21. 4. (4. 5) Свешт. муч. Јануарије; Св. муч. Теодор

ИЗ ОХРИДСКОГ ПРОЛОГА

1. Свешт. муч. Јануарије. И други с њим. Овај светитељ беше епископ у Кампанији Италијанској. У време гоњења Максимијанова би изведен пред суд и истјазаван разним мукама, које он незлобиво и трпељиво подношаше. Кад га вргоше у огањ, огањ се расхлади невидљивом росом, и мученик неповређен стајаше посред огња и појаше Богу хвалу. Тада му стругаше тело гвозденим четкама, док се кости не забелеше, но мученик незлобиво и трпељиво трпљаше. Гледаху муке мученикове његов ђакон Фауст и чтец Дисидерије, и плакаху за духовним оцем својим. Тада и њих везаше, па заједно са епископом у град Путеол доведоше, и у тамницу бацише. У истој тамници беху Христа ради и ђакони Путеолски Прокул и Сосије, и два проста човека хришћанина Евтихије и Акутион. Свих седам бацише сутрадан пред зверове. Но зверови их се и нетакнуше. Тада их све мачем посекоше, а хришћани града Неапоља пренесоше тајно тело св. Јануарија у свој град и чесно положише у цркву. До дана данашњега безбројна чудеса појавише се на гробу овога светитеља. Између многих чудеса запамћено је и то, да је једна бедна удовица, којој беше умро јединац син, узела из цркве икону св. Јануарија и положила на свога мртвог сина ридајући и молећи се светитељу. И син јој оживе. Чесно пострада св. Јануарије 305 год.

2. Св. муч. Теодор. И други с њим. Пострада за веру Христову у Перги Памфилијској у време цара Антонина. Беше Теодор млад и красан лицем. Када га намесник те области изабра са другим младићима, који се имаху послати на службу у двор царски, Теодор се успротиви и изјави, да је он хришћанин. Беше због тога мучен разним мукама, па онда бачен на огањ. Но из земље проври вода и погаси огањ. Намесник то приписиваше неким мађијама Теодоровим. А мученик му рече: „ово није дело моје силе него Христа Бога мога; а ако хоћеш да познаш силу твојих богова, наложи други огањ и баци једног од твојих војника, па ћеш надам се познати силу њихову и свемоћ Бога мога". Хтеде намесник заиста да баци једног од војника, но они га у страху мољаху да баци жреца Диоскора место њих, жрец пак мољаше да баци самога идола Зевса и остале идоле, па ако су богови, они ће се лако спасти. А то Диоскор рече за то, што већ беше срцем обраћен Христу пошто виде чудо са Теодором. Сазнав ово намесник осуди Диоскора на смрт и спали. Тако исто предаде смрти и Теодора и два војника, Сократа и Дионисија, и још Филипу мајку Теодорову. Теодора распеше на крст, на коме тек трећи дан издахну. Сократ и Дионисије бише копљем прободени, а Филипа мачем посечена. Сви бише увенчани венцима славе у царству Христовом.

— Цару једном служим, и другом не могу,
Служим Христу живом, Господу и Богу!
Тако Тодор рече римском намеснику,
Намесник га гледа к'о у красну слику,
Па га поче најпре одвраћати тихо,
Но сва одвраћања осташе на лихо.
*
У огњеној пећи, с двојицом другова,
Тодорова уста препуна псалмова.
Бог хлађаном росом страшни огањ поли,
У сред огња Филип свог Господа моли, —
Да пре смрти мајку једном видет може
— По милости то ми још учини, Боже!
И мајка се јави свом сину у пећи,
Једном другом рече што имаде рећи.
*
Филипу старицу намесник призива,
Старица се њему послушно одзива.
— Звао сам те, рече, да светујеш сина
Да с' одрекне јавно Назарећанина,
И призна богове римске царевине,
Ако желиш синак да ти не погине. —
A Филипа рече: пре него га роди'
Ја се молих Богу: помилуј Господи!
И извешће примих, да ћу доживети.
Свог сина распета за Христа видети.
И зато сам сада спрам смрти немарна
За смрт нас обоје Богу благодарна.

