети апостол смирава говорећи: "Благодаћу сте спасени". Али, да не би уништио и твој удео у томе он додаје и оно што се захтева од нас: "кроз веру". Затим, као да то поново уништава, он каже: "и то није од вас". И вера, вели он, није од вас: јер да Христос није дошао, јер да нас Он није позвао, како бисмо могли поверовати? Речено је: Како ће поверовати, ако не чују? (ср. Рм. 10, 14). Тако, ни вера није нешто наше: "дар је Божји". Вера, вели свети апостол, није довољна за спасење; али да нас не би спасавао без икаквог нашег учешћа, Бог захтева од нас веру. Рекао је да вера спасава, али не сама по себи него Богом - ἡ πίστις σώζει, ἀλλὰ διὰ θεοῦ, Бог хоће, и вера спасава. Но реци ми, како спасава вера без дела? Она сама јесте дар Божји, "да се нико не би похвалио", него да би сваки био захвалан благодати. Значи ли онда, упитаћеш ти, да је апостол забранио оправдавати се делима? Нипошто, него он само каже да дела никога не оправдавају; и то каже ради тога, да би показао благодат и човекољубље Божје. Бог не одбацује оне који имају дела, него оне који би и са делима погинули Он спасава благодаћу, тако да после тога нико нема права да се хвали.[4]

"Благодаћу сте спасени", благодаћу која је кроз веру - διὰ τῆς πίστεως. "И то није од нас". Од нас је вера, али је и њен узрок Бог. Јер да се Он није оваплотио, како бисмо могли веровати? Јер је речено: "како би поверовали, ако не чују?" Зато свети апостол и назива веру делом Божјим. И вера је још зато дар Божји што она сама по себи - καθ᾽ ἑαυτήν - не може спасавати када Бог не би хтео да кроз веру спасава. Тако дакле, наше веровање јесте дар Божји, и спасење вером такође је дар Божји. "Не од дела, да се нико не би похвалио". Не што Бог не би хтео да спасава делима, него што се нико не може спасти делима сем кроз веру. Стога, пошто се нико не може спасти делима, нека се и не хвали.[5]



2,10



Дар је Божји не само наше спасење, него и сам наш живот, и сама наша душа, и само тело наше, и постојање наше - све је то дар Божји. Зато богонадахнути апостол благовести: "Ми смо рукотворина Божја (ποίημα = творевина, посао, дело, производ), саздани у Христу Исусу за добра дела која Бог унапред приправи да у њима ходимо". - Ми смо заиста "Божја рукотворина", "Божји посао". Све - док се ђаво није грехом умешао у наш живот. Од тада ми постајемо и његов посао. Јер сваки наш грех показује да ми припадамо и њему, да и он ради у нама свој посао, да и он кроз грех живи у нама као зла стваралачка и жива сила (ср. Рм. 7,17-20). У том грехољубљу неки људи забораве своје божанско порекло, и толико се сроде с ђаволом, да постану "деца ђавола" (1. Јн. 3,10), јер "који твори грех од ђавола је" (1. Јн. 3,8). Но Својим Еванђељем оваплоћени Бог Логос враћа нас Богу, враћа нас сазнању да смо ми "творевина Божја", "посао Божји", саздања Божја. Још при стварању ми смо саздани Богом Оцем кроз Сина у Духу Светом. И дата нам је боголика, тројицелика душа, тојест: и оцелика и христолика и духолика. Својим пак доласком у наш земаљски свет, Својим учовечењем, Својим богочовечанским домостројем спасења, Бог Логос нас пресаздаје, изнова саздаје. Ради чега? - "за дела добра која Бог уналред одреди да у њима ходимо", јер нас је Бог створио за бесмртност и живот вечни (ср. 2. Кор. 5,4-5). A Господ Христос је дошао да нам за остварење тог божанског циља да сва потребна божанска средства и божанске силе: свете тајне и свете врлине. И њих ето у Цркви, свима приступачне. Двоумљења нема, од Господа Христа ми јасно знамо и право порекло људи и прави циљ њиховог постојања: порекло им је од Бога, они су "посао Његов"; а циљ им је - живот у Христу, добра дела у Христу, јер су и "саздани у Христу Исусу за добра дела", јер им је и "живот с Христом у Богу" (Кол. 3,4).

