4. 8. (17. 8) Св. Седам Отрока у Ефесу; Свешт. муч. Козма равноапостолни

ИЗ ОХРИДСКОГ ПРОЛОГА

1. Св. Седам Отрока у Ефесу. Велико гоњење хришћана беше за време цара Декија. Сам цар дође у Ефес, и ту приреди хучно и бучно празновање у част мртвих идола али и грозан покољ хришћана. Седам младића, војника, уздржаше се од скверног жртвоприношења, и усрдно се мољаху Богу јединоме да спасе род хришћански. Они беху синови најугледнијих старешина Ефеских, и њихова имена беху: Максимилијан Јамвлих, Мартинијан, Јован, Дионисије, Екзакустодијан и Антонин. Када и они беху оптужени код цара, они се склонише на једно брдо иза Ефеса, зв. Охлон, и ту се скрише у некој пећини. Кад то цар сазна, нареди, да се пећина зазида. Бог пак по далекосежном промислу Своме пусти на младиће један чудноват и дуготрајан сан. Царски дворјани, Теодор и Руфин, потајни хришћани, дадоше узидати и један ковчежић од бакра са оловним плочама, на којима беху исписана имена ових младића и њихова мученичка смрт у време цара Декија. Прошло је од тада преко 200 година. У време цара Теодосија Млађег (408 - 450) наста велики спор око васкрсења мртвих. Јер беху неки што посумњаше у васкрсење. И цар Теодосије беше у великој жалости због тога спора међу верним; и мољаше се Богу цар, да би Бог неким начином објавио истину људима. У то време буре у цркви чобани неког Адолија, који поседоваше брдо Охлон, почеше правити торове за овце, и узимаху камен по камен од оне пећине. Тада се отроци пробудише одсна, млади и здрави какви су и заспали. И то се чудо разгласи на све стране, те и сам Теодосије дође са великом свитом и с умилењем разговараше с младићима. После недељу дана они поново заснуше сном мртвим, да чекају опште васкрсење. Цар хтеде да положи тела њихова у златне ковчеге, али му се они на сну јавише и рекоше му, да их остави на земљи како су били и полегали.

2. Свешт. муч. Козма равноапостолни. Родом од Етолије, из села Мегадендрон (Велико Дрво). Као младић отишао у Св. Гору, где у Филотејском манастиру буде пострижен за инока. Но гоњен свагдашњом жељом да проповеда Јеванђеље народу он оде у Цариград, где испроси за то благослов од патријарха Серафима II. И обиђе све придунавске крајеве проповедајући Јеванђеље, но највише се задржа у Албанији, где и пострада од неког Курт паше, кога Јевреји раздражише против Козме. Козма буде удављен од Турака, па онда бачен у реку 1779 год. Чудотворне мошти почивају му у селу Колкоидас у храму Св. Богородице недалеко од града Фиери. Пострадао за Господа свога у 65 год. живота.

Кад последњи зраци запад обагрише,
Седам се отрока Богу помолише,
Да се сутра опет здрави живи нађу,
Пред Декија цара на муке изађу,
Па легоше спати сном дугим, дубоким,
Време корачало кораком широким...
Једно јутро сунце с истока заруди
И Седам се од сна дубоког пробуди.
Па Јамвлих, најмлађи, Ефесу похита
Да види, да чује, о свему распита ...
Да л' Декије иште и њих на кланицу
И да хлеба купи за њих Седморицу.
Но, гле, какво чудо: није та капија!
А и варош цела сасвим је другчија!
Свуда красне цркве, кубета, крстови, -
Јамвлих себе пита: да то нису снови?
Нигде знаног лица, нигде ни сродника,
Нема ни гоњења, нема мученика.
- Кажите ми, браћо, име овог града,
И каж'те ми име цара што сад влада?
Тако Јамвлих пита. Гледају га људи,
И о њему свако различито суди.
- Град је ово Ефес, сада и раније,
У Христу царује цар Теодосије. -
То антипат зачу, и владика седи,
Цео град се збуни, свак пећини греди.
И видеше чудо, прославише Бога,
И васкрсле слуге Христа Васкрслога.

РАСУЂИВАЊЕ

Иштите, и даће вам се, рече Господ (Мат. 7, 7). Као што родитељ деци својој даје све оно што деца ишту а што је на корист њихову, тако и Бог човекољубиви даје људима све оно што људи од Бога ишту а што им служи спасењу. Свети Козма као монах у Св. Гори просио је од Бога две ствари, наиме, да проповеда Јеванђеље народу и да пострада као мученик за веру. За једног Светогорског монаха, везаног обетом за манастир свој, обе ове жеље изгледају недостижне и неостварљиве. Но Богу је све могуће. Обе жеље Козмине Бог је савршено испунио. Неописана је била радост Козмина, када је добио благослов од патријарха да може изаћи из Св. Горе и ићи по народу на проповед Јеванђеља. И још један сличан радостан тренутак он је имао, а то је било онда када су му слуге турског паше саопштиле, да по наредби пашиној мора да умре. Пун радости светитељ преклони колена, заблагодари Богу што му испуни и ту жељу, и предаде тело смрти а душу живоме Богу.

СОЗЕРЦАЊЕ

Да созерцавам чудесну објаву рођења Сампсонова (Судиј. 13), и то:
1. како се ангел Божји јави Маноју и жени његовој нероткињи, и објави, да ће жена родити сина, који ће избавити народ из ропства;
2. како Маноје за то принесе жртву Богу, а ангел у пламену жртве диже се на небо;
3. како и нероткиње могу родити кад Бог то хоће.

БЕСЕДА

о болести богоодступништва
Бог је источник здравља, браћо, Бог Саваот. Изађите на висину Божју ви, којима се глава мути од излишних послова и још излишнијих брига, и надахните се здрављем, које од Бога, само од Бога долази. Глава болесна - то су вође и старешине народне, срце изнемогло - то је народ. Пророк представља цео један народ као једно тело, и показује како и са телом народним бива онако исто као и са телом човечјим, наиме: кад је један орган тела болестан, то је само тај орган болестан, али од болести тога једног органа осећа изнемоглост цело тело. Такоје било и у народу Израиљском: глава је оболела, и од главобоље срце је изнемогло. Вође и старешине Израиљске одустале су од закона Божјег и пошле за чулима својим као путовођама. Чулни разум свој, шарен прешарен од разноврсних светских утисака, узели су они за путоказ ка правом животу место закона Божјег. И запали су у безизлазни мрак идолопоклоничких заблуда. А од лудости главе срце је изнемогло. Срце се теже одваја од Бога него глава, народ се теже одваја од Бога него његове старешине, али кад глава дуго болује, онда и срце изнемогне и попусти. Од кривих вођа и народ најзад скрене с пута.
То је виђење Исаије, сина Амосова, пророка истинитог. Заиста, истинито виђење и за онда и за сада, и за народ Израиљски и за садашње народе. Погледајте, браћо, у онај народ који најбоље познајете, и сами просудите, да ли је глава болесна и срце изнемогло? О Господе, истинити и праведни, просветли светлошћу Твојом главу свакога народа и укрепи крепошћу Твојом срце свакога народа. Да се не порадују непријатељи наши и не кажу, да си нас оставио. Теби слава и хвала вавек. Амин.

Архимандрит ЈУСТИН Поповић
ЖИТИЈА СВЕТИХ

4. АВГУСТ

СПОМЕН СВЕТИХ СЕДАМ МЛАДИЋА ЕФЕСКИХ: МАКСИМИЛИЈАНА, ЈАМВЛИХА, МАРТИНИЈАНА, ДИОНИСША, АНТОНИНА, ЈОВАНА (КОНСТАНТИНА) и ЕКСАКУСТОДИЈАНА