РАСУЂИВАЊЕ

Чувај срце! говорили су у старини опитни подвижници. А отац Јован Кронштатски, у наше дане, говори исто тако: „срце је фино, лако духовно, небесно по природи својој, — чувај га; не обремени га; не оземљени га; буди крајње уздржљив у јелу и пићу и у опште у телесним задовољствима. Срце — храм Божји; кто растлитъ храмъ Божій, того растлитъ Богъ (I Кор., 3, 17)." Духовни опит у старом добу и духовни опит у наше време истоветан је, под условом, да је истоветно и вероисповедање. Небесно сазнање, до кога су долазили стари подвижници не разликује се од небесног сазнања до кога долазе нови подвижници. Јер као што је Христос исти данас као и јуче, тако је иста и природа људска. И што је главно: исто је срце људско, иста жеђ његова и глад његова, и ништа га заситити не може до слава и сила и богатство Божје.

СОЗЕРЦАЊЕ

Да созерцавам васкрслог Господа Исуса, и то:
1. како Он јављајући се апостолима јавља се свима нама;
2. како је Његово васкрсење доказ бесмртног живота и благовест о бесмртном животу васцелом роду људском.

БЕСЕДА

о Христу у срцу верних
Нема Христа онај ко Га има само на језику. Нити има Христа онај ко Га има само на хартији. Нити Га има онај ко Га има само на зиду. Нити Га пак има онај ко Га има само у музеју прошлости. Онај Га у истини има ко Га има у срцу. Јер је Христос љубав, а престо љубави је срце. Ако ти је Христос у срцу, онда ти је Он — Бог. Ако ли ти је Он само на језику, или на хартији, или на зиду, или у музеју прошлости, па ма Га ти и називао Богом, Он је играчка за тебе. Чувај се тада, о човече, јер се нико не може некажњено играти с Богом. Срце је привидно тесан орган, но у њега се може уселити Бог. И кад се у њега усели Бог, оно је напуњено и препуњено, и ништа више у њ не може стати. Ако ли се пак у њега усели сав свет, без Бога, оно остаје празно.
Браћо, нека се Христос, васкрсли и живи Господ, усели вером у срца ваша, и срца ваша биће напуњена и препуњена. Но Он се не може друкчије уселити у срца ваша до вером вашом. Ако ли вере немате, Христос ће остати само на језику вашем, или на хартији, или на зиду, или у музеју прошлости. Каква вам је корист од тога? Каква вам је корист држати живот на језику а смрт у срцу? Јер ако држите свет у срцу а Христа на језику, држите смрт у срцу а живот на језику. Не помаже жедном вода на језику. Спустите живога Христа у срце, и напојићете се истински, и осетићете сласт неисказану.
О васкрсли Господе, очисти срце наше од смртоносних гостију у њему, и Ти се усели у њега. Да би живи били и Тебе прославили. Теби слава и хвала вавек. Амин.
Архимандрит ЈУСТИН Поповић
ЖИТИЈА СВЕТИХ

