ОХРИДСКИ ПРОЛОГ
1. Преподобни Прокопије Декаполит. Овај светитељ беше из Десетограђа (Декаполиса) около мора Галилејског, због чега се и прозва Декаполит. У младости одаде се животу испосничком и прође све прописане трудове, којима се срце чисти и дух узвишава к Богу. Но када наста гоњење због икона од стране злога цара Лава Исаврјанина, Прокопије устаде у заштиту икона, доказујући да иконопоклонство није идолопоклонство, јер хришћани знају да клањајући се пред иконама не клањају се мртвој материји него живим светитељима који су насликани на иконама. Због тога би Прокопије зверски мучен, хапшен, бијен и железом струган. Кад зли цар Лав би убијен телом, погинувши душом раније, иконе бише повраћене у цркве и Прокопије се поврати у свој манастир где проведе остатак дана у миру. У старости пресели се у царство Божје где гледа с радошћу живе ангеле и светитеље, чије је ликове на иконама чествовао на земљи. Скончао мирно у IX веку.
2. Преподобни Талалеј, испосник сиријски. Беше најпре у манастиру светог Саве Освећеног, но после се настани на неком гробљу многобожачком, чувеном због појава злих духова и страшилишта. Да би победио страх у себи вером у Бога, Талалеј се настани на том гробљу где проживе многе године, претрпевши много од напада духова и дању и ноћу. Због велике вере у љубави према Богу дарова му Бог дар чудотворства, те учини многа добра болесним и страдалним људима. Скончао око 460. године.
3. Преподобни Тит Печерски. Беше Тит презвитер и имаше љубав нелицемерну према ђакону Евагрију, као брат према брату. Но колика би њихова прва љубав, толика потом наста међусобна вражда и мржња, посејана ђаволом. Тако се омрзоше, да кад је један кадио у цркви, други се окретао и излазио напоље. Тит покушаваше више пута да се измири са својим противником, но узалуд. Разболе се Тит, и сви мишљаху, умреће. Замоли да му доведу Евагрија, да се опросте. Силом довукоше Евагрија до постеље Титове, но Еваргије се оте и побеже говорећи, да неће Титу простити ни овога ни онога света. Како то рече, тако се простре на земљу и издахну. А Тит се диже из постеље здрав и исприча како су демони облетали око њега све док он не опрости Евагрију, а када му опрости, демони одбегоше и нападоше Евагрија, а њега окружише ангели Божји. Скончао 1190. године.
4. Преподобни Стефан. Најпре био дворски чиновник код цара Маврикија. Потом оставио дворску службу и гоњен љубављу Христовом подигао дом милосрђа за старце у Цариграду. Скончао мирно 614. године.
5. Свети мученик Јулијан Подагрик. Страдао од подагре те није могао ни стајати ни ићи. Донет на носилима пред суд за веру Христову. Жив сажежен на ломачи, са својим учеником Кронионом, у време цара Декија у Александрији.
Простимо људима да Бог нама прости,
Сви смо ми на земљи привремени гости.
Не вреди молитва ни дуга пошћења
Без милости праве и без опроштења.
Грехови су губа, Бог је лекар прави,
Кога Бог очисти, тога и прослави.
Сваку милост људи Бог милошћу плаћа
Без милости гине ко грех грехом враћа.
Гнојем се не чисти гној из гнојних рана,
Нит се тамом гони из тамнице тама,
Но чист мелем рану гнојну исцељује,
A тамничну таму светлост растерује.
Милост је ко мелем тешком рањенику,
Свак се њој радује као светилнику.
- He треба ми милост! - To безумник збори,
A за милост виче кад га јад обори!
На милости Божјој сунчају се људи,
Та, милост нас Божја у живот пробуди!
Простимо људима, да Бor нама прости,
Сви смо ми на земљи привремени гости.
РАСУЂИВАЊЕ Кад год смо ван благодати Божје, ми смо и ван себе, и сравњени са благодатном природом својом ми се не налазимо у бољем стању него један сумашедши у сравњењу са такозваним здравим човеком. Само је благодатан човек природан човек, тј. човек више, непокварене природе, у којој влада и управља благодат Божја. Вели св. Симеон Нови Богослов:
„Светилник, мада је напуњен уљем и има фитиљ, остаје сав таман ако се не запали огњем. Тако и душа, по изгледу украшена свим врлинама, ако нема светлости и благодати Светога Духа, погашена је мрачна" (Беседа 59). Као што и велики апостол говори: по благодати Божијој јесам што јесам (I Кор. 15, 10). Бити пак без благодати, значи бити удаљен од Бога, па удаљен и од стварности свога сопственог бића. Наше биће, наша личност утврђује своју стварност и добија своју пуноћу само у близини Бога и Богом.
Зато на грешнике треба гледати као на болеснике, као на немоћне сенке, без стварности и без — ума.
СОЗЕРЦАЊЕ Да созерцавам Господа Исуса као чокот (Јов. 15, 1) и то:
1. као чокот из кога су никле безбројне плодне лозе у лицу све
титеља,
2. као чокот који својим соком, крвљу својом, поји и храни све
лозе на себи,
3. као чокот из кога се разгранила црква божанска на земљи и
на небу,
4. као чокот, од кога и ја не смем одвојити лозу мога живота.
БЕСЕДА о моћи Васкрситеља тела
Развалите цркву ову и за три дана ћу је подигнути (Јов. 2, 19)
То Господ говори за цркву тела Свога. Разорите Тело ово и ја ћу га за три дана васкрснути! То говори Онај који зна моћ своју, и који је по моћи Својој испунио речи Своје. Јер тело Његово би разваљено, изломљено. избодено, сахрањено и три дана тамом покривено. А трећега дана Он га подиже; подиже га не само из гроба на земљу него га уздиже до небеса. И тако Он рече реч, и реч се Његова обистини.
Знак даде Господ Јеврејима, јер они тражаху знак од Њега. А кад им даде знак, какав никад нико пре Њега није могао дати, они му не повероваше, него збуњени и устрашени, потплаћиваху стражаре са Голготе да слажу, и да објаве лаж, како тај чудесни знак није се десио, него како су га ученици украли из гроба!
Не помаже никакав знак онима који неће да верују. Јевреји су својим очима гледали многа чудеса Христова, па ипак нису хтели веровати него су говорили, за оправдање свога неверовања, да Он та чудеса чини помоћу књаза ђаволскога! Ко неће да верује у добро, томе не помажу сви знаци које небо може дати. Срце испуњено злобом тврђе је од гранита камена. Ум помрачен грехом не може осветлити сва светлост небеска, већа од хиљаде сунаца.
А кад човек истера злобу из срца и спасе ум свој од таме греховне, тада он види безбројне знаке које Бог даје онима који хоће да верују — виде и верују.
О браћо моја, не грешимо се о милост Божју, и не подајимо се злоби јеврејској. О браћо моја, сви су знаци већ дати, и сви бљеште као звезде по небеском своду свакоме ко има благо срце и правомисаон ум.
Господе Чудотворче, Теби слава и хвала вавек. Амин.
Архимандрит ЈУСТИН Поповић
ЖИТИЈА СВЕТИХ 27. ФЕБРУАР
СПОМЕН ПРЕПОДОБНОГ ОЦА НАШЕГ ПРОКОПИЈА ДЕКАПОЛИТА исповедника Светитељ Прокопије беше родом из Десетограђа (Декаполиса) око мора Галилејског, због чега се и прозват Декаполит. Овај крај се спомиње у Еванђељу светога Марка: Дође Исус на море Галилејско у крајеве Десетоградске (Мк. 7, 31). Преподобни Прокопије се у младости одаде испосничком животу монашком и прође све прописане трудове, којима се чисти срце, и украси себе савршеном чистотом, и беше знаменит међу преподобним оцима. Но појави се иконоборачка јерес, чији први проналазач беше зли цар Лав Исаврјанин[1]. Та јерес лажно називаше идолопоклоницима оне који поштују свете иконе и клањају им се. И нечестиви цар неправедно и немилосрдно убијаше многе православне, а све раније православне цареве и архијереје и знамените хришћане, који су се побожно клањали светим иконама, он предаваше проклетству, иако сам проклет од свију. Тада овај велики и непоколебљиви стуб побожности и силни заштитник правоверја, Свети Прокопије, храбро устаде против јеретика, који су безбожно хулили оваплоћење Бога Слова и бестидно одбацивали Христов човечански лик, на иконама сликан. И посрамљиваше јеретике, изобличавајући њихово безумно умовање, и побећујући их непобедивим богонадахнутим речима. И њихова превиспрена причања кидаше као паучину. Због тога изазва против себе гнев звероименог и звероподобног цара, који као лав који је изишао из пустиње рикаше, тражећи кога да прогута. И по наређењу царевом преподобни би ухапшен и жестоко бијен. Затим му гвозденим справама љуто стругаше цело тело, па га у мрачну и смрдљиву тамницу вргоше. Налазећи се у оковима, он великодушно поднашаше све патње, имајући у свима својим страдањима другара и састрадилника, Преподобног Василија, који му раније и у испосништву беше заједничар и љубазни сажитељ[2]. Са њим он, после многих рана задобијених за свете иконе, дуго је тамновао, све до пагубне кончине насилникове.
А када безбожни цар Лав би лишен привременог, и уједно с тим, и вечног живота, пошто умре и телом и душом, тада Свети Прокопије са својим састрадалником Светим Василијем, и са другим светим и преподобним оцима, би пуштен из окова и тамнице на слободу. И остатак живота свог проведе у својим уобичајеним испосничким трудовима, упућујући многе на врлину, и приводећи их спасењу. Потом у дубокој старости отиде ка Христу Господу, да гледа његово лице не на икони него у стварности, и да за трудове своје прими двоструку награду: као испосник, и као Христов страдалник који се за свете иконе борио до крви.
Скончао мирно почетком деветог века.
СПОМЕН ПРЕПОДОБНОГ ОЦА НАШЕГ ТАЛАЛЕЈА[3] Свети Талалеј се родио у Киликији[4]. Пошто презре сујету овога света, он најпре оде у манастир. И заволевши подвижнички живот, он прими ангелски образ.
И због врлинског живота свог би удостојен презвитерског чина. Затим, после неколико година оде у сиријски град Гавалу, који беше под лаодикијском митрополијом. На двадесет стадија од Гавале налажаше се једна висораван, и на њој старо идолиште посвећено демонима, и древно гробље многобожачко. To место беше страшно за све пролазнике, јер демони не само сањаријама и привиђењима застрашиваху, него и човекоубиствено нападаху и наношаху повреде многим људима и стоци. Чувши за то, преподобни Талалеј оде и настани се тамо, направивши себи малу колибу. И живљаше Богу, подвизавајући се подвижничким трудовима, и умртвљујући себе злопаћењем, и молећи се непрестано дан и ноћ. Али демони, не подносећи таквог суседа, скупише своје погане пукове и страшилишта, и с великим бесом навалише на њега. И плашаху га дивљом грајом, и прећаху му убиством, и употребљаваху сва своја лукава средства да га отерају са тог места, које као да сматраху за своје од искони. А преподобни Талалеј, чврсто утврђујући себе у Богу, и ограђујући себе молитвом и крсним знаком, стајаше као храбар и непобедив војник за време битке, и ругаше се немоћној сили њиховој. Водећи такву борбу са демонима сваки дан, а нарочито сваку ноћ, и то дуго време, јуначки подвижник најзад однесе победу над њима уз помоћ Вишњега. И демони побегоше са стидом, не могући да победе нбпобедивог војника Христовог.
Пошто одагна демоне, угодник Божји начини себи врло тесну келију, не по мери свога раста. Келија беше два лакта висока, лакат широка. И у њој се не само није могло стајати, него се просто није могло седети. Висок растом, преподобни је свагда седео у њој погурен, са главом на коленима. И тако проведе десет година.
Утом преподобног Талалеја посети епископ кирски Теодорит. И када га епископ упита, зашто је изабрао такав начин живота, светитељ му одговори: Ја сам много грешан и, верујући да ме чекају многе вечне муке, ја измислих себи овакву добровољну тамницу, да бих, кажњавајући своје тело овом малом муком, олакшао себи тежину вечних будућих мука. - И епископ доби много духовне користи од преподобног.
Бог подари преподобном Талалеју дар чудотворства: да исцељује сваку болест и сваку немоћ, не само међу људима већ и међу стоком. Због тога многи долажаху к њему као целебном извору, и црпаху и телесно и душевно здравље. Јер се незнабошци, житељи околних села, обраћаху ка Христу Богу. И сви незнабошци у околини града Гавале, којих тада беше још много, потпуно се просветише вером, јер их чудеса светога Талалеја приведоше к познању истине. И помоћу ових новообраћених људи преподобни сруши демонско идолиште, прекопа незнабожачко гробље, и очисти то место од старих поганштина демонских. И на томе месту подиже цркву у част свих светих Мученика. И уреди у њој свакодневно богослужење. И проведе остале дане своје у уобичајеним подвизима својим. И угодивши Богу до краја, пресели се к Њему у дубокој старости, око 460 године.
О овом светом Талалеју свети Софроније, патријарх јерусалимски, пише у Лимонару ово: Ава Петар, презвитер лавре Светог Саве Освећеног, исприча нам о ави Талалеју киликијском, да је шездесет година провео у монашком лику, не престајући никада од плача. И свима је увек говорио: Ово време, браћо, Бог нам је дао на покајање, и ако га истраћимо, бићемо због тога силно истјазавани.
ЖИТИЈЕ ПРЕПОДОБНОГ ОЦА НАШЕГ ТИТA презвитера Печерског Како се открива гнев Божји с неба на грех људски (ср. Рим. 1, 18), и како мир Божји који превазилази сваки ум (ср. Флб. 4, 7) чува тело и душу човека који мир иште, показује нам на очигледан начин житије овог блаженог Тита. Монахујући у Печерском манастиру[5], Тит би удостојен презвитерског чина. На подвиге, достојне вечнога блаженства, он би упућен следећом околношћу. Овом блаженом презвитеру Титу бејаше брат по духу црноризац истога манастира Евагрије, ђакон по чину. Међу њима беше велика и целицемерна љубав, тако да се сви дивљаху њиховој једнодушности и искреној љубави. Но ненавидник сваког добра ђаво, навикнут да сеје кукољ по пшеници, посеја и међу њима непријатељство. Гневом и мржњом он тако помрачи њихова срца, да они просто не могаху гледати један другога, и на све могуће начине избегаваху један другога. Када је један од њих кадио у цркви, други се склањао од кађења; а ако се не би склонио, онај би га преминуо не покадивши га. У таквом мраку греховном они проведоше дуго време, па се чак усуђиваху да приносе Божанске Дарове и да се причешћују Њима, не помиривши се међу собом и не измоливши опроштај један од другога. На све то подбадаше их враг. Братија пак мољаше их много пута да се помире, али они нису хтели ни да чују за то. Једном се, по промислу Божјем, Тит тако тешко разболе, да је мислио да неће остати у животу. И стаде горко плакати због греха свог, па смирено и понизно посла ђакону Евагрију ову искрену поруку: "Опрости ми, брате, Господа ради, јер те гневом својим увредих". Али он му не само не опрости, него га штавише стаде грубим речима проклињати. Међутим братија, видевши да Тит већ умире, довукоше Евагрија силом, да се опрости са братом. Угледавши га, болник се одмах подиже, и паде му ничице пред ноге, говорећи са сузама: "Опрости ми, оче, и благослови!" Но Евагрије, немилостив и нечовечан, окрену се од брата и пред свима изговори ове страшне речи: "Никада се нећу помирити с њим, ни у овом свету ни у оном!"
Рекавши то, он се истрже из руку братије, и одмах паде. Братија хтедоше да га подигну, и гле - он већ беше мртав. И не могаху му братија ни руке прекрстити, ни уста затворити, ни очи заклопити, као да беше одавна умро. А блажени Тит у то исто време устаде потпуно здрав, као да никада није боловао. И сви бише запрепашћени тако изненадном смрћу једнога и тако брзим исцељењем другога. И стадоше распитивати исцељеног презвитера Тита, шта то значи. Блажени Тит им онда подробно исприча све што му би откривено: "За време болести док још бејах обузет гневом, ја видех како анђели отступише од мене и плакаху због погибије душе моје, а ђаволи се радоваху због гнева мог. Тога ради вас ја и стадох молити да идете и измолите ми опроштај од брата. И када га ви приведосте к мени, и ја му се поклоних a он сe окрену од мене, видех једног немилостивог анђела са пламеним копљем, којим он удари неопростившег ми брата, и он одмах паде мртав. А мени тај исти анђео пружи руку и подиже ме, и ево сам здрав".
Уплашени овим казивањем, братија много плакаху над грозно умрлим Евагријем. И погребоше га, али са отвореним очима и устима, и са испруженим рукама. А сами се стадоше нарочито чувати од гнева, праштајући један другоме сваку увредљиву реч, и сећајући се добро оне поуке Господње: "Сваки који се гневи на брата свог ни за што, биће крив суду" (Мт. 5, 22). Усто, и свети Јефрем Сирин је рекао: "Ако се коме деси да умре у непријатељству, таквога очекује неумољиви суд". И могаше се тада говорити о уразумљеној братији: Велики мир имају они који љубе закон Твој, Господе (Псал. 118, 165). Но нарочито сам блажени презвитер Тит увиде да преко помирења са братом он обрете мир са Богом, што га сачува и од телесне и од душевне смрти. Од тог доба он и не помисли гневити се на ма кога, него, искоренивши потпуно гнев, он стече према свој братији љубав по Богу која никад не престаје, која је, као корен мира, свеза савршенства (Кол. 3, 14); љубав која је од чиста срца и добре савести и вере нелицемерне (1 Тим. 1, 5); љубав која дуго трпи, која је самилосна, која не завиди (1 Кор. 13, 4); љубав која садржи у себи све врлине, нарочито ове: целомудрије, пошћење и непрестану молитву. Од тога времена овај блажени презвитер имађаше стално у срцу речи Светога Писма: Будите мудри и трезни у молитвама; а пре свега имајте непрестану љубав међу собом, јер љубав покрива мноштво грехова (1 Петр. 4, 7-8). Приносећи Бескрвну жртву, презвитер Тит испуњаваше и следећу еванђелску реч: Љубити Бога и ближњега, веће је од свију жртава и приноса (Мк. 12, 33). А стече он и савршени мир те, испуњен савршеном љубављу, није могао туговати и говорити: Нема мира у костима мојим од грехова мојих (Псал. 37, 4). Савршени мир овога постника беше такав, да се на њему испуни истинита реч апостолова: Царство Божје није јело и пиће него правда и мир (Рим. 14, 17). Стога се блажени Тит удостоји добити и на небу упокојење, јер, жудећи за њим, он после многих и великих богоугодних трудова и подвига отиде ка Господу. Свето тело његово почива у једној од печерских пештера, пуној Светих као доње небо, а духом равноангелним он борави на небу, куда би узнесен у вечни покој на рукама Анђела који му се јавише. И они, радујући се тамо, овом некадашњем грешнику који се достојно покајао, шта су могли рећи? ништа друго до оно што и свети апостол Павле о апостолу Титу: Утеши нас Бог доласком Титовим (2 Кор. 7, 6). A ми, радујући се такође, можемо одговорити овим небеским житељима речима из исте Посланице: Ми се утешисмо вашом утехом, и нарочито се обрадовасмо радошћу Титовом, којега се дух упокоји међу вама. - Нека се светим молитвама преподобнога Тита и ми, одбацивши сваки гнев, удостојимо добити опроштај грехова и упокојење временско и вечно у Христу Господу нашем, који је Бог љубави и мира (2 Кор. 13, 11), коме слава са Оцем и Светим Духом, сада и увек и кроза све векове, амин[6].
СПОМЕН СВЕТОГ И БОГОНОСНОГ ОЦА НАШЕГ МАРКИЈАНА[7] СПОМЕН ПРЕПОДОБНОГ ОЦА ТИМОТЕЈА Из Кесарије; преставио се у миру.
СПОМЕН СВЕТОГ МУЧЕНИКА НИСИЈА Свети мученик Нисије пострада за Господа пребијен воловским жилама.
С
ПОМЕН ПРЕПОДОБНИХ ОТАЦА: АСКЛИПИЈА и ЈАКОВА[8] Асклипије и Јаков преподобни подвизаваху се у петом веку, у време Теодорита епископа Кирског (393-458), у пустињи Сиријској. Асклипије беше ученик преподобног Полихронија, прислужника авве Зевина[9]. Он у свему подражаваше преподобног Полихронија: у храни, одећи, скромном понашању, бдењу и молитвеном општењу с Богом. Ни док се раније налазио међу мирским људима њему није сметало да живи подвижнички и врлински. Преселио се у миру, добивши од Господа дупли венац. Преподобни пак Јаков затвори се у својих деведесет година у једну малену келију покрај села званог Нимуза и никоме се не показиваше. Једино је долазницима давао одговоре кроз једну малу спирално направљену рупу. У келији не запаљиваше ни ватре ни светиљке. Издржавши тако у подвигу лишавања, у миру се пресели ка Гоцподу.
СПОМЕН СВЕТОГ МУЧЕНИКА ГЕЛАСИЈА Глумцу комедијашу Геласију би наређено да исмеје свету тајну крштења. Но док је он то радио, озари га благодат с неба, и он се промени душом, поверова у Христа, и стварно се крсти, и постаде хришћанин. Због тога би мачем посечен, у граду Илиопољу 297 године.
СПОМЕН СВЕТОГ СТЕФАНА Христољубиви богоугодник блажени Стефан основао болницу за престареле у Арматији, у Цариграду; и упокојио се у миру, око 614 године.
СПОМЕН СВЕТОГ НОВОМУЧЕНИКА ИЛИЈЕ ТРАПЕЗУНТСКОГ Овaj свети младић беше син свештеника по имену Константина, из села Крионери код Трапезунта (у Малој Азији). Буде ухваћен и мучен од Турака због своје хришћанске вере, и на крају обешен. Његово свето тело хришћани узеше и сахранише у манастиру Теоскепасту. Пострада 1749. године.
________________________________________
НАПОМЕНЕ:
1. Царовао од 717 до 741 године.
2. Препод. Василије слави се посебно 28. фебруара.
3. Његово житије написа бл. Теодорит Кирски ("Филотеос Историја", 28).
4. Киликија - југоисточна провинција Мале Азије.
5. Реч је о Кијево-Печерском манастиру, који је основан преподобним Антонијем (+ 1073. год.) и преподобним Теодосијем (+ 1074. г.).
6. Преподобни Тит живео је у дванаестом веку, и скончао 1190. год.
7. Спомиње се у Цариградском Синаксару.
8. Њихово житије записао је бл. Теодорит Кирски ("Филотеос Историја", 25). У Синакеару Цариградске Цркве спомињу се под 25. фебруром.
9. О њима видети под 23. фебруаром.
Ако вам се ова порука допада подржите наш рејтинг кликом на банер: 
Prijem 
Kalendar
