Субота 20. по Духовдану

Нисам дошао да позовем праведнике него грешнике ка покајање (Лк.5,32). Каква утеха за грешнике! Али, потребно је престати са гресима, и чинити само добро. Осим тога, и творећи добро, све себе треба сматрати грешником, и то не само на језику, него и у срцу. Не греши, а ипак се, као прави грешник, кај и призивај Господа да те помилује. Ако имаш такво настројење, стојиш у истини. Уколико се, пак, подаш осећању самоправедности, и почнеш себе да сматраш безгрешним, знај да си скренуо с правога пута и пошао стазом која нe води у cпaceњe. Како да се исправан живот споји са осећањем грешности? О томе питају само књижевници који пишу а не делају. Ономе, пак, ко иде делатним путем, сасвим је јасно да не може бити другачије.

Свемоћни, Христом свемоћни апостол Павле, подноси страховите невоље због проповеди Еванђеља, па чак и оне "преко силе". ? ове те невоље он је могао лако стрести са себе као прашину, он - који је мртве васкрсавао, демоне изгонио, болести исцељивао. Но он то није учинио, него се још хвали невољама, и слабостима, и немоћима. Зашто?

Зато што се сила Божја показује у слабости људској. По непосредној речи Божјој светом апостолу: "Сила се моја у слабости показује потпуно" {2 Кор. 12,9). У душу људску, која смирено сазнаје своју немоћ, усељује се божанска сила Христова. "Стога се, изјављује свети апостол, најслађе хвалим својим слабостмма, да се усели у мене сила Христова. Зато сам добре воље у слабостима, у ружењу, у невољама, у прогоњењима, у тугама за Христа: јер кад сам слаб, онда сам силан" (2 Кор, 12,9-10).

Кроз невоље Христа ради усељују се у нас благовесне силе Христове, које нас чине свеиздржљивима и свемоћнима. То нам и даје снагу и радост у трпљењу. Зашто све то? Зато што је нама за наше спасење неопходно све што је Христово. ? најпре страдање за Христа и трпљење, крст и смрт. ? ?? значи: умртвљење спољашњег човека и оживљење унутрашњег. На тај се начин једино и осмишљује страдање: ухристовљењем и охристовљењем свога страдања. Као што све људско: и душа, и савест, и ум, и воља, и живот, и смрт, и бесмртност, и вечност, и истина, и правда, и добро, и лепо, добија свој прави смисао и своју праву вредност једино у Богочовеку Христу и Христом, тако и страдање људско. Иначе, ми не бисмо знали ни смисао ни вредност страдања људског уопште, и страдања свог личног.

Без Богочовека, ми бисмо, као Прометеј и сав антички свет, проклињали страдање људско као најкобнију бесмислицу и неиздржљиву муку. Јер се антички свет ломио и кидао у очајању од бесмислености страдања уопште, и расипао у проклетства нема и грлата. Само када је наше људско страдање постало Богочовеково, у Христу који је постао човек, онда је оно добило своје разумно олравдање, и смисао, и вредност. Да би то осетио и дознао ја, ти, он, сви ми људи уопште, морамо своје страдање пронети кроз Богочовека Христза: -морамо га осетити Њиме, осазнати Њиме, обогочовечити Њиме, ологосити Њиме, ологичити Њиме, осмислити Њиме. Што важи за страдање, у далеко већој мери важи за смрт. Јер је она проклетство над проклетствима за род људски, за биће људско, све док не постане Христова, док је Он не ологоси и осмисли.

Докле иду хришћанинова страдања? До тако огромних размера, да наше сазнање, и логика, и осећање говоре да је то крај, да се нема даље куд, да иза тога настаје једино - смрт, издисање, умирање. И баш тада: хришћани све уздање полаже не у себе, не ни у људе, "него у Бога који подиже мртве". Толико сам страдао, да сам већ био зашао међу мртве, и сматрао себе за мртва: кроз страшна страдања моја издануле су све силе моје, све моћи моје; нема више људске силе која ме може држати у животу; све живо престаје - смрт настаје. И тада? Тада баш, када је све људско крахирало, сустало и престало, почиње делатност свемилостивог и свемоћног Бога и Господа, и Он је, једини Он "који нас је од толике смрти избавио, и избавља", И не само, то, нето "у Њега се уздамо да ће нас и још избављати". На основу чега се уздамо? На основу молитава ваших за нас: "помоћу и ваше молитве за нас".

Гле, свемоћном чудотворцу и христоносцу, апостолу Павлу, потребне су молитве незнатних хришћана коринтских! Да, и потребне и неопходке. Јер у Цркви нико сам не стоји, нити се сам спасава, већ увек подржаван другима. То је закон живота у богочовечанском телу Цркве: сваки стоји и напредује помоћу свих осталих, као што сваки делић у телу живи помоћу целог тела. ? када је превеликом апостолу народа нужна молитва других, колико ли је тек нужна нама, свакоме од нас, и то увек нужна, непрекидно нужна!

Молитва је оно што је неотуђиво и неубивљиво у нама до последњег даха. Па и кроз последњи дах она изводи душу из тела и уводи је у онај свет. Сетите се светог Првомученика архиђакона Стефана. Кроз молитву је издахнуо, и молитвом узнео душу своју пред лице сладчајшег Господа.