"Ко је у Христу, нова је твар: старо прође, гле, све ново постаде" - ἰδοὺ γέγονε καινὰ τὰ πάντα (2. Koр. 5,17). Јеси ли у Христу кроз свете тајне и свете врлине, у теби се неминовно врши обнова васцелог бића твог: све што је старо у теби пролази и нестаје, а све ново постаје и настаје: нестаје стара савест, а настаје нова; нестаје стари ум, а настаје нови; нестаје стара душа, а настаје нова; нестаје стара воља, а настаје нова; нестаје стари човек, а настаје нови. A нови човек, чиме је нов? Новим осећањима - богоосећањима, новим мислима - богомислима, новим жељама - богожељама, новим делима - богоделима, новим животом - богоживотом. У Христу си? Гле, ти си лоза на Божанском, на Богочовечанском чокоту: и сав род који доносиш - нов је, божански је, богочовечански је, бесмртан је; твоја човечанска природа, од благодатног сједињења с Њим и боравка у Њему, толико се оплодила, да ти непрестано рађаш многи род, божански, бесмртни, вечни, богочовечни (ср. Јн. 15,1-5). Све је то постало могуће за свакога од нас силаском Бога Логоса у наш свет, Његовим очовечењем. Својим очовечењем Он нам је омогућио обожење: од Њега очовечење, од нас обожење; Он се очовечио, да би се човек обожио. И то је дело Његове благодати спасења, Његовог богочовечанског домостроја спасења. Обожен човек, човек који се у Цркви кроз свете тајне и свете врлине испунио "сваком пуноћом Божјом" (Еф. З,19), ето - то и јесте хришћанин. И ништа мање од тога. Од самог почетка свог ступања у веру Христову, хришћанин почиње да се обожује, да се испуњује светим божанским силама, и тако непрестано у току целог живота и - целе вечности своје. У њему се непрекидно ствара све ново и ново, све Христово и Христово. A што је Христово, увек је ново, јер је бесмртно и вечно. Бесмртно пак, вечно пак тиме је бесмртно и тиме вечно, што је увек ново и ново, и све новије и новије. Јер чудесни Господ Христос је не само Спаситељ и Сведржитељ и Промислитељ, него и вечни Творац, и тиме вечни Чудотворац. Зато Он и изјављује: "Ево све ново творим - ἰδοὺ καινὰ ποιῶ πάντα (= ево све и сва чиним новим)" (Откр. 21,5).

"Ко је у Христу", тај је хришћанин; и зато што је у Христу - "нова је твар". Обитаваш ли, живиш ли у Христу помоћу светих тајни и светих врлина, ти си већ вечан, већ богочовечан, и тиме сав нов и увек нов, и никаква те смрт не може састарети ни обузети, и ти неминовно рађаш "многи род" = свете и бесмртне мисли, света и бесмртна осећања, света и бесмртна дела. Живећи у теби благодаћу Својих светих тајни и светих врлина, Господ Христос и чини твоју природу плодородном, те она твори дела Христова - "дела добра", рађа "многи род", јер "свако дрво добро родове добре рађа" (ср. Мт. 7,17; Јн. 15,5). Тада је све то сасвим природно. Јер благодаћу све надприродно постаје природно, све божанско постаје човечанско, све Христово постаје хришћаниново, све Богочовеково постаје човеково. У самој ствари, за боголику природу човекову божанско и није надприродно: јер јој је оно одискони урођено, одискони иманентно, одискони природно. Природа наше боголике душе саздана је у суштини од божанског, од боголиког, од надприродног. Боголиком суштином својом она је сва од онога света и сва у ономе свету.

Зато су свеистинита уста Свеистинитога и изрекла o правим људима ово: "Нисте од овога света" (Јн. 15,19; 17,14). Наша природа је природна надприродним, божанским, боголиким. У самој ствари сва природа човекова бића је надприродна: и природа тела и природа душе, јер је и једно и друго створено Богом, те је и једно и друго уствари не наше него Божје (ср. 1. Кор. 6,20). Корење васцеле природе човекове је у оном свету. Зато човека и вуче унутрашња сила бића његова ка небу, ка оном свету, ка Богу и свему божанском. Зато је и природно што је Господ Христос узео на Себе човечанску природу, и узнео је изнад свих небеса, и посадио с десне стране Богу, изнад Херувима и Серафима. Нема сумње, човек је позван да вером и добрим делима у Христу постане "бог по благодати", "богочовек по благодати", - и он то постаје по дару свељубави Христове у Цркви Христовој: која се протеже са земље до уврх небеса, и изнад свих небеса. A кроз њу и њоме, и ми Христови верници - Христови "сутелесници" живимо и постојимо истовремено у обадва света: јер је живот наш сакривен с Христом у Богу (Еф. 3,6; Кол. 3,3); јер је живљење наше на небесима, чак и док телом својим ходамо по земљи (ср. Флб. 3,20). Ми смо хришћани - "народ изабрани који чезне за добрим делима" (Тит. 2,14). Јер нас Господ свечовекољубиви "изабра пре постања света, да будемо свети и праведни пред Њим" (Еф. 1,4). A то можемо бити само Њиме, који је освећење наше и правда наша (1. Кор. 1,30).

