Свети Теофан Затворник - Трећа недеља поста

ПОНЕДЕЉАК (3. НЕДЕЉЕ ПОСТА)



Страх Божији ненавиди неправду (Прич.3,13). Ненавидећи је, он је и прогони. Прогонећи је, душа постаје чиста и права пред Господом. А то и јесте оно што сада са толиким трудом тражимо. Значи, васпостави у себи страх Божији и подржавај га у себи, те ћеш овладати најснажнијим средством за исцељење самога себе. Страх Божији ти неће дозволити да грешиш, него ће те терати да чиниш свако добро у сваком случају. И на теби ће се испунити заповест: Уклони се од зла и чини добро (Пс.33,15), коју пророк даје онима који желе истински живот. Но, како доћи до страха Божијег? Тражи и наћи ћеш. Ту се не може рећи: "Уради то и то". Страх Божији је духовно осећање које се на сакривен начин зачиње у срцу од његовог обраћења Богу. Ту помаже размишљање, помаже и принуђавање себе на стицање [спасоносног] осећања. Ипак, на самом делу, он је дар Божији. Због тога га тражи као дар и даће ти се. И када ти буде дат, само слушај без поговора шта ти налаже, па ће он исправити све твоје неправде.





УТОРАК



Премудрост, Бог Слово, сачини себи дом - свету Цркву, и у њој удеси трпезу - реч Божију и свете тајне, посебно Свету Тајну Тела и Крви. И посла слуге своје, свете апостоле и њихове прејемнике, да све позову на вечеру (Прич.9,1-8). Много је већ позвано, али се још продужава позивање, да би се напунио читав дом. И вечера траје непрестано. Слава Господу који је према нама толико милосрдан! Хајдемо стога сви! Уђимо унутра и нека нико не остане иза врата. У ове дане поста је и позивање појачано и вечера је обилнија. Међутим, утолико ће нам се теже опростити уколико се лишимо вечере. Нека свако у својој памети добро уреже речи Премудрости: Онај који греши мени, сам себи чини нажао (Прич.8,35), и нека се сажали на себе.





СРЕДА



Чудесно је како Премудрост призива безумне: Ко је безуман, нека прибегне мени (Прич.9,4). Из тога следи да "умнима" нема приступа у дом Премудрости или свету Цркву. Сваку "умност" треба одложити при самом уласку у тај дом. Са друге стране, пошто су свака мудрост и знање у дому Премудрости, изван њега, ван свете Цркве, може се наћи само безумље, незнање и слепило. Како је дивно дело Божије! Улазећи у Цркву, остави свој ум, и постаћеш истински уман; остави своју самосталност и постаћеш истински независан; одбаци и целог себе, и постаћеш прави владалац самог собе. О, кад би свет разумео ову премудрост! Међутим, то је сакривено од њега. Не разумевајући Премудрост Божију, он виче на њу, и безумне "разумнике" и даље држи у њиховој ослепљености.





ЧЕТВРТАК



При многим речима не бива без гpеxa (Прич.10,19). Хришћани који су опрезни према себи сва чула називају прозорима душе. Уколико су они отворени, пропустиће унутрашњу топлоту да изађе напоље. Но, најшири отвор и најпространија врата, која у обиљу пропуштају ту топлоту, јесте језик коме се даје на вољу да говори колико и шта хоће. Колику штету пажњи и унутрашњем миру наносе сва чула заједно, толику наноси празнословље само, будући да се дотиче свих чула и чини да душа не види иако гледа, да не чује иако слуша и да не oceћa додир иако пипа. Што је за унутрашњи живот маштање, то је за спољашњи многословље. Ипак, многоглагољивост је погубнија, јер постаје стварност, и тиме задобија већу упечатљивост. Уз њу се лако привезују самоумишљеност, дрскост и самовољност - тј. разоритељи унутрашњег мира, који, слично бури, за собом остављају безосећајност и заслепљеност. И како је, после овога, могуће избећи грех при многословљу?





ПЕТАК



Безбожност пада у неправду (Прич.11,5). Нечастивост (безбожност) је неправилан однос према Богу или потпуни богозаборав, који прати неверовање у постојање Божије и Његово промишљање о створеноме. Друге душе, пак, будући стешњене притиском сличних нечастивих мисли, и желећи ипак да како-тако буду исправне личности, доносе решење: 6ићу праведан, частан и хуман, не бавећи се тиме да ли има неко изнад мене, који посматра, обавезује и тражи одговор за дела људска. И шта бива? Нема на њима благослова Божијег, јер га нису ни тражили, и дело њихово нема успеха. Савест их свакодневно опомиње за дела или неправде, или због нечасности или нехуманости. Они успевају да себе прикажу праведним једино пред људима. Ради свога оправдања, ако је потребно, они и чињенице o6pћy, криво их тумачећи. Ко је, међутим, чисте савести у својој унутрашњости, нема потребе за оправдавањем. Немарни према себи потпуно занемарују овај унутрашњи раздор, а они пажљивији се различито према њему односе. О, кад би бар неко од њих савесно погледао на тај раздор и, схвативши откуда је, потрудио се да га отклони! Он би и самог себе исправио и другима помогао да дођу у добар склад.





СУБОТА



Ја нисам дошао да позовем праведнике на покајање, него грешнике (Мк.2,17). Устима (старозаветне) Премудрости призивао је Господ к себи безумне. И сам је, странствујући на земљи, призивао грешнике. Ни гордим разумницима, ни својевољним праведницима код Њега нема места. Нека се радује умна и наравствена немоћ! А сила умна и делатна нека се удаљи! Свестрана немоћ која је себе свесна, и која са вером прибегава Господу (као немоћна лекару и као оскудна Ономе који све испуњава) постаје снажнија и умом и нарави, настављајући једнако да признаје оскудност свог ума и рђавост нарави. Делујући у немоћи под тим привидом неугледности, сила Божија невидљиво зида нову личност, светлу умом и нарави, која ће у своје време - понекад још овде, а свакако тамо - постати очигледна за све. Ето шта је сакривено од премудрих и разумних, и шта се открива само деци!





TPEЋA НЕДЕЉА ПОСТА



Ко хоће за мном да иде нека се одрекне себе и узме крст свој и за мном иде (Мк.6,34). За Господом крстоносцем није могуће ићи без крста. Сви који за Њим иду, нужно иду са крстом. А шта је тај крст? Неприлике, тешкоће и жалости сваке врсте, које се срећу и изван и унутра, на путу савесног испуњавања Господњих заповести, у животу по духу Његових наредаба и захтева. Такав крст је срастао са Хришћанином: тамо где је Хришћанин, тамо је тај крст, а где нема тог крста - нема ни Хришћанина. Олакшице сваке врсте и живот у утехама не приличе истинском Хришћанину. Јер, његов задатак је да се очисти и исправи. Он је као болесник на коме треба да се врше час операције, час превијања. Зар се то може без бола? Он хоће да се истргне из заробљеништва снажнога непријатеља: зар је то могуће без борбе и рана? Он је дужан да иде насупрот свих поредака који га окружују: како то извршити без неприлика и тескоба? Радуј се што осећаш крст на себи, јер поседујеш знак да идеш за Господом путем спасења, у рај. Потрпи мало. Јер, брзо ће крај, а за њим - венци!