Свети Теофан Затворник - Недеља 17. по Духовдану

ПОНЕДЕЉАК



Сазнавши да Господ пролази, јерихонски слепац поче да виче. И његов глас је допро до Господа. Ништа што је окружавало Господа није могло да му засмета да чује. И позвавши га, Господ му поврати вид. Тако је и у свако време и на сваком месту: Господ не само да пролази већ и борави. Он управља целим светом. По људском суду Он, дакле, има много брига. При томе га и збор анђела окружује својим славословљем. Међутим, ако ти решиш да подигнеш свој глас, слично јерихонском слепцу, ништа неће засметати да твој глас допре до Господа. Он ће чути и испунити твоју молбу. Ствар није до Господа. Он је близу и све што ти је потребно, код Њега је већ спремно. Само се на тебе чека. Реши се да подигнеш свој глас до те мере да Господ може да те чује и одмах ћеш све добити. Која је то мера? Вера, нада и преданост вољи Божијој. Међутим, и те мере имају своје мере. Какве треба да буду те мере? Питај онога ко се молио и добио тражено. Он ће ти рећи: "Молио сам се ја за то и то и добио сам тражено. Сада ми је потребно ово и ово. Молим се и не добијам, а знам и због чега: јер, никако не могу да дођем до мере молитве какву сам раније имао". Одатле проистиче да се та мера не може одредити са стриктном тачношћу. Само је једно тачно одређено: да дело зависи од нас, а не од Господа. Чим доспеш до способности да примиш, неизоставно ћеш добити.





УТОРАК



Сва покривена лишћем, смоква је била наизглед дивна, али се није удостојила благослова од Господа, будући да није имала плода. Плода, пак, ниje било зато што није било унутрашње плодотворне силе. Колико таквих смокава има у наравственом смислу! Наизглед је све у реду, а унутра нема ничега. Има људи који су озбиљни, часни и све по хришћански испуњавају, али који духа живота у Христу Исусу немају. Због тога и немају плодова живота. Оно што је у њима само се назива плод, премда у ствари није. У чему је, пак, дух живота у Христу Исусу? О томе можемо рећи: у њему је једно од Господа, а друго од нас. Од Господа је плодотворна духовна сила, а од нас је само пријемник те силе. О последњем више треба да се побринемо. Његов корен је осећање да гинеш, и да би, кад не би било Господа, заиста погинуо. Из њега се, за сав живот, при свим делима и напорима, рађа скрушеност и смирење у срцу. Осим тога, пошто је будућност неизвесна а непријатеља има много, и пошто је спотицање могуће у сваком тренутку - јављају се страх и трепет у грађењу спасења и непрестани вапај: "Како сам знаш, спаси ме!" Тешко ономе ко се утврђује на било чему другом осим на Господу. Тешко ономе који се труди за било шта осим за Господа! Стога ти, који се трудиш на делима која се сматрају богоугодним, запитај себе за кога се трудиш? Ако савест смело одговори: "Само за Господа", биће добро, а ако не, онда зидаш кућу на песку. Ето неколико указања о унутрашњем плодотворном духу. По томе и остало разуми.





СРЕДА



Ако ви не опраштате другима сагрешења према вама, ни Отац ваш који је на небесима неће опростити вама сагрешења ваша, рекао је Господ (Мк.11,26). Ко је тај што другима не опрашта? Праведник, или онај који себе сматра таквим? Ономе ко себе сматра праведником остаје само да суди о другима, да проналази приговоре и тражи казне за кривце. Ономе, пак, ко се oceћa грешним, зар је стало до других? Његов се језик неће покренути на осуђивање другог, нити на захтевање надокнаде од њега, будући да га његова властита савест непрестано изобличава и непрестано му прети праведним судом Божијим. Шта, зар је боље грешити него праведновати? Не, увек ревнуј за праведност, али при свој својој праведности сматрај себе непотребним слугом, и то не двосмислено (при чему би испред стајала мисао о непотребности, а позади се скривало осећање праведности), него уз потпуно свесно осећање личне грешности. Када дођеш до тог степена (што без труда неће бити могуће, будући да се он не стиче одједном), нећеш више тражити кажњавање брата, ма колико да ти сагреши, с обзиром да ће ти твоја савест говорити: "Заслужујеш не само то, него и много више". И опростићеш. Опростивши, пак, и сам ћеш се удостојити опроштаја. И тако за читав живот: опроштај за опроштајем. Због тога ћеш и на Суду добити свеопроштај.





ЧЕТВРТАК



Спаситељ доказује своје небеско посланство сведочанством Јована Претече, а [првосвештеници] ћуте, будући да се ништа није могло рећи против. Па ипак - не верују (Мк.11,30-33). Други пут је Господ и делима доказивао своје посланство, а они измислише приговор: Помоћу кнеза демонског... Па, када се и тај изговор показао сасвим неуместан, опет заћуташе, али не повероваше. Тако је свагда са неверницима: ма шта им говорили, и ма како убедљиво доказивали истину - они не верују, премда не могу да кажу ништа против. Рекао би човек да је код њих ум парализован. Међутим, како о другим предметима расуђују здраво? Само кад се поведе реч о вери, они почињу да се заплићу у речима и појмовима. Заплићу се такође када износе своје погледе у замену за поставке вере, од Бога дате. При томе сумња код њих нараста до тог степена да почињу да мисле као да су на чврстој стени. Но, послушајте само читаву њихову теорију: и дете ћe схватити да је као паукова мрежа. Они, пак, то не виде. Несхватљива заслепљеност! Упорност неверника може се објаснити одсуством хтења да се верује. Али, одакле само то нехтење? И откуда оно само стиче такву власт да и умног човека приморава да се свесно држи нелогичног начина мишљења? Није ли та тама од оца таме?





ПЕТАК



Причом о винограду изображена је старозветна Црква и Божије старање о њој. Пошто је новозаветна Црква наследила старозаветну, и на њу се може односити ова прича. И опет, пошто је и сваки Хришћанин такође црква живога Бога, прича се и на њега може применити. Последње је за нас посебно важно. Шта, дакле, представља виноград? Душу, која је примила очишћење грехова, благодат препорода, дар Светог Духа као залог наслеђа вечног Царства, реч Божију, свете тајне, анђела - чувара. Ко су посленици? Свест и слобода. Они примају дарове и дају обећање да се труде око њих и да Господу приносе плодове. Ко су неисправни посленици? Они који xoћe да се користе преимућствима Хришћана, колико им је потребно у спољашњем поретку живота, али неће да Господу приносе достојне духовне плодове. Кога Господ шаље к њима? Савест са страхом Божијим, реч Божију, учитеље и пастире. Њима xoћe да уразуми неисправне. Али, они нећe да се исправе и не oбpaћajy пажњу на њих. Једни их гоне и труде се да заглуше њихов глас, а други иду дотле да и против самог Господа почињу да непријатељствују, одбацујући веру у Њега на разне начине. Крај тога је: Злочинце ће злом смрћу пoгyбити.





СУБОТА



Чита се прича о десет девојака. Свети Макарије овако описује њен смисао: "Пет мудрих девојака, као трезвоумне, пожурише ка ономе необичноме за своју природу, и узевши уље и сасуде свога срца (тј. одозго даровану благодат Духа), уђоше са Жеником у небеску ложницу. Друге, пак, луде девојке, оставши привржене сопственој природи, не бејаху бодре, нити се постараше да, док се још налажаху у телу, у своје сасуде узму уље радости, него се из лењости, или због самоубеђења у своју праведност, предадоше некаквом сну. Стога и нису биле пуштене на свадбу Царства, не угодивши небеском Женику. Спутаване светским везама и замаљском љубављу, оне нису сву своју љубав и приврженост посветиле небеском Женику, нити са собом принесоше уље. Душе које траже оно необично за своју природу, тј. светињу Духа, свом својом љубављу се вежу за Господа. Стога иду за Њим, одвраћајући се од свега, ка Њему устремљујући молитве и помисли. Оне се и удостојавају примања уља небеске благодати. Душе пак, које остају у својој природи, гмижу по земљи својим помислима, о земљи мисле, и ум њихов живот свој има на земљи. Оне мисле да припадају Женику, будући украшене телесним украсима. Међутим, не примивши уље радости, оне се нису препородиле Духом одозго" (Бес.4, 6).





НЕДЕЉА СЕДАМНАЕСТА ПО ДУХОВИМА. Недеља пред Крстовоздвижењем.



И као штo Мојсије подиже змију у пустињи, тако треба да се подигне син Човечији, да сваки који верује у Њега не погине, него да има живот вечни (Јн.3,14-15). Вера у Сина Божијег, који је разапет ради нас, јесте сила Божија за спасење, јесте живи извор оживотворавајућих наравствених стремљења и намера. Она је прималац обилне благодати Светог Духа, која увек у срцу пребива, као и сакривених наилазака благодати који се у право време, у часу невоље, шаљу одозго. Вера садржи убеђења која привлаче Божије благовољење и силу одозго. Једно и друго заједно и јесте стицање вечног живота. Док је овај живот целовит, Хришћанин се не колеба, јер се прилепљује за Господа и један је дух са Њим. Господа, пак, ништа не може победити. Због чега се, онда, ипак пада? Због слабљења вере. Слабе хришћанска убеђења, слаби и наравствена енергија. По мери тог ослабљења, благодат се истискује из срца, и рђави позиви подижу главу. У одређени час долази до сагласности са њима и - ето пада. Ти, ипак, будно чувај веру у свој њеној ширини и нећеш пасти. У том смислу свети Јован и говори да рођени од Бога не чини грех (1.Јн.3,9).