У дане незнабожног цара римског Декија[1] црква Христова беше гоњена, и многе слуге Христове: презвитери, клирици и други верни, бојећи се љутог мучитеља, кријаху се где је ко могао. Када Декије, страховито киван на хришћане, допутова из Картагене[2] у Ефес[3], он издаде наређење да се сви житељи из околине саберу ради приношења жртава идолима. Залуђен гордошћу, цар постави усред града идоле, начинивши пред њима жртвенике, и нареди да заједно с њим најпре старешине градске принесу жртве боговима. При овом свенародном празничном жртвоприношењу земља се натапаше крвљу кланих животиња и ваздух се испуњаваше димом и смрадом жртава. Трећега дана цар издаде наређење да се покупе сви хришћани и присиле на приношење жртава идолима. Тада стадоше тражити хришћане свуда: извлачаху их из домова и пештера, и у гомилама с поругом довођаху на трг где је сабрани народ приносио жртве идолима. Неки од хришћана који беху страшљиви и слабодушни, бојећи се мука, отпадаху од вере и на очиглед свију поклањаху се идолима. Други пак хришћани, гледајући то или слушајући о томе, туговаху душом оплакујући отпале од Христа и пале у идолопоклонство. А они који беху јаки у вери и храбри, они неустрашиво иђаху на све муке, и јуначки полагаху душе своје за Господа свог умирући од разноврсних мучења. Мучених беше тако огромно мноштво, да је из њихових растрзаних и киданих тела крв текла као вода и натапала земљу. Тела мученика или бацаху као ђубре поред путева или вешаху по градским бедемима унаоколо, а главе им на коље набијаху и пред капијама градским постављаху. Вране, кобци и друге месождерне птице слетаху на градске бедеме и јеђаху тела мученика. И велика жалост раздираше потајне и кријуће се хришћане што не могаху узети и погрепсти тела браће своје која птице јеђаху. И подижући руке своје к небу, они ридаху и мољаху се Господу да избави Цркву Своју од таквог мучења.
У то време беху у Ефесу седам младића, синови угледних старешина градских, и служаху у војсци као официри; имена им беху: Максимилијан, Јамвлих, Мартинијан, Јован (Константин), Дионисије, Ексакустодијан и Антонин. Иако беху деца разних родитеља, они беху једнодушни у вери и љубави Христовој, и заједно се мољаху и пошћаху, сараспињући се Христу умртвљивањем тела својих и строгим чувањем девства. Посматрајући сваки дан злостављање и свирепа убијања хришћана, њима се срце кидаше, и они уздисаху и плакаху. Када незнабошци заједно са царем одлажаху да приносе жртве, свети младићи се склањаху од љих, одлажаху у хришћанску цркву, бацаху се на земљу пред Господом, и посипајући прашином главе своје мољаху се с ридањем. То приметише неки мотритељи, јер у то време сваки је мотрио на другога каквом се богу моли, и предавао је на смрт брат брата, отац сина, син оца, и нико није скривао ближњег свог ако би приметио да се моли Христу. Ти мотритељи одоше к цару и рекоше: Царе, живи вавек! Ти позиваш издалека хришћане и приволеваш их да приносе жртве, Међутим они што су око требе потцењују твоју царску власт, не слушају твоја наређења и исмевају их, а држе се хришћанске вере.
Разгневивши се, цар упита ко се то противи његовим наређењима. Потказивачи рекоше: Син управитеља града Максимилијан и шест других младића, синови бољара ефеских; сви они већ имају официрске чинове у војсци. - Цар одмах нареди да их ухвате, окују у ланце и доведу к њему. Свети младићи бише брзо доведени пред цара још са сузама у очима и са прахом на главама. Погледавши на њих, мучитељ им рече: Зашто се ви не јависте заједно с нама о празнику у част богова, којима се клања сва васељена? Хајде сада принесите боговима дужну жртву, као што и други принесоше. - Свети Максимилијан одговори: Ми исповедамо Једног Бога и Цара Небеског, чије је славе пуно небо и земља, и Њему сваки час приносимо духовну жртву вере и молитве, а идолима вашим, да не бисмо оскврнили душе своје, нећемо принети жртве које се састоје из спаљивања животиња, праћеног смрадом и димом.
Када чу овакав одговор, цар нареди да им се одузму војнички појаси, ти знаци њиховог високог положаја, рекавши да су они недостојни да буду међу царским војницима, пошто се не покоравају ни боговима ни цару. Но ипак, посматрајући њихову лепоту и младост, цар се сажали на њих и рече: Било би неправедно такву младост одмах погубити мукама, стога ево, дивни младићи, дајем вам време за размишљање, да бисте, уразумивши се, принели боговима жртве, и остали у животу. - Рекавши то, цар нареди да им скину ланце, па их пусти на слободу до одређеног времена, а сам отпутова у други град, са намером да се понова врати у Ефес.
Добијено слободно време свети младићи употребљаваху на чињење добрих дела вере своје: узимајући злато и сребро из домова родитеља својих они га тајно и јавно раздаваху сиромасима. Затим се посаветоваше између себе, говорећи: Удаљимо се на неко време из града, док се цар не врати, и ућимо у ону велику пећину што се налази у гори на истоку од града, и тамо у тишини помолимо се усрдно Богу, да нас укрепи у исповедању пресветог имена Свог, да бисмо неустрашиво предстали мучитељу и јуначки подневши муке добили од Господа нашег Исуса лриста неувенљиви венац славе, приправљен верним слугама Његовим.
Договоривши се тако, они понеше са собом онолико сребрника колико им беше потребно да се могу прехранити неколико дана, па кренуше к источној гори, званој Охлон. Дошавши тамо они уђоше у тамошњу пећину и проведоше у њој доста дана, непрестано славећи Бога и молећи се за спасење својих душа. Одлажење у град ради набавке потребнога беше поверено светом Јамвлиху, као најмлађем. А свети Јамвлих, младић веома разуман, одлазећи у град, мењаше своје одело и облачаше се у дроњке, да га не би познали. Од понесеног пак новца он један део раздаваше сиромасима, а са осталим куповаше храну. При једном таквом долажењу свом у град свети Јамвлих, скривајући своје име, распитиваше се да ли ће се цар скоро вратити у град. Након доста дана, када свети Јамвлих прерушен као просјак дође у град, сам виде долазак цара који се враћао с пута и чу за његово објављено у граду наређење, да сви градоначелници и војеначелници буду идућег дана спремни за приношење жртава боговима. Тако велики ревнитељ беше цар у служењу идолима. Осим тога Јамвлих чу да је цар наредио да пронађу и њих седморицу младића, пуштених привремено на слободу, да би и они са осталим грађанима принели жртву идолима на његове очи. Силно уплашен, Јамвлих журно оде к браћи у пећину, носећи мало хлеба. И исприча им све што виде и чу, а каза им и то да и њих траже ради приношења жртава.
Чувши то, све их спопаде страх, па павши ничице на земљу они се с плачем и јецањем помолише Богу, поверавајући себе Његовој помоћи и милосрђу. Уставши с молитве Јамвлих спреми трпезу, поставивши оно мало донесеног хлеба; а сунце већ залажаше и сутон наилажаше; поседавши, свети младићи се поткрепише храном, очекујући предстојећа мучења. И разговараху међу собом, тешећи и соколећи један другога на јуначко страдање за Христа. И док им тако богохвалне речи беху у устима, они задремаше, јер од туге срца очи им беху отежале. А милостиви и човекољубиви Бог, промишљајући увек о Цркви Својој и бринући се о слугама Својим, нареди овој седморици светих младића да заспе дивним и необичним сном, јер је желео да у будућности учини преко њих преславно чудо и увери оне који сумњају у васкрсење мртвих. Свети дакле заспаше сном смртних: душе њихове чуваху се у руци Божјој, а тела њихова као заспала лежаху у пећини нетљена и неизменљива.
Сутрадан цар нареди да траже седам високородних младића; и пошто их не пронађоше он рече велможама: Жалим те младиће, јер су племенитог рода и врсни лепотом. Држим да су они, бојећи се нашег гнева, побегли некуда и крију се; али наша царска доброта готова је да поштеди оне који се као покајници опет обрате боговима нашим. - На то велможе одговорише цару: Немој се, царе, жалостити због тих младића, јер чусмо да се они не само не покајаше него још гори хулитељи богова постадоше, и раздавши сиромасима по градским улицама много злата и сребра они ишчезоше без трага. Ако пристајеш, могу се њихови родитељи дозвати и мукама приморати да кажу где им се синови налазе.
Цар одмах нареди да се позову њихови родитељи, и рече им: Кажите ми право, где су ваши синови, ружитељи мога царства? Иначе, наредићу да уместо њих погубе вас, пошто им ви дадосте злато и сребро и одасласте их некуда, да се не би јавили пред лице наше. - Родитељи одговрише: Молимо твоју доброту, царе, саслушај нас без гњева. Ми нисмо противници твога царства, не нарушавамо твоја наређења, и не престајемо приносити жртве боговима. Зашто нам онда претиш смрћу? А ако се синови наши покварише, ми их нисмо томе научили, нити смо им давали злата и сребра; они га сами кришом узеше, раздадоше сиротињи, па побегоше и сакрише се, како чујемо, у оној великој пећини на гори Охлон. Већ је прошло много дана, а они се не враћају; и ми не знамо јесу ли живи тамо, или су помрли.
Саслушавши родитеље, цар их отпусти, па нареди да се улаз у ту пећину зазида великим камењем, говорећи: Пошто се не покајаше, и не обратише се к боговима, и не јавише се мени, онда нека више не угледају лица човечијег, него нека у тами пећинској помру од глади и жеђи. - Цар и житељи Ефеса држаху да су младићи још живи, не знајући да свети младићи већ беху уснули у Господу. При зазидавању пећине, два царска коморника, Теодор и Руфин, потајни хришћани, описаше на двема оловним плочама страдање ових седам светих младића, забележивши и њихова имена, положише плоче у ковчежић од бакра, запечатише га, и узидаше међу камењем у зазиданом улазу пећине. При томе ови дворјани говораху међу собом: Ако Господ посети слуге Своје пре другог доласка Свог, и пећина буде отворена, и тела светих буду нађена, онда ће из овог описа нашег дознати њихова имена и дела, и разумеће да су ова тела - тела мученика, који у зазиданој пећини умреше због исповедања Христа. - Тако би пећина зазидана, и усто печатима утврђена.
Убрзо после тога умре незнабожни цар Декије. После њега изређаше се многи други незнабожни цареви, који су такође гонили Цркву Божју, и помреше. Тек са Константином Великим[4] наступи време хришћанских царева. У дане благочестивог цара Теодосија Млађег[5], када већ беше прошло доста времена од смрти Константина Великог, појавише се јеретици који одрицаху васкрсење мртвих, мада је сам Господ Христос предао Цркви Својој учење о несумњивом васкрсењу мртвих. Међутим многи посумњаше у то, не само мирјани него чак и неки епископи, и падоше у ту јерес. И настаде гоњење на православне од стране Дворских великаша и епископа, који беху залутали с правога пута, међу којима предводник свега зла бејаше епископ егински Теодор. Неки од тих јеретика говораху да после смрти нема никакве награде, јер заједно са телима умиру и душе, и обоје се уништава. Други пак тврђаху да ће само тела у гробу иструлети и пропасти, а душе ће имати своју награду без иструлелих тела; и говораху: Како могу накан читавих тисућлета оживити и устати она тела, када од њих нема већ ни праха?
Тако умоваху бедни јеретици, заборављајући речи Христове у Еванђељу: Мртви ће чути глас Сина Божјега, и чувши оживети (Јн. 5, 25), и речи из књига пророка Данила: Много оних који спавају у праху земаљском пробудиће се, једни на живот вечни а други на срамоту и прекор вечни (Дан. 12, 2), и речи које говори Бог преко пророка Језекиља: Ево, ја ћу отворити гробове ваше, и извешћу вас из гробова ваших, људи моји (Језек. 37, 12). Не опомињући се овог учења Светога Писма, јеретици ствараху силне пометње у Цркви Божјој. Видећи то, цара Теодосија раздираше огромна туга, и он се усрдно мољаше Богу у посту и многим сузама, да сам Он, Творац свега, избави од пагубне јереси Цркву Своју. И милосрдни Господ, не желећи да ко од праве вере залута и пропадне, услиши молитву цареву и сузна јецања многих верних и јавно откри свима тајну очекиваног васкрсења мртвих и вечнога живота. И то откри на следећи начин. Неки човек по имену Адолије, власник горе Охлон, у којој беше зазидана пећина са спавајућим младићима, намисли да на једном слободном простору начини тор за овце. При прављењу тора слуге Адолијеве узимаху камење којим беше зазидан улаз у пећину, и ни слутили нису да се ту налази пећина. Одваљујући камење и односећи га на место где су правили тор, они начинише на улазу пећине рупу, кроз коју се могао провући човек. У то време Господ наш Исус Христос, који влада животом и смрћу, који некада васкрсе четвородневног Лазара (Јн. 11, 1-45), оживе и седам светих младића који већ много година спаваху,[6] и по Његовом Божанском наређењу ти свети мученици васкрснуше, као пробудивши се од сна. Уставши они најпре узнесоше јутарње славословље Богу, затим се, по обичају, поздравише међу собом, држећи да су се пробудили од обичног ноћног сна, јер им ништа није указивало на то да су се пробудили од смрти: одело на њима беше сасвим цело, тела им се ни најмање не беху изменила, красила их је као и раније младост, здравље и лепота, и по свему беху такви као да су синоћ заспали, а јутрос од сна устали. Ступивши у разговор међу собом, они са тугом говораху о насилничком служењу идолима и о гоњењу на хришћане, и о томе како их Декије тражи да их мучи. Обративши се Јамвлиху, они га замолише да им поново исприча шта је јуче чуо у граду. Свети Јамвлих им одговори: Што вам рекох јуче, то ћу вам рећи и данас: цар је наредио свима грађанима да у данашњи дан буду готови за приношење жртава, и у исто време издао наређење да и нас траже, да бисмо се заједно са свима поклонили идолима на очи његове, а ако то не урадимо, онда ће нас ставити на муке.