21. АПРИЛ

СТРАДАЊЕ СВЕТОГ СВЕШТЕНОМУЧЕНИКА ЈАНУАРИЈА ЕПИСКОПА и других са њим

За време гоњења хришћана под незнабожним царевима Диоклецијаном и Максимијаном[1] би изведен на суд епископ кампанијски у Италији Јануарије пред кнеза кампанијског Тимотеја. Кнез покуша најпре ласкама а затим претњама да га придобије за идолопоклонство. Али кад виде да је епископ Јануарије непоколебљив у хришћанској вери као стуб, кнез нареди да га вргну у усијану пећ. Но свети мученик, као некада Три Младића у вавилонској пећи, стајаше неповређен посред огња, појући и славећи Бога, јер Анђео Божји сиђе к њему и расхлади огањ невидљивом росом. И кад изиђе из пећи, сви се запрепастише видевши да му огањ ни одећу није додирнуо. А кнез, сматрајући да се епископ хришћански сачувао од огња помоћу неких мађија, још више се разјари и нареди да мученика растегну на мучилишту тако јако, да му и зглобови пуцају, па онда без милости бију. Пошто мученика тако растегоше, они му гвозденим четкама тело стругаше, док се кости не забелеше, и земља сва натопи крвљу. Међу народом стајаху ђакон Фауст и чтец Дизидерије и посматраху муке свога епископа. И с једне стране, радоваху се духом због јуначког трпљења његовог, а с друге стране - плакаху због љутих мука његових. А када светитељу жиле пререзаше, они гласно заридаше. По томе их познаше да су хришћани. Стога их незнабошци обојицу ухватише, па заједно са светим мучеником Јануаријем везаше, и за кнезом у град Потиол[2] доведоше, и тамо у тамницу бацише. У истој тамници беху Христа ради и ђакони потиолски Прокл и Сосије, и два проста човека хришћанина Евтихије и Акутион.
Сутрадан бише свих седам изведени и пред зверове бачени. Али Бог, који прославља себе у светитељима Својим, затвори уста зверовима, као некада Данила ради у јами, и зверови их се и не такнуше, него сви кротки као овце приђоше и падоше пред ноге светоме епископу. - Ово натприродно чудо запрепасти и уплаши све гледаоце. Али кнез и ову божанску силу приписа хришћанским мађијама, и размишљаше како би светитеља Божјег и оне са њим погубио. Док се тако мучаше око тога, он изненада ослепе, и затражи вођа. А незлобиви светитељ и мученик Христов Јануарије помоли се Богу за непријатеља свог кнеза Тимотеја, и овај одмах прогледа. Прогледа телесним очима, али не и душевним.
Од гледалаца који су посматрали ова чуда, њих пет хиљада људи вероваше у Христа. А неблагодарни и тврдога срца кнез, иако молитвама мучениковим исцељен од изненадног слепила, не само не познаде истину, него се још више избезуми. Јер, уместо да узнесе захвалност истинитоме Богу - Христу Господу нашем, он стаде хулити на Њега. И сав бесан што се толики народ обрати Христу, он нареди да свете мученике мачем посеку.
И тако светитељ Божји свештеномученик Јануарије и његови састрадалци: ђакони Фауст, Прокл, Сосије, чтец Дизидерије, Евтихије и Акутион, бише мачем посечени изван града Потиола, и добише венце мученичке.[3] А тела светих мученика узеше оближњи градови, сваки по једно, да би имали своје посреднике пред Богом. Тело свештеномученика Јануарија узеше хришћани града Неапоља, пренесоше тајно у свој град и чесно положише у цркви. При узимању тела светог Јануарија у граду Потиолу, хришћани покупише са земље спекнуту крв мученикову у стаклен суд, и чуваху је чесно. И кад год би је стављали поред мученикове главе, она би се одмах раскравила и постајала течна као да је тог часа проливена. До дана данашњега безбројна чудеса пројавише се на гробу овога светитеља. Једно од њих је и ово: Једном када вулкан Везув стаде избацивати огањ и лаву силну, тако да запрети и оближњим и даљним насељима, народ прибеже гробу светог свештеномученика Јануарија, и са сузама га призиваше у помоћ. И одмах на његове молитве вулкан престаде да ради, и не нанесе никакве штете.
Треба споменути и ово необично чудо: Некој удовици Максимили умре син јединац, и она плакаше неутешно над њим. У том болу свом она учини ово: сетивши се како у Старом Завету свети пророк Јелисеј чудесно васкрсе сина Соманићанке, она скиде икону светог епископа Јануарија израђену на дрвету, а која је висила изнад црквених врата, положи је на свог мртвог сина, и то очи према очима, уста према устима, тело према телу, и стаде се од свег срца молити светитељу са сузама и јецањем, говорећи: Слуго Божји, смилуј се на мене и утеши ме уцвељену: васкрсни сина мог, јединца мог! - Кад се она тако помоли, одмах оживе дечко, и устаде здрав. И сви који беху дошли ради погреба удивише се овом преславном чуду, и прославише и благодарише Бога, који твори дивна дела преко светитеља Својих, и захвалност узнесоше светом мученику Јануарију као брзом помоћнику. Његовим светим молитвама нека Господ и на нама покаже милост своју вавек, амин.