Да ти, вели Свети Златоуст, чувши апостолове речи како наше спасење бива "не од дела", не би остао немаран, погледај шта свети апостол говори даље: "Ми смо Његова рукотворина, саздани у Христу Исусу за добра дела која Бог унапред приправи да у њима ходимо". Обрати пажњу шта апостол проповеда: он овде циља на пресаздање, на поновно стварање - τὴν ἀναγένησιν. Стварно, наше спасење и јесте друго стварање - κτίσις ἑτέρα: из небића приведени смо у биће. Што бејасмо раније, стари човек, умресмо; а што не бејасмо раније, то постадосмо. Значи, ов? дело је заиста стварање, и притом стварање драгоценије од првог: јер првим стварањем ми смо призвани к животу, а овим смо оспособљени за живот у добру. "За добра дела која Бог унапред приправи да у њима ходимо", не само да их се латимо, него да у њима ходимо: јер се од нас захтева врлина трајна и која се продужује до последњег часа нашег живота. Јер као што, кренувши у царску престоницу, никакве користи не бисмо имали ако се, пошто превалимо велики део пута, олењимо и станемо не довршивши пут, тако и "нада звања" не доноси никакве користи нама који је поседујемо, ако не живимо достојно Онога који нас је призвао. Ми, призвани на дела добра, дужни смо бити истрајни вршећи их сва. Ми смо, нема сумње, ради тога и призвани да извршимо не само једно добро дело, него да их вршимо сва. Јер као што имамо пет чула и дужни смо користити се њима како треба, тако смо дужни упражњавати и све врлине. Ако је неко целомудрен, а немилостив; или је милостив, а грамжљив, - све му је узалуд. Јер није довољна само једна врлина, да бисмо са слободом предстали престолу Христову, него су нам потребне многе, разне и сваковрсне врлине, или тачније: све врлине. Чуј шта Христос говори ученицима: "Идите и научите све народе, учећи их да држе све што сам вам заповедио" (Мт. 28,19-20). Значи: дужни смо држати све заповести.[6]



2,11-12



Ко не признаје Господа Христа, не зна ни право порекло ни прави циљ људскога бића. Такав човек је у пуном смислу незнабожац, јер не зна ни шта је Бог ни шта је човек, ни ко је прави Бог ни ко је прави човек. Такав човек је уистини ἂθεος: без Бога, безбожан; али у исто време и без - човека, бешчовечан. Он може признавати безброј идола за богове, али су то све лажни богови, међу којима нема правог Бога; тако исто може сва створења, све животиње сматрати за претке човекове, а самог човека за најсавршенију животињу; али све то не казује нити даје правог човека. Само када човек сазна правог Бога - Господа Христа, он помоћу Њега сазна и правог човека. Само је у христопознању право човекопознање. Као што је опет само у христопознању право богопознање. A то је тако зато што је Господ Христос - Богочовек: прави Бог и прави човек, истинити Бог и истинити човек, савршени Бог и савршени човек. Овај свет без Хрис?а, а и сви светови које човек замишља без Христа, нису друго до тамнице очајања, људождерска чудовишта, у којима нема наде за људе, јер их чудовишта муче, тамане и уништавају.



2,13-18



Са Господом Христом све се мења: и Бог и човек, и свет. Хришћани знају шта је прави Бог, шта - прави човек, шта - прави свет. И све им је то дато као најочигледнија стварност у чудесној личности Богочовека, у Његовом светом Еванђељу, у Његовом богочовечанском телу - Цркви. Ко је у Цркви, зна то и осећа све то. A чланом Цркве може постати сваки. Безгранично човекољубив, Господ Христос је основао Цркву за све људе: и оне из обрезања, и оне из необрезања; за Јевреје и незнабошце. Тако су Црквом изједначени сви људи, уклоњена подела на изабране и неизабране, јер је Богочовек начинио Собом новог човека, у коме та подела престаје и све ново настаје. Ефесцима, некадашњим незнабошцима, који су били далеко од познања правога Бога и "одвојени од друштва Израиљева", свети апостол пише: "Али сад у Христу Исусу, ви који сте негда били далеко, близу постадосте крвљу Христовом. Јер је Он мир наш који обоје састави у једно - ὁ ποιήσας τὰ ἀμφότερα ἓν - и развали зид који је раздвајао, укинувши телом својим непријатељство, учењем закон заповести - τὴν ἔχθραν, ἐν τῇ σαρκὶ αὐτοῦ τὸν νόμον τῶν ἐντολῶν ἐν δόγμασι καταργήσας, - да од двога начини у себи једнога новога човека, чинећи мир, и да помири с Богом обоје у једном телу крстом, убивши непријатељство на њему, и дошавши благовести мир вама даљнима и онима који су близу, јер кроз њега имамо обоје приступ к Оцу у једноме Духу".



2,13



Крв Богочовека Христа је нова стваралачка и свеујединилачка сила. Она је најпре у личности Богочовека свесавршено ујединила Божанску и човечанску природу, Бога и човека, те је тако човек, који је грехом био далеко од Бога, постао близак Богу, једно са Богом. Из љубави проливајући Своју Божанску крв за род људски, Господ Христос је Својом Божанском силом уништио грех, смрт и ђавола, тај троједни зид који је раздвајао род људски од Бога, те су сви људи постали блиски Богу и један другоме, и дао роду људском бесмртност и живот вечни, основавши Собом и у Себи Цркву, те смо ми хришћани "уди тела његова, од меса његова, и од костију његових" (Еф. 5,30). У телу Свом, Цркви, Он све чланове сједињује у најприсније јединство са Собом и њих међу собом Духом Својим кроз свете тајне и свете врлине. A од тог јединства, род људски не зна ни за истинитије ни за бесмртније и вечније јединство човека са Богом, и човека са људима, и људи са људима. Шта је ближе од крвног сродства? A кроз Богочовека Христа ми ступамо у крвно сродство са Богом. Крв Његова је извор: вечног живота нашег, бесмртности наше, јер нас најприсније сједињује са Њим - истинитим Богом, у коме и јесте вечни живот (ср. 1. Јн. 5,20). Божанска крв Господа Христа је сила која освећује, која очишћава, која преображава, која охристовљује, која обожује, која спасава. Зато је Нови Завет - Завет у крви Богочовека Христа. Не у речи, не у науци, не у закону, не у заповести, не у чему другом, већ у крви Божанској, Богочовечанској: која и јесте извор свих животворних и чудотворних сила које извршују богочовечански домострој спасења. Уједињујући човека са Богочовеком, та пресвета крв нас преко Њега уједињује и са свима људима. Јер право, истинско, бесмртно јединство човека са људима бива преко Богочовека: Бог је ближи свакоме човеку но што је сам човек себи, ближи и свима људима но што су они сами себи, зато нема човеку јединства са самим собом и са људима око њега без Бога, без Богочовека, без крвног орођења с Њим. A то се крвно орођење човека са Богом, и то крвно богочовечанско орођење човека са људима, обавља у Богочовечанском телу Христовом, Цркви. Кроз њу, из Божанског срца Његовог струји Божанска крв Христова кроз сав организам, кроз све чланове Цркве, и чини сва чуда спасења од сваког греха, од сваке смрти, од сваког ђавола, испуњујући сваког сутелесника свог свим божанским животворним и боготворним силама.



2,14



Крв Богочовека потпуно обновљује човека, јер је у њој божанска сила вечнога живота: она сједињује човека са Богом, како на Голготском крсту, тако и у Богочовечанском телу Цркве кроз животворну и боготворну крв свете тајне Причешћа. И још: пошто је то крв Богочовека Христа, а Црква је тело Његово, то она и јесте сјединилачка сила која све чланове Цркве сједињује у један живот, у једну душу, у једно срце. И тако уклања ранију подвојеност међ људима и разваљује зид који их је растављао. Телом Својим божанским које је принео на жртву, и којим је основао Цркву, Јед