Тада свети Максимилијан рече свима: Браћо, хајдемо да се неустрашиво јавимо Декију; докле ћемо овде седети као плашљивци? Изиђимо, и неустрашиво пред царем земним исповедимо Цара Небесног, истинитог Бога, Господина нашег Исуса Христа, и у славу Његову пролијмо и саму крв своју, положимо и душе своје за Њега. Немојмо се уплашити смртоносног мучитеља и привремених мука! немојмо отпасти од вечног живота који очекујемо по вери у Христа Исуса! Ти пак, брате Јамвлише, постарај се да нам спремиш храну за уобичајени оброк: узми сребрник и иди у град, па нам купи хлеба више него јуче, јер си јуче донео мало, те смо сада гладни; дознај шта је наредио Декије односно нас, па се брзо враћај, да се поткрепимо храном, и онда добровољно изађемо одавде и предамо себе на муке за Господа нашег.
Свети Јамвлих узе сребрник и крену у град врло рано, у праскозорје. Излазећи из пећине, свети Јамвлих се зачуди видећи на улазу камење и помисли у себи: шта ово значи, када су положени? у јучерашњи дан их не беше ту. - Спустивши се с горе, он иђаше са страхом, бојећи се да уђе у град, где га могу препознати и одвести к цару. Но приближивши се градској капији, он на своје запрепашћење угледа на њој диван часни крст. И куд год је очима погледао, он је на своје изненађење свуда видео друге граћевине, друге куће, друге зидове. Свети Јамвлих онда оде ка другој капији градској, но и тамо угледа на зиду изображење крста, и беше у недоумици. Онда он обиће све капије градске, па видевши свуда свете крстове, он би као ван себе. Затим се поново врати к првој капији, и мишљаше у себи: шта ово значи? јуче нигде не беше изображења часнога крста, сем оних које потајно чуваху верници, а сада се јавно налазе на капијама и зидовима града; да ли их ја стварно видим, или ми се привиђа? да не сањам ја? - Затим, охрабривши се Духом, он уђе у град. И прошавши мало, он чу где се многи куну именом Христовим. Њега спопаде ужас, и он размишљаше у себи: јуче се нико не усуђиваше да јавно изговори име Христово, а сада толика уста прослављају Христа; по свој прилици ово није Ефес већ неки други град, јер су и све зграде другачије, а и људи другачије одевени. - Пошавши мало даље, свети Јамвлих упита једнога човека: Како се зове овај град? - Ефес, одговори овај. Али, свети Јамвлих му не поверова, него и даље мишљаше у себи: нема сумње ја сам залутао у неки други град; треба да купим хлеба и брзо изађем из овог града, да не бих потпуно залутао. - Онда приђе продавцу хлеба, извади сребрник и даде му да овај узме колико треба за хлеба и да му врати кусур. Сребрник беше врло велик и имађаше на себи лик и натпис давнашњих царева. Хлебопродавац узе сребрник и показа га другоме, овај га показа трећем и четвртом: утом приђоше и други што беху тамо; и сви га разгледаху и чуђаху се његовој старини; погледајући пак на светог Јамвлиха они шапутаху међу собом: Сигурно је овај младић нашао неко благо од давних времена сакривено.
Приметивши их како се сашаптавају, свети Јамвлих се уплаши, држећи да су га познали па се договарају да га ухвате и предаду цару Декију, и рече им: Молим вас, узмите себи сребрник, ја нећу никакав кусур. - Но они ухватише светог Јамвлиха и задржаше га, говорећи: Кажи нам одакле си и како си пронашао благо древних царева; одвоји нам један део тога блага, да те не прокажемо; а ако не пристајеш на то, ми ћемо те предати судији. - Слушајући то, свети Јамвлих се у недоумици чудио и ћутао. А они продужаваху: Немогуће је утајити то благо; боље је кажи нам добровољно где се оно налази, да те на то не приморамо мукама.
Не знајући шта да им одговори, свети Јамвлих ћуташе као нем. Тада му ти људи скинуше појас, и везавши му га око врата држаху га насред трга; међу народом се пронесе глас да је ухваћен неки младић који је пронашао благо; многи се слегоше око светог Јамвлиха, и загледајући га у лице говораху: Овај човек није овдашњи, ми га никада виђали нисмо. - А свети Јамвлих, иако је желео да им каже да он није нашао никакво благо, од силног запрепашћења није могао проговорити ни речи. Гледао је у гомилу, не би ли угледао кога било од својих познаника или од својих укућана, оца или мајку или неког од послуге. Но никога не налазећи нити позиавајући, он западаше у све веће чуђење: јуче су га сви познавали, као сина знаменитог оца, а данас нити њега ко распознаје, нити кога он познаје.
Глас о хватању светог Јамвлиха пронесе се по граду и дође до ушију градоначелника и епископа Стефана. У том часу, по Божјем промислу, они беху заједно и разговараху се међу собом. Они обојица наредише да им доведу младића, ухваћеног са сребрником. Вођен путем, свети Јамвлих мишљаше да га води к цару Декију, и још пажљивије гледаше у народ, не би ли угледао кога познаника, али то беше узалуд. А кад га приведоше градоначелнику и епископу, они узеше сребрник, и разгледајући га дивљаху се, јер беше из времена веома давнашњих царева. Затим градоначелник упита светог Јамвлиха: Где је благо што си нашао? Нема сумње, ти си овај сребрник отуда узео. - Свети Јамвлих одговори: Ја не знам ни за какво благо. Само знам ово да сам овај сребрник узео од мојих родитеља и да се они ни по чему не разликује од сребрника који се употребљавају у овом граду. Ја се чудим и у недоумици питам, откуда ме снађе ова напаст. - Одакле си ти? упита га градоначелник. - Мислим да сам из овог града, одговори светитељ. - На то га градоначелник упита: Чији си син? Има ли некога овде који те познаје? Нека такав неко дође и посведочи за тебе, па ћемо ти веровати. - Свети Јамвлих онда изређа по имену оца, матер, деду, браћу и друге сроднике; али њих неко не познаваше. Тада градоначелник рече: Ти не говориш истину већ сушту лаж, јер ређаш нека чудна и необична имена каква ми никада ни чули нисмо.
Збуњен, свети младић ћуташе оборене главе. Неки од присутних рекоше: Он је јуродив; - а други говораху: Није јуродив, него се прави јуродив, да би се извукао из клопке. - Тада му градоначелник поче страховито претити, и говораше му: Како ти можемо веровати, када ти кажеш да си овај сребрник узео од твојих родитеља, а на њему је лик и натпис древног цара Декија, од чије је смрти прошло много и много година, и овај сребрник не личи на сребрнике што су сада у промету. Еда ли су твоји родитељи толико стари да памте цара Декија и имају његове сребрнике? Ти си још млад, нема ти ни тридесет година, и хоћеш лукавством својим да обманеш старце и мудраце ефеске. Ја ћу те бацити у тамницу, ставићу те на многе муке, и нећу те пустити док не кажеш истину и не откријеш где је благо што си пронашао.
Чувши ове градоначелникове речи, свети Јамвлих се уплаши њихових претњи, и уједно се зачуди речима о Декију да је живео у давна времена, па павши на колена рече: Молим вас, господо моја, одговорите ми на ово што ћу вас питати, а ја ћу вам добровољно испричати све: цар Декије налази ли се у овом граду, и је ли он жив или није? - Епископ му одговори: У садашње време, чедо, у овим земљама нема цара по имену Декије, мада је у старо време био такав цар; а сада царује благочестиви Цар Теодосије.
Тада свети Јамвлих рече: Молим вас, господо, пођите са мном и ја ћу вам у пећини на гори Охлон показати своје другове, од којих ћете дознати да је истина што вам говорим. Јер се ми, стварно бежећи одавде од Декија пре неколико дана, сакрисмо у оној пећини; а Декија ја видех јуче када је улазио у Ефес, но сада не знам да ли је овај град Ефес или неки други град. - Слушајући ове речи, епископ помисли у себи: "хоће Бог да нам преко овог младића открије неку тајну", па се обрати градоначелнику и рече му: Хајдемо с њим да видимо, јер се нешто чудесно има догодити.
Уставши, епископ и градоначелник пођоше са младићем, и за њима кренуше све градске власти и мноштво народа. Када дођоше до горе, свети Јамвлих први уђе у пећину, а епископ са осталима следујући му нађе на улазу у пећину између два камена ковчежић од бакра, запечаћен са два сребрна печата. Отворивши ковчежић пред свима, епископ и градоначелник нађоше у њему две оловне плоче, на којима беше написано да, бежећи од мучитеља Декија, сакрише се у овој пећини седам светих младића: Максимилијан, син управника града, Јамвлих, Мартинијан, Јован, Дионисије, Ексакустодијан и Антонин; по наређењу пак Декије пећина би зазидана, и у њој ови свети младићи мученички скончаше за Христа.
Прочитавши то, сви се удивише и громко прославише Бога. А кад уђоше у пећину нађоше свете младиће који дивно изгледаху; лица им сијаху светлошћу благодати Божје и изражаваху радост. Епископ, градоначелник и народ припадоше к ногама светих младића клањајући им се ничице, па узнеше хвалу Богу што их удостоји да виде такво преславно чудо. Свети младићи испричаше им све о себи, и о Декију мучитељу, какво под њим беше гоњење на хришћане. Епископ и градоначелник одмах послаше писмо благоверном цару Теодосију, у коме писаху: Нека моћ твоја нареди да што пре дођу од тебе угледни људи да виде чудо које Господ јави за царовања твога: јер у наше дане Господ показа слику будућег свеопштег васкрсења васкрснувши сада тела светих младића.
Добивши ово писмо, цар Теодосије се обрадова великом радошћу, и одмах крену сам из Цариграда у Ефес, праћен великашима и мноштвом народа, и Ефешани га дочекаше свечано. Епископ, градоначелник и остале градске власти одведоше цара к пећини. Када цар уђе у пећину и угледа свете младиће, као анђеле Божје, он паде к ногама њиховим клањајући им се; а они, пруживши руке, подигоше га са земље. Уставши, цар с љубављу загрли свете младиће и, целивајући их, не могаде се уздржати од суза. Затим седе на земљу према њима, и гледајући их слављаше Бога, и срце му се силно радоваше. И говораше им: Господо моја, у лицу вашем ја видим самога Цара Господа Христа, који некада подиже Лазара из гроба; а сада свемоћном речју Својом Он васкрсе вас, да би нас очигледно уверио односно будућег васкрсења мртвих, када ће они који су у гробовима, чувши глас Сина Божја, оживети и изићи из гробова нетљени. - Свети Максимилијан рече цару: Од сада царство твоје због чврсте вере твоје биће јако, и Исус Христос, Син Бога живога, сачуваће га у свето име Своје од свакога зла. Веруј, Господ нас тебе ради васкрсну пре општег васкрсења.
У току дугог разговора свети младићи говораху цару и многе друге душекорисне истине, а цар са епископом, великашима и народом слушаше их радосно. (Грчки описатељ црквених догађаја Никифор Калист додаје, да цар целе седмице сваки дан с њима обедоваше и служаше им). После пак тих разговора, свети младићи, на очи свих који се наслађиваху гледајући их, поново преклонише главе своје на земљу и, по Божјем наређењу, заспаше сном смрти. Цар силно плака над њима, а плакаху с њим и сви присутни. И нареди цар да се начине седам сандука од злата и сребра, да се у њих положе тела светих младића. Но ту ноћ они се јавише цару у сну, наређујући му да их остави да почивају на земљи, као што и раније почиваху. Потом се на место уснућа светих младића стече много епископа; сатворивши светли празник, они одадоше достојно поштовање светим мученицима. Цар раздаде обилне милости ништима и убогима те покрајине и отпусти сужње на слободу, па се врати у Цариград, радујући се и славећи Христа Бога нашег, коме и од нас грешних нека буде част и слава са Оцем и Светим Духом, сада и увек и кроза све векове. Амин.