СТРАДАЊЕ СВЕТОГ МУЧЕНИКА ТЕОДОРА и других са њим

За време цара Антонина[4] у Перги Памфилијској[5], где царски намесник бејаше Теодот, скупљаху за царску војску младиће кршне, снажне и лепе, који се имаху послати на службу у двор царски. Са другим младићима би узет и блажени Теодор, красан лицем. Намесник на њега метну војнички знак, као и на друге. А свети Теодор тог часа баци од себе тај знак, изјављујући: Ја сам од утробе мајке своје означен мојим Небеским Царем, Господом Исусом Христом, и нећу да служим другоме цару. Намесник га упита: А ког си цара постао војник? Светитељ одговори: Цара који створи небо и земљу. По томе намесник познаде да је Теодор хришћанин, па га упита: Нећеш ли да принесеш жртву боговима нашим? Светитељ одговори: Ја никада нечистим демонима не принесох жртву, нити ћу принети.
Тада намесник нареди да га бију. И пошто га силно избише, опет га доведоше пред намесника, и овај га упита. Јеси ди се већ уразумио, и хоћеш ли нам одговарати питомије, и поклонити се боговима? Светитељ му одговори: Када би ти познао Бога Творца, ти би сам зажелео да Му се поклониш.
Онда намесник нареди да се наложи велика ватра, на њу стави велики тигањ, у њега положи го мученик, па растопи много смоле, сумпора и воска, и том врелом смесом полива мученик. Када се то рађаше, изненада Бог учини дивно чудо: настаде силна тутњава и земљотрес, земља се раседе онде где бејаше ватра и тигањ, из земље провре вода те угаси ватру и расхлади тигањ, а свети мученик устаде потпуно читав и здрав, и рече намеснику: Ето видиш, ово није дело моје силе него Христа Бога мог, коме служим; а ако хоћеш да познаш силу твојих богова, наложи ватру и опет ужежи тигањ, положи на њега у име богова твојих једног од војника твојих, па ћеш онда познати силу њихову и свемоћ Бога мог.
Када то чуше присутни војници, рекоше намеснику: Не, господине, не чини то с нама, него учини то са жрецем богова, јер ће тигањ послушати и жреца као што послуша Теодора, и неће га опалити као што не опали овога. - Намесник одмах нареди да му позову жреца, и упита га: Како се зовеш? Жрец одговори: Зовем се Диоскор. Намесник га упита: Каквим се то биљем мажу хришћани, и каквим мађијама служе, те смело иду у огањ, и огањ их не опаљује, као што малочас и Теодор остаде неповређен од огња? Диоскор одговори: Хришћани нису мађионичари, него је име Христово тако моћно, да где се оно призове, тамо се руше све мађионичарске басне и све биље, и демони дршћу. Намесник га упита: Еда ли је Христос јачи од нашег Зевса? Диоскор одговори: Зевс[6] и остали богови с њим, то су идоли глуви и мртви. Но молим те, немој: стављати мене на тигањ, већ ако хоћеш да познаш Зевсову силу, стави њега самог на огањ. Намесник на то одговори: Ко може то учинити, ко се сме дрзнути да бога метне на огањ? Диоскор му рече: Нареди мени, и ја ћу то учинити. А ако ми се Зевс одупре, онда ћу поверовати да је бог и може да заштити себе од огња. Намесник на то одврати: Ти заиста већ ниси жрец пошто тако говориш о боговима. Диоскор одговори: Бејах жрец, сличан теби у незнабожној вери. Али гледајући данас блаженог Теодора како га не могу савладати муке на које га стављаш, нити огањ опећи, ја познах силу Христову, и увидех немоћ лажних богова. То ме утврди у вери Христовој, и ја данас хоћу да војникујем заједно са Теодором. Намесник му на то рече: Кад тако говориш, Диоскоре, онда стани на тигањ као и Теодор. Тада Диоскор припаде к ногама мученика Христова, говорећи: Слуго Христа Бога истинога, Теодоре, помоли се за мене! - И помоли се светитељ за Диоскора. Тада свукоше Диоскора, и голог га положише на усијани тигањ, а он громко узвикну: Благодарим Ти, Господе Исусе Христе Боже Теодоров, што ме увршћујеш међу слуге Твоје. Молим Те, прими у миру душу моју! - Рекавши то, он испусти дух, и за један тренутак доби венац мученички, као разбојник на крсту - рај.
По скончању блаженог Диоскора свети Теодор би вргнут у тамницу. А другог дана светом Теодору ноге везаше, па га привезаше за двоколице у које беху упрегнути бесни коњи, које војници тераху силно, и они га вукоше по улицама градским. У једном тренутку, бесно гоњени, коњи се сјурише низ градске бедеме, поломише се и погибоше, а мученик свети невидљивом силом Божјом би сачуван, и од веза одрешен, и појави се читав и без икакве повреде. Ово чудо зачуди све. А два војника, Сократ и Дионисије, који привезаше светога за двоколице, имађаху чудесно и дивно виђење: док су коњи јурили, они видеше где огњена кола сиђоше с неба к мученику, вучени мученик седе на њих, и она га одвезоше у судницу здрава и читава.
То сведочаху свима та два војника, Сократ и Дионисије, и викаху: Велики је Бог хришћански! - Чувши то, намесник нареди да и њих затворе у тамницу са светим Теодором. Затим три дана великим огњем загреваху пећ, и намесник баци у њу светог мученика и оба војника што повероваше у Христа, Сократа и Дионисија. И одмах нека божанска роса сиђе одозго, ороси их и пламен расхлади, и тројица светих сеђаху усред пећи као усред неког хлада и разговараху се. А свети Теодор се сети своје блажене мајке , коју пре три године иноплеменици са многим другима у ропство одведоше у Алодапију, и помоли се за њу Богу, говорећи: Господе Исусе Христе, Боже чудеса, Својом божанском силом покажи ми мајку како Ти знаш, јер желим да је видим. Теби је све могуће, покажи ми је, да би и други познали величину Твоју. - Док се светитељ тако мољаше Богу, огањ се постепено гашаше. Усто на мученикове молитве и киша паде, те потпуно угаси огањ и расхлади пећ. А пошто већ беше ноћ, светитељи се у пећи предадоше сну. А у сну стаде Анђео пред светог Теодора и рече му: Не тугуј, Теодоре, за мајком својом, јер ћеш је видети. - Пренувши се из сна, светитељ исприча својим самученицима своје сновиђење. И док он то причаше, одједном стаде усред пећи његова мајка Филипија. И угледавши свог милог сина, она га радосно загрли, као и његове другове. И исприча им, откуда је и како је невидљива рука доведе. А свети мученик Теодор подиже руке к небу и узнесе Богу дужну благодарност.
Сутрадан кад устаде од спавања, намесник рече својима: Мислим да у пећи није остала ни кошчица Теодорова и оних војника. Док он то говораше, дође му један од стражара који су чували пећ, и извести га да су мученици живи у пећи, да се пећ још синоћ потпуно угасила од кише која паде на пећ, да је мајка Теодорова изненада дошла из ропства и седи у пећи као у палати водећи са сином и војницима разговоре о Богу свом.
То запрепасти намесника и он сам лично оде до пећи, изазва блажену Филипију и упита је: Јеси ли ти Теодорова мајка? Блажена одговори: Јесам. Намесник јој рече: Усаветуј свога сина, да се поклони боговима, да не би лудо погинуо и тебе уцвељену оставио. А она му одговори: Син мој, као што ми пре зачећа његовог би откривено од Бога, биће распет тобом, и тако принети Богу жртву хвале. Намесник јој на то рече: Пошто си сама нарекла сину твом крсну смрт, то нека тако и буде!
И одмах нареди да се свети Теодор распне, светој Филипији отсече мачем глава, а два војника, Сократ и Дионисије, прободу копљем. И тако свети мученици примише своје венце. А свети Теодор три дана висаше на крсту жив, па отиде ка Господу.[7] Онда неки хришћани узеше тела светих, помазаше их чесно мирисима и увише у плаштанице, и на нарочитом месту чесно положише, славећи Оца и Сина и Светога Духа, једног у Тројици Бога, слављеног вавек, амин.

СПОМЕН СВЕТИХ МУЧЕНИКА АЛЕКСАНДРЕ ЦАРИЦЕ и слугу њених АПОЛОСА, ИСАКИЈА и КОДРАТА

Жена цара Диоклецијана царица Александра, видевши неустрашиво страдање и славна чудеса светог великомученика Георгија, верова у Христа и пострада за Њега заједно са светим Великомучеником, о чему се опширније говори у Житију светог Георгија под 23 априлом. Слуге царице Александре: Аполос, Исакије и Кодрат, вероваше у Христа када видеше чудеса светог великомученика Георгија и своју царицу како се одрече цара и царства, верова у Христа и пострада за Њега. Они изобличише цара, и назваше га злочинцем и звером, јер не поштеде ни жену своју, са којом је децу имао. Силио разгневљен тиме цар нареди да их баце у тамницу, и целе ноћи смишљаше каквом смрћу да их умори. Сутра дан их изведе из тамнице, и нареди те Кодрату отсекоше главу. Аполоса пак и Исакија поново врати у тамницу. Они после много дана скончаше у тамници од глади и жеђи и предадоше душе своје свете у руке Божје, и добише од Бога венце мученичке.[8]

СПОМЕН СВЕТИХ МУЧЕНИКА ФАУСТА, ПРОКЛА и СОСИЈА, ђакона, чтеца ДИЗИДЕРИЈА, и ЕВТИХИЈА и АКУТИОНА

Ови свети мученици пострадаше заједно са светим свештеномучеником Јануаријем (видети напред).

СПОМЕН СВЕТЕ МУЧЕНИЦЕ ФИЛИПЕ

Мајка светог мученика Теодора (у Перги Памфилијској); мачем посечена.[9]

СПОМЕН СВЕТИХ МУЧЕНИКА СОКРАТА и ДИОНИСИЈА

Пострадали за Господа Христа копљем прободени.[10]

СПОМЕН СВЕТОГ ОЦА НАШЕГ МАКСИМИЈАНА, патријарха Цариградског

Родом из Рима, син богатих и благородних родитеља. Неким послом дошао из Рима у Цариград. Ту заблиста својим врлинским и подвижничким животом; усто био је даровит и врло учен. Због тога га патријарх цариградски Сисиније (426-427 г-) рукоположи за презвитера. А када би прогнан са патријаршиског престола јеретик Несторије (428-431 г.), који је патријарховао после Сисинија, за патријарха би изабран свети Максимијан. А после њега за патријарха дође Свети Прокло (434-446 г.), ученик Св. Јована Златоуста. Пошто је Црквом мудро управљао две године и пет месеци, свети Максимијан мирно усну у Господу 21. априла 434. године.
________________________________________

НАПОМЕНЕ:
1. Диоклецијан владао Римском царевином од 284 до 305 год., а Максимијан Галерије од 305 до 311 године
2. Потиол - приморски град у Кампанији, недалеко од Неапоља.
3. Пострадали око 305 године.
4. Антонин Пиј царовао од 138 до 161 године.
5. Памфилија - узана приморска покрајина на југу Мале Азије; седамдесет и осме године после Христа постала римском провинцијом.
6. Зевс - главни бог грчкоримске религије, сматран господарем неба и земље.
7. Свети мученици пострадали половином другога века.
8. Пострадали 303 године.
9. Видети о њима под данашњим даном: Страдање светог мученика Теодора и другах с њим.
10. По њима видети тамо.
Ако вам се ова порука допада подржите наш рејтинг кликом на банер: