Божићне посланице, беседе и чланци - свети Николај Охридски и Жички

О СЛУЖБИ СИНА БОЖЈЕГА



И Ја сам међу вама као слуга (Лука 22, 27)

Христос се роди, драга браћо!

Роди се као слабачко дете Онај који је небеса утврдио силом својом. Роди се у тами пештере витлејемске Онај који је светлост свету, светлост ангелима и људима. Роди се као слуга Онај коме херувими и серафими служе од створења света дан и ноћ певајући му: свјат, свјат, свјат Господ Саваот. Као слуга је дошао на земљу, као слуга послужио људима, као јунак све отрпео, и као Бог васкрсао, да буде судија свим живим и мртвим.

Од свих његових божанских речи ја хоћу данас да вам напоменем само једну свету и спасоносну реч, која у данашње време може бити лек многим болесним душама, болесним од себичности и властољубља: Та реч гласи: а ја сам међу вама као слуга. И још је Он ту реч поновио пред светим апостолима својим рекавши им, да није дошао да му служе него да служи (Мат. 20, 28). Па кад је Он, Цар царева, дошао као слуга да служи људима, шта је остало нама? Кад виноградар који је лозу засадио, стоји на служби, како да лоза не стоји на служби? Кад дрводеља служи, како дрво да не служи? Кад се мајстор не стиди служити, како справа мајсторова да се стиди служити? О, браћо моја, на небу се царује, на земљи се служи. Земља је поприште службе, и свака твар која се на земљи јави, мора да служи. И кад се Творац нових твари спустио на ово поприште службе, и Он је морао да служи Својим примером. Он је показао, да се само служењем на земљи задобије царовање на небу.

Али у наше дане, на жалост много се намножило људи, који мрзе сваку службу и који сматрају проклетством служити ма коме. То су болесне душе, претешке и себи и другима, и држави и човечанству. Њихова болест долази отуда, што су оне заборавиле, да је земља поприште службе, и да су оне послане у овај свет на службу. Син Божји није тражио првенства него је прао ноге ученицима својим, и сви савремени болесници болују од грозничаве жудње за првенство. Син Божји није истицао своја права него само своју службу, а ови истичу само права своја. Син Божји није жудео за влашћу, а ови помрачише и озлобише све своје дане на земљи опаком страшћу за влашћу. Не боре се данас за првенство само велики него и мали. Не рву се за право само умни него и неумни, и тако се изједначују у безумљу и једни и други. Не отимају се за власт и првенство само људи по великим градовима него и по варошицама и селима. Партијска подела и кавга око првенства ухватила је корена и међу вама, који сте до јуче у ропству под Турцима били као хришћани уједињени и сложни. Том поделом и кавгом прља се и понижава слобода, за којом сте толико чезнули и коју сте најзад добили Божјом вољом и пожртвовањем многобројне браће ваше. А та партијска подела и кавга народа многима служи само на то да без труда и без службе дођу до богатства и власти. Ја знам, да ви то у души не одобравате. Кад год сам путујући по епархији, о томе с вама разговарао, дознао сам, да и ви сами мрзите ту поделу и кавгу. Па кад је мрзите, ви је и одбаците. Поделом се не долази до мира нити кавгом до среће. Гле, нико није имао такав мир душевни као Господ Христос, а Он је био слуга свима. Као неуморан слуга свима Он нам је показао својим примером, да се мир задобија службом и да се срећа постиже трудом на измирењу других. Ко служи људима, има мир с људима, и кроз тај мир задовољство живота. А ко још и твори мир међу људима, тај облачи себе у достојанство сина Божијега, јер је сам Господ рекао: Благо миротворцима јер ће се синови Божји назвати (Мат. 5, 9). Зато данас, кад славимо рођење Сина Божијега, сетимо се, да је Он дошао као слуга на земљу, да послужи спасењу људи, и заветујмо се и ми бити слугама Бога и својих ближњих. Свако часно занимање јесте служба, и сваки положај међу људима, без обзира колико је знатан или незнатан, треба разумети као службу, те према томе сваки треба да се труди да изврши до краја своју службу на славу Бога и на добро својих ближњих. На Страшноме суду неће нас Судија питати, колико смо се на земљи, на овом попришту службе, частили и гозбили, и колико смо богатства нагомилали, и колико смо се положајем уздигли изнад других људи, него колико смо послужили на славу Његову и на добро ближњих. Према својој служби свака ће душа примити плату од праведног Судије.

Господ је дошао да послужи људима из љубави према људима. Јер љубав се показује кроз служење. Ко има већу љубав тај више и служи. А Христова је љубав највећа, за то је и Његова служба била највећа, најтежа и најнеуморнија - служба до суза, крви и смрти на крсту! Зато, браћо, поклонимо се служби Сина Божјега; поклонимо се љубави Његовој, поклонимо се и помолимо му се: да нас обасја светом вером, да утврди мир и добру вољу у нама и међу нама, да нам опрости грехе наше, да нас исцели од гордости и сваке злобе. Поклонимо се и помолимо се, да нам свима помогне милошћу и силом својом, да би умирени, уједињени, опроштени, исцељени и надахнути духом Његовим, могли верно послужити слави имена Његовог, и да би радосна срца могли запевати ангелску песму: Слава Богу на висини, мир на земљи и добра воља међу људима! Слава Сину Божијем Јединородном, са Оцем и Духом светим, Тројици Светој, Једнородној и неразделној, сада и на век века. Амин.



Божићна посланица - Охрид 1926. г.

Хиљадама година тражена је светлост на Истоку. Најмудрији Грци доказивали су своју мудрост цитатима источњачким. А нико код старих Грка, почев од Талеса до Платона, и од Херодота до Ксенофона, није за мудраца сматран, ко није био пропутовао Исток. Рим је при своме паду капитулирао пред Истоком: одбацио је своје богове и поклонио се персијском богу светлости - Митри. Алжир, Триполис и Шпанија васкрсли су из својих рушевина онда, кад су се окренули лицем ка Истоку и отуда примили очекивану светлост, која им се јавила у арапском, поетичном, душевном и уметничком Исламу. Средњевековна Европа, насељена цимбро-тевтонским "риђим бестијама" галским и англобритским варварима с крвожедним друидским идолопоклонством, и скитским полуљудима, почиње своју поносну историју тек од онога часа, када се витлејемска звезда зауставила над њеним зверињаком, и када је својом благом, божанском светлошћу обасјала њену мрачну пећину. Историја европска почиње управо с доласком Христа у Европу. Дотле није било историје; дотле је било само комешање људских бића у Европи. А комешање и историјски покрет није једно и исто. Инсекти се комешају, људи се крећу. Комешање је без темпа и свесног циља, историјски покрет има и једно и друго.

Европа се и доцније, у стотине прилика, окретала лицем ка Истоку, очекујући отуда светлост: у време ратова религијских, у време реформације, у време метафизичке и културне сусталости. Извор праве вере увек се тражио само у Азији. Све свете књиге тамо су писане. Сва крупна верска предања отуда датирају. Сва подлина документа тамо су се налазила. Све богове дала је Азија, Европа ни једног сем - уображених. Индија је дала Буду, Арабија Мухамеда, Палестина Исуса. У Азији се увек веровало да је човек произашао из Бога. Европа је једно време недавно - гласала мајмуна за родоначелника рода људског. Она је прва истакла гласање као аргумент! Европа није дала ни једног богочовека, ни једног бога. Она се дала на науку. Наука је вођ слепих, вера вођ окатих. Наука није изум Европе него то је, могло би се рећи, стручно занимање њено. У томе своме занимању Европа је показала велику вредноћу и виртуозност али малу генијалност. Јер док је знање на Истоку (где му је и колевка) увек водило људе ка Богу, дотле је знање на Западу често одводило људе од Бога. А светлост је само у Богу, и ни у чем више. Свака друга "светлост" само је одблесак Бога и Његове светлости. Европа је узела одблесак за изворну светлост, науку за веру. Њена светлост је свећа под лонцем. Отуда заблуда, гордост, себичност и рат.

Рат!...

Европа се налази данас у једном мрачном, и прљавом, и загушљивом тунелу. Њена гордост сломљена је њеним безумљем. Њена цивилизација је запретана у крв и гној. Њена хуманост обратила се у дивљу страст за човекоубиством. Њена наука је постала вредна слушкиња њене страсти. Њено псалмодисање себи и својој величини претворило се у плач и шкргут зуба. Њени велики синови постали су пламени подстрекачи рата и оклопљени ратници. Не, она данас није мајка великих, она је само мајка многих, која је у пијанству своме побацала многу децу своју у огањ. Изгледа, да се цело мистично пророчанство Апокалипсиса односи на Европу, и то на садашњи историјски моменат њен.

Велика грешница, - да ли ће Европа моћи бити и велика покајница? Поругана од малих и неуких у овоме свету, од Китајаца и Црнаца, од Персијанаца и Ескима, од својих слугу и слушкиња, да ли ће она, горда госпођа, моћи клекнути у прашину, као Марија Египатска или света Евдокија, пред једног азијског бога, пред највећег од највећих, - пред Исуса?

Могла или не могла, Европа ће морати опет сада, на свршетку своје историје, потражити светлост на Истоку, као што ју је тражила и на почетку. На свршетку, велим, јер овај рат ће бити свршетак историје европске и почетак историје општечовечанске. На Истоку, велим, јер нигде је иначе нема, нема. Светлост европска и американска то је блистање гвожђа, то је блистање ствари а не душа; светлост белих људи то су многе блештеће свеће науке, али под лонцем. Једна једноставна светлост потребна је свету, а то је светлост с неба, светлост божанска. Таква светлост увек је светлила само са Истока.

Али не са садашњег, наркотичног и клонулог Истока. Садашњи је Исток само бледа успомена некадашњег Истока, само посмртни покров његов. Стари, живи Исток, који се крије иза садашњег мртваца, Исток Арапа, Индуса и Израиљаца, јесте Исток небесне, божанске светлости, Исток богова и божанских пророка. Од тога Истока још једном ће гранути светлост над крвавим континентом гвожђа и дима. Христос је рекао, да ће доћи на облацима. Он долази већ Европи над облацима дима барутнога, у слави и моћи. Кад се разбију густи облаци, данашња жалосна хаљина Европе, тад ће заблистати лице Спаситеља пред савешћу белих, окрвављених и упрљаних људи, као што је некад заблистало на Таворској гори пред Петром, Јаковом и Јованом. И тад ће се све сузне очи обратити к Њему, све рањаве руке пружиће се к Њему и завапиће милиони угруваних и понижених, унакажених и ожалошћених људских бића:

- За многима лажним боговима лутасмо и угрувасмо се. Истинити Боже љубави и милости, опрости нам лутање наше, и буди нам Ти вођ од сада за увек!

А васкрсли Бог љубави и милости из Азије, који у Европи би мртав и оживе, рећи ће Европи да се дигне из мрака, у који је сама себе потопила. Рећи ће јој:

- Мир ти! Ја сам светлост свету!

Кад оно необична светлост обасја поље витлејемско у сред пола ноћи, кад анђели с неба сиђоше и почеше с пастирима певати песме, срца пастира беху испуњена помешаним страхом и радошћу. Они се упутише св. пећини, где се родило божанско чедо, да своју радост увећају виђењем новорођенога. Само један од њих, и после заповести анђелске, оста непомичан на пољани, где мало пре сви певаху у славу Божју. Он беше млађи од свих пастира. Његову душу обузимаше све већи страх и сумња. Нестаде светлости, а плаво небо прошара се звездама. Дуго је млади пастир посматрао онај правац пут неба, куда одоше небески весници, па заморен од дугог гледања и узалудног напрезања, да сазна малопређашњу тајну, он лагано пође преко пољане витлејемске, где стадо сито лежаше и безбрижно преживаше. На једанпут се његово младићско чело разведри, он се окрете и брзим корацима пође у једном правцу. Није дуго ишао, док дође до једне пећине, у којој спаваше један стогодишњи старац, испосник. Њему су се пастири обраћали за савет у свим непознатим и важним стварима. Старац беше прави ангео земаљски по души, волео је пастире, а највише онога младића који му сада долажаше.

Кад се млади пастир приближи пећини, видео је сву осветљену и чу старца где пева. То га чудно изненади, и он помисли да старац још ништа не зна, што се догодило на пољу. Али овај, чим опази омиљеног му пастира, скочи и стаде га грлити и љубити.

"Слава нека је Богу", кроз сузе од радости говораше овај богоугодни човек, слава нека је Богу, који се смилова на овај грешни народ, те му на крају посла спас и избављење. Слава му, што је Његова милост и мене грешнога сачувала жива до ових дана, да могу очима видети Спаситеља света, кога свет толико векова очекује.

Ама добри старче, реци ми, - поче пастир узбуђен, ко је то што се родио? Је ли могуће да је то онај цар кога ми толико погледамо? Зар он да се у нашој пећини роди? Молим те старино, говори, говори, те ме што пре утеши, јер ја ћу умрети од неизвесности.

- Полако синко, седи ту крај мене, наслони се на моје колено, па ме чуј о ономе, што желиш знати.

Старац стави своју руку на раме пастирево и отпоче овако:

- Немој, да те ни мало чуди, то, што се Спаситељ родио у вашој пећини. То је оно, што мене баш радује и уверава, да је заиста он тај Свемоћни и прави Спаситељ Јер да се родио у свили и порфири царској, то би улевало неповерење мени, пошто имам пуно искуства и знам да је из царских палата мало кад који светао зрак обасјао свет, него баш из онога необичнога сјаја обично му је долазио мрак. Рођење Спаситеља у пећини на слами, где се овце јагње има много свога значаја. Чуј ме, синко, и старај се да ме разумеш.

На првом месту, самим својим рођењем у тако скромном стану, као што је пећина, Избраник: Божји изјављује свој силни протест против царева и краљева, који, и ако су рођени као и остали људи, са свим телесним и душевним слабостима, и ако им је немоћ у почетку живота и ништавно по свршетку као и у других људи, ипак су дрски, те себи присвајају божанску потпуну и неограничену власт над земљом и земаљским створовима, па не само што ту власт себи присвајају, користећи се глупошћу осталога света, него и злоупотребљавају, чинећи остале људе себи робовима и обичним корисно употребљивим стварима. Спаситељ се рађа у слами и тиме хоће да покаже силнима и богатима овога света, који се величају над ближњим силом и богатством, да он неће правити разлике у рођењу људи, да ће пред Њим бити сви једнаки: они из палата и они из пећина. Хоће тиме да каже да ће порекло и рођење мало важности имати у очима Његовим, да ће друго нешто бити претежније код њега у оцени људи.

Народ је очекивао Спаситеља, да се јави као цар, богат и моћан. Али сам тај народ заборавља, да рођење новога цара у сјају и богатству, при звеци оружја и урнебесном весељу изазива код тога истог народа страх и трепет. Да се Спаситељ родио као и остали цареви, он би изазвао страх у народу. Али он неће да влада страхом, него љубављу, зато се рађа као сиромах. Народ се дворова боји, а колибе воли.

Христос се рађа у сиротној колиби пастирској. Нека чују сви то и разумеју. Ја не знам још науку Христову, али само Његово рођење у тако скромном и сиротом дому показује један део Његове науке. Он ће рећи оно, што нико није смео рећи од када су постале горе ливадске и од кад је сунце обасјало свет, а то је: да смо сви ми пред Богом и мудрошћу Његовом потпуно једнаки. Његово рођење у пећини утук је за силнике и гордељивце овога света. Он ће их изједначити са робовима, који им служе. Он ће им у очи рећи, да ништа бољи нису од слуге који им ноге пере, увериће их да Бог ни мало не воли више њих племиће и богаташе него ли њихове коњушаре.

Свет се клањао до сад злату и свили, без обзира, да ли је њима огрнуто добро или зло, без обзира шта се под њима скрива. Он се родио ноћас не на свили и злату, него на слами. Зар се он тиме није, чим дође на земљу; насмејао свима који се из незнања клањају богатству и сили, који не знају низашта боље и претежније? Они којима сиромаштина другује на овоме свету тугују за богатством, жељни су злата, проклињу судбу, што их ова не пови свиленим повојем и не огрте златном хаљином. Њему је у моћи све; Он је богат и силан, богатији и силнији од свију људи, али при свем том рађа се ипак у худној пећини. То значи, да ће у Њега бити нешто претежније и цењеније од богатства и сјаја. Ја мислим, да ће то нешто бити душа. Христос се рађа у пећини. Благо онима које презиру и прогоне на овоме свету због простоте и сиромаштине. Спаситељ се рађа у њиховој средини. Сад су добили пријатеља и помоћника. Он ће одрасти у оној средини, где се највише бол осећа и земља сузама залива. Знаће шта је пажња и чемер, шта ли бол и очај. Он долази да ублажи судбину људи. Они који су оптерећени требаће само да Му приступе, Он ће им олакшати живот, Он ће их утешити и охрабрити. Он ће бити мелем за уцвељена срца, радовање тужнима и снага немоћнима.

Свет вапије за правдом, угиба се под теретом, који на њега навалише силници и безбожници. Куд се окренеш чујеш у земљи нашој само јецање и уздисање, видиш на једној страни како и пси богаташки брекћу од пресићености а на другој децу сиромашна човека, где умиру од глади; видиш разврат и раскош а поред ње дроње и жељу за хлебом; видиш силу, чија песница непрестано стоји над главама потиштенога робља, коме ништа друго није знано, до беда и чемер.

О, ма како је мало правде и закона у судовима нашим! Сиромах никада не може добити, па не знам колико му тражење било законито, док се богаташу задовољавају све жеље: и законите и незаконите. Силни увек има право, немоћан га нема никад.

Прости је свет у густом мраку, коме се нигде крај не види. Власници држе мудрост и сва знања, а народну душу обузима густи мрак, у коме се људи спотичу. Мудрост је, веле, само за великаше, јер оно што зна Ирод, не смем знати ја, и оно што зна господар, не сме знати његов слуга. Оно што чини царев доглавник, не сме то чинити циглар, и што је дозвољено првоме није другоме. Племић може уживати и веселити се на све могуће начине, незнатноме сиромаху то није дозвољено; првоме је дозвољено и грешити, други на то не сме ни помислити, први не мора постити, не мора ићи у цркву нити се Богу молити, не мора добра чинити нити по закону поступати; други све то мора испуњавати; први има сва права; другоме припадају све дужности.

О, и то зло није од јуче него траје много векова. И никад нико да протествује, никад нико да устане против тога. Безмало сви мудраци који се појавише међу нама тврдише да је овакав поредак сам Бог установио и да се он не може мењати од почетка до свршетка света. Ко се, веле, родио у сили и богатству, тога и Бог воли, јер су то прави синови Божији, а ко се родио у беди и сиротињи тај има само да жали, што се у таквој средини родио, али помоћи не треба ни од куда да изгледа, јер његова молитва и не допире до неба, а молити се људима још му мање вреди.

Не заборављам да поменем наше пророке који су као кроз маглу назирали нешто у будућности, што је и саме њих зачуђавало. Ја не желим судбину оних који се усудише да искажу све што мисле. Сиромашнима падаше њихов говор као мелем на срце, али у своме дубоком мраку не могоше ни појмити ни веровати, да ће се пророчке речи остварити. Велики и силни, којима се не допадаше наука пророка осудише ове на смрт и неке посекоше а неке живе камењем затрпаше.

Али ево Спаситеља! Сви су протести до сада били малени према ономе, који ће доћи из пећине витлејемске; све су речи биле слабе према речи, коју ће изговорити Син Божји. Земља ће се затрести а царски ће се престоли порушити када Он буде почео говорити. Нема препреке пред којим ће он застати, нема страха који ће Га застрашити, нити ишта на земљи што ће га моћи збунити. Оно што су други само наговештавали, Он ће отворено и слободно рећи. Он ће рећи и оно што нико није смео да помисли да каже.

Родио се Христос! Благо нама, који смо још у браку незнања и заблуда, Спаситељ ће нам светлост донети, која ће осветлили све кутиће земље, осветлити и душе наше.

Старац заћута. Зора поче позлаћивати исток својим руменилом, певци запеваше а овце се почеше дизати и кретати по широком пољу.

Старац се исправи, узе штаку и рече младом пастиру:

- 'Ајдемо у пећину, да Га видимо!

Младић пође поред старца ћутећи. Његово лице беше као озарено светлошћу. Груди му се надимаху од силне радости која га обузимаше после говора старчевога. Потрчао би да што пре стигне божанској пећини, али мораде лагано ходити због старца коме старост беше одузела многе снаге а ноге одрекле послушност.

Уђоше у пећину, која беше пуна пастира. Сви они беху дошли да се поклоне новорођеноме Спаситељу. Јосиф и Марија сеђаху и разговараху с њима, а Младенац лежаше крај њих у слами.

Добри старац са својим пратиоцем приђе Детету, те Му се обојица поклонише. Дуго они нетремице гледаху у божанско Чедо, које опет њих посматраше својим мудрим очима. Старац беше сав узбуђен.

Кад изиђоше из пећине сунце се већ помаљаше иза гора са својим златним зрацима. Никад оно тако мило не сијаше. Зраци се жураху да што пре обасјају пећину, хитаху и надметаху се, који ће пре сазнати тајну ове свете пећине.

Око старца иђаху у свечаном ходу сви пастири. Они усхићено приповедаху шта је ко запазио у личности новорођенога Спаситеља. Не могоше Га се довољно нахвалити.

Кад бејаху на сред поља старац их устави, погледа к небу и суза му се скотрља низ смежурано лице и заустави се на бради.

- Нека је слава Богу, што и мене стара обрадова. Мени је довољно што сам дочекао да видим Онога, кога су желели видети сви из реда пророци и оци наши. Ви ћете, децо, дочекати и да чујете мудрост из уста Спаситељевих. Захвалите Богу на тој срећи, и пре Њега и после Њега жалиће, што су те среће лишени. А сад остајте с Богом!

- Пастири сви клекнуше на пољани а седи их старац благослови, па оде у своју испосничку пећину. Пастири потераше стада у пашу и сви у хору запеваше

Слава Богу на висини а мир међу људима на земљи!

Хористос се роди!





Други дан



Мрак паде на земљу. Голготом кроз тај мрак фијукаше страшан ветар. Богомрске убице бежаху безобзирце од места извршенога злочина. Они кријаху своје руке од самих себе, јер их страх беше видети ону невину крв, којом се попрскаше. Земља се тресе као у грозници, распада се камење, пуцају гробне плоче. Страх је овладао и зверињем и птицама! Зверови беже гором у великом крику, а птице збуњено и преплашено ковитлају по ваздуху на све стране.

И невини створови престрављени дрхте; како ли је онима, који својим неделима изазваше страшни гнев Божји? Шта ли осећа капетан што је заповедао, да Праведника распну?

Какве ли мисли наилазе на Пилата у овоме мраку?

Путем од Голготе гураше се силна светина, бежећи својим кућама. Тим истим путем враћаше се са места, где се светиња на крст закова, један човек висок и крупан, замотан у свој огртач тако, да му се само виђаше један део лица. Он дрхташе и јецаше, а сузе му се често сливаху низ лице и заустављаху на огртачу под брадом. Толико беше обузет тугом, да и не опажаше онај свет који мимо њега јураше.

Дан се беше поново повратио, али сунце не сијаше онако као пре; као да и само беше сузама натопљено. Наш путник беше се удружио са једним младићем, коме се после првога страха беше већ повратила веселост.

-Зашто толико тугујеш? упита младић путника.

-Како да не тугујем, с уздахом прозбори путник, кад цела природа тугује, кад се земља тресе од ужаса, који се на њој зби, кад сунце заклони своје лице, да не гледа праведну крв, којом људи обојише земљу.

-Ти као да жалиш Распетога Христа?

-Не жалим ја Христа, него жалим грешни род људски. Христос ће се спасти крста, али они који Га заковаше ексерима, никад неће моћи искајати свој грех, никада неће из таме изићи.

Молим те, кажи ми, због чега и како верујеш у Христа? Ја сам одрастао баш међу оним људима који су Га распели. Они сви веле да је Христос бунтовник и да себе назива Сином Божјим?

Путнику се оте дубок уздах на последње речи младићеве.

-Дуга је то прича, рече он, но, ... дуго нам је још и путовати, па кад желиш знати зашто ја верујем у Исуса, онда ћу ти то и рећи.

Он се убриса од суза, успори јецање, па отпоче:

Пре тридесет и три године чувао сам овце на пољима око Витлејема. Било је нас пастира повише. Живели смо безбрижно, бриге животне знали смо само по причању, а причао нам је о њима неки добри старац - испосник, који има испосницу у једној пећини у тим пољима, или неко кога би туда пут нанео, те свратио код нас. Ипак смо знали за неправде људске, за мржњу и злобу, која међу људима влада, за поделу на слободне и робове, за беду и очај поред раскоши и уживања. Знали за тиранију царева и великаша, за притворство и лицемерство свештеника, знали смо за лаж, која је лежала у основи сваког дела људског. Читали смо Свето писмо и веровали смо, да ће се ускоро јавити Месија - Спаситељ света, јер су тако писали пророци.

Једне ноћи кад спавасмо на пољани, пробуди нас иза сна нека чудна светлост, која паде на земљу и цело поље витлејемско колико је дуго обасја. Ми се пренеразисмо, но ангели, који беху у тој светлости јавише нам се, умирише нас и обрадоваше вешћу да се у нашој пећини родио Спаситељ света.

И шта ћу ти дуљити, певали смо с ангелима, а потом отишли у пећину, видели Св. Младенца и поклонили му се. Ускоро је Мајка морала бежати чак у Мисир да би избегла гнев Иродов.

Ја сам се зарицао у себи, да Га целога века пратим и слушам кад почне проповедати. Одрастао је код старца Јосифа. Често сам одлазио кући њиховој и проводио сам по више часова гледајући у Исуса. Ах, онакве благости и добродушности свет није видео. Једва сам од нестрпљења дочекао онај дан, онај свети дан када се Он на Јордану крстио од Јована и потом, када је почео да науку своју проповеда.

О, света науко, нека би до смрти моје остала у души мојој! Свет је у гомилама грцао око Њега а Он је непрестано проповедао. Није бирао ни место ни време, него је говорио и на сваком месту. Говорио је истину, с тога су Га омрзли сви они којима је истина опора и који на лажи почивају.

"Ходите мени сви, који сте уморни и оптерећени. Ја ћу вас одморити", - говорио је Он. Ја сам видело а ви у мраку живите, приђите виделу док је међу вама. Благо ономе ко пређе из мрака у светлост.

То су му биле речи, којима је ословио свет. И на те прве речи многи су пришли Спаситељу и нису Га до смрти Његове остављали. Ја сам Га тражио непрекидно од Јордана па, ето, до Голготе. Радозналост моја није ми дала, да се удаљим ни корака од Спаситеља. Свака реч Његова падала је на моју душу као растопљени огањ, који сагорева сва неваљалства душе и из кога се распирује пламен љубави. Хтео сам сваку реч да чујем, као да сам знао, да неће дуго бити међу нама.

Био сам на гори Јеленској кад је говорио о милосрђу, чистоти душе, о приношењу жртве, о праштању увреда, кајању, заклетви, о љубави. Слушао сам Његове божанствене приче, пуне мудрости. Његова проповед о вери уверавала је и најгоре безбожнике, који никад веровали нису. Његова реч о милосрђу мекшала је најтврдокорнија срца, расклапала је и најстиснутију руку. Поука о праштању увреда и кајању изазивала је сузе у очима свију нас који смо присутни били. А шта да кажем, шта је било, кад се из Његових божанских уста чула проповед о љубави. Чини ми се, да се цела природа претворила у ухо, само да што боље чује речи, које се никада на земљи чуле нису. "Љубите непријатеље своје. Љубите Бога, као што Он вас љуби. Он заповеда сунцу, те греје добре и зле, а даје кишу праведнима и неправеднима. Љубите се међу собом."

Њему су претили, Он се није плашио; гонили су Га, Он није марио. Они, против којих је Христос највише устајао и војевао, сви у скупу чинили су Му на сваком кораку сметњу, али све препреке и сметње за Њега биле су незнатне; Он је ишао напред.

Ни један дан није прошао, а да Он не учини какво чудо или да не засветли свету новим примером. Слепима је давао вид, глухима слух, губаве је исцељивао, бесне стишавао, мртве из гроба васкрсавао. Није било несреће људске, коју Он није одагнао, нити бола који није ублажио. Неваљалци су се поправљали после првог виђења са Спаситељем, омекшавала су тврдокорна срца а облагорођавали дивљи грешници. Зар се не сећаш шта је било са Магдаленом? Најокорелија грешница са покајничким сузама пада пред ноге Спаситељеве и моли за опроштај. Шта је њих покушавало, да ову грешницу одврате од грешнога пута, али узалуд: Христова је реч учинила више него сви саветници. Па није она сама. Док Исус проповедаше, земља наша беше пуна покајника и покајница. Пуно беше исцељених и обраћених, који напустише кућу своју и пођоше за Спаситељем својим. Ко бар једном није видео онај свечани поход народа, који иђаше уз Исуса? Ко не зна да је Исус 5000 својих пратилаца нахранио са пет хлебова?

Није Он тражио многе пратиоце; да би свечанији изгледао, него, да више има слушалаца и његове свете науке. Он је пошао у Јерусалим на магарету у друштву само својих ученика. Он није радио, није чак ни захтевао, да буде пред вратима овога великога града дочекан као цар славе. Његова наука и чуда, који је починио по Палестини прочула су се на далеко, чуо их је и Јерусалим, зато је свак пожурио да види и дочека овог чудотворног учитеља, за то су му и клицали: Осана сину Давидову!

Он је показао свету шта је воља Божја и како треба служити Бога; не привидно и лажно као фарисеји него духом и истином. Богу није у вољи онај, који по ваздан клања и шапуће молитве. Бог цени нешто више од молитве: Он хоће дела. Фарисеји су се само молили сваки дан и постили све постове а дела су чинили само она, која су ишла у корист њихову и која су помагала њиховом богаћењу. Зато Христос и вели, да фарисеји служе ђаволу а не Богу.

Богу су у вољи они који делима својим светле, тј. који увек имају на уму да су они синови једнога Бога који их је створио, те чине само оно, што их означава увек као синове једнога оца. А дела су та: милосрђе, опраштање увреда, похођење болних, помагање сиромаха, подржавање напуштених и бедних, обраћање грешних на пут, исправљање туђих погрешака, благо поступање са људима и са стоком, истрајно подношење и трпљење свију недаћа у животу, одбрана истине, борба против лажи и заблуде. Љубити Бога и ближњега свога, то је закон Христов.

Не треба се ничим поносити на овоме свету, не треба бити гордељив. Све што човек има, све је то привремено и ништавно, све је то на послетку, саздање не његово него Божије, и онда: чим се има гордити? Христос је прао ноге својим ученицима! Како је то величанствен утук сваке гордости човечје! Колики је то знак скромности и љубави! Ко хоће међу вама да буде старији, мора свима служити, рекао је Исус. Како је та реч чудно одјекнула међу светом, који тако што није смео ни помислити. Старешина треба да ужива и сви њему да служе, било је правило до сад, а сад сасвим обратно: старешина мора бити свима слуга! Христос је то и примером показао.

Христос је говорио слободно, није се крио по затвореним одајама нити је шапутао као неки досадашњи учитељи, који страхују, да искажу истину. Он је говорио свуда и у селу и у граду, на брду и у цркви, на улици, на пијаци, на суву и на мокру. Говорио је истину, стога му је савест увек била мирна. Али није била мирна савест онима чија је недела Он откривао и грешност обелодањивао. Ирод се љутио, што га је Христос изједначио са његовим слугама; неправедни богаташи бунили су се против Исуса што је омаловажио њихово богатство и што их је прекорео због лукавства и тврдичења; тирани и силеџије правили су му сметње на сваком кораку што их је Исус на сваком кораку изобличавао, а фарисеји су му плели замке и стварали кривицу.

Пакост људска и злоба којој мере нема на крају је успела. Видели смо сви благога Спаситеља, где стоји пред судом безбожних судија Ане и Кајафе, гледали смо како га војници везана гоне од Пилата Ироду и од Ирода Пилату.

Страх и ужас обузимали су моју душу. Ја сам свакога часа погледао кад ће се гнев небески излити на грешни род људски. Три године учаше овај божански Учитељ људе, чињаше им милост и на добро упућиваше, па дочека да му људи пљују у лице и да га шибају? О, незахвалности људска! Како је мрачан ум људски, каква пометња и забуна влада у роду нашем! Место да буде пљуван и шибан Ирод, стари окорели грешник, који као аждаја гута имање сиротиње, која хлеба нема, људи додељују ту казну Ономе, који им отворише очи, просвећиваше душу, који им би најбољи Учитељ и Пријатељ.

Злочин је већ извршен. На Голготи у среди разбојника стоји и Христос распет на крсту. Он је тај крст и изнео на својим леђима на Голготу. Ја сам гледао Исуса, кад пада под теретом крста, сав окупан у зноју. Ми смо се гушили у сузама. Сав изможден окренуо се он нама и рекао: не плачите за мном него за собом! Он је имао храбрости, да то каже, Он се никада није жалио на терет. Крв му тече испод ребара, где је копљем прободен, и слива се на земљу. Душа је Његова већ отишла на небо Оцу, од кога је и дошла, а крв, она света крв остала је на земљи, да хладну земљу загрева љубављу и да не да мира онима, који Праведника осудише и на крст заковаше.

Младић је нетремице посматрао путника и сваку његову реч гутао. Прешли беху већ поље витлејемско а путник се упути испосничкој пећини.

- Ето, младићу, рекао сам ти оно, што си желео. Из мога причања могао си видети, да ја верујем у Господа Исуса Христа, да је Он син Божји и спаситељ света. Верујем да је, Син Божји зато, што ни један обичан смртни нити је имао нити има моћи, као што је имао Христос, да чини чуда; да мртве из гроба диже, да даје слух глувима а вид слепима, да исцељује болеснике, једном речју да се по Његовој речи природа измењује; нити је ико од смртних имао мудрости као Он, нити благости ни стрпљења нити храбрости ни пожртвовања. Верујем, да је Спаситељ, јер је спасао људе од мрака у коме су лутали до сада, пошто је донео небеске луче - истинску мудрост на земљу и разагнао таму а осветлио људске душе и просветио истином. Ако ти се свиди младићу, веруј и ти, па ћеш спасти душу своју.

- Морам да верујем и, заиста, верујем, викну младић и погледа к небу.

- Сад је војска Христова већа за једнога војника, рече путник. Што нас је више, лакше ћемо борбу издржати.

Младић се поздрави и захвали непознатом путнику, а овај приђе испосници. Лако гурну врата и уђе.

Јеси ли ти, драги мој пастиру? Чу се слаби глас седог испосника, који већ толико беше остарио и ослабио, да не могаше ни устати с места.

- Ја сам, добри оче, враћам се с Голготе; Распеше Га, с уздахом изговори пастир.

- Тешко њима, нечујно и испрекидано проговори старац. Он им је, знам, опростио, али им савест њихова опростити неће.

- Приђи, синко, ближе, прошапута седи испосник.Пастир се приближи и саже главу, а старац шапатом

рече:

- Сећај се увек, да су све тегобе у животу мање од оних које је Он претрпео. Помисао на Њега нека те увек снажи. Нек ти милостиви Творац благослови све путове живота твога. Збогом!

Старац истури главу и издахну на руци пастиревој.

Утом уђоше и остали витлејемски пастири. Свакоме је канула суза и оросила благо лице старца, њиховога добротвора и саветника.

Они сахранише тело старчево у истој испосници, па одоше своме стаду, певајући пољем:

Слава Богу на небу а мир међу људима на земљи!





Трећи дан



Ништа боље није него сећати се Христа. Сећати Га се сваки дан, сваки час, Онај ко Га се сећа неће погрешити, и што је главно, никад му живот неће бити тежак и несносан. Зашто би се ја угледао на људе, који, не знам како да су добри, ипак имају свих мана, које вешто крију? Христос се за то и родио као човек да би нам могао послужити као пример живота. Живот Његов испреплетан је био радошћу и жалошћу, Он се замарао и одмарао, гладнио и жеднио, веселио и туговао, - исто као и ми. За сваку прилику у животу пружа нам Он пример поступања. Зато и велим: треба се увек сећати Христа!

Јесмо ли жедни богатства и сјаја?

Само се сетимо, да се Син Божији родио у пећини на слами, - и жеђ је у моћи Његовој, па ипак Он лежи на слами, па ипак Он иде бос или јаше скромно на магарету. Он не само што није желео богатство, него је учио да је оно најчешће сметња људима, да се поправе и Њему обрате. "Лакше је камили кроз иглене уши проћи, него богаташу у небесно царство ући." Тврд и лаком богаташ, то је највеће зло на земљи. Такав ће новцу све принети на жртву: и част, и пријатељство, и породицу. Од таквих људи свет највише и пати. Сјај новца за тврдицу је дражи од сјаја сунчевога. Богаташи тврдице учинише све, да увећају своје богатство. Они ће се сто пута нагнути преко убијена човека, да из крви његове придигну један новчић, Такви су и Христа распели, јер нису могли дозволити, да он омаловажава њиховога Бога - њихово богатство.

Кажите ми, ко је срећнији: натмурени богаташ који дан и ноћ премеће крајцаре по памети и коме звека новца одгони сваку другу бољу помисао, или човек који вазда певајући ради а увече и изјутра моли се Богу заједно са својом милом породицом? Сиромаху се чини да богаташ никад није сустао као он. Каква заблуда! Раскош је сусталија и изнемоглија од сиротиње. Леноме богаташу је досадно и заморно време.

Христос је са великим задовољством походио дом Лазарев, са већим него ли двор Иродов: јер је знао да у првом царује рад, благост и задовољство, а у другом: страх, набуситост и незадовољство. Није срећа ко има више блага земаљскога, него онај који има више блага душевног. Мудраци су најспокојније провели свој век; јер су имали највише душевнога блага. Мудраци су срећнији од царева.

* * *



Јесу ли те људи увредили? Јесу ли ти се непријатељи осветили а пријатељи те изневерили?

Не тугуј, него се сети Христа! Он је трпео више увреда, непријатељи су се њему страшније светили, а у последњем часу сви су Га пријатељи напустили. Он је праштао и био је увек спокојан. Кад је на крсту издисао, молио је Бога, да опрости онима који Га на крст заковаше! Како је то пространа и велика душа!

Опрости и ти! Мање су увреде, које ти подносиш. Освета је у мојим рукама, рекао је Бог. Сети се, да има пуно створова теби равних, који од тебе посведневно примају увреде. Ти то не осећаш, али они знају и трпе. Христос никога није увредио. Он је мрава на путу обилазио, па је ипак драговољно сносио многе увреде од људи. А ти не можеш да отрпиш увреде, ти, који их са сваком стопом наносиш своме ближњему. Треба да знаш, да погрешке, које према теби чине људи, чине их из слабости своје, и онда ће ти лако бити опростити им. Научи се, да сажаљеваш грешнике, а не да их осуђујеш. Онај који греши сажаљења је достојан, јер он греши зато, што не може себе да савлада, да не греши. То су људи слабе воље, од малена рђаво упућени. Они сами највише пате од свога греха. Место срчбе на њих, боље је пружи им какав добар савет. Није јунак, који може да учини зло, него, који га може да отрпи. Ко опрости већи је од онога, који се наљути.

Ко претрпи до краја, биће спашен.

Само онда, кад се будеш навикао да трпиш и опрашташ људима, само онда моћи ћеш да се молиш Богу, да Он теби опрости.



* * *

Јеси ли тужан?

Престани тужити, док не испиташ има ли оправдања твојој тузи. Можда тужиш због губитка имања, јер се бојиш нећеш моћи изранити себе и породицу своју. Не бој се, Бог ће се постарати. Лек тузи то је рад. Ко све време употреби на рад томе не претиче ни часа за тугу. Као што је лењост мати свих порока тако је и рад лек од свију порока. Туга је грех; тога греха човек се може опростити радом. Век човечји је кратак, ко га проведе у нераду и лењовању томе је још и досадан: луди су они који у место једнога товаре два зла на своја леђа. Ко не ради томе су све сласти живота непознате; томе је и живот празан. Стидно је за разумна човека упућивати га, да се угледа на вредноћу пчеле или мрава. То су тако малена и слабомоћна бића, па ипак својим животом много дају поуке лењоме човеку. Да ли има ко неразуман, да му треба доказивати користи рада и штете нерада? То би било излишно и према најнеразумнијим. Свак је могао уочити веселост, задовољство и све одлике здрава тела и врлине поштене и праведне душе код човека, који живот проводи у непрестаном раду као што се лако могла уочити истина, да тромост и болест, незадовољство и туга, сви пороци и преступи прате човека лења. Нерадник нема ни здраво тело, ни здраву душу, то је наказа, која срамоти род човечански. Сви мудраци свију векова препоручивали су рад као лек од свију зала у људском животу. Срећнији је живот онога, који се увече осећа уморан од посла него нерадника, који, испаван преко дана, брине се како ће ноћ прележати.

И у раду се угледај на свога Спаситеља. Сети се колико је Он радио и урадио за живота земаљскога. Дању је радио а ноћу се Богу молио и одмарао. Шта ти смета да и ти тако чиниш? Угледај се на Христа у неуморном раду, па ће те брзо оставити туга. Моли се поред тога Богу. Он, који се о птицама стара, неће ни тебе заборавити.

Ако тугујеш због неправде у свету, знај, да су све неправде Богу познате и да Он, Творац света, броји сузе, које гоњени и потиштени на земљи проливају због неправде и неправедника. Нема греха, који ће остати у тајности, нити неправде, која ће остати некажњена. Троструко се неправедник кажњава: од Бога, своје савести и закона. Не казни ли га закон, казниће га савест његова грижом и мучењем, а ако му је савест помрачена, те га и она не казни, не може се извући никако од последње казне, од казне Божије. Мало је неправди на земљи остало некажњено, као што је мало неваљалаца, који се нису горко кајали због својих непријатељстава и због грубости своје према слабијим од себе.

Снагу је дао Бог јакоме, да помаже нејакоме и брани немоћнога, богатство богатоме, да сиромах подржава и чини дела милосрђа, мудрост мудроме, да неуке учи и неразумне упућује. Ко ове дарове Божје на зло употребљава, брзо ће их изгубити. Да ли ће ко тражити доказе и примере за ово? Ја бих вам знао набројати пуно снажних мишица, које су гњечиле и притискивале слабе и нејаке, па су се осушиле и оболеле. Знам вам набројати масу богаташа, који не само нису помагали сиромахе, него су и испред гладна човека отимали с муком стечену му кору хлеба, из тора најхуђег сиромаха одгонили последњу овчицу, из купљене куће изгонили напоље усред зиме сироту бедницу са много ситне деце а просјаке и худнике одгонили са свога прага, па су неки од тих богаташа дочекали да се под старост потуцају по туђим праговима просећи милостињу, а неке је опет стигла казна Божја тек на синовима или унуцима, који су због грехова својих безумних родитеља морали патити и презирање целога света трпети.

Против неправде треба се борити. Туга је знак немоћи. Ма на кога се неправда односила, ти мораш подједнако бити готов, да против ње устанеш и изобличиш је. Равнодушно гледати неправду исто је, што и творити неправду. Ако се тебе не тиче неправда, која се наноси твоме суседу, неће се ни њега тицати неправда која се теби буде сутра нанела. Што си рад да теби други учини, чини и ти другоме.

Христос је изобличавао неправду и викао на оне који се неправдом у животу служе. Он је знао каквим се неправедним начинима служе фарисеј против њега, па ипак није туговао, него их је све жешће нападао. Угледај се на Христа! Знај, да ће твоја туга само ободрити неваљале и зле људе. Не тугуј, него устани и бори се речју и делом. Имај вазда на уму Христа. Бог ће, ти дати снаге, Њега призови у помоћ!

* * *



Или тугујеш због смрти некога драгога и милога ти створа? Бојиш се неизвесности, коју смрт собом скрива?

Као што човек не долази својом вољом на свет, тако не стоји до његове воље ни кад ће отићи са света. Онај који нас ствара, Он нас и узима, као што сејач сеје семе, да он исти и пожње жито. Да је живот испуњен самим мирисом од ружа, да је препун радости и да је много дужи него што јесте, па би се имало за чим жалити, али кад су стазе и путеви живота свакога човека посути више трњем него ружама, онда је срећа што овај живот не траје дуго. Данас ти јадаш и плачеш над милим и драгим тим покојником не слутећи да сутра могу над тобом други јадати. Живот је тренутан као варница од огња. Ако жалиш за умрлим зато што се растајете, утеши се брзо, јер док се ти окренеш у овоме свету двапут или три, ви ћете се опет састати у другом животу. Христос је рекао ученицима пред смрт: још мало и нећете ме видети и опет мало па ћете ме видети јер идем к оцу.

Жито, кад се пожње, не престаје живети за навек јер од њега постаје хлеб, а од хлеба крв, која струји по телу господаревом и одржава му живот. И ми кад умремо, тек онда можемо живети у животу Творца, јер ћемо се спојити с Њиме. Само оно зрно које падне на земљу и умре, доноси много плода.Постарај се да верујеш Христовим речима и неће те морити туга због смрти. Сети се Његових речи ученицима: ви ћете живети. То је Он рекао живим људима. Ви ћете живети. То значи: ви још не живите, ви ћете тек живети, овај живот је кратак и бедан, ви још и не познајете правога, истинскога живота, који је на свету, у Богу.

Бог који је човека створио и увео у овај разумни свет, увешће га после смрти као разумна и свесна у свет много разумнији, у живот несрављено бољи од овога. Веруј и надај се! Бог ће ти веру наградити а наду испунити. После распећа дошао је Васкрс, после смрти мора доћи живот. Не бој се смрти, јер она је свршетак овосветских мука и болова а почетак блаженства. Не тугуј за милим ти покојником, јер он је пре тебе сазнао то блаженство, те је и срећнији од тебе.

Христос је драговољно ишао на суд неправедних судија, стрпљиво сносио увреде и понижења, а с пуно наде сачекивао на крсту последњи свој издисај. Муке су биле страшне, али Он је знао, да после свих мука долази смрт, којом се улази у нови вечни живот.

Сећај се Христа и не тугуј.



* * *



Је ли ти живот постао досадан и тежак?

То је болест душе, у којој нема љубави. Је си ли посматрао природу, каква је на дуготрајној летњој суши? Земља испуцала, биље увело, поља црна од изгореле траве, животиње узрујане и невеселе. Таква је пустош у души човека, који нема љубави. И као што све прене новим животом, кад росна киша натопи земљу, тако новим животом почне живети и човек који се запоји љубављу према Богу и свету. Љубав то је дух Божји на земљи. У љубави је Бог. Не може никада бити досадан живот човеку, који осећа у себи љубав према Богу као своме Оцу и људима као својој браћи.

Љубав према Оцу и браћи природна је свакоме живоме свесноме створењу. А што ипак у души неких људи нема љубави то је отуда, што су разни пороци и страсти заузели сву душу њихову и из ње истисли љубав. У таквих се може повратити љубав само онда, кад душу своју очисте од грехова и страсти. Нову вам заповест дајем, да љубите један другог. То су речи Христове. Да ли је то заповест тако тешка, да се не може испунити? Не, никако. Напротив, она је врло лака.

Ти имаш пуно разлога, да волиш људе, а ни једнога да мрзиш. То су створења, која долазе и одлазе као и ти, који се рађају и умиру, пате се и муче, веселе се и плачу, греше и кају се - исто као и ти. Навикни се сматрати све људе као и себе сама, и онда ће ти љубав према њима бити лака као и према себи. Не заборави да си ти пре рођења заједно са њима био у Богу Оцу, и да ћеш то са њима после смрти опет бити. Сматрај себе као делић једне велике васионске целине, сматрај и остале људе. Као што је целина вечита, тако су вечити и делови и делићи, који је сачињавају. Видиш, да с онима људима које мрзиш, принуђен си провести и овај век и живети загробним вечним животом. То ће те ожалостити, што ти се каже, да ћеш вечито живети са људима, који ти се чине зли и опаки. Али знај, да зло на земљи постаје и остаје.

Љубављу према ближњима показује се и љубав према Богу. Ко не љуби брата свога, кога види, како ће љубити Бога, кога не види. Ко воли створења воли и Створитеља, ко воли људе, воли Бога. Но љубити се треба не само језиком, него делом и истином. По томе ће се познати да сте моји ученици, ако љубави будете имали међу собом.

Сети се Христове љубави! О, како је велика и без

Савест људи - Једна успомена са хаџилука - Витлејемска пећина - Чистилиште савести - Утакмица у служби - Један редак завет.

За време Светскога Рата слушао сам говор једног научника у Лондону. Он је рекао, између осталога, ове велике речи: "Христос је друга савест људи која препорођава, осветљава и појачава нашу урођену савест. У овим тешким данима код људи без Христа урођена савест лако бледи и ишчезава".

Ове речи ја сам добро запамтио, и носио их у паметуј својој као неко бисерје.

Пре шест година кренула је једна група нас из Јерусалима уз Витлејем. Неки су сели у аутомобиле, други на камиле, трећи опет на коњска кола "арабије" (од ове речи постала је наша реч рабаџија), а они прави и предани богомољци пошли су пешке. Уговорисмо да се сачекамо сви у највећој радњи седефа у Витлејему, па да одатле, сви заједно пођемо у свештену пећину, где се Спаситељ света родио.

Кад смо се сви искупили кренусмо једном другом улицом ка Пећини. Неки страх обузе нам душе, успори кораке и завеза језике.

Пећина се налази на самоме крају вароши. Около нас трчала су арапска деца, вичући и кличући и тражећи бакшиш. Наједном пред нама се указа велика црква, сазидана Царем Јустинијаном над самом пећином.

Уђосмо у цркву, па се онда низ степене спустимо у Пећину. Ту смо дакле, у хладној пећини, где је закуцало најтоплије срце у историји рода људског! У Пећини ништа особито; само је особит Он, који се родио у њој. Има и пространијих и бољих пештера у Палестини. Има их много; али он ни од пештера није хтео изабрати себи најбољу. Према истоку часна Трпеза, а испод ње, на земљи једно велико кандило, што гори дан и ноћ, кроз многе векове.Ту, где то кандило гори, родио се Он, - а наспрам тога места, на другој страни, виси цео ред запаљених кандила. Ту су биле јасле, у којима је Он, повијен, лежао. Посматрајући све ово са поштовањем и сећањем на Христа, страх нас прође и ми осетисмо чудну топлину у срцима. Некима се отеше и сузе на очи, а неки почеше гласно да јецају. Ово место дејствује као чистилиште. Човек мисли само на Христа и на себе. И кад учини сравњење, свак мора да се заплаче од стида. Мало ко од нас да није рођен у већој удобности него Он. Тако је хтео Он, Цар над Царевима и Господар над Господарима, како је назван у Апокалипсису.

- Зашто се баш онда морао родити? - кроз плач упита једна жена нашег вођа, једног грчког калуђера из Патријаршије Јерусалимске. Видите како је овде у лето хладно, како ли је тек морало бити у зиму кад се Он родио?

- Па Он је и дошао да буде слуга свима - одговори вођа. - Сам је рекао: Син човечји није дошао да му служе, него да служи. Знате, госпођо, да несавесним људима није било право ни што се Он овде родио, ни што се уопште родио. Тек што се родио морала је његова Света Мајка да бежи са Њим на рукама, одавде у Мисир испред мача Иродова, а шта би тек чинили завидљивци, да се он родио на бољем месту.



* * *



Враћајући се из Витлејема нама су зујале у ушима речи:

- Он је дошао да буде слуга свима, и будући слуга свима Он је био друга савест свију. Он је сав био служба и савест. Онај ко служи - онај буди савест код људи Онај пак, ко се грамзи за право и господарство - онај сагорева савести у људи. Зато су тако често слуге већи морални фактори у свету него њихови господари. То се не пише у књиге и у новине, али то се уписује на небесима, где ће многи први бити последњи.

Тешко је било отпочети ма какав разговор после силних утисака о оној свештеној Пећини. Најзад први одреши језик наш вођа, показа нам једну цркву украј пута: Ето, на оном месту преноћила су три Цара са Истока, када су се после поклоњења Господу вратила дома; па после једне паузе опет рече:

- Светлост Звезде довела их је до Пећине, а са светлошћу Христовом вратили су се у своју земљу.

Тада се један Абисинац окрете нашем вођи и проговори:

- Данас сам ја од тебе много научен. И ако сам много пута читао Јеванђеље, никад се, признајем, нисам пажљивије задржавао на речима Христовим о служби. Кад си ме подсетио на Његове речи да Он није дошао да му се служи, него да служи, открио си ми једну битну истину о Христу Господу.

- Па да! одговори наш вођа задовољно. - Тако је написано. Има и других Његових сличних изрека као:А ја сам међу вама као слуга; или: Ко је међу вама старешина нека буде као слуга; или: Ко хоће да буде први међу вама нека буде свима слуга; и још друге његове речи у томе смислу.

- Не само речи, брате, него и сва дела Његова показују, да је Он дошао због службе, - рече неко трећи!

- Па ето и Његово рођење у пећини!

Један Рус доктор уздахну:

- Ја се осећам као да сам у оној Пећини душу окупао. А како ви, господине конзуле? (То беше један конзул из Каира).

- А ја - одговори конзул - као да сам добио још једну савест.

Били смо већ на домаку Јерусалима. При заходу сунца ми смо погађали, које је које здање у граду.

Ено цркве на Сиону! Гле тамо ниже Омарове џамије! А тамо даље ено велике цркве Васкрсења! Ено Голготе!

Док смо ми тако посматрали панораму Јерусалима, наш вођа се удари руком по челу, па ће рећи:

- Ах, опростите нешто сам заборавио, и огрешио се! Ми заћутасмо.

- Заборавио сам, вели да вам кажем један древни обичај. Ко год од Хришћана посети Пећину у Витлејему, треба да да завет пред Богом, да ће добро дело учинити. Молим вас, дакле, пренесите се духом поново у свештену Пећину, и заветујте се нешто, сваки за себе, јавно или тајно.

Ми стадосмо као окамењени.

Какав би завет могли дати? Толико се добрих дела може учинити у свету, али на које ми имамо сад да се заветујемо?

- Знате какав завет да учинимо - рече један кога смо ми због његове ћутљивости звали философом.

Један завет за све нас. Ви видите да људи свуда у свету највише чине несрећним себе и друге због јавне утакмице око власти, господства и томе слично. Хајде, ми овако сакупљени да се заветујемо, да ћемо остатак свога живота испунити служењем у име Христово, утакмицом у служби.

- Сјајно! - узвикнуше сви.

- Заиста сјајно! - рече Абисинац. Та Син Божији је желео очистити свет од паганског такмичења око власти, господства, које данас чини све народе несрећним и збуњеним. То је Христос, браћо!

И ако смо ми крштени у Његово име треба и да служимо у Његово име.

Тако се ми заветовасмо и растадосмо.

Никад се више нисмо видели. Колико је ко од тих мојих сапутника испунио овај завет није ми познато. Једно знам: да је наш завет био потпуно искрен. И могу веровати, да су моји сапутници боље од мене испунили овај ретки завет. А ја за себе могу рећи, да уколико сам га могао испунити за последњих шест година, утолико осећао сам се живим, и срећним и - човеком.

Христос се роди, љубазна браћо и децо!

Где се роди Христос? Не у царским дворовима, да не кажу подвлашћени: Он је с царевима а није с нама!

И не у богаташкој раскоши, да не кажу сиромаси: Он је с богаташима а није с нама!

И не у великом граду, где бедни људи тешко долазе до стана, да се на каже: Стеснио нас је!

И не у топлој соби, да не кажу страдалници по хладним избама: лако је њему!

И уопште не међу људима, да не кажу људи: тежак нам је!

Него се благи Господ родио међу овцама, које му ништа нису замериле. Родио се на месту ничијем, у пећини хладној, између града и села, између својина и присвојених баштина. Родио се на стопи земље ничије, Божије. Ту стопу земље нико није искоришћавао, осим овце, и оне сасвим ретко. И овце му нису замериле, што се родио код њих, на камену застртом сламом.

Ми поклоници православни били смо на том месту о Васкрсу ове године. Нас 65 удостојили смо се спустили се у ону пештеру, у коју се он спустио са престола небеског ради спасења људи.

У ту пештеру не улазе више овце бесловесне него само словесне. Ту је сада олтар, и многа кандила, ту молитве и службе, ту сузе и покајања, ту олакшање душама људским.

Свакога Божића у тој пештери служи Патријарх Јерусалимски врло свечану службу Божју. И ове године на данашњи дан он ће служити и појати са свештеницима и народом: Рођење твоје Христе Боже наш - засија светлост свету! И још ће се у тој пештери понављати као и увек она анђелска песма, коју су ангели певали около пештере оне ноћи када се Господ родио: Слава Богу на висини, мир на земљи, добра воља међу људима.

Певајте и ви ту песму. Њоме је изречен смисао доласка и рођења Сина Божјег на земљи. Цео устав живота нашег. Да се слави Бог, да буде мир на земљи, да се зацари добра воља мећу људима. То је било онда најпотребније. То је данас најпотребније свему роду људском.

Стојећи оборених глава у пећини благословеној ми поклоници дивили смо се, где се велики Господ и Спас наш родио. Родио се на камену ничијем, да свима буде прав, и да свима понуди спасење. Родио се у мраку, као да покаже да је дошао у мрак овога света - Он, велика Светлост.

Па смо се онда питали оборених глава: када се Господ јавио свету? Јавио се у мучно време, када се Бог није славио, када није било мира на земљи, и када је место добре воље владала зловоља мећу људима.

Он се није јавио у време каквога праведнога цара, да се не каже: помагао му је тај цар!

Нити се Он јавио у време поштења и правде мећу људима, да се не каже: лако је било наговорити поштене на поштење и праведне на правду!

Нити се Он јавио у време радости и светлости у срцима људским, да се на каже: што је морао доћи да радује радосне и светли просвећенима!

Него се кротки Господ јавио у време цара крволока у Јерусалиму, и царева тирана по свим народима и племенима.

Јавио се он у време упрљаног поштења и погажене правде мећу људима.

Јавио се усред свеопште жалости и очајања и мрака у душама свију људи.

У то време родио се Син Божји свету, баш у то време када је најпотребнији био свету, и када људима није могао помоћи нико осим Њега.

Зато су Га поздравили добродошлицом и ангели и људи, и сиромашни и богати, цареви и мудраци са Истока.

О, како би Га и ми данас поздравили, да се јави! О, како је он данас потребан завађеним народима, огрубелим људима, отупелим савестима, заслепљеним душама! Као насушни хлеб гладноме, и као изворска вода жедноме!

Народима и људима нашега времена нико није потребнији од Њега. Нико им, уопште, данас није ни потребан осим Њега.

Без Њега су многи заборавили славити Бога на висини. Без Њега су народи вођени из рата у рат, из несреће у несрећу. Без Њега је зловоља узела маха међу људима и распламтила огањ пакости и саможивости.

Он једини је потребан свету. Нико други. О, кад би се Он опет јавио! Но зар се Он не јавља? Зар Он није обећао следбеницима Својим: Ево ја сам с вама у све дане до свршетка вијека. Амин.

Амин, Господе! Буди с нама, јер тонемо. Јављај се што чешће и у што више срца људских. Осветли нас умом Твојим и загреј нас љубављу Твојом. Осветли и загреј тамне и хладне пештере срца људских, као што си негда осветлио и загрејао пештеру Витлејемску присуством Својим. Да би опет оживело славље Бога, да би се установио мир међу народима, и зацарила добра воља међу људима.

Простримо душе наше под ноге Његове као сламу. Нека Он гази. Нисмо достојни ни Његовог гажења а камоли љубави Његове. Но, Он и кад би хтео газити газио би да излечи а не да убије. Јер, Он је сав Љубав, сав Милост, сав Разум и чистота. Он нас неће згазити, иако смо то заслужили више него црви под ногама нашим. Он ће нас помиловати, и опростити покајницима. И миловаће, и праштаће, све до Последњега Суда. Но знајте, да је проречено, да ће Дан Суда Христовог гранути изненадно.

Похитајмо стога сви да се покајнички поклонимо Господу, који се јавља. Да, и који ће се на крају јавити у сили и слави великој, да суди свим живим и мртвим. Похитајмо, браћо и децо, да прославимо песмом и правдом Господа Исуса и Његову Свету Матер, Он тиме не добија ништа. Шта би и могао добити Најбогатији од најсиромашнијих? Но тиме ми добијамо све: и живот, и здравље, и мир, и добру вољу, и разум и - царство бесмртно.

Теби Господе, Спаситељу и Препородитељу наш, слава и хвала, са Оцем и Духом Светим, сада и навек. Амин.

Спомените, браћо, у молитвама својим православни народ руски. Нека би Господ благи ускоро помиловао тај велики народ и учинио крај његовим тешким страдањима. Многострадални народ руски, и многострадалну цркву руску православну, да помилује и спасе Господ Бог. Амин.

Станите ви, верни мало у страну. Вама се обраћамо свакога Божића. Ви знате шта је милост и истина, па се само трудите да тиме живот свој осветљавате.

А сад хоћемо да проговоримо реч отпалим од вере наше, барјактарима безбоштва, браћи по крви и језику но туђинцима по духу и мислима.

Ви заглушисте свет виком, да је вера опијум народа, али за доказ тога не показасте од своје стране ништа друго до крв, окове и тирјанлук.

Зашто се никад не запитасте: ако је вера опијум за простаке како се њоме опише најславнији философи: Декарт, Кант, Фехнер, Соловјев? и мислиоци као Паскал и Манциони?

Ако је вера опијум за глупаке, како се тим опијумом занеше најгенијалнији песници: Данте, Шекспир, Милтон, Иго, Пушкин, Достојевски, Његош?

Ако је вера опијум за дроњаве сиромахе по селима и гудурама, како да се културни варошани опију и подигну величанствене храмове тој вери у Цариграду и Риму, у Паризу и Берлину, у Лондону и Њујорку?

Ако ли је вера опијум за себре и робове, како за ту веру пође у смрт цар Лазар и цар Константин, и толики други славни кнежеви и великаши разних народа и језика?

Ако је вера опијум неписмених и неуких, како прихватише тај опијум највећи зналци светски: Коперник и Њутн и Франклин и Мендељев и Крукс и Пупин и Оливер Лоџ?

Ако је вера опијум за неславне и презрене, како у име тога опијума оставише круне и господарство и богатство толики људи и жене и повукоше се у самоћу и сиромаштину, да што боље послуже вери?

Ако је вера опијум за младе људе као што је био Растко Немањић и Јоасаф царевић Индијски, како да се том опасном дрогом опије мудри и опрезни старац Немања?

Ако ли кажете, да је вера опијум за старе баке, како онда објашњавате да се њом опише толике девојке као:

Ирина и Марина и Параскева и Ефимија и друге, и многе друге?

Речете ли, да је вера опијум за плашљиве регруте, како да онда буде опијум и за храброг Минина и Пожарског, и Карађорђа и Милоша, и Вашингтона и Гарибалдија, и за Фоша и Хега, и за најновије четири војводе српске?

Ако ли најзад - притешњени овим нашим питањима - узвикнете: вера је опијум за несоцијалисте, али не и за социјалисте, ми ћемо вас запитати: како онда да се опије вером толики број највећих социјалистичких идеолога и вођа као што су: Сен -Симон, Овен, Фурније, Макдоналд, Хендерсон, Лансбери и други убеђени социјалисти и у исто време убеђени хришћани?

Или ви сматрате безверство патентом искључиво словенских социјалиста? Бакуњина и истераних руских семинариста?

Кажете ли, да су веру измислили богаташи да би држали сиромахе под својом влашћу, онда значи, да никад нисте погледали ни на пећину Витлејемску ни на Голготу! нити сте чули за стотине хиљаде мученика Христових, на чијем се мучеништву утврдила вера у свету!

О, браћо по крви и језику али не и по духу Божјем, подигните храм Богу живоме, и то највећи што постоји и што је икада постојао на земљи. Гле, много премного дугујете ви вери Христовој. Јер да вера Христова није укротила дивље Сармате и од њих начинила питоме Словене, од крвожедних зверова благе руске овце, ви никад не би могли доћи до силе и власти над тим народом. Него би прошли као и друг Спартакус, кад се кренуо да отме власт од опаких Римљана, вучјом крвљу задојених.

Не један храм на земљи Словена, него сву земљу словенску учините храмом Христовим. То је мисија Словена. А оно што ви сад радите није посао Словена но Сармата. Без вере Христове Словени неће бити спасење свету но проказа. У страху од проказе свет нас је почео да ограђује карантином.

Но, да ли ћете ви хтети чути реч од брата? Због старе словенске немоћи, да се реч брата не слуша, вама ће ова наша реч свакако бити мрска и отужна. Зато бар чујте и примите реч рођака. Примите реч оног нашег честитог рођака из Индије, оног славног и велемоћног убожјака, Гандија. Погледајте и видите човека од вере, како без ваших насилних метода влада једним народом два пута многобројнијим од свих Словена укупно. И како га љубав народна штити боље него вас армирана кола с митраљезима.

Тај Ганди вам је поручио - чули сте: "док год у Русији влада безбоштво и материјализам, и док год се Русија не одухотвори, Индија не може с Русијом".

Тако вас ето и Индија ставља под карантин а не само западни капиталисти. Тако вођ Индије опомиње Словене на праву линију, на праву мисију њихову.

То вам је Божја опомена кроз рођака. То вам као од Бога поручује рођак Индијац. А брат Словен вас поздравља прошлим и будућим поздравом човечанства: Христос се роди!

Прво су анђелске војске забрујале: Хајдемо тамо куд нас Господ шаље; хајдемо да Витлејема да видимо то што се тамо догодило. И видевши познали су у младом телу младеначком Онога кога су духом гледали као Духовно Биће од постања свога. Потом су пастири чули и послушали, и друг другу рекли: Хајдемо до Витлејема да видимо то што се тамо догодило, што нам каза Господ, то јест ангел Божији. Потом су цареви од Истока, мудри звездари, оставили уплашеног Ирода и збуњени Јерусалим, рекли: Хајдемо до Витлејема да видимо то што се тамо догодило, како нас је наша путеводна Звезда повела. Потом су кренули народи и племена од истока и запада и севера и југа, из века у век, из колена у колено, кренули су на исти пут са истим циљем: Хајдемо до Витлејема да видимо! Од ових Божјих народа и племена под небесима није изостао ни наш народ ни наше племе. Наш Свети Сава два пута је остављао своју отаџбину и ходио путем до Витлејема како су некад ходили пастири Витлејемски и учени мудраци источни. Наши кнежеви и великаши и краљеви и цареви и тежаци и трговци, и радници и војници, ходили су угаженим путем на Исток, говорећи уз пут друг другу: Хајдемо до Витлејема да видимо то што се тамо догодило. Наши владари и патријарси стројили су богомоље у близини Давидова града Витлејема. Наши монаси са поклоницима и богомољцима понављали су кроз векове у тим богомољама ангелску песму оне прве Божићне ноћи: Слава Богу на висини, мир на земљи, добра воља међу људима. Наше просте прамајке и жене и сестре и девице, као и кнегиње и царице, ходиле су па и до данашњег дана ходе попут славне свете Петке Српске тамо где се ангелска песма чула и где је путеводна звезда стала, удубљене у мисли о Великој Тајни и шапћући једна другој: Хајдемо до Витлејема да видимо то што се тамо догодило. Тешко да би се нашло неколико фамилија у нашем народу, које не би имале на дугој линији своје прошлости некога хаџију, и које поред свог обичног презимена не би се могли назвати Хаџићима.

Хајдемо и ми, браћо и сестре, до Витлејема да видимо то што се тамо догодило. У овај светли празник треба сви ми да кренемо на хаџилук до Витлејема, духом и мислима својим. Дух и мисао не потребују ни ноге ни точкове, ни друмове, ни трошкове, ни крила ни окриља, ни одморе ни ханове. Дух и мисао могу пренети човека тренутно тамо где човек зажели. Дух и мисао у нама имају анђелска својства, те помоћу њих ми се можемо као и ангели одједном јавити пред Витлејемом, и видети духовним видом како су и ангели видели оно што се догодило пред Витлејемом.

Шта се дакле догодило?

Догодило се нешто што се ни пре ни после тога нигде у васиони није догодило; нешто што се нити може упоредити ни уопштити; нешто што се не може сместити ни стеснити ни у једно корито осталих догађаја у свету, нити подвести ма под које правило и ма под који закон. Догодио се догађај који се не може разумети разумом без срца, ни срцем без љубави. Цар небесни из човекољубља на земљи се јавио. У маленом људском телу родио се Онај који је узрочник сваког рађања. Стао је у ред створења Онај који је пре времена смислио сва створења. Родио се у граду Давидову Онај који је на хиљаду година раније гледао из невидљивог света Давида као пастира оваца у том истом граду, у истој пећини. Дошао је Онај који је Свој долазак објављивао роду људском од изгнања Адама из Раја па све до Претече Јована. Као кап росе са руже тако се Он одронио од пречистог тела Најсветије Девојке. Обукао се у пречисто тело као у сузу, у којој се огледа и блиста цело сунце, цело вечно Божанство. Дух Божји, Дух Његов, саздао му је ту сузу - то пречисто тело - као нову твар, у коју се Он оденуо. Јавио се у граду Давидову, јер га је кроз уста Давидова Дух највише прорекао. Показао се прво пастирима, јер је и Давид пастир био; па онда царевима, јер је и Давид цар био. Сишао је с небеса у материјални свет но није за собом затворио небеса, него се и надаље цео Бог огледао у Њему и Он у целом Богу, као што се отац огледа у сину и син у оцу, и сазнају да су једно. Посетио је све Онај чији смо ми сви гости у свету. Стварни Бог у стварноме човеку. Једном и за навек. Јавио се како је сам изволео; родио се како је Сам захтео - да проживи век човечји међу људима од колевке до гроба и да покаже људима, да живот није тако ружан како су се они јадали. Примио је на Себе сва страдања и све муке живота, од демона и од људи, да би утврдио да је човек у друштву са Богом непобедив, неразорив и бесмртан, то јест јачи од Сатане, јачи од природе, Јачи од смрти.

Ето то се догодило у Витлејему. Зар то није догађај над догађајима? Зар то није магнет који је привукао Витлејемској пећини небо и земљу и сву васиону? Небо у лицу ангела, земљу у лицу чобана и царева, васиону у виду звезде. И није ли то радост и весеље и славље и спасење? Гле који год дођоше до Витлејема да виде то што се тамо догодило прославише Бога у песми и радости и весељу. Гле, мноштво војника небескијех хваљаху Бога говорећи: слава на висини Богу, а на земљи мир, међу људима добра воља. И за пастире који видеше чудо у Витлејему стоји написано: И вратише се пастири славећи и хвалећи Бога за све што чуше и видјеше. И за цареве мудраце опет стоји написано, да кад стигоше у Витлејем обрадоваше се веома великом радошћу (Мат 2, 10). Тако се обрадоваше и сви оци наши који посетише Витлејем и духом својим додирнуше Онога који је извор и сејач радости по целоме свету.

Уђимо и ми данас духом у Витлејемску пећину и поклонимо се Богу и Човеку. Духом можемо, ако телом не можемо. Можемо духом и на небо се попети, пред Његов вечни престо, тамо где Му се сада клањају они исти ангели и пастири и цареви, који су Му се негда поклонили. Ако телом не можемо сада достићи небеса, духом можемо. Гле, и Он се може сада Духом Својим спустити и ући у нас, у пећину тела нашега и донети нам мир и радост. Јер је сам изрекао обећање сваком ономе који Њега љуби говорећи: к њему ћемо доћи и у њега ћемо се настанити (Јов. 14, 23). Тајна је ово велика, како се Бог може спустити у тело људско Својим Светим Духом, но сви Божији светитељи и праведници осетили су то на себи као стварни догађај, и оставили нам сведочанство о томе. И сви су нас опомињали, родитељски и духовнички, да очистимо пећину живота свога од скотова и разбојника од сваке нечистоте и прљавштине, како би се Спаситељ рођени некад у пећини Витлејемској духом могао уселити у нашу пећину. Њему се поклањамо и Њему песму певамо: Рођени од Дјеве Марије, Боже наш, слава Теби. Амин.

Кад кажемо: Христос се роди, исто је као и да кажемо: Месија се роди, или Цар се роди, или Спаситељ се роди!

Поздрављајући се тако ми тврдимо и друг другу сведочимо, да је дошао у свет Онај који је требао доћи ради спасења људског, и да другог изван Њега не треба чекати. Онај, кога је Бог обећао нашим прародитељима изгнаним из Раја; кога су незнабожни народи и племена тамно наслућивали; кога су пророци јеврејски јасно прорекли; за којим је безбожно човечанство хиљадама болно уздисало.

Онај се засија на земљи као сунце после дуге ноћи. И тако кад кажемо: Христос се роди, ми сведочимо, и да је Свевишњи одржао Своје обећање, и да су се слутње човечанства испуниле и да су се пророчанства пророка остварила, и да су уздаси људски утољени радошћу.

Месија се роди. Најчудеснији, истовремено Човек и Бог - да се уморне очи људске одморе на Њему и не погледају другог Месију.

Цар се роди, Најсилнији, истовремено са жезлом моћи и кандилом милости - да се и најмањи усправе и ускликну: ми смо царска деца.

Јунак се роди, Непобедиви, да одбрани праведне, да освоји грешне, да сруши духове злобе поднебесне.

Путовођ се роди, Највидовитији, да залутале изведе и поведе.

Просветитељ се роди, Најпросвећенији, да растера мраке и просветли помрачење.

Пастир се роди, Најбрижнији, да спасе стадо од вукова и прибере га у свој тор.

Хранитељ се роди, Најбогатији, да исхрани гладне, не земљом но небом, небеским телом својим и пламеном крвљу Својом.

Човекољубитељ се роди, Најређи, да пригрли на груди своје и оживи љубављу безбројну сирочад Своју, која су дуго гредила из гроба живота у гроб смрти.

Откровитељ се роди... Највећи, да повуче завесу и открије смртним царство небеско.

Све то означава оне чаробне речи, с којима се хришћани о Божићу поздрављају и с којима и ја вас, браћо, поздрављам:

Христос се роди!