ПОДВИЗИ И СТРАДАЊА СВЕТОГ СВЕШТЕНОМУЧЕНИКА КОЗМЕ ЕТОЛСКОГ, РАВНОАПОСТОЛА

Овај ваистину Божји човек, учитељ и проповедник, Козма, родом од Етолије у Грчкој, из маленог села Мегадендрон, беше син благородних родитеља. Одгајен и васпитан од родитеља "у науци и у страху Господњем" (Еф. 6, 4), он у двадесетој години оде у Свету Гору, где у Филотејском манастиру би пострижен за инока. Као инок он се свим срцем подвизаваше у трудовима монашког живота. А када се потом у обитељи указа потреба за свештеником, онда на снлно настојавање и молбу отаца Козма би рукоположен за јеромонаха.
Још као мирјанин блажени Козма је имао силну жељу да свим оним што је научио послужи на корист браћи својој хришћанима, и често је говорио: "Како велику потребу за речју Божјом имају браћа моја, хришћани! Зато учени људи треба да хитају не у господске куће, не у дворове велможа, нити да своју ученост расипају за новац и славу, него су дужни да зађу међу прост народ, који живи у великом незнању и грубијанству, да њега уче". - Али при свој тој жељи и пламеној ревности да служи другима, он је био потпуно свестан тешкоћа такве апостолске делатности, и као смиреноуман и скроман човек он се није одлучивао на такав подухват пре но што сазна вољу Божју о томе. Стога, желећи да дозна је ли његова намера угодна Богу, он насумце отвори Свсто Писмо и његов поглед паде на апостолове речи: Нико да не гледа што је његово, него сваки да гледа што је ближњега (1 Кор. 10, 24).
Ослонивши се на то, он своју намеру откри духовним оцима. И пошто доби од њих дозволу, он отпутова у Цариград ради виђења са својим рођеним братом, учитељем Хрисантом. Код њега он стаде изучавати беседништво. У Цариграду он откри своју намеру богобојажљивим архијерејима и учитељима. И пошто га сви једнодушно подстицаху да приступи томе Божјем делу, он узе писмену дозволу од патријарха Серафима II. И блажени Козма стаде проповедати Еванђеље царства небеског најпре по црквама и насељима цариградским. Затим пропутова Навпакт, Врахори, Мисолинги, и друга места, па понова дође у Цариград. (Патријарх Серафим II патријарховао од 1757 до 1761 г.).
Након извесног времена блажени Козма замоли за савет тадашњег патријарха Софронија (1774-80) па добивши од њега дозволу и благослов, он стаде са још већом пламеношћу и ревношћу проповедати реч Еванђеља. Тада он обиће скоро све подунавске кнежевине, свуда учећи хришћане да приносе покајање и творе дела достојна покајања, па се године 1775 врати у Свету Гору. Посећујући тамошње манастире и скитове, он је говорио поуку оцима и провео неко време у читању божанствених књига светоотачких.
Али пошто пламена љубав да користи хришћанима сагореваше срце блаженом Козми, то он поново крену из Свете Горе и стаде проповедати по околним насељима. Затим продужи проповедати у Солуну, у Верији и готово у целој Македонији; прође области: Химару, Акарнанију, Етолију до саме Арте и Превезе; одатле отплови на острва: Свету Мавру и Кефалонију. И ма где пролазио блажени, свуда се стицало мноштво хришћана, који су с умилењем и побожношћу слушали његове благодатне и слатке речи, које су их побуђивале на исправљање себе. Учење његово, слично учењу светих рибара (апостола), било је веома просто, спокојно и кротко; а то је био доказ да је оно пуно благодати кротког и ћутљивог Духа Светог. Нарочито на острву Кефалонији овај свештени учитељ сејањем божанственог учења произведе обилан душекорисни плод. Бог с неба помагаше му и проповед његову потврђиваше знацима и чудесима, каквима некад потврђиваше и проповед светих апостола Својих. На том острву бејаше један сиромашан кројач, коме десна рука одавна беше сува и неупотребљива. Он притече к светитељу и мољаше га да му исцели руку. Блажени му даде овакав савет, да долази и побожно слуша његову проповед, па ће се Бог смиловати на њега. Сухоруки послуша овај савет, и чим саслуша прву проповед светитељеву, сутрадан се потпуно исцели. А други човек, такође узет, чувши за ово необично исцељење, нареди те га на одру ношаху онамо где је блажени проповедао, и кроз неколико дана он потпуно оздрави, славећи Бога и благодарећи светитеља. У тврђави пак Аси један човек страховито паћаше од ушију, од чега већ много година беше скоро сасвим глув. С побожношћу и вером дошавши онде где светитељ учаше, он брзо стаде јасно чути и престаде осећати болове.
У Кефалонији постоји село Куруни. Пролазећи лети кроз ово село, свети Козма осети путем жеђ и замоли да му из оближњег безводног бунара донесу воде; житељи му говораху да у бунару нема воде, али послушања ради одоше, захватише са дна бунара нешто блата и земље с водом, и донесоше. Светитељ метну мало воде у уста и попи, и од тог времена тај бунар стаде давати чисту воду, и беше свагда пун и зими и лети, па чак постаде целебан и исцељиваше од многих болести.
Због мноштва народа који није могао стати ни у једну цркву, блажени Козма је проповедао ван села у пољу. Стога је имао обичај да унапред објави где ће се задржати и говорити проповед: у том месту су спремали и постављали велики дрвени крст, а поред крста правили говорницу, са које је блажени проповедао. По завршетку проповеди он је говорницу узимао са собом и носио у друго место где се задржавао, а крст је остављао на месту као свагдашњу опомену на његову проповед. И где ти крстови беху постављени, тамо Бог касније јављаше многа чудеса. Тако се насред аргостолског трга, на острву Кефалонији, крај једног крста остављеног светим Козмом, отвори чудотворни извор који никада није оскудевао водом.
Са острва Кефалоније блажени Козма се превезе на острво Закинт, праћен са преко десет лађа, пуних побожних Кефалоњана. Али ту овај благословени проповедник не имађаше успеха, па зато се и не задржа дуго, него се поново врати на Кефалонију и крену на Корфу (Крф), где га с чешћу примише, особито тамошњи кнез. Но пошто се у град слеже силан свет и из околних села да чују проповед светитељеву, то градски главари, бојећи се немира, молише светитеља да се удаљи. Свети Козма пређе онда на копно у Албанију, у село звано "Четрдесет светих", и тамо стаде поучавати хришћане. Нарочито је посећивао она места где је највише било незнања и непросвећености, где су хришћанска вера и хришћански живот били у опасности да се изгубе, где су се људи одавали убиствима, краћи и другим безакоњима, те својим пороцима постајали понекад гори од безаконика. У таква подивљала и огрубела срца хришћанска свештени Козма је сејао семе речи Божје и уз помоћ благодати Божје жео обилан род; свирепе је претварао у кротке, разбојнике у добре људе, бездушне и немилосрдне у милосрдне, непобожне у побожне, невјеже и непросвећене обучавао и побуђивао да посећују света богослужења; једном речју: огрезле у гресима приводио је искреном посајању и исправљању себе. Због тога сви стадоше говорити да се у њихово време јавио нови апостол.
Под руководством светога Козме почеше се по већим и по мањим местима оснивати школе, у којима се деца учаху свештеној писмености; а тиме се утврђиваху у вери и побожности и руковођаху у врлинском животу. На његов предлог и савет, боатији људи купише преко четири хиљаде великих бакарних крстионица за крштавање деце и раздадоше их црквама. Свети Козма је такође препоручивао имућнијима да купују светоотачке књиге, хришћанске поуке, бројанице, крстиће, повезаче, чешљеве. Књиге је блажени раздавао на поклон писменима, повезачс женама да повезују главе, чешљеве је давао људима који су обећавали да не брију косу на глави[7] и да живе врлински, по хришћански; бројаницама и крстићима, којих је било купљено преко педесет хиљада, обдаривао је прост народ, наређујући свакоме да се моли за приложнике.
Блаженог Козму пратили су четрдесет до педесет јереја. Када је прелазио из једне области у другу, тада је наређивао Хришћанима да се исповедају, да се посте, да врше бденије при мноштву упаљених свећа. Ради тога је он имао израђене дрвене свећњаке, од којих се на свакоме могло поставити до сто свећа; ти су се свећњаци расклапали, и он их је носио са собом из једног места у друго. Свеће је свима раздавао бесплатно; јереји су вршили свештање масла и помазивали све хришћане; на завршетку је блажени Козма говорио проповед. Пошто је за њим ишло по две и по три хиљаде људи, то је он наређивао унапред с вечера где је имао сутрадан доћи, да за народ спреме хлеба и куване пшенице.
Бог је и у Албанији, као у другим местима, чинио преко блаженог Козме многа чуда. Један турски чиновник, подстакнут или од Јевреја или од бесова, толико омрзну светог Козму, да једном уседе на коња и појури за њим с намером да му нанесе зло; но коњ у трку збаци Турчина на земљу, и овај при паду сломи десну ногу; а када се врати кући, затече свог сина мртвог; стога се раскаја, и посла светитељу писмо просећи од њега опроштај. Најугледнији аге кренуше да виде светитеља и чују његову проповед; пошто беше лето, они се зауставише и заноћише усред поља; и гле, око поноћи они видеше где небеска светлост, као облак, покрива оно место где се налажаше свети Козма, о чему они сами причаху хришћанима. Зато чим освану аге отидоше к светом Козми, и молише га, не само устима него свим срцем, да се помоли Богу за њих.
Један Турчин, чиновник, страховито паћаше од "камене болести". Чувши за светог Козму он посла слугу свог да га позове да дође к њему и помоли се за њега, јер се надао да ће га Бог на светитељеву молитву исцелити. Светитељ не пристаде да иде, говорећи за себе да је грешан човек. Турчин по други пут посла слугу свог са судом воде наредивши слузи, да моли светитеља да благослови воду. Тада светитељ, видећи велику побожност Турчинову, даде му две заповести; да не пије ракију, и да десети део свога богатства разда беднима. Турчин обећа да ће то испунити; свети Козма онда благослови воду; болесни стаде пити од ње, и за четрдесет дана потпуно се исцели; а после тога чињаше велике милостиње.
На месту званом Лукуриси, према Фанари, налазио се крст који блажени Козма беше поставио тамо, по свом обичају, после одржане проповеди. Власник тога имања, неки Турчин, узе крст и понесе дома са намером да од њега направи ногаре за кревет у стражари свога винограда. Али путем Турчина спопаде неки страшни потрес: паде на земљу и бијаше се дуго време, бацајући пену и шкргућући зубима, као бесомучник. Најзад га подигоше два Турчина који туда наиђоше, и када овај дође к себи, одмах му постаде јасно да је настрадао од гњева Божија што се дрзнуо узети и понети часни крст. Стога се он врати, постави крст где је и раније стајао, и потом је сваки дан долазио да га са великом побожношћу целива. Доцније пак, када свештени учитељ Козма једном приликом пролажаше туда, Турчин приђе и поклони му се, и пред свима исприча чудо и смирено мољаше за опроштај.
Куда год ишао, свети Козма је свуда учио хришћане да недељом не раде и не пазаре, него да иду у цркву на свету службу и слушање речи Божје. Оне који нису слушали светитеља у томе, Бог је уразумљивао путем разних казни. Тако, у месташцу Халкиди, недалеко од Арте, један трговац се усуди трговати у недељу, и одмах му се одузе рука. Дошавши к светитељу и измоливши од њега опроштај за свој грех, он се кроз неколико дана исцели. На сличан начин један радник у Парги хтеде да у недељу прода своју рукотворину, и тог часа му се одузе рука. Али, пошто исповеди свој грех светитељу и доби поуку од њега, он уједно са опроштајем доби и исцељење руке.
У поукама својим блажени Козма је много пута говорио јавно, да је на еванђелску проповед призван самим Господом Христом и да ће из љубави према Господу пролити крв своју. Најзад се његово предсказање приближи остварењу. И то се догоди на следећи начин. Овај апостолски учитељ ни у Тесалији, ни у Касторији, ни у Јањини, нити у другим местима где бејаше Јевреја, никада није говорио против њих, него је само учио хришћане да се држе правде и да се покоравају оним влатима какве је дао Бог. Сами Албанци, долазећи онамо где је ветитељ учио на отвореним пољима, слушаху то из његових ста и проглашаваху га Божјим човеком. Стога и Куртпаша, када допре до њега тај добри глас, призва к себи блаженог Козму; и беседа светитељева толико се допаде паши, да он нареди да говорницу, коју је светитељ носио са собом и са ње учио народ, обложе сомотом. Но као што је и у ранијим вековима лукави род христомрзитеља Јевреја свагда испољавао своу крајњу злобу против хришћана, тако и садашњи богомрзитељи Јевреји у Јањини налагаше код паше како је свештени Козма тобож послан да турске поданике вара позивајући их у Руију. Но Божји Промисао овога пута сачува Козму од такве смртоносне клевете, само хришћанима због тога би одузето много имања.
Од тога времена свештени Козма стаде изобличавати лукавство и непомирљиву мржњу Јевреја према хришћанима.
И пошто би јасно доказано да је све за што су Јевреји окривљавали светитеља пред пашом чиста измишљотина и очигледна клевета, то светитељ понова дође у Јањину. Ту он најпре усаветова хришћане да пазарни дан пренесу од недеље у суботу; а то Јеврејима причини велику штету. Друго, он објави да су Јевреји јавни непријатељи, готови да хришћанима чине свако зло у свако време. Треће, он забрани хришћанима да на главама својим носе дуге кићанке и све томе слично, што су они куповали од Јевреја, а уливао им је убеђење да богоубице оскврњују све што продају хришћанима, и зато не треба ништа куповати код Јевреја.
Раздражени тиме, Јевреји одоше Куртпаши, дадоше му много пара и молише да учитеља Козму лиши живота. Паша се посаветова са својим хоџом, и донесе одлуку да убије Козму уз гомоћ хоџину, што и би урађено на следећи начин. Свети Козма је имао обичај: чим дође негде, одмах је тражио дозволу од надлежног архијереја или његовог намесника; исто тако слао је по неког хришћанина, и од месних грађанских власти добијао дозволу; и после тога проповедао је насметано. Тако, када дође у албанско место Коликонтаси он узе дозволу од месног архијереја; од грађанских пак власти дознаде да је главни управник Куртпаша, и налази се у месту Берати, удаљеном дан хода, а да хоџа тог паше живи недалеко; стога он посла човека хоџи да од њега добије дозволу, а сам поче учити народ. Ипак, незадовољан тиме, он жељаше да лично сам види хоџу и испита његово расположење. Хришћани дуго одвраћаху блаженог Козму од тога, говорећи му: Ти никада раније ниси сам ишао к агарјанским старешинама да иштеш од њих дозволу. - Али га не могаху задржати. Он узе са собом четири монаха и једног јереја, који му је могао послужити као тумач, и упути се хоџи. Хоџа претворно рече да је добио од Куртпаше писмо, у коме му налаже да Козму пошаље к њему на разговор. Међутим, хоџа беше издао наређење својима да светог Козму држе под стражом док га не упути паши.
Тада блаженом Козми би јасно да имају намеру да га убију, и зато узнесе благодарност Господу Христу што му дарује могућност да течење апостолске проповеди своје овенча мучеништвом. Обраћајући се сапутницима својим монасима, он говораше речима псалма: Прођосмо кроз огањ и воду, али си нас извео на одмор (Пс. 65, 12). И сву ноћ проведе славећи Господа у псалмима, сав радостан идући на смрт као на весеље и славље. А кад свану, седам агарјана посадише светитеља на коња, под изговором да га воде Куртпаши. Међутим, када после два сата стигоше до големе реке, они саопштише светитељу да га је Куртнаша осудио на смрт. Светитељ с радошћу саслуша овакву пресуду, и преклонивши колена стаде се молити Богу, благодарећи Му и славећи Га што му дарује милост: да Му сада принесе на жртву живот свој, за чим је свагда чезнула душа његова. А кад заврши молитву, он устаде, благослови унакрст све четири стране света и помоли се за све хришћане. Затим га мучитељи поставише уз једно дрво и хтедоше да му вежу руке, али им светитељ не допусти, него сам прекрсти руке, као да су везане. Онда он наслони своју свештену главу на дрво: мучитељи му конопцем завезаше врат и удавише, и света душа његова одлете на небо. Тако се блажени Козма, тај дивни украс света, удостоји као равноапостол и као свештеномученик, примити од Господа двоструки венац, у шездесет петој години живота, четвртог августа 1779 године.
Свукавши чесно тело светитељево, агарјани му везаше велики камен о врат, па бацише у реку. Дознавши за то, хришћани убрзо дођоше да траже мошти светитељеве: бацаху мреже у реку, а употребљаваху и друга средства, али их не могоше пронаћи. Међутим, након три дана дође један богобојажљиви јереј, по имену Марко, из оближњег Ардевуског манастира Ваведења Пресвете Богородице, прекрсти се и на малом чамцу крену да тражи чесно тело светитељево, и убрзо угледа како свето тело плови поврх воде, и преподобни, као жив, стоји усправно. Марко се одмах прикучи к моштима, обгрли их и извуче из воде. Када подиже чесне мошти, из медоточних уста светитељевих истече много крви у реку. Покривши мошти својом мантијом, јереј Марко их пренесе у споменути манастир Богородичин и чесно их погребе иза светог олтара.
По убиству светитеља догоди се ово: Куртпаша се покаја дубоко што је, заведен клеветом и среброљубљем, убио невина и мирољубива човека, пусти монахе, пратиоце светитељеве, да иду у гореспоменути манастир Богородичин и тамо живе. Када монаси стигоше у манастир, чесно тело светитељево већ беше погребено. Заједно са неким јерејима и хришћанима они откопаше гроб и нађоше свето тело које, иако је три дана било у реци као Јона у китовом трбуху, беше без икаквог знака труљења и мирисаше, и светитељ је изгледао као да спава. Пошто побожно Целиваше ове свете мошти, монаси их поново погребоше.
У то време деси се ту једна бесомучна жена која, чим угледа отворен гроб светитељев, би силно стресена бесом, и убрзо се потом потпуно исцели, славећи Бога и Његовог светитеља. Један од оних агарјана који убише светитеља, беше узео светитељеву камилавку, и враћајући се хоџи надену је себи на главу, исмевајући светитеља. Но он тог часа полуде, збаци одело са себе, па стаде трчати и викати да је он убио подвижника. Дознавши о томе, паша нареди да га метну у ланце, и он у мукама умре.
У споменутом месту Коликонтаси, изговоривши последњу проповед, свети Козма, по обичају свом, остави тамо побијен у земљу крст. А после светитељеве кончине хришћани сваку ноћ виђаху небеску светлост која сијаше над овим крстом. Стога на Крстовдан јереј и народ дођоше тамо са литијом, и узевши тај крст поставише га иза олтара, близу светитељева гроба, да буде стални подсетник на чудо.
Молитвама светог Козме нека се и ми удостојимо небеског царства!
Св. Козма Етолски изговорио је на својим мисионарским путовањима безброј поука. Његова реч је била Еванђелски проста, дубока и пуна благодатног миомира. Зато је и имала толики утицај на народну душу. Од тих његових Поука сачувано је само осам, које су забележили неки од његових верних ученика и слушаоца. Сачувана су и нека од његових многобројних писама, такође и неке од његових изрека и пророштава, која се и данас живо памте у народу. Ми дајемо овде у преводу његову прву Поуку, од сачуваних осам, и неколико његових изрека (већина његових изрека се односила на ослобођење народа од турског ропства).

ПОУКА ПРВА СВЕТОГ КОЗМЕ ЕТОЛСКОГ

Господ и Бог наш Исус Христос, браћо моја, свесладосни Господар и Владика, Творац анђела и целокупног духовног и чулног света, покренут Господ великом Својом добротом, коју има према роду нашем, поред безмерних добара која нам је подарио и дарује сваког дана и часа и минута, прими и постаде и савршени човек од Духа Светог и од пречисте крви Госпође наше Богородице и Приснодјеве Марије, да би нас ослободио од ђавољих руку, да би нас учинио синовима и наследницима царства Свога, да би се свагда радовали у рају с анђелима а не горели у паклу с безбожницима и демонима. И као што неки човек кад има њиве и винограде изнајмљује раднике, тако и Господ има цео свет за виноград, и узе 12 Апостола и даде им благодат своју и благослов свој и посла их у сав свет да науче људе како да живе овде поштено у миру, љубави, и после тога да иду у рај да се вечно радују. Да се кају, да верују и да се крштавају у име Оца и Сина и Светога Духа, и да имају љубав према Богу и према брату своме. А кад оду апостоли у неку земљу па их људи приме, заповеди им Господ да благосиљају земљу ону, а кад опет оду у неку земљу па их не приме, заповеди им Господ да отресу обућу своју и да беже. Тако свети Апостоли примајући благодат Светога Духа као разумне и верне слуге Христа нашег, похиташе као муња у сав свет. Са том благодаћу лечаху слепе, и глуве, губаве и ђаволоимане, чак штавише, именом Христа нашег заповедаху мртвима и васкрсаваху. И у коју земљу иђаху свети Апостоли и људи их примаху, крштавали су их, рукополагали архијереје и јереје, сабирали црквене општине, и благосиљали земљу ону, тако да је постајала земаљски рај, радост и весеље, обиталиште анђела, обиталиште Христа нашег. Кад би опет ишли у неку земљу па их људи не би примили, заповеди им да отресу прах с обуће своје, и остајало би у земљи оној проклетство а не благослов, обиталиште ђавола а не Христа нашег.
Оправдано је и неопходно, кад један учитељ жели да проповеда, да испита прво ко су му слушаоци; исто тако и слушаоци да испитају какав им је учитељ. И ја, браћо моја, који се удостојих и стадох на ово свето и апостолско место, по милосрђу Христа нашег, распитах се о вама и сазнадох да, благодаћу Господа и Бога нашег Исуса Христа, нисте многобошци, нисте непобожни, јеретици, безбожници, него да сте побожни православни хришћани, да верујете и да сте крштени у име Оца и Сина и Светога Духа и да сте чеда и кћери Христа нашег. А ја не само што нисам достојан да вас учим, него ни ноге да вам целивам. Јер сваки од вас више вреди од целога света. Но и ваша благородност треба да зна и о мени. Знам да вам други сваки другачије говори, па ако хоћете да сазнате сву истину (о мени), рећићу вам је: што се тиче моје лажљиве отаџбине, ове земаљске и таште, ја сам из области Артског владике, из места званог Апокуро. Отац мој, мајка моја и род мој, побожни су православни хришћани. И ја сам, дакле, браћо моја, човек грешан, гори од свих. Али, слуга сам Господа нашег Исуса Христа разапетог Бога. И то не стога што сам ја достојан да будем слуга Христов, него што ме Христос прима по свом милосрђу. У Христа нашег, дакле, браћо, верујем, њега славим и клањам му се. Христа нашег молим да ме очисти од сваког греха душе и тела. Христа нашег молим да ми да снаге да победим три непријатеља: свет, тело и ђавола. Христа нашег молим да ме удостоји да и ја пролијем крв своју за Његову љубав, као што је и Он за моју љубав пролио. Кад бих могао, браћо, и кад би било могуће да се попнем на небо и да викнем силним гласом, да кажем целом свету, да је Христос наш Син и Слово Божје и истинити Бог, и живот свега - то бих учинио. Но пошто нисам у стању да учиним ту велику ствар, чиним ову малу, и идем из места у место, и поучавам браћу моју колико знам и умем, не као учитељ него као брат: само је Христос наш учитељ.
Открићу вам, браћо моја, шта ме је на то покренуло. Кренувши се пре педесет година из мог места рођења, прошао сам многе крајеве, градове, земље и места. Био сам у Цариграду, највише сам боравио у Светој Гори, седамнаест година оплакивао тамо грехе своје. Поред безбројних дарова којима ме обдарио Господ мој, дарова ми да изучим књигу јелинску, постадох и калуђер. Изучавајући свето и свештено Јевађеље, нађох у њему многе и разноврсне истине које су све бисери, дијаманти, благо, богатство, радост, весеље, живот вечни. Између осталог нађох и ову реч Христову: да ниједан хришћанин, био мушкарац или жена, не треба да се стара само о свом спасењу, него да се брине и за браћу своју да не би били осуђени на мучење. Кад сам чуо, браћо моја, ову сладосну реч Христа нашег, да се бринемо и о браћи нашој, та реч ми је гризла срце годинама, као што црв гризе дрво, - шта да радим и ја у својој простоти и незнању? Посаветовах се са својим духовним оцима, архијерејима, патријарсима, открих им своју помисао, да је можда богоугодно да покушам нешто тако. И сви ме потстицаху на то, и говораху ми да је такво дело свето и корисно. Особито ме подстицаше најсветији патријарх господин Софроније, да имамо благослов његов. И узевши благослов од њега, занемарих свој напредак, своје добро, и кренух се да идем из места у место и да учим браћу моју. Кад почех да проповедам, јави ми се успут помисао да тражим паре, јер бејах среброљубац, и волио сам новац, особито златнике, а не као ваше благородство што их презирете. Или можда их не презирете? - Читајући опет свето Еванђеље, нађох и другу реч Христову: На дар сам ти дао благодат моју, даруј је и ти браћи твојој, бесплатно да учиш, бесплатно да саветујеш, бесплатно да исповедаш. А ако случајно затражиш било шта да ти се плати за учење, мало или много, макар један грош, убићу те и у пакао бацити.
А ја чувши, браћо моја, ову пресладосну реч Христа нашег да бесплатно радимо за браћу своју, учини ми се тешка у почетку, али касније схватих да је слатка као пчелињи мед; и прославих и славих безброј пута Христа мог што ме сачува од ове страсти среброљубља. Тако благодаћу Господа нашег Исуса Христа распетог Бога, немам ни торбе, ни куће, ни ковчега, ни мантије изван ове коју носим. Но и даље молим Господа мога да ме удостоји до краја живота да останем без кесе, јер чим бих почео да примам паре, одмах бих изгубио браћу своју: не могу имати обоје - и Бога и ђавола.
Мудро је и потребно, браћо моја, то сазнајемо из божанског Еванђеља и светих Писама, да започнемо проповед нашу с Богом и да је завршимо са благодарношћу Богу, не зато што сам достојан да поменем име Бога мога, но зато што ме Бог трпи по милосрђу Свом.
Манимо се, дакле, браћо моја, брбљања непобожних, јеретика, безбожника и говоримо само оно што је Дух Свети открио светим Пророцима, Апостолима и Оцима Цркве наше и што нам они написаше. И опет не да све кажемо, јер је немогуће. За то би нам требало много дана и времена. Него само нешто што је најпотребније, а онај који је љубитељ учења, нека тражи и остало да научи.
И тако, један је, браћо, сведобри Бог и свемилостиви. Онај који тврди да постоје многи богови - ђаво је. Бог је и Тројичан, Отац, Син и Дух Свети, једна природа, једна слава, једно царство, један Бог. Он је непојмљив, необјашњив, свесилан, сав светлост, сав радост, сав милосрђе, сав љубав. Нема примера с којим би могли да упоредимо Свету Тројицу, јер такав у свету не постоји. Али ипак богослови Цркве, да би бар мало помогли уму нашем, наводе неке примере. Између осталих наводе и пример сунца. Сви знамо да је сунце једно. Један је и Бог. И као што сунце осветљује овај чулни свет, тако и Света Тројица, Бог, осветљује духовни. Рекосмо, браћо моја, да је сунце једно, али оно је истовремено и тројично: поседује зраке који допиру до очију наших као линије, као струне, има и светлост која се распростире по целом свету. Са сунцем упоређујемо беспочетног Оца, са зрацима сабеспочетног Сина а са светлошћу јединосуштног Духа. Постоји и други начин да схватите Свету Тројицу. Како? - Да се често исповедите, да се причестите непорочних Тајни са страхом и побожношћу и онда ће вас просветити благодат Пресветог Духа да боље схватите.
Ту Пресвету Тројицу ми побожни хришћани славимо и клањамо Јој се. Ово је истинити Бог; који се зову богови ван Свете Тројице, у ствари су демони. И не само што ми верујемо, славимо и поклањамо се Светој Тројици, него су и Пророци, Апостоли, Мученици, Подвижници, којих има као звезда небеских и песка морског, пролили крв своју из љубави према Светој Тројици, и купили рај те се вечно радују. Слично њима и многи људи и жене, одрекли су се света, отишли у пустиње и подвизавали се целог свог живота и доспели у рај. Други опет људи и жене поживеше у свету целомудрено и девствено, у посту, молитвама, чињењу милостиње и добрих дела, тако да и овде прођоше добро и одоше у рај да се свагда радују.
Нема места где Бога нема. Зато је потребно да и ми, побожни хришћани, кад хоћемо да учинимо неки грех, да се сетимо да је Бог у нашем срцу, да је свуда присутан и да нас види. И да се застидимо анђела, светитеља, особито пак анђела чувара душе наше који нас гледа. Кад чинимо грех, стид нас је од малог детета, како онда да нас не буде стид од толиког броја ангела и светитеља?
Сведобри и многомилостиви Бог, браћо, има многа и разна имена: назива се светлост, и живот, и васкрсење, али је главно име и назив Бога нашег - љубав. Зато ако желимо да и овде прођемо добро и да стигнемо у рај, и да зовемо Бога нашег љувљу и Оцем, - потребно је да поседујемо две љубави: љубав према Богу нашем и према ближњем свом. Природно је ако имамо те две љубави а неприродно ако их немамо. И као што су птици, да би полетела небу, потребна два крила, тако се и ми нуждавамо у ове две љубави, јер је без њих немогуће да се спасемо. Прво је неопходно да волимо Бога свог, јер нам је даровао тако велику земљу да на њој обитавамо привремено, толико хиљада биљака, извора, река, мора, ваздуха, дан, ноћ, небо, сунце дажд. Све ово за кога је створио ако не за нас? Шта нам је био дужан? - Ништа. Све је дар: створио нас је људима а не житињама; учинио побожним православним хришћанима а не побожним јеретицима. Па и ако грешимо хиљаду пута на час, милостив је као отац према нама, не убија нас и не шаље у пакао него очекује наше покајање отвореног загрљаја. Чека кад ћемо се покајати, престати са злом и почети са чињењем добра; да се исповедимо, поправимо, да би нас пригрлио и у рај настани да се вечно радујемо.

Реците сад, зар једног таквог пресладосног Бога и Господа, не треба и ми да волимо? Па чак ако буде потребно да пролијемо и крв своју хиљаду пута за љубав Његову, као што је и он пролио за нашу љубав? Позове те неки човек у дом свој и части те чашом вина, па га се целог живота срамиш и поштујеш. А Бога зар не треба да поштујеш и да Га се стидиш, Њега који ти је даровао толика добра и био разапет из љубави према теби? Који отац се разапео за децу своју икада? Пресладосни Господ наш Исус Христос пролио је крв Своју и искупио нас из руку ђавољих. Зар онда не треба и ми да волимо Христа нашег? А ми не само што Га не волимо него Га свакодневно ружимо гресима које чинимо. Кога би ви хтели да волимо, браћо моја? Да волимо ђавола који нас је извео из раја и увео у овај проклети свет где нас толика зла сналазе? А кад би ђаво могао, тако би нас радо овог момента све побио, и бацио у пакао! Сад вас питам, браћо моја, шта да радимо: да мрзимо ђавола, непријатеља нашег, или да волимо Бога, Творца нашег и Саздатеља?
- Да, светитељу, добро кажеш.
- Да имам молитву вашу, и ја тако мислим, али Бог тражи место где да се настани. А које? - Љубав. Имајмо, дакле, и ми љубав према Богу и према браћи својој па ће онда доћи Бог наш и обрадовати нас и засадити у срце наше живот вечни; тако ћемо и овде добро проћи и отићи и у рај да се вечно радујемо. Међутим, ми не само што немамо љубави него имамо мржњу и непријатељство у срцу нашем и мрзимо браћу своју. Долази лукави ђаво, трује нас и усељава смрт у душу нашу, тако и овде рђаво пролазимо и одлазимо у пакао да вечно горимо.
У природи нам је да волимо браћу своју: једне смо природе, имамо једно крштење, једну веру, причешћујемо се истих непорочних Тајни, надамо се да исти рај задобијемо. Срећан је онај човек који се удостојио да задобије у срцу свом ове две љубави: љубав према Богу и према браћи својој. Јер онај који има Бога свог у срцу, има сва добра и не подаје се греху; који пак нема Бога у срцу, има ђавола и твори свако зло и све грехе. Можемо да чинимо безбројна добра, браћо моја: постове, молитве, милостиње, чак и крв за Христа да пролијемо, али ако немамо ове две љубави, него имамо мржњу и непријатељство према браћи својој, - сва добра која смо учинили - од ђавола су и одводе нас у пакао. Но, рећи ћете, зар због оно мало непријатељства које имамо према браћи својој, и поред толико добара која смо учинили, па опет идемо у пакао? - Да, браћо моја, јер то непријатељство је ђаволски отров и као што стављамо у сто ока брашна мало квасца и он има толику снагу да од њега нарасте сво тесто, колико год га има, тако бива и са непријатељством: сва она добра што смо учинили претвара у ђаволски отров. Овде, хришћани, како живите, имате ли узајамне љубави? - Ако желите да се спасете, ништа друго да не тражите у овом свету изузев љубави. Има ли неко овде од благородства вашег који поседује такву љубав према браћи својој? Нека устане да ми то каже, како бих му и ја честитао, да заповедим и свим хришћанима да му дају опроштај, да добије опроштење, кога не би могао добити ни за хиљаду златника.
-Ја, светитељу Божји, волим Бога и браћу своју. -Добро, чедо моје, нек те прати благослов мој. Како се зовеш? -Коста. -Којим послом се бавиш? -Чувам овце. -Кад продајеш сир, мериш ли га? -Мерим. -Ти си, чедо, научио да мериш сир а ја да мерим љубав. Да ли се вага стиди господара свога? -Не. -Е, да измерим и ја сад твоју љубав па ако буде права а не шугава, онда да те и ја благословим, да заповедим и свим хришћанима да ти опросте. Како да схватим, чедо моје, каква и је љубав према браћи? Ја који идем по свету и учим народ, кажем: госпон Косту волим као очи своје. Ти, међутим, не верујеш, хоћеш прво да ме испробаш и тек онда да поверуеш. Ја имам хлеба да једем, ти немаш. Ако дам једно парче и теби који немаш, показујем да те волим. Ако ти гладујеш а ја поједем цео хлеб, шта то значи? Значи да је моја љубав према теби лажна. Имам две чаше вина да попијем, ти немаш. Ако дам и теби да пијеш, значи да те волим. Ако ти недам, моја љубав није права. Тужан си: умрла ти мајка или отац. Ако дођем да те утешим, онда ми је љубав истинита; ако ти плачеш и тугуеш а ја једем, пијем и играм, лажна је љубав моја. Реци ми сад: волиш ли оно сирото дете онде?
-Волим. -Да га стварно волиш, купио би му једну кошуљу, јер је голо, па би се и оно молило за твоју душу. Тада би твоја љубав била истинита, сад је лажна. Је ли тако, хришћани? Са лажном љубављу не задобија се рај. А сада, ако хоћеш да ти љубав буде мелем, узми и обуци сиромашну децу, па ћу онда рећи да ти опросте. Хоћеш ли то урадити?
- Хоћу. -Хришћани, наш Коста је схватио да му је љубав коју је до сада имао била лажна и жели да је претвори у мелем: да обуче сироту децу. Но пошто смо га мало измучили, молим вас уа кажете три пута за госпон Косту: Бог да му опрости и да га помилује.
Сведобри, дакле, и свемилостиви Бог, љубав је и зове се љубав; Тројица је и зове се Тројица. Господ својим милосрђем и љубављу, створи прво десет анђелских чинова. Анђели су огњени духови, нематеријални, као и наша душа. Сваког чина има као звезда на небу. Ко је покренуо Бога да их створи? - Његова доброта. Зато и ми, браћо моја, ако хоћемо да зовемо Бога својим Оцем, треба да будемо љубавни и милостиви, да причињавамо радост браћи нашој и онда да говоримо Богу: "Оче наш који си на небу..." Ако смо пак немилосрдни, тврда срца, ако трујемо (мржњом) браћу нашу и испуњавамо смрћу срце њихово, онда не треба Бога да зовемо Оцем, него ђавола, јер он је тај који жели да трујемо душу браће своје, а не Бог. Зато што, браћо моја, први чин анђела о којима смо говорили паде у гордост и затражи да постане по слави раван Богу. Тако од анђела светлог и сјајног, постаде свемрачни ђаво и непријатељ људи. А крај му је - вечно мучење у паклу. Кад чујемо, дакле, реч ђаво, то се односи на онога који је прво био анђео, онај који потстиче људе на гордост, да убијају, да краду; он је онај који улази у мртвог човека тако да изгледа као жив и зовемо га вукодлак; он је онај који се усељава и у живог човека, узима Христов лик, лик Богородице или неког светитеља, те такав јури горе доле као ђавоиман и тврди да је чудотворац... Слава Богу што нам је подарио три оружја да се боримо против њега. Ако има неко међу вама ђавоиман и жели да нађе лека, то је лако: исповест, пост, молитва. Што се човек чешће исповеда, пости и моли се, то више пали ђавола и одгони га.
Кад отпаде први чин из анђелске славе и постадоше демони, осталих девет чинова се смирише и поклонише се Пресветој Тројици и остадоше на свом месту да се вечно радују. Треба и ми, браћо моја, да размишљамо о томе како је рђава ствар гордост: како је срушила ђавола из анђелске славе и ан има вечно да гори у огњу; и како је смирење одржало анђеле на небу, да се вечно радују у оној слави Свете Тројице. Треба уз то да размислимо како сведобри Бог мрзи гордог и воли смиреног; и не само Бог него и ми кад видимо неког да је смирен, гледамо га као анђела, хтели би да отворимо срце своје и да га ставимо унутра, а кад видимо неког да је горд, гледамо га као ђавола, окрећемо главу на другу страну да га не видимо. Бежимо, браћо моја, од гордости јер је она прва ђаволова ћерка, пут који нас одводи у пакао, и пригрлимо смирење, јер је анђелско, пут који одводи у рај. Како стоје ствари овде код вас? Волите ли смирење или гордост? Онај који воли смирење, нек устане да ми каже, да га благословим.
- Ја, светитељу Божји, волим смирење.
- Ако је тако, онда скини рухо своје, обуци се у рите и изађи на сабор. Нећеш да то урадиш, стид те је? Учини онда друго: обриј пола брка и изађи на пијацу. Нећеш ни то? Не говорим ово само због тебе него да чују и други, да не мислите да сте стварно смирени. Видите ли и мене са овом брадом? - пуна је гордости, коју нека би Бог искоренио из срдаца наших. Хришћанину су потребна два крила да би полетео и узашао до раја: смирење и љубав.
Кад отпаде први чин и постаде демонски, заповеди тада Бог и постаде овај свет. А свет је овај сличан јајету: као жуманце у јајету, тако је Бог земљу створио, да стоји без да се игде опире. И као што је беланце око жуманцета, тако је ваздух око земље; небо пак личи на љуштуру око ње. Сунце, месец и звезде су на небу, земља је округла. Онамо где иде сунце, ту је дан, а ноћ је сенка земљина. Сад је овде ноћ, на другој страни је зора; као што овде има људи тако их има и с друге стране земље. Зато и одредише свети Оци да фарбамо ускршња јаја: јаје значи свет, црвена боја крв Христову, коју проли на крсту и освети сав свет. Треба и ми да се радујемо и вечно веселимо зато што је Христос пролио крв Своју и избавио нас из ђавољих руку, али и да плачемо с друге стране и наричемо што греси наши разапеше Сина Божјег, Христа нашег.
Заповеди Бог и бише седам дана. Прво створи недељу и задржа је за себе. Осталих шест дана дарова нама да радимо за лажно ово земаљско (благо) а у недељу да се одмарамо, да идемо у цркву да прослављамо Бога нашег, да стојимо с побожношћу, да слушамо Еванђеље и друге књиге Цркве наше. Шта нам заповеда Христос да радимо? - Да размишљамо о гресима нашим, о смрти, паклу, рају, о нашој души која је скупоценија од целог света, да једемо и пијемо умерено, исто тако да се скромно облачимо; остало време да употребимо за душу нашу, да је направимо невестом Христовом. Тек тада се можемо звати људима и земним анђелима. Ако се пак само бринемо о томе шта ћемо јести, шта ћемо пити, како ћемо грешити, како украшавати ово прљаво тело, које ће колико сутра појести црви, а не будемо се бринули за бесмртну душу, - онда не треба да се зовемо људи него животиње. Потчините, дакле, тело души па се онда зовите људима.
Први дан заповеди Бог и би светлост. Другог дана постаде небо, земља, воде, ваздух итд. Трећег дана постадоше трава и биљке. Четвртог сунце, месец, звезде. Петог море, рибе и птице. У петак заповеди земљи и она изнедри животиње. Човека и жене још не беше на свету. Тада узе Бог иловачу од земље и створи човека као што смо ми, и удахну и дарова му бесмртну душу. И као што ми људи стављамо брашно и воду и месимо и правимо хлеб, тако и Бог. Погледајмо шта је душа а шта тело. Тело је земља и сутра ће га појести цркви, а што се тиче душе, она ће да се вечно радује у рају ако чини добро, или да гори у паклу, ако чини зло. Ово тело што видите, браћо, одело је душе. Душа је човек; душа је оно што гледа, чује, говори, ходи, учи науке, даје живот телу и не дозвољава му да се усмрди. Чим душа изађе, одмах тело почиње да смрди, да се црвља. Тело има очи али не види; има уши али не чује; слично је и са другим телесним чулима која једино кроз душу дејствују.
- Реците ми, оплакујете ли ви умрлог? -Оплакујемо. -Значи, жао вам га је. Колико дана га дворите? -Два, три сата. - Зар вам је тако мала љубав према несрећнику? Од данас па убудуће, да га не сахрањујете одмах него да га дворите 24 часа, да се скупите сви, мали и велики, и да се добро замислите јер нема бољег учитеља од смрти. И да се не гребете за умрлим јер шкодите и себи и њима ...
Кад је Бог створио човека, узе Сведобри једно ребро и направи жену и даде му је за друга. Направи је равноправном са мужом а не нижом. Овде, шта мислите о женама?
- Мислимо да су ниже.
- Ако желите, браћо моја, да ви мушкарци будете бољи од жена, треба да чините боља дела од њих, а ако су жене боље по делима и иду у рај а ми у пакао, каква нам је корист? Мушкарци смо а од њих смо гори. Видим овде где путујем и учим, рекох реч за жене и спремне су да скину непотребне украсе са себе, прстење и сл.; одмах су ме послушале. Видим их како трче на исповест. Рекох и једно слово за мушкарце: природно је човек кад се приближава педесетој, да пусти браду. Међутим, гледам овде - старци од шесдесет и од осамдесет и још увек се брију. Зар вас није срамота да се бријете? Зар Бог није знао шта ради кад је дао браду? И као што је неприлично да се украшава стара жена и да се кинђури, слично је и са старцем погледу бријања. Шта тражи пшеница кад узре и убели? - жетву. Тако и мушкарац, кад сазри и оседи, на шта указује? - на смрт. Има ли неко међу вама који би хтео да пусти браду? Нек устане да ми то каже, да се побратимимо, да га и ја благословим и да замолим све хришћане да му дају опроштај.
- Имам ја, учитељу. -Добро, нек си благословен. Молите се Богу за мене грешика, па ћу се и ја молити за вас, све док год сам жив. Хоћете ли? -Хоћемо, светитељу Божји. - Молим вас, хришћани, да за оне који пуште браду кажете три пута: Бог да им опрости и да их помилује! А и њихово благородство нек тражи опроштај, и нек би вас Бог просветио да као што ћете престати да се бријете, да престанете и да грешите. А ви млађи да их поштујете. Чак ако се деси неки човек од 30 година а с брадом, а неки други од 50 или 60 или 100 а брије се, онога који има браду стави на почасније место од нога који се брије, било у цркви било за трпезом. То не значи опет да ће те брада одвести у рај, већ добра дела. И рухо да ти је скромно, и јело твоје и пиће, и све ваше понашање да буде хришћанско, како би били и другима за углед.
Мушкарац, браћо моја, роди жену из свог ребра без жене, опет остаде здрав и читав. Она позајми ребро од мушкарца остаде му дужна. Жене се народише у свету као звезде небеке, али ни једна од њих не би достојна да плати ребро које је ила дужна, изузев Госпође Богородице, која се удостоји због своје чистоте и роди од Духа Светог свесладосног Христа, без мужа, Дјева и опет остаде Дјева, и тако плати оно ребро. Чује; ли, браћо моја, какве радосне тајне има Црква наша? Међутим, скривене су па их треба открити. Зато сви ви треба да се описмените, да би схватили и знали како и куд ходите. А ти, човече, не злоупотребљавај жену своју као ропкињу јер је и она Божје створење као и ти. Бог се исто толико због ње разапео колико и због тебе. Ти зовеш Бога Оцем, и она га Оцем зове. Имате једну веру, једно крштење, Бог је не сматра нижом. Зато је и створио из средине (појаса) човекове, да би човек био као глава а она као тело. Није је створио од главе да не би презирала мужа. Исто тако није је створио од ногу, да не би муж презирао њу.
Назва Бог мужа Адам а жену Ева, направи и рај на Истоку сав од радости и весеља. Не беше у њему ни глади, ни жеђи, ни болести, нити икакве жалости. Украси их са седам дарова Духа Светог, постави их у рај да се радују као анђели. Рече Бог Адаму и Еви: ево сам вас створио људима сјајнијим од сунца и поставио у рај да уживате сва рајска добра. Али да би знали да вам је Бог Творац и Саздатељ, дајем вам једну заповест: само од једног дрвета да не једете плода. Али и ово да знате: ако случајно погазите моју заповест и једете - умрећете. И тако их остави Бог у рају да се радују. Зато их украси Бог са стидом да их чува од сваког греха, особито жену. Стога, хришћани моји и кћери Христове, покривајте се што више можете стидом и личићете на мелем.
Али, браћо моја, видећи добромрзац ђаво велику славу коју примише од Бога Адам и Ева, ухвати га завист, и шта уради? - Знајући као зао дух да је жену лакше преварити од мушкарца, помисли: ако преварим жену, после ћу лако преварити и човека преко ње. Затим уђе у змију, отиде Еви и рече јој: шта вам је казао Бог да радите овде у рају? - Ева му одговори: Бог нам је рекао да се хранимо свим рајским добрима, само са једног дрвета да не једемо плода, јер оног дана кад погазимо ту заповест - умрећемо. Ђаво одговори и рече: Нећете умрети него ако будете јели, постаћете слични Богу, зато вам је и забранио. Зато узми прво ти и поједи, онда подстакни на то и твог мужа, да постанете богови. Тада жена узе и једе, наговори и мужа те и он једе. И чим поједоше, браћо моја, оног момента изгубише седам дарова Духа Светог и задобише неразумље и страх.
Онај човек, браћо моја, који чува заповести Божје, постаје мудар и не боји се целог света. Други опет који се не држи заповести Божјих постаје неразуман, плаши се сенке своје, па ма био и цар који господари целим светом. Зато пазите, хришћани, да се држите колико је могуће заповести Божјих и да не чините по вољи ђаволу. Ако се пак деси да погрешите као људи, не наговарајте бар као Ева мужеве своје. Слично и мужеви, не слушајте савете ваших жена као Адам.
Бог желећи да им опрости и да их остави у рају, направи се као да незна шта се збило и рече Адаму: Адаме, где си? - Где си се сакрио или где је слава коју си раније имао? Био се као анђео а сад си постао као незнавено дете? Адам одговори и рече: ту сам, Господе. Чух да долазиш па се уплаших и побегох. Бог му рече: Зашто си се уплашио и побегао? Зар сам ја разлог за страх? Да ниси јео од плодова које сам ти забранио? - Одговори Адам гордо: да, Господе, јео сам, али нисам ја крив. Жена коју си ми дао, она ме превари и једох. Рече Бог Адаму: ја сам ти је дао за друга а не да те превари. Рекао сам ти да не једеш јер ћеш умрети; требало је да послушаш моју реч а не женину. Али ето, појео си, преварио си се. Зар ти је тешко да кажеш: преварих се, Боже мој, сагреших Створитељу мој! Да ти опростим, да те опет оставим у рају. А ти, осуђујући жену, мене осуђујеш, зато што сам ја створио жену.
Чујете ли, браћо моја, колико је велико зло осуђивање другог. Зато, ако мислимо да се спасемо, осуђујмо увек себе и не бацајмо наше погрешке на друге. Потом рече сведобри Бог Еви: зашто си јела од плода који сам ти забранио? Одговори и она гордо и рече: да, Господе, јела сам али нисам ја крива; змија ме преварила. - Видећи Господ гордост њихову, протера их из раја и прокле Адама да ради земљу и у зноју лица свог да једе хлеб свој и да неутешно плаче да му се смилује Бог, да га поново врати у рај. Зато, браћо моја, треба да се радујете ви који једете хлеб од свог труда, јер тај хлеб је благословен. А ако хоћеш дај од тог хлеба мало и сиромаху: њиме се купује рај. Исто тако да плачете и црне сузе проливате ви који живите од пљачке и неправде: убиће вас Бог и у пакао бацити. - Како живите ви овде, хришћани моји? Живите ли сви од труда свога или од неправде? Ако сте хришћани, живите од свог рада, јер њега Бог благосиља, а неправду проклињите. - Бог прокле и жену - да буде потчињена свом мужу, да рађа децу своју са трудом и мукама и сузама; да неутешно плаче како би јој се Бог смиловао и у рај је повратио. Свима је очевидно, кад рађају животиње, оне немају болове које жена има кад се порађа; јер немају проклетство које жена има. Тако прокле Бог Адама и Еву и протера их из раја и поживеше 930 година у горким сузама. И изродише децу своју и деца њихова своју децу и испуни се сав свет. Тако су сви људи од једног оца и једне мајке, само нас вера дели.
Умреше Адам и Ева и гореше пет и по хиљада година због једног греха. А ми који чинимо многе грехе, особито ја, шта тек чека нас? - Бог је милостив али и праведан. Има и гвоздену палицу, па као што је казнио Адама и Еву и нас ће казнити ако не будемо чинили добро.
Погазише Адам и Ева заповест Божју и бише из раја протерани. А шта ми радимо данас, хришћани? - Тражите и сазнаћете да су сви они који су умирали у току пет и по хиљада година ишли у пакао. Тада се смилова Бог роду људском и дође и постаде савршен човек од Духа Светог, од пречисте крви Госпође Богородице и Приснодјеве Марије и избави нас из ђаволових руку. Ако се заинтересујете сазнаћете да је Благовест Богородици била у Господњи (недељни) дан. Христос се родио у недељу и открио нам праву веру, свето Крштење, непорочне Тајне. Би ружен, бијен, разапет као човек; васкрсе трећи дан, сиђе у ад, изведе Адама и Еву и род њихов. Тако наста радост на небу и у аду и у целом свету: отров и мач са две оштрице за Јевреје и ђавола. Вазнесе се на небо и седе с десне стране Оца да сацарује вечно, да Му се и анђели клањају. Тражите и дознаћете да данас - сутра чекамо крај света. Разумни сте и паметни, сами знате шта је добро и творите га.
А сад, шта би било добро да радимо? - Имам две помисли. Једна од њих ми каже: ово што си рекао - доста им је; устај сутра, иди на друго место да проповедаш. Друга помисао ми каже: немој ићи. Седи да им кажеш и остало па онда крени на пут. Шта ви кажете: да идем или да останем?
- Остани, светитељу Божји.
- Добро, децо, остаћу. Но да ли је поштено да неко окопава виноград или да чува овце а да не једе од њихова плода? Зар је дакле поштено да и ја, који дођох овде и трудим се, не добијем мало утехе, плате? Какву плату тражим? Новац? Шта да радим с њим? Ја, с помоћју Божјом, немам ни кесе, ни куће, ни друге мантије, чак и клупица коју имам и која изображава мој гроб - ваша је. Овај гроб има моћ у себи да буде учитељ краљева, патријараха, архијереја, јереја, мушкараца и жена, младих и старих и целог света. Кад бих ходао и поучавао за паре, био бих луд и безуман. Онда какву награду тражим? - Да седете педесет, да поразговарате о овим божанским истинама, да их урежете у срце своје, како би вам биле извор вечног живота. Ове речи што сам вам рекао, браћо моја, нису моје но Духа Светог, из Светог Писма. Ово што вам рекох, исто је као да сиђе сам Бог да вам каже. Ако то извршите и урежете у ум свој, уопште ми неће бити жао труда; ако ли то не извршите, одлазим жалостан, са сузама у очима. - Имате ли овде у вашем месту школу да се уче писмености ваша деца?
- Немамо, светитељу Божји.
- Да се сви скупите, да направите једну добру школу, да поставите и одбор који ће њом да руководи, да поставе учитеља да се деца уче, богата и сиромашна. Јер у школи учимо ко је Бог, шта је Света Тројица, шта су анђели, демони, рај, пакао, врлина, грех; шта је душа, тело итд. Без школе лутамо по мраку. Школа отвара манастир. Кад не би било школе, откуд бих ја научио да вас поучавам?
Читао сам и о свештеницима, и о непобожним, јеретицима, безбожницима; испитао сам дубине мудрости и схватио истину да су све вере лажне: једино је Православна вера добра и света. Зато да верујемо и да се крштавамо у име Оца и Сина и Светога Духа. Ово вам говорим сад на крају, да би се радовали што сте православни хришћани, и да би оплакивали непобожне и јеретике који ходе по тами. Ми хришћани, шта смо? - Праведници или грешници? Ако смо праведни, срећни смо и треблажени, ако смо пак грешници, сад нам је време да се покајемо, да престанемо са злом и да творимо добро. Иначе, чека нас пакао. Кад да се покајемо? - Не сутра и прекосутра, него данас, јер не знамо шта ће до сутра с нама бити. Пазите, дакле, браћо моја, да се не гордите, да не убијате, да не чините прељубе, да се не кунете, да не лажете, да не клевећете, да не издајете, да не кинћурите тело, јер је оно храна за црве. Него украшавајте душу која је часнија од целог света. Постите, молите се, дајите милостињу, имајте смрт пред очима, кад ћете напустити овај лажљиви свет и отићи у онај вечни.
Почујте, браћо моја: као што неки кнез који има десет слугу, кад један од њих погреши, отера га и постави другог на његово место, - тако и Господ: кад је пао први анђелски чин, заповеди Бог те постаде овај свет, и створи нас људе да нас постави на место анђела. Ми хришћани, немамо овде отаџбине, зато нас је Бог и створио са главом усправно, и поставио нам ум у горњи део, да би увек размишљали о небеском царству, истинској отаџбини нашој. То ми и даје повода, браћо моја, да вас учим, саветујем. И опет се усуђујем да молим свесладосног Исуса Христа да пошаље с неба благодат Своју и благослов Свој на ово место и на све хришћане, људе и жене, младе и старе и на дела руку ваших. На првом месту, браћо, нека би вас помиловао и опростио вам грехе ваше; да вас удостоји да проживите и овај овде ташти живот у добру и миру, и онај после смрти у рају, правој нашој отаџбини и истинитој. Да се свагда радујемо и прослављамо и клањамо се Светој Тројици у векове векова. Амин. Молим вас, браћо, да речете и за мене грешног три пута: опростите ми и Бог нека вам опрости! Затражите и ви опроштај један од другог.

НЕКЕ ОД ИЗРЕКА И ПРОРОШТАВА СВ. КОЗМЕ

1. Доћи ће време кад ће вам непријатељи узети и пепео са огњишта, али ви немојте издати и променити веру вашу, као други што ће то да ураде.
2. Чекају вас још многе невоље. Сећајте се речи мојих: молите се, трудите се и имајте чврсто трпљење. Све док не зарасте ова рана на платану, село ће вам бити у ропству и несрећно (изговорено у селу Чараплана у Епиру).
3. Покушаће да реше (ствари) пером али неће успети; двадесет девет пута (решаваће) ратом а једном - пером.
4. С једнима ћете заноћити а с другима осванути.
5. Ићи ћете да живите на друго место, а други ће доћи да живе на ваше место.
6. Видећете четрдесет коња свезаних за један колац.
7. Многи ће умрети од глади.
8. Богаташи ће постати сиромашни а сиромашни ће умрети од глади.
9. Шака брашна, шака злата.
10. Доћи ће време кад ће се хришћани клати између себе. Ја препоручујем слогу и љубав.
11. Доћи ће време кад ће светом управљати алала и балала (безгласне жице и машине?).
12. Све што траже дајите, само душе спасавајте.
13. Доћи ће време кад неће бити више ове слоге између свештенсгва и народа.
14. Зло ће вам доћи од начитаних.
15. Свештеници ће постати гори и безбожнији од свих.
16. Крв ће се пролити у Цариграду, да заплива у њој трогодишња јуница.
17. Тако страше ствари ће се догађати, да ће мајке превремено рађати од страха свог.
18. Наметнуће порез на кокошке и прозоре.
19. Доћи ће време кад ће ђаво свуда стизати с тиквом својом.
20. Папу да проклињете, јер он ће бити кривац.
21. Људи ће постати сиромашни због недостатка љубави према дрвећу.
22. Ви ћете друге спасити, а други вас.
23. Много шта ће се догодити. Градови ће постати бараке.
24. Доћи ће време кад ће проклети демон изаћи из јазбине своје.
25. Појавиће се у неко доба лажни пророк; не верујте му и не радујте му се. Поново ће се изгубити и више се неће вратити.
27. Доћи ће време кад ће хришћани устати једни против других.
27. Имајте крст на челу, да би вас познали да сте хришћани.
28. Школа ће дати такве ствари, какве вам ни на памет не могу доћи.
29. Видећете кола како јуре по пољани брже од зеца.
30. Доћи ће време кад ће људи разговарати са једног удаљеног места на друго, као у две суседне собе, као напр. из Цариграда у Русију.
31. Видећете људе како лете по небу као црне птице и како бацају огањ на земљу. Они који у то време буду живели, трчаће на гробове и викати: изађите ви мртви да уђемо ми живи.[8]

СПОМЕН ПРЕНОСА МОШТИЈУ ПРЕПОДОБНОМУЧЕНИЦЕ ЕВДОКИЈЕ

На данашњи дан празнује се спомен преноса чесних моштију свете преподобномученице Евдокије (из Илиупоља у Самарији), која се иначе слави 1 марта.

СПОМЕН СВЕТОГ МУЧЕНИКА ТАТУИЛА

Свети мученик Татуил, пострадавши за Христа, сконча обешен о јабуку.

СПОМЕН СВЕТЕ ПРЕПОДОБНОМУЧЕНИЦЕ ЕВДОКИЈЕ

Ова света мученица Христова Евдокија беше рођена на Истоку. Одведена од Персијанаца у ропство, она у Персији поучаваше све заробљенике Светом Писму, пошто беше васпитана на њему и добро га познаваше. То се прочу, и к њој стадоше долазити жене Персијанаца; с њима се она зближи и спријатељи, и многе од њих преведе у хришћанску веру. Због тога би оптужена судијама. Најпре је тукоше воловским жилама; затим је бацише у тамницу, где остаде два месеца. После тога је поново изведоше на суд. Пошто на суду неустрашиво исповеди веру у Христа истинитог Бога, она би тако страшно бијена трновитим штаповима, да јој месо отпадаше на земљу, а они што је бијаху обагрише се њеном крвљу, па је затим опет бацише у тамницу.
Када мину шест месеци, свету мученицу изведоше по трећи пут на суд. Онда насекоше трску у висини њеног раста, свукоше је нагу, сву је омоташе трском, па је затим преко трске тако стезаху конопцима, да јој се трске зариваху дубоко у месо; после тога стадоше трску по трску вући из њеног тела, кидајући мученици парчад меса, и на тај начин причињаваху светој исповедници неподношљиве болове. После тога обесише светитељку, па јој цело тело тако душмански стезаху конопцима, да јој све кости поломише. А када видеше да је већ полумртва, они јој одсекоше свету главу.[9] И тако ова света јунакиња узиђе на небо са мученичким венцем. А свете мошти њене стадоше точити исцељење свима који јој са вером притицаху.[10]

СПОМЕН СВЕТОГ МУЧЕНИКА ЕЛЕВТЕРИЈА

Свети мученик Елевтерије беше из Цариграда; сијаше побожношћу и православљем, а богатством и славам превазилажаше све ондашње славне људе и великаше, јер одмалена беше одрастао на царском двору, и тамо беше у највећој части. Али, сав обузет љубављу према непролазном и вечном благу, он земаљска блага не рачунаше ни у шта, и волео је бити на последњем месту у дворима Господњим, него ли да заузима прво место у дворима грешника. Очима душе прикован ка Богу, он сваки дан провођаше у хваљењу и слављењу Бога, и упражњаваше сваку врсту врлине.
Међутим, упропаститељ душа људских ђаво не могаше подносити Елевтеријева добра, стога употреби светитељевог слугу као своје оруђе. Слуга оде тадашњем безбожном цару и оклевета светог Елевтерија, говорећи: Мој господар Елевтерије крштен је хришћанским крштењем, подигао је цркву, обожава Распетога, а мрзи и ниподаштава царске наредбе; има тајну кућу под земљом, приноси Христу свеноћна бденија и мори тело своје постовима, сузама и плачем.
Чувши то од слуге, цар се испуни гнева и посла да му доведу Елевтерија. Када светитељ предстаде цару, цар га спокојно и благо упита: Што си нас напустио, Елевтерије? Толико времена те нема. Презрео си моју огромну љубав према теби и царске дворе. - Свети Елевтерије одговори: Разне болести, царе, изнурише ми тело, па да бих повратио своје здравље проводим време на чистом ваздуху и подесном месту. - Цар му на то рече: Зар је само теби потребна благодет чистога ваздуха? И нама би било добро, да се обретемо тамо с тобом.
На ово светитељ не одговори ништа. Но предвече цар пређе преко реке Сагаре и оде к светитељевој кући. Тамо пронађе једна тајна врата, уђе на њих и угледа диван храм. Али не хте да уплаши светитеља претњама, већ покуша да га придобије ласкавим речима. Но све то би узалуд; свети Елевтерије остаде непоколебљив у својој вери. Цар онда нареди да светом исповеднику одсеку главу, а да чесно тело његово баце псима и птицама да га разнесу.
Обезглављен, блажени Елевтерије предаде свету душу своју у руке Божије.[11] Чесно пак тело његово, бачено, нађе неки побожан и христољубив хришћанин, који беше у свештеничком чину, узе га, и пошто га помаза дивним мирисима, сахрани га на угледном месту.

СПОМЕН СВЕТОГ НОВОМУЧЕНИКА ХРИСТЕ из Превезе (Грчка)

Овај свети новомученик Христов Ристо (Христо) беше родом из града Превезе у Епиру. Беше од младости честит и побожан. Служећи као морнар на једном броду, он дође једном са острва Крита бродом на острво Кос у Егејском мору. Провевши на том острву неколико дана, он се спремаше да пође одатле, али баш тада на њега наиђе нека група Турака јаничара, који му стадоше вређати његову хришћанску веру и свето крштење. Распаливши се ревношћу за своју свету веру, Христо осени себе крсним знаком и смело одговори јаничарима да је њихова муслиманска вера прљава и нечиста и да је њихов лажни пророк Мухамед претеча антихристов.
На то се безбожни Турци распалише гњевом и појуривши ухватише светог мученика и исповедника Христовог, и бијући га и злостављајући, одведоше га и предадоше паши тога места. При томе га јаничари примораваху да се одрекне своје вере у Христа и светог крштења. У одговор на то овај храбри јуноша Христов само изговараше хришћански Символ вере (Вјерују) и пљуваше на веру исмаилћанску. Тада разбеснели Турци повадише своје ножеве и њима избодоше светог мученика, па га онда, извевши га ван града и запаливши ватру, спалише онако избоденог на ватри.
Али, о! чуда, тело светог мученика не изгоре сасвим, него остаде на пољани око тридесет дана и да га притом ниједна животиња или звер не такну нити му се уопште приближи. Над светим телом његовим неки побожни хришћани, па чак и неки муслимани, видеше прве три ноћи необичну светлост која долажаше с неба. После тога неки хришћани тајно узеше делиће његових светих моштију и побожно их сачуваше.[12]
Пострада свети новомученик Христо 5 августа 1668 године на егејском острву Кос, где га и данас поштују као мученика Христовог.

СПОМЕН ОСВЕЋЕЊА ХРАМА ХРИСТА ПАНТОКРАТОРА у Цариграду

Велелепни храм и манастир Христа Пантократора (= Сведржитеља) би основан и освећен у Цариграду од свете царице Ирине (у монаштву преподобне Ксеније - види под 13 августом) и супруга јој цара Јована Комнена (1118-1143 године).

________________________________________
НАПОМЕНЕ:
1. Декије царовао од 249 до 251 године.
2. Картагена - град на северној обали Африке; по њему названа велика западно-финикијска држава, која је дуго била супарник Риму, док 146 године пре Христа није пала под власт Рима. Почетак еванђелске проповеди везан је овде са именом Епенета (Рим. 16, 5), али се као први епископ помиње Оптат (202 год.); његови наследници били су митрополити северозападне Африке; најистакнутији епископи Картагенске цркве, и притом најутицајнији хришћански писци, били су свети Кипријан и блажени Августин; као писац знаменит је и Тертулијан. У Картагени је одржано много помесних сабора. Данас на месту Картагене, тог "Лондона старога света", налазе се три бедна селанца арапска.
3. Ефес - главни град Иконије у Малој Азији близу ушћа Каистра. У старини трговачки центар предње Азије; имао чувени храм Артемидин - Дијанин. Свети апостол Павле провео неко време у Ефесу при крају свог другог мисионарског путовања (Д.А. 18, 19-26), а на трећем путовању пробавио ту више од две године проповедајући Еванђеље (Д.А. 19, 1-20, 1). Ефеској цркви апостол Павле упутио посланицу из Рима. У Ефесу је дуго живео свети апостол и еванђелист Јован Богослов; по предању, ту се и упокојио. Први епископ у Ефесу био св. Тимотеј, постављен апостолом Павлом. У Ефесу одржан Трећи Васељенски Сабор 431 годнне, и неколико помесних. Данас на месту знаменитог града стоји бедно турско село Аја Селук (= Свети богослов).
4. Константин Велики родио се 274, умро 337 године.
5. Теодосије II (Млађи) царовао од 408 - 450 године.
6. Око двеста година.
7. Као што то раде муслимани.
8. Текст прве Поуке и изрека преведен из књиге: Маркоу А. Гкиолиа, О Космас Аитолос као и епохи тоу, Атхина 1972.
9. Света Евдокија пострада око 362-364 године, за време цара персијског Сапора.
10. По некима ова света мученица Евдокија исто је лице са светом мученицом Ијом, која се слави 11 септембра.
11. Не зна се тачно када пострада овај свети мученик; неки мисле за време цара Максимилијана (286-305 г.).
12. Ово је превод записа једног очевидца страдања св. новомученика Христе, који се запис налази у рукопису Велике Лавре Атонске број 1, 38, лист 136 (из 17 века), а штампан је у књизи архим. Филарета Виталиса: О Св. новомученику Христи, Атина 1973 године.
Ако вам се ова порука допада подржите наш рејтинг кликом на банер: