11. 3. (24. 3) Свети Софроније, патријарх јерусалимски; Свети мученици Пионије и други с њим; Преподобни Георгије Синаит

ИЗ ОХРИДСКОГ ПРОЛОГА

1. Свети Софроније, патријарх јерусалимски. Рођен у Дамаску од знаменитих родитеља. Сабравши светску мудрост, он не буде ипак задовољан него пође да сабира и чисто духовну мудрост. У лаври светог Теодосија нађе се са иноком Јованом Мосхом, кога узе себи за учитеља, те заједно са њим крете да обиђе манастире и подвижнике у Мисиру. Лозинка му беше: сваки дан научити више духовне мудрости. Све што су сазнали, записали су и после издали у две књиге под именом Лимонар или Цвећник. Доцније су отишли у Рим где Мосха умре оставив аманет Софронију да га пренесе или на Синај или у лавру Теодосијеву. Софроније испуни жељу свога учитеља и пренесе му тело у лавру Теодосијеву, а потом задржа се у Јерусалиму, који баш у то време би ослобођен од Персијанаца. Присуствовао је повратку Часног Крста из Персије, кога је цар Ираклије на својим леђима унео у Свети Град. Стари патријарх Захарија, повраћен такође из ропства, не поживе дуго, па кад се пресели у онај свет, замени га Модест, а после овога (+ 364) замени блажени Софроније. Са особитом мудрошћу и ревношћу он управљаше црквом десет година. Устајаше у одбрану Православља од монотелитске јереси, коју он на свом Сабору у Јерусалиму осуди пре него што она би осуђена на VI васељенском сабору. Написао је житије свете Марије Египћанке, саставио чин великог водоосвећења, и увео у разна богослужења неке нове химне и песме. Када арапски калиф Омар освоји Јерусалим, умоли га Софроније да поштеди хришћане, што Омар притворно и обећа. Када убрзо Омар поче да пљачка и злоставља хришћане у Јерусалиму, Софроније се са многим вопљем мољаше Богу да га узме између живих на земљи, да не гледа оскрвњење светиња. И услиша Бог молитву његову, и узе га к себи у дворе Своје небесне 644. године.

2. Свети мученици Пионије и други с њим. Свештеник смирнски. Пострада у Смирни у време Декијевог гоњења. Осудише га на распеће, чему он би веома рад. И чим војници склопише крст и положише по земљи, Пионије сам леже на крст, испружи руке и заповеди војницима да му прикују ексере у руке. Крст буде усађен у земљу наопако, и под главом мучениковом наложена ватра. Беше много народа унаоколо. Пионије затвори очи и у себи мољаше се Богу. Чак ни косу му не могаше огањ упалити. Када се најзад огањ угаси, и кад сви мишљаху да је он мртав, Пионије отвори очи и радосно узвикну. "Боже, прими дух мој!" и издахну. Овај светитељ написао је житије светог Поликарпа Смирнског, с ким се сада заједно весели у царству Христовом. Пострада и прослави се 250. године.

3. Преподобни Георгије Синаит. Игуман горе Синајске. Велики подвижник и праведник. Пасхалне ноћи ангел Божји пренео га у Јерусалим на службу Божју, и вратио истог дана назад на Синај. Упокојио се мирно у VI веку.

Пионије збори на мукама:
- O грађани знамените Смирне,
Суграђани чувеног Омира.
Ја знам оно што свак од вас знаде.
Ви ниједан оно што ја знадем:
Ја знам слатку сладост умирања
И још слађу - у Христа надања.
Ја знам да ме смрт умртвит неће
Но тек тело раздвојит од душе:
Ја знам да ме ангели чекају
У дворове цара небеснога,
И ангели, пророци u свеци,
Многе војске Божјих угодника,
И за Христа дивних мученика.
Ја знам да се враћам домовини,
Одакле сам и доспео амо.
Ја циљ знадем мојега страдања.
(Ви не знате зашто ме мучите!)
Спас ме чека у чертог небесни.
Кључај, злобо, на мене и бесни!
Спас мс чека раширених руку,
Удрите ме све на већу муку.
Тежа мука, раније свануће,
Смрт хитнија, душа веселија.

РАСУЂИВАЊЕ

"Никакво добро не свршава се само нашим трудом, но силом и вољом Божјом. Ипак Бог и од нас изискује труд, саобразан вољи Његовој." Ово су речи Св. Варсонуфија и Јована. Мало речи, но много речено. Ми се морамо трудити на обделавању и припремању свакога добра. а да ли ће неко добро нићи, узрасти и плод донети, то Је од Божје силе и воље. Ми бразде оремо, а Бог сеје, ако хоће. Ми судове духа чистимо, а Бог улева духа у те судове, ако хоће. И Он све хоће што одговара највишој мудрости и целисходности, тј. Његовом домостројству људскога спасења. Тумачећи речи Господње: Будите мудри као змије и незлобиви као голубови (Мат. 10, 16), св. Златоуст пише, да је ту заповест дао Господ ученицима "да би и они сами нешто сарађивали, те да се не покаже све као дело саме благодати, и да се не помисли, да су они добили венце славе бадава." И тако двоје је неопоходно за наше спасење: наш труд и Божја благодатна сила.

СОЗЕРЦАЊЕ

Да созерцавам Господа Исуса на суду код Кајафе и то:
1. како првосвештеник јеврејски држи Господа унутра у дому свом окружена људима скоро исто онако рђавим као и сам он,
2. како Петар седи напољу у дворишту код ватре, и како се пред слугама три пут одриче Господа Исуса.
3. како и данас бива, да се неки хришћани из страха од света одреку Господа на тај начин, што се и они направе као да нису хришћани, да не знају заповести Господње и не маре за Господа.

БЕСЕДА

о другом доласку Христовом
Овако рече Господ, и то баш пред само најужасније понижење Своје, пред везивање, пљување, шамарање. исмевање и распеће. У најцрњим часовима Он говори о најведријем и најславнијем часу Своме. Пред ужасни и бедни излазак Свој нз света Он говори о Своме поновном доласку у слави Својој. Најпре је дошао из пећине Витлејемске, скромно и невиђено, а идући пут доћи ће на облацима од ангела Својих. Први пут је као никао из земље, а други пут ће се јавити с неба. Први пут је стајао и клечао на земљи, а други пут ће да седи на пријестолу славе своје.
И кад поново дође у слави Својој, неће бити невиђен ни за кога. Нико неће питати, као звездари при Његовом првом доласку: где је Цар? Сви ће овога пута видети Цара и познати Га као Цара. Но то виђење и познање некима ће бити на радост а некима на страх и ужас. Замислите радости оних који су Његову заповест испунили, који су у Његово име молитве и добра дела вршили, а нарочито оних који су за Његово име пострадали! И замислите страх и ужас оних. који су га пљували и шамарали и распели у Јерусалиму, као и свих оних који се кроз векове подсмевају чудесима Његовим, ругају имену Његовом, газе заповести Његове!
Господе милостиви, опрости свима нама који име Твоје призивамо а по немоћи грешимо, опрости нам пре онога величанственог и судбоносног часа када се будеш јавио у слави Твојој, са свима светим ангелима Твојим. Теби слава и хвала вавек. Амин.
Архимандрит ЈУСТИН Поповић
ЖИТИЈА СВЕТИХ

11. МАРТ

СПОМЕН СВЕТОГ ОЦА НАШЕГ СОФРОНИЈА, патријарха Јерусалимског

СВЕТИ Софроније, истог имена са целомудријем, роди се у Дамаску[1] око 580. године од знаменитих родитеља, побожних и целомудрених, који се зваху Плинт и Мира.
Још од младости своје блажени Софроније стаде живел ти животом достојним свога имена: љубљаше духовну и светску мудрост, и чуваше своју девственичку чистоту недарнутом и беспрекорном. А то двоје, духовна мудрост и девственичка чистота, назива се целомудријем. Штавише, по речима светог Јована Лествичника,[2] целомудрије је заједнички назив за све врлине. А целомудрени Софроније беше ревносни творитељ свих врлина.
Он најпре изучи светску философију, због чега би прозван софист, то јест мудри. У она времена назив софист означавао је велику част. Тако су називани најодабранији философи. Али блажени Софроније, сабравши светску мудрост, жељаше да стекне и духовну мудрост. Са том намером он обилажаше манастире и пустињачке испоснице, сабирајући у богоносних отаца благо корисно по душу његову. Тако дође и у свети град Јерусалим. И обилазећи околне манастире, он дође у општежиће Теодосија Великог. Ту нађе инока Јована Мосха, презвитера по чину, човека врлинска и веома искусна и у светској и у духовној философији. И Софроније се свим срцем приљуби уз њега, као син уз оца и ученик уз учитеља. И праћаше га на свима путовањима његовим све до кончине овога, идући заједно с њим по манастирима и пустињама, посећујући свете оце, и описујући житија њихова ради духовне користи. О томе сведочи књига коју су заједно написали: Лимонар или Цвећник, која је одобрена Седмим Васељенским Сабором.[3] У овој књизи светог Софронија учитељ његов често назива софистом, као равног себи у философији. Па не само то, него га блажени Јован понегде назива господином својим, а понегде и оцем. Јер га није сматрао као ученика већ као пријатеља и сапутника и сатрудољубца, по животу изврсна. Усто је блажени Јован провиђао Духом да ће Софроније бити велики пастир и непоколебљиви стуб Цркве Христове.
Са овим преподобним Јованом свети Софроније је још пре свог пострига живео најпре у Палестини доста дуго, у киновији Теодосија Великог, и у пустињи Јорданској, и у манастиру Светог Саве који се називао Нови. Затим обојица, Јован и Софроније, напустише Палестину из страха од Персијанаца који су наилазили, и одоше у пределе Антиохије Велике. Јер у то време персијски цар Хозрој Млађи поведе рат против Грчке због овога: Фока мучитељ, као што о томе опширно пише грчки историчар Никифор, уби грчког цара Маврикија и заузе царски престо. А цар Маврикије беше велики добротвор Хозроју персијском, кад овај беше пребегао из Персије у грчку царевину. Тада му Маврикије беше уместо оца, и поможе га и новцем и војском, те он поврати свој престо у Персији, и тако се створи између Грка и Персијанаца вечити и чврст мир. Но кад Хозрој чу за убиство свога добротвора цара Маврикија, веома се ожалости. И уништивши уговор о миру са Грцима, он крену да освети Маврикија: и упаде војска персијска у многе покрајине грчке, нарочито у Сирију, Феникију и Палестину, и пустошаше их. Тада оци свети, који се подвизаваху у тим покрајинама, напуштаху своје манастире и пустињска обиталишта и бежаху куда. је ко могао. У то дакле време одоше из Палестине и ова два света оца, Јован и Софроније. По њиховом одласку Персијанци заузеше свети град, Јерусалим, и са пресветим патријархом Захаријом одведоше у ропство и Часни животворни Крст Христов, који остаде четрнаест година у ропству у Персији, на велику тугу и жалост целог хришћанског света.
Дошавши у пределе Антиохије, ова два светитеља стадоше обилазити тамошње врлинасте оце, и по обичају свом, као пчеле летећи од цвета до цвета и скупљајући мед, они скупљаху слађе од меда духовне поуке, и слагаху их у своју споменуту књигу Лимонар као у саћу мед. Али кад се и тамо приближи персијска војска, они отпловише у Египат и Александрију. И тамо чинише што и раније: описаше дела и поуке многих светих отаца, које очима својим видеше и ушима својим чуше. V то време свети Софроније још не беше пострижен у монашки лик, што се види из шездесет девете главе њиховог Лимонара, где учитељ Софронијев Јован каже овако: Стигосмо у Александрију ја и кир Софроније, брат мој, пре пострижења његова, и одосмо к ави Паладију, човеку врлинском и слузи Божјем. И опет у глави сто десетој он исти каже: Ја и господин мој Софроније одосмо у Лавру, удаљену од Александрије осамнаест стадија, к једном веома врлинастом старцу, Египћанину, и ја рекох старцу: Господине аво, кажи нам поуку, како да живимо, јер господин софист (Софроније) жели да се одрекне света и постане монах. Старац нам рече: Добро чините, децо, што остављате свет ради спасења душе своје. Седите у келији молитвено тихујући и чувајући ум и молећи се непрестано и имајући наду у Богу, и Он ће вам дати знања свог и просветити ум ваш.
Предивна врлина светог целомудреног Софронија огледа се у томе, што он као световњак толики труд улагаше путујући дуго по манастирима и пустињама, и што се толико брињаше и ревноваше око проналажења духовно корисних ствари, које би га научиле путу спасења. И пре пострижења у монаштво он се већ показиваше савршен монах, проводећи у врлинама савршено монашко житије.
Затим би пострижен од свог учитеља, пошто се тешко разболе од очију, и очекиваше да ће умрети. И имаћаше за време болести вићење. О томе његов учитељ пише у сто другој глави Лимонара, говорећи: Када мој брат Софроније мудри беше на самрти, стајах крај њега ја и ава Јован схоластик, и он нам рече: Као да иђах неким путем, и видех девице које се скупише око мене, и ликоваху говорећи: Добро дошао, Софроније! Венчао се Софроније! А девице ликоваху пред њим зато што је истог имена са целомудријем.
То о њему написа учитељ његов. После свог оздрављења, и већ у монашком чину, блажени Софроније се даде на још веће подвиге, бринући се о свом спасењу и о спасењу других. У то време се беше у Египту раширила Севирова јерес.[4] Софроније и његов учитељ силно се бораху са овим јеретицима. Као мудри и вични Светом Писму, они у свима препиркама побеђиваху јеретике. Због тога их пресвети патријарх александријски Јован Милостиви (609-620. г.) веома вољаше и поштоваше, као искрене своје пријатеље, помагаче и тешитеље у борби против јеретика. У Житију светог Јована Милостивог, написаном од неапољског епископа Леонтија, каже се да је свети Јован Милостиви имао обичај да средом и петком седи пред вратима цркве, и примао свакога ко је желео да му дође, саслушавао свачије молбе, помагао, мирио завађене, и мир творио међу људима. А кад би се десило да му нико ни с каквом молбом не дође, док је он седео, он би тужан и са сузама одлазио дома, говорећи: Данас ништавни Јован ништа не уради, нити што принесе Богу за грехе своје. - А блажени Софроније, пријатељ његов, тешећи га говорио му је: Оче, данас треба да се истински веселиш, јер овце твоје живе мирно без препирке и свађе, као анђели Божји. - Из овога се јасно види у каквом је поштовању и љубави код пресветог патријарха био свети Софроније са учитељем својим.
Обојице ових светих беше лозинка и брига: сваки дан научити нешто ново од духовне користи. И догоди им се једном ово, као што о томе прича Јован: Једном у подне ја и господин мој Софроније мудри иђасмо у дом Стефана философа, који се налазио поред пута што води ка цркви Пресвете Богородице, подигнутој блаженим патријархом Евлогијем на истоку од Великог Тетрафила. Кад стигосмо до философовог дома, закуцасмо на врата, а вратар нам рече: Мој се господин још одмара, причекајте мало. Тада предложих господину моме Софронију: Хајдмо мало до Тетрафила! - Александријци поштују то место, јер кажу да је на том месту цар Александар Македонски положио мошти светог пророка Јеремије, које је донео из Египта, када је основао град Алекеандрију. Кад стигосмо тамо, не нађосмо никог сем три слепца. И ћутке седосмо близу њих, сваки са својом књигом. А слепци су међу собом много разговарали. И један упита другог: Пријатељу, како си ти ослепио? Онај му одговори: У младости бејах морнар. Пловећи из Африке, много сам пиљио у море, због чега ми очи побелеше, и ја ослепех. Затим други, упитан на који начин је он ослепео, одговори: Бејах стаклар. Једном приликом правећи стакло ја се непажњом опекох, и од тога изгубих вид. Тада ова два слепца упиташе трећег, на који је начин он ослепео. Овај им одговори: Када бејах млад, нисам волео да радим и да се мучим, а волео сам да ленствујем. Пошто нисам имао од чега да живим, ја стадох да крадем и да многа зла чиним. Једнога дана видех где носе да сахране једног мртваца, преко кога беше скупоцен покров. Ја пођох за пратњом, желећи да видим где ће га сахранити. И сахранише мртваца поред цркве светог Јована. Чим паде ноћ, ја откопах гроб, свукох са мртваца све, само један огртач оставих на њему. И кад изађох из гроба, рече ми зла помисао моја: Врати се и узми огртач, јер је врло добар. И ја се кукавац вратих са намером да узмем огртач и мртваца оставим нага. И гле, мртвац се диже и седе преда мном, затим пружи руке и прстима ми одра лице и извади оба ока. Тада се ја несрећник са великом муком једва извукох из гроба. Ето, рекох вам на који начин ослепех.
Пошто чусмо то, господин Софроније ми даде знак и ми одосмо од њих. И рече ми Софроније: Аво Јоване, данас нам заиста није потребно да се чему другом научимо, јер се данас довољно поучисмо духовно: нико, који зло чини, не може се сакрити од Бога.
Из овога се јасно види да се оба ова светитеља, Јован и Софроније, стараху да сваког дана стекну себи по коју духовну корист. Јер ове речи Софроннјеве сведоче да им је сваког дана била главна брига: како да дођу до неке нове духовне користи.
За време боравка у Александрији блажени Софроније записа чудеса светих мученика Кира и Јована, одајући им на тај начин благодарност што му исцелише очи. Јер када му оболеше очи, он прибеже овим светим бесплатним Лекарима са молитвом и вером у њиховој цркви у Александрији, и доби од њих мољено исцељење. И имађаше велику љубав према њима.
Но после неког времена стаде и Египту, и у њему Александрији, грозити опасност од персијске најезде. И ови блажени оци, Јован и Софроније, бише приморани да и одатле беже. И они отидоше на Синај, затим на Јегејска острва, и после у Рим. А и пресвети патријарх Јован Милостиви донесе одлуку да бежи од варвара. Али у путу су пресвети патријарх разболе, и у завичају свом, граду Амантунту, он се престави у Господу. Касније, мудри Софроније одаде дужну пошту и хвалу узвишеном животу светог патријарха и његовом неизмерном милосрђу, и описа његово житије.
Блажени дакле Софроније са својим учитељем Јованом и дванаесторицом братије отпутова у Рим. И тамо, после неког времена Софронијев учитељ преподобни Јован, већ стар, отиде ка Господу (619. г.). Пред смрт он остави завештање свом ученику и духовном сину блаженом Софронију, да тело његово не сахрањује у Риму, него да га однесе на Синајску Гору. А ако би због најезде варвара било немогуће доћи до Синајске Горе, онда да га сахрани у Палестини у киновији светог Теодосија Великог, где је он спочетка монаховао.
И би тако. Јер подражавајући Јосифа старозаветног који тело Јаковљево пренесе у гробницу отаца његових, свети Софроније узе из Рима тело преподобног Јована, духовног оца свог, и са братијом крену у грчке земље. Кад допловише у Аскалон, он чу да је због варвара немогуће ићи на Синајску Гору, зато оде у Јерусалим, који је био у рукама Персијанаца, и у Теодосијевој киновији погребе тело свог духовног оца. Затим свети Софроније оде у Александрију да убеди тамошњег патријарха Кира да не пристаје на јерес монотелитску. Одатле отиде и у Цариград исто тако да убеди патријарха цариградског Сергија. Али га они не послушаше, и он се врати у Јерусалим. Тада је на патријаршијском престолу у Јерусалиму био Модест уместо патријарха Захарија, који је са Часним Крстом био у ропству у Персији.
Убрзо по доласку светог Софронија у Палестину, Бог благоволи вратити из ропства у Јерусалим Часни Крст и патријарха Захарију. Јер војвода Ираклије уби цара Фоку тиранина,[5] сам заузе царски престо византијски, зарати на Персију, много пута победи Хозројеве пукове, и седам година пустошаше његове градове. Тада Сироес, син Хозројев, уби свога оца Хозроја, и затражи мир од грчког цара Ираклија.[6] Овај као први услов за мир постави захтев: да персијски цар уступи Јерусалим Грцима, и да врати Часни Крст, и с њим патријарха Захарију.
И би тако. После четрнаест година Часни Крст би веома свечано враћен из Персије. Сам цар Ираклије унесе га на својим леђима у Свети Град. И пресвети патријарх Захарија заузе свој престо. Но после неколико година исти цар Ираклије пренесе Часни Крст Господњи из Јерусалима у Цариград, да би ову велику драгоценост хришћанску склонио од непријатеља, који потом опет заузеше Јерусалим. А патријарх Захарија није дуго седео на свом престолу после свог повратка из ропства, већ пређе ка Господу. После њега опет дође Модест, и поживе само две године. А кад се Модест престави, за патријарха би изабран свети Софроније, 634. године.
У то време појави се, као што рекосмо, јерес монотелита, тојест једновољника. Они су учили да у личности Христовој у двема његовим природама, Божанској и човечанској, постоји једна воља и једно дејство, као да свака природа нема своју посебну вољу и посебно дејство. Учећи тако они одричу да је Христос савршен у обема природама. О тој јереси опширно је писано у Житију преподобног Максима Исповедника, под 21. јануаром. Цар Ираклије сазва помесни сабор, и нареди да се тако верује. На њега се угледа цариградски патријарх Сергије (610-638. г.) и римски папа Хонорије (625-638. г.). А за овима Кир александријски, па касније цариградски патријарх Пир, и други. А многи православци пострадаше не пристајући уз ову јерес.
Против ове јереси силно устаде пресвети патријарх јерусалимски, Свети Софроније. Он сазва и помесни сабор, на коме прокле јерес монотелитску. И одлуке овога сабора он разасла на све стране. Ове одлуке бише читане на Шестом Васељенском Сабору 680. године, и од Светих Отаца потврђене, и усвојене као правоверне.
Свети Софроније је написао и многе друге, корисне Цркви Христовој, беседе, поуке и химне, а и житија неких светитеља, као и житије свете Марије Египћанке, која равноангелни живот проведе у пустињи на надчовечански начин. И свети Софроније мудро пасаше Цркву Божју, запушујући уста јеретицима, и далеко их као вукове одгонећи од разумног стада. Затим, по попуштењу Божјем, би опет најезда варвара на Сирију и Палестину, али не Персијанаца већ Арапа мухамеданаца. Ови најпре заузеше град Дамаск, затим Витлејем, па онда опседоше Божји град Јерусалим, и две године га освајаху. Јер када они победише у Сирији Грчку војску и њеног војводу Сергија убише, пресвети патријарх Софроније са палестинским хришћанима затвори се у Светом Граду. Постоји једна његова беседа, коју је одржао на Божић у опседнутом граду. У њој он као други Јеремија оплакује разорење и опустошење светих места, које је Бог допустио због грехова људских. А нарочито жали што не могу да Дан Рођења Христова по обичају прославе у Витлејему, јер је Витлејем већ био у рукама агарјанским.
На крају друге године опсаде, 637. године, хришћани су били прннуђени да се предаду непријатељима, и да им отворе град. Али претходно пресвети патријарх Софроније посла халифу агарјанском Омару изасланство са условима о предаји града. А први услов беше овај: да се хришћанској вери и светој Цркви Божјој не чини никакво насиље и зло. Омар прими тај услов у потпуности, као и остале. И кад хришћани отворише агарјанском вођи градске капије, он, притворица и лукавац, узе на се овчију кротоет и смиреност, ма да је био унутра вук грабљиви: обучен у кострет од камиље длаке, уђе пешице у град и питаше: где је храм Соломонов? желећи да тамо узнесе своје богомрске молитве. А свети Софроније, који му беше изашао у сусрет, видевши га где улази у лицемерном обличју, рече: Ево, мрзост опустошења, претсказана пророком Данилом, биће на месту светом. - И плакаше много са свима хришћанима. А Омару предлагаше да баци са себе рите и обуче кнежевску одећу која му доликује.
И тако свети град Божји заузеше Агарјани, и хришћанство паде у тешко ропство. Јер нечестиви вођа агарјански, не испуни услове мира, које обећа да ће испунити, и стаде многа зла наносити јерусалимским хришћанима. Гледајући то, свети Софроније непрестано ридаше, и мољаше Бога да му узме душу, између живих на земљи да не гледа више патње хришћана и мрзост опустошења која скврнави светиње. И услиши Бог његову молитву убрзо, и он сконча свој тужни живот, 638. године, и пређе из земаљског сузног Јерусалима у горњи радосни Јерусалим, где је обиталиште свих који се веселе у Христу Исусу Господу нашем, коме слава вавек, амин.

СТРАДАЊЕ СВЕТОГ СВЕШТЕНОМУЧЕНИКА ПИОНИЈА, презвитера Смирнског, и оних с њим

АПОСТОЛ наређује да славимо успомену светих: Сећајте се учитеља који вам казиваше реч Божју (Јевр. 13, 7). А то треба чинити зато, да бисмо, сећајући се њихове вере, живота и врлинске кончине, побуђивали себе на угледање на њих. Са тог разлога треба славити и успомену светог мученика Пионија. Јер он, док беше у свету, многе обрати од демонске заблуде к Богу. Он беше апостолски муж. И када, овенчан мучеништвом, пређе к Господу, он нам остави пример својих врлина, те га и сада славимо као учитеља. А почетак његовог мученичког подвига би на овај начин:
Двадесет трећег фебруара у граду Смирни[7] прослављаше се празник светог свештеномученика Поликарпа, епископа смирнског. Том приликом нечестиви незнабошци ухватише презвитера Пионија, ревнитељку побожности Савину, Асклипиада, Македонија, и презвитера саборне цркве Лина. Јер тада беше у јеку Декијево[8] гоњење на хришћане. Пионије беше пре тога дана сазнао да ће они бити ухапшени на празник светог Поликарпа. Стога постећи се са Савином и Асклипиадом, он узе троје вериге, метну једне на себе, друге на Савину, треће на Асклипиада, и сеђаху дома чекајући да дођу по њих и да их ухапсе. А на сам празник светог Поликарпа, пошто се после молитве прихватише мало хлеба и воде, дође с војницима редитељ идолских жртава Полемон, који је тражио и вукао хришћане на погано жртвоприношење. И он упита Пионија: Знате ли за заповест царску којом вам се наређује да жртву принесете боговима? Пионије одговори: Знамо за заповест Бога нашег којом нам се наређује да се једино Њему клањамо. Полемон онда рече: Хајдете на сабор, и тамо ћете се, иако вам се неће, покорити. Савина и Асклипиад одговорише: Ми се Богу живоме покоравамо.
И одведе их Полемон, али не силом. А народ, видевши их где добровољно носе своје окове, тискаху се за њима као за неким новим чудом. И када свети стигоше на сабор ка градоначелницима, огромна маса незнабожаца, а нарочито Јевреја, којих беше врло много у Смирни, слеже се на призор. Пошто свете изведоше на средину, Полемон им рече: Пионије, покорите се царској наредби, као што и остали учинише, и принесите боговима жртве, да не бисте били љуто мучени. А Пионије, пруживши руку к народу, стаде светла лица говорити народу: Људи смирњани, који се хвалите лепотом града и тиме што је овде живео Хомер,[9] и ви Јевреји, чујте ме мало! Чујем где се смејете и радујете што су неки од нас пришли к вама. Но сматрате ли да је достојан смеха и забаве грех њихов, јер приносе боговима жртве не добровољно него под морањем? Али требало би да ви јелини послушате учитеља свог Хомера који каже да није добро радовати се људској несрећи. Вама пак, Јевреји, Мојсије заповеда: Кад видиш магарца непријатеља твог где је пао под теретом, немој прођи мимо, него га подигни с њим (5 Мојс. 22, 4). Тако исто треба да послушате и Соломона који каже: Кад падне непријатељ твој, не радуј се, и не горди се што се он саплео (Прич. Сол. 24, 17). А ја, слушајући учитеља мог, готов сам пре да умрем него да речи Његове погазим; и свом снагом се трудим да не одступим од заповести Његових, на које сам одавна навикао, а и друге њима научио. Зашто нас исмевате, о Јевреји! Ако смо вам, као што кажете, непријатељи, ипак смо људи. Па још тврдите да вас вређамо када истину говоримо. Но реците, кога увредисмо? кога гонисмо? кога приморасмо да се поклони идолима? Држите ли да су греси ваши равни гресима оних који сада из страха од људи нарушавају заповест Божју? Но ко је вас приморавао да служите Велфегору,[10] или да једете жртве мртвих,[11] или да се састајете са кћерима иноплеменика, или да синове и кћери своје приносите демонима на жртву, или да ропћете на Бога, или да грдите Мојсија, или да помишљате у срцу о поновном повратку у Мисир? А остало што сте починили, прећутаћу. И још тврдите како вас нико не може преварити. Зар не читате своје књиге: Изласка, и Судија, и Царстава, и остале, у којима сте изобличени? А ви нам указујете на неколицину од нас, који су добровољно а не под морањем, пришли идолима, и ради те неколицине ви изобличавате и осуђујете све хришћане. Али, о Јевреји, размислите, овај живот је сличан гумну, чији је стог на земљи велики. Када делатељ дође с лопатом да очисти гумно, онда плеву, пошто је лака, односи ветар, а пшеница остаје на земљи. А погледајте и на мрежу, бачену у море. Е да ли је све што се њоме ухвати и извуче, добро? Нипошто. Тако је и овај живот. Шта волите, да страдамо као неправедни или као праведни? Ако ли као неправедни, онда не треба ли и ви исто тако да страдате, пошто вас сама дела ваша оптужују за неправду вашу? Ако ли пак као невини, онда каква вам је нада на спасење што праведници страдају а ви сте неправедни? Јер кад се праведник једва спасава, безбожник и грешник где ће се јавити? (1 Петр. 4, 18). А приближује се Суд свету, и знаци су његови очигледни. Ја сам пропутовао све јеврејске крајеве, и прешао реку Јордан, и видео земљу која све досада показује на себи знаке гнева Божјег за грехе њених житеља, који убијају и пљачкају стране путнике. Видех дим који се од ње дизао, поља и њиве огњем спржена, без икаквог рода, без имало влаге. Видех и Мртво Море, и воду која је по Божјој казни отпала од своје природе, која не може ни животињу икакву напојити, нити тело људско у себи задржати, и која све што се баци у њу одмах избаци напоље. Но зашто спомињати оно што је далеко? Видите Декапољ, лидијски крај,[12] огњем спаљен, који и досада стоји спаљен за казну безбожницима. Замислите планину Етну и њен Вулкан, Сицилију и њену опаљеност. А ако вам и то изгледа далеко, онда погледајте на топле воде што из земље излазе. Како се загревају и постају вреле? По свему томе познајемо да ће бити Суд, и да ће грешнике постићи казна огњем од Бога, преко његовог оваплоћеног Логоса, Господа нашег Исуса Христа. И због тога не служимо јелинским боговима, и нећемо да се клањамо златном идолу.
То и многе друге ствари изговори свети Пионије, а Полемон, и с њим градоначелници, и сав народ, саслушаше га у великој тишини. Затим неки грађани, заједно са Полемоном, мољаху Пионија, говорећи: Пристани, Пионије, јер те волимо због твоје доброте и кротости, и желимо да останеш жив; заиста је пријатно и слатко живети и гледати светлост сунца. Светитељ им одговори: И ја држим да је овај привремени живот пријатан, али је несравњено пријатнији онај који ми хришћеши желимо. И ја кажем да је ова светлост радосна и слатка, али је много радоснија и слађа истинита светлост коју се надамо гледати. Ово што се види телесним очима, лепо је, и ми то не потцењујемо, нити мрзимо Божју творевину; али оно невидљиво, које ми више почитујемо од видљивог, заиста је прекрасно и предивно.
А један шаљивчина, по имену Александар, човек лукав, рече: Послушај ме, Пионије! Свети му одговори: Ти најпре мене послушај, јер што ти знаш, то знам и ја, а што ја знам, то ти не знаш. А Александар, ругајући се светитељу, упита га: А ови окови због чега су на теби? Светитељ одговори: Да не мислите да идемо да се вашим идолима поклонимо, него да вам буде јасно да идемо у тамницу и на смрт за Бога нашег.
Покушавши да многим другим ласкама придобије Пионија, али без успеха, Александар рече: Нашто трошити многе речи, када они не желе да остану у животу! А народ тражаше да Пионија метну на видније место, како би сви могли чути речи његове. Али Полемон не допусти, бојећи се да се у народу не створи метеж и узбуна. И рече Полемон светом Пионију: Ако нећеш да боговима принесеш жртву, онда бар ући у њихов храм? Светитељ одговори: Какву ће корист имати идоли од моје посете њима? Полемон рече: Дај се усаветовати, Пионије! Пионије одговори: О, кад бих ја могао да вас све усаветујем да постанете хришћани! Они; се на то громко насмејаше, и рекоше: То нећеш доживети, па макар били огњем спаљени! Светитељ одговори: Страшније је после смрти вечито горети у огњу неугасивом.
Уто се блажена Савина осмехну, а Полемон са осталима упита је: Што се смејеш? Она одговори: Радујем се што сам хришћанка, јер који су чврсти у вери Христовој, они ће се радовати вечито. Безбожници јој рекоше: Смејаћеш се кад будеш пострадала како не желиш, јер жене, које се не клањају боговима, воде се у блудилиште. Она на то одговори: Бог свети истинити побринуће се о мени.
Затим стадоше записивати имена светих и њивохе одговоре, којима Христа исповедаху а идоле одбациваху. А када хтедоше да запишу име Савине, шапну јој свети Пионије да не казује своје право име, него да каже да јој је име Теодотија. А то стога, да не сазна за њу њена госпођа. Јер света Савина беше робиња код неке угледне незнабошкиње. Неколико година пре овога, за царовања Гордијанова,[13] ова незнабошкиња се трудила да своју робињу, блажену Савину, одврати од Христа. Али пошто у томе није успела, она је везану отера у неке пусте планине, где су је верни кришом хранили. Потом на велико заузимање светог Пионија, она би избављена од уза и од робовања госпођи својој. Сада пак свети Пионије се бојаше да је њена госпођа, познавши је по имену, поново не узме к себи. Зато јој и рече да каже да се зове Теодотија.
Када Полемон упита блажену Савину: Како се зовеш? она одговори: Теодотија. Полемон је упита: Јеси ли хришћанка? света одговори: Да, хришћанка сам. Полемон упита: Кога бога почитујеш? Светитељка одговори: Бога свесилнога, који је створио небо и земљу и све нас, кога смо познали преко његовог Слова оваплоћеног од пречисте и безмужне Дјеве Богородице, Господа нашег Исуса Христа.
Пошто записаше имена и одговоре све тројице светих, поведоше их у тамницу, док сав народ иђаше за њима. А неки говораху о светом Пионију: Погледајте како је сада румен у лицу овај који увек бејаше блед. Неки пак викаху: Треба мучити ове који не хтеше да принесу жртву боговима. Свети Пионије одговараше: Хајде, мучите нас, ко вам брани? Испред нас не иду маченосци, нити нас штити нека војска, у вашим смо рукама, мучите нас! - А неко, указујући на светог Асклипиада, рече: Овај хоће да принесе жртву боговима! Свети Пионије одговори: Лажеш, јер ниједан од нас то неће учинити! Неки пак спомињаху имена оних што отпадоше од Христа, и говораху: Тај и тај принеше жртве, а зашто ви нећете? Свети Пионије одговори: Сваки има своју вољу. Што је мени до тога? Ја сам Пионије. - И срђаше се народ на светог Пионија и оне с њим. И једва дођоше до тамнице, јер их народ умало не поби.

А кад уђоше у тамницу, затекоше тамо у оковима за Христа Лина, презвитера саборне цркве, и Македонију, жену из села Карине. И долажаху к њима многи верни, доносећи им понуде. Али они нису хтели да узимају, него су све раздавали тамничким стражарима. А и незнабошци неки посећиваху свете, и наговараху их на идолопоклонство. Но добијајући од њих тврде одговоре, одлажаху са чуђењем. Усто долажаху к сужњима Христовим и они, који беху хришћани, па по невољи и под морањем и из страха од мучења отпадоше од вере; и сваког дана дуго и много кукаху у тамници пред светима. Веома плакаше због њих и свети Пионије, нарочито због оних који су се одликовали чесним животом, па се уплашили мука и принели жртву идолима. И у плачу свом говораше: Ново мучење мучи ми срце и кида душу, када видим где бисер Цркве газе свиње, и звезде небеске змија обара репом на земљу, и виноград засађен десницом Божјом уништавају дивље свиње и разносе сви мимопролазници. Децо моја, коју опет с муком рађам, док се Христос не уобличи у вама; храњеници моји мили, хлебом небесним отхрањени, зашто скренусте на пут пропасти? Сада безакони старци набацише мрљу на целомудрену Сузану, мислим на Цркву Христову. Сада се Аман уздиже, а Јестира се са целим племеном својим смућује. Сада настаде глад, не глад у хлебу, ни жеђ у води, него глад у слушању речи Божје. Сада задремаше све еванђелске девојке, и спавају. И испуни се реч Господња: А кад дође Син Човечји хоће ли наћи веру на земљи? (Лк. 18, 8). И друга реч његова: И предаће брат брата на смрт (Мт. 10, 21). Јер чујем да је сада сваки издајица ближњег свог. Ваистину сатана измоли да нас сеје као пшеницу; а огњена лопата у рукама Бога Слова нека очисти гумно своје! Обљутави со, и просута је напоље, и људи је газе. Али, нека нико не помисли, децо, да је Господ изнемогао. Не Господ, него смо ми изнемогли. Јер Он говори: Еда ли изнеможе рука моја да вас избави? или отежа слух мој да вас не чује? Него греси ваши одвојише вас од Бога вашег. Сагрешисмо, браћо; нарушисмо заповести Господње, и безакоње починисмо, гневећи Бога и уцвељујући ближњега. Јер један другог једемо; један другог опадамо и клеветамо, сами себе прождиремо. А требало је да правда наша буде већа од правде фарисеја и књижевника. Још чујем, како неке од вас Јевреји призивају у своје зборнице. Но чувајте се, да не упаднете у најстрашније замке, и не паднете у неопростиви грех, који је хула на Светога Духа, и не будете заједно са Јеврејима кнезовима содомским и људима гоморским, чије су руке огрезле у крви. Ми нити пророка убисмо, нити Христа издасмо или распесмо. Но зашто много говорити? Сетите се онога што сам и раније толико пута говорио. Познато вам је да Јевреји говоре да је Христос био обичан човек, и као смртан искусио смртну казну. Но нека нам одговоре на ово: Ако је био обичан и смртан човек, како се онда сав свет напуни мноштвом ученика Његових? како толики људи страдају јуначки за име Његово? како се именом обичног и смртног човека кроз толике године ђаволи изгоњаху, и сада се изгоне, и изгониће се до свршетка света? и како се премнога лруга чудеса чине свемоћним именом Његовим у Цркви верних? Не разумеју бедни Јевреји да Господ наш Христос добровољно пострада и умре за нас, и васкрсе трећег дана са славом. Но они безаконици говоре да је Христос био мађионичар, и да је мађионичком силом устао из мртвих. Али, нека нам покажу које то књиге, њихове или наше, тако говоре о Христу, или који то праведан човек икада тако што рече. Зар то није очигледна лаж, и они који такву лаж говоре, нису ли најпоганији безаконици? И зашто се таквима више верује него ли праведним људима? Ја сам још у детињству слушао ту њихову лаж. У Светом Писму пише да је Саул дошао код врачаре и молио је да дозове из мртвих пророка Самуила. И учинивши своје враџбине, жена виде где из земље изађе стар човек, обучен у дугу одећу. И Саулу би јасно да је то Самуило и упита га што је хтео. Шта дакле, је ли могла та врачара истински васкрснути Самуила, или не? Ако Јевреји рекну да је могла, онда ће признати да је неправда јача од правде, и мађије моћније од светости, пошто свети пророк није могао не послушати врачару. Они који би тако говорили, мрски су и проклети. Ако пак Јевреји рекну да та врачара није могла својим мађијама истински васкрснути пророка Самуила, онда ни за Христа Господа нашег не могу рећи да је мађијском силом васкрсао из гроба. Уствари, смисао те повести Светога Писма је овај:
Како је могао ђаво, који је живео у врачари, довести у овај живот душу светог пророка која се одмара у наручју Авраамовом? Јер мање нема власти над већим, и ђаво не може заповедати светитељу, него отпали од Бога анђели слушају оне који, пошто су напустили Бога, служе њима, и дозивају их помоћу мађија. И што врачари траже од њих, то им ови испуњавају. Тражила је врачара послушног јој ђавола, и он се претвори у обличје пророково. И то није чудновато, јер када се сам Сатана, по речи апостола, претвара у анђела светла (2 Кор. 11, 14), онда није необично да и слуге његове узму понекад на себе обличје слугу Божјих, јер ће и Антихрист узети на себе обличје Христово. Жена врачара није дакле васкрсла Самуила, него је у обличју Самуиловом показала ђавола Саулу који је био отпао од Бога. То потврђује и само Свето Писмо, јер онај што се јавио у обличју Самуиловом каже Саулу: И ти ћеш сутра бити са мном. - Но како може Саул, непријатељ Божји, бити са светим пророком Самуилом? Неће ли пре бити са ђаволом, коме се пороби отступивши од Бога? Нека дакле знају лажљиви Јевреји, да се ни помоћу каквих мађија не може извршити истинско васкрсење из мртвих. И као што Самуила мађије не васкрсоше, тако ни Христос не уста помоћу мађија, него божанском силом Својом разори силу смрти; и као што добровољно пострада и умре, тако исто добровољно и васкрсе Својом силом као Бог. Ако пак они неће томе да верују, онда им реците: Иако принесмо жртву идолима, ми смо ипак бољи од вас, јер ви добровољно принесте жртву ђаволима, ма да вас нико није приморавао на то, а ми смо били приморани.
И свети Пионије сокољаше отпале, говорећи: Браћо, иако падосте у велики грех приневши жртву идолима, немојте очајавати, него се истински покајте, и опет се свим срцем обратите Христу Богу свом. Милостив је Он, и готов да прими све који Му с покајањем прилазе. И вас ће с радошћу примити као децу своју. - А они се с великим ридањем кајаху због греха свог, и обраћаху се опет ка Христу Богу.
После тога дође у тамницу Полемон, редитељ идолских жртава, и магистрат[14] Теофил са војском и народом, и извевши свете рекоше им: Ето, ваш епископ Евктимон поклони се боговима нашим, и принесе им жртву. Хајде, договорите се и ви, па то исто учините. Не пристанете ли, онда ће вам у храму богова наших судити Лепидон жрец и Евктимон. Свети Пионије одговори: Ако је епископ Евктимон принео жртву идолима, то је ствар његове воље; шта ми имамо с тим? Но ми, нећемо принети жртве! Усто, нама треба да суди антипат, а не Лепидон, нити Евктимон, нити ви. Зашто ви, не сачекавши антипатов долазак, присвајате себи његову власт?
Ови, пошто извређаше светитеље, одоше. Али се опет вратише с војском и народом и рекоше лаж: Антипат[15] је послао да вас воде у Ефес на истјазање. Пионије одговори: Нека дође његов изасланик и нека нас води. Теофил упита: Зар не верујете мени када вам кажем? Ја сам кнез, и треба ми веровати. - И бацивши омчу на врат светом Пионију, предаде га војницима да га воде у идолски храм. И на силу поведоше све, јер свети не хоћаху да иду к идолима, и громко викаху: Хришћани смо, какве везе имамо с идолима?
И стадоше гурати и вући свете; а светог Пионија вукући ужетом које му беше око врата, умало не удавише. А кад их доведоше насред трга, близу идолишта, свети Пионије леже на земљу, изјављујући да је хришћанин и да не жели ни ући у идолиште. Тада навалише на њега шест слугу, бијаху га и рукама и ногама, и коленима му газише по грудима. Но пошто се он веома одупираше, они га зграбише, унеше у идолиште, и пред погани жртвеник вргоше, где је још стајао несрећни епископ Евктимон, приносећји идолску жртву.
И упита Лепидон: Зашто ви, о Пионије, нећете да принесете жртве? Свети одговори: Зато што смо хришћани. Лепидон упита: Кога бога штујете? Пионије одговори: Штујемо Онога који створи небо и земљу, море, и све што је у њима. Лепидон упита: А ко би распет? Свети одговори: Онај би распет кога посла Отац на спасење света. - Кнезови се на то грохотом насмејаше, а Лепидон стаде грдити и ружити блаженог Пионија. Затим силом метнуше венце на свете мученике, - јер такав беше обичај код незнабожаца при приношењу жртава. - и примораваху их да једу од идолских жртава. А они покидаше венце, побацаше их на земљу, изгазише их ногама, и попљуваше идолске жртве.
Због тога настаде међу незнабошцима силна вика и бука, навалише на светитеље, тукоше их, и опет у тамницу одведоше. Кад је свети Пионије улазио на тамничка врата, један војник га јако удари нечим по глави, и раскрвави. И тог тренутка оног војника заболеше руке, и захвати га нека болест, и тело му се израњави, и наду, тако да је једва дисао.
Потом стиже у Смирну антипат Квинтилијан. И изведе на суд преда се само светог Пионија. Пошто га испита и виде да је непопустљив, он нареди да га нага обесе и гвозденим ноктима стружу тело његово. И док га тако мучаху, питаху га: Зашто тако хиташ к смрти? Свети одговори: Не к смрти, него к вечном животу журим.
После овог мучења свети Пионије би осуђен на смрт. И по римским прописима смртна пресуда је гласила овако: Наредисмо да Пионије, који исповеди сам да је хришћанин, буде распет и жив огњем спаљен.
Када светог мученика доведоше на место распећа и спаљења, он сам скину са себе одећу и, погледавши на своје тело, испуни се великом радошћу због чедности тела свог, па погледа на небо и заблагодари Богу што га до краја сачува у беспрекорној чедности. А на земљи лежаше крст, на коме је имао бити распет. Тада Пионије сам леже на крст, испружи руке и позва војнике да га прикују. А кад га приковаше, говораху му: Опамети се, Пионије, и покори се царској наредби, па ћемо ми одмах извући ексере, и лекари ће те излечити, и бићеш здрав. - Светитељ, поћутавши, рече: Желим да заспим, да бих бољи устао у дан свеопштег васкрсења.
Затим усправише крст са распетим на њему, укопаше га у земљу и учврстише, и около крста натрпаше много дрва, па запалише. Тада велики пламен букну свуд око светитеља. А он, затворивши очи, мољаше се у себи Богу, и не сагореваше. И сви, видевши да су му очи затворене, мишљаху да је већ умро. Но после дуго времена, када пламен већ стаде малаксавати, тада светитељ, завршивши молитву коју је тајно у срцу творио, отвори очи. А народ се зачуди, видећи га још жива у толиком огњу. Затим весела лица изговоривши уз своју молитву: Амин, он додаде: Господе, прими дух мој! - и усну.
А кад се најзад огањ угаси, тело се његово наће потпуно цело, и ни длака једна од косе његове не беше изгорела. Лице му пак беше светло, сијајућји божанском благодаћу, што беше очигледан знак радости његове свете душе, која је ушла у небеско радовање и добила победни венац из Христове деснице.
Ово се зби за царовања Декијева у граду Смирни под антипатом Квинтилијаном, у четири сата по подне у суботу једанаестог марта 250 године.
О осталим светим мученицима, који беху ухапшени са светим Пионијем и оковани у тамници држани, нема писмених података о томе у каквим мукама завршише свој подвиг. Али је ово сигурно: да и они пострадаше за Христа, и са светим Пионијем добише небески живот.
Овај свети Пионије презвитер написао је житије и страдање светог свештеномученика Поликарпе, епископа смирнског, а касније се и сам удостоји с њим части у царству Господа нашег Исуса Христа, који са Оцем и Светим Духом царује вавек, амин.

СПОМЕН ПРЕПОДОБНОГ ОЦА НАШЕГ ГЕОРГИЈА ДИПИЈСКОГ, НОВОЈАВЉЕНОГ ЧУДОТВОРЦА

ОВАЈ светитељ остави своју жену, децу и сроднике, пошто је више волео да иде тесним и мучним путем Господњим. И замонашивши се, и узевши на себе лаки јарам Господњи, он прохођаше градове и села и пустиње, оскудан, мучен, злостављан. Пошто му Бог откри дан смрти, он оде у Цариград. И тамо провевши седам дана у свечесном храму светог Јована Богослова, у месту званом Дипије, овај блажени се упокоји у Господу.
А кад неки хришћани дођоше да га сахране, видевши врло тешке вериге које је овај преподобни носио и како му је цело тело веригама изранављено, сви једногласно повикаше: Господе, помилуј! Затим направише кивот од мермера, ставише у њега мошти блаженога, и сахранише их у паперти споменутог храма светог апостола Јована Богослова. Ове свете мошти постадоше извор исцељења за најразноврсније болеснике који са вером приступаху, и који затим посведочаваху чудеса која на њима учини преподобни.
Преподобни Георгије, новојављени чудотворац, живео је и подвизивао се у 10. веку.

СПОМЕН ПРЕПОДОБНОГ ОЦА НАШЕГ ГЕОРГИЈА СИНАИТА

ОВАЈ преподобни бејаше у време цара Јустинијана, (527-565 г.) а за патријарховања јерусалимског патријарха Петра (524-552. г.). Он се, као што пише свети Софроније јерусалимски (634-638 г.), подвизавао на Синајској Гори, и био испосник и веома добродетељан.
Једном зажеле преподобни да се причести у Јерусалиму у храму Васкрсења Христова. И, о чуда! он се одмах обрете у Јерусалиму, који је далеко од Синаја двадесет дана хода. И присуствујући на светој литургији, која се служила у храму Васкрсења Христова, он се причести Божанским Тајнама из руку споменутог патријарха јерусалимског Петра. После Причешћа патријарх Петар упита свог саслужитеља Мину: Кад је дошао овај ава Синаит? Овај одговори: И ја га, владико тек сада видех. - Патријарх му рече: Реци му да остане, да заједно с нама данас обедује у трпези.
Мина онда позва преподобног Георгија на обед, а овај одговори: Нека буде воља Божја! - Затим, помоливши се и поклонивши се, он се за трен ока опет обрете у својој келији на Синајској Гори.
А кад дође време обеду, патријарх потражи аву Георгија, али га нигде не беше, и он закључи да је отпутовао. Потом патријарх посла аву Фотина к епископу у Фаран, пишући њему и оцима Синајске Горе, да му пошаљу преподобног Георгија, пошто није остао да обједује с њим. Читајући патријархово писмо оци се чуђаху. И мирне савести сложише се, да ава Георгије никада није одлазио са Синаја, него се увек налазио ту. Ради што бољег извињења и одбране, они послаше к патријарху трн јеромонаха: аву Стефана, аву Зосима, и аву Дулитија. А и преподобни Георгије написа писмо патријарху, у коме писаше: Опрости ми, најсветији оче, седамдесет је година откако не напустих Синајску Гору, нити дођох у Палестину. Јер кад бих дошао, ја бих указао дужно поштовање анђелу твоме. Сем тога, нека зна твоје блаженство да ћемо кроз шест месеци обојица отићи ка Господу, и тамо ћемо непрестано бити заједно.
И ово пророштво преподобног стварно се испуни, јер се после шест месеци обојица упокојише.

СПОМЕН СВЕТОГ ОЦА НАШЕГ ЈЕВТИМИЈА, архиепископа Новгородског

Родитељи блаженог Јевтимија живљаху у Великом Новгороду[16]. Отац му Михеј бејаше свештеник при цркви светог Теодора; мајка му се зваше Ана. Проводећи живот у чесном браку, они не имађаху деце и силно туговаху због тога. У тузи својој они се усрдно мољаху Богу и Пречистој Богородици за разрешење од бездетности. И Господ им услиши молитву: Ана заче и роди сина, овог блаженог Јевтимија. Убрзо по рођењу младенац би крштен, и на светом крштењу доби име Јован. Он беше још у повоју када га родитељи донеше у онај храм, у коме су се молили да им Бог подари дете, и, метнувши га пред икону Божје Мајке, они рекоше: Царице и Владичице! ево, ми Ти донесмо онога кога си нам подарила. По речи, коју у тузи срца изрекоше уста наша Теби као Царици и Владичици, ми Ти предајемо наше дете. Уреди његов живот како Ти сама желиш. Сада пак ми га узимамо к себи, да буде с нама у дому нашем, пошто младенац не може да живи без мајке.
Уз помоћ благодати Божје младенац успешно растијаше и, када дође време, родитељи га дадоше на изучење Божанских књига. Бог који свима људима жели спасење, дарова дечаку Јовану бистар ум, и он са успехом изучаваше Божанска Писма. За све време тог изучавања он се није бавио ничим другим до стварима које побуђују на размишљање о божанственим предметима. Када му би петнаест година, он се запали љубављу к Богу и зажеле да се одрекне света и прими монаштво. Он није знао к чему ће га одвести монаштво, пошто су намере Божје недокучљиве, но он се старао да неизоставно оствари своју благу жељу. И Бог, видећи с небеских висина све шта ће се десити с њим у будућности, ускоро му стварно испуни жељу.
Један инок, по имену Ефросин, и два друга инока, Игњатије и Галактион, који себе беху посветили на службу Богу, намислише да се подвизавају у усамљеништву и решише да потраже погодно место за то. Ускоро они нађоше такво место; звало се Вјежиште, на 12 врста западно од Новгорода. Ту не беше ништа друго осим шуме и ритова. Када монаси дођоше на то место, они осетише у ваздуху неки мирис, и то схватише као нарочито указање промисла Божјег. Они ту подигоше капелу у име светитеља Христова Николаја, а потом направише и келије за себе. Убрзо дође к њима свештеник Пимен и изјави жељу да живи и да се подвизава заједно са њима. Тада по једногласној одлуци они саградише дрвену цркву опет у име светог Николаја Чудотворца, године 1411, и стадоше проводити испоснички живот. Многе муке они поднеше од тамошњих житеља, нарочито од једног велможе, који по внушењу ђавола не жељаше да у његовој близини живе монаси. Али свети чудотворац Николај, који нигде не оставља у невољи обитељ посвећену његовом имену када му се са вером моле за то, достављаше прехрану и овим монасима. Ускоро се догоди да се на нози тога велможе појави опаки чир, од кога он силно паћаше. У болести својој он се сети светог чудотворца Николаја, обрати му се молитвом за помоћ, па онда оде у обитељ његову. И помоливши се тамо, он доби исцелење. Благодаран за исцељење, он подари обитељи парче земље у близини, и од тада са побожном вером стаде поштовати манастир светог Николаја. После тога по благодати Божјој и на молитве светог Николаја Чудотворца број монаха стаде се увећавати, и гореспоменути Пимен, први свештеномонах обитељи, постаде и игуман њен.
По уредби промисла Божјег к њему и дође дечак Јован, молећи га да га постриже у монаштво. Пимен, угледавши дечка, прими га као посланог к њему од самог Бога, постриже га у монаштво и даде му име Јевтимије. Живећи у манастиру, преподобни Јевтимије показиваше у свему тако строгу послушност настојатељу своме и братији, да је изазивао опште дивљење, јер иако тако млад, он поседоваше ум зрелог мужа. Стога до назначења за пастира, сви у њему познадоше будућег пастира, и пре пунолетства он постаде свима руководилац у монашком животу. Када преподобни Јевтимије стече такав углед у својој обитељи, за њега сазнаде и архиепископ Новгородски Симеон.[17] Он позва к себи преподобног Јевтимија и видећи да је испуњен добрих намера и вичан у речи, он га пламено заволе. И без обзира на то што Јевтимије није хтео да оставља свој манастир, он му повери управу над црквеном имовином. Примивши на себе нове обавезе, преподобни Јевтимије продужи носити свој иночки подвиг и ни у чему не отступаше од испуњавања правила монашког живота.
Након неколико година достојног управљања Црквом владика Симеон отиде ка Господу, преселивши се у вечни блажени живот. После њега на архиепископски престо новгородски би узведен Јевтимије[18]. Тада се преподобни Јевтимије удаљи у Хутински манастир светог Спаса[19], и остаде у њему. Али по истеку неког времена он на молбу старца манастира Пречисте, на Лисјој гори[20], би постављен за игумана овог манастира. Ту он, старешинујући над монасима, свима њима даваше савршени пример за назидавање, пошто према свима беше милостив, и уједно с тим према свима се одношаше с поштовањем.
Ускоро после тога свенародни сабор Великог Новгорода зажеле да изабере њега на новгородски архиепископски престо и унесе га у број других изабраника,[21] не знајући да је он још од младости био призван к епископској служби. И пошто апостол каже да се свака власт поставља од Бога (Рм. 13, 1), како је онда човек може добити, ако му она не буде дата одозго? (Јн. 19, 11). То се испуни и на преподобном Јевтимију. Запечативши коцке изабраних, народни сабор и духовништво Великог Новгорода донесе их у саборну цркву свете Софије и положи их на свети престо. При извлачењу коцка паде на Јевтимија.
После тога Новгородци се с радошћу упутише к преподобноме, и на сам дан светог Јована Златоуста, 13, новембра, свечано га уведоше у храм свете Софије, године 1429. Преподобни Јевтимије се дуго опирао томе, изјављујући да је недостојан тако високог чина, али пошто се није могао противити суду Божјем, он се најзад покори вољи бирача. Њега посвети за архиепископа митрополит Кијевски и целе Русије Герасим.
Као архиепископ, свестан величине чина, преподобни Јевтимије се са великом ревношћу предаде подвизима своје службе, сећајући се речи Светога Писма: Коме је много дано, много ће се искати од њега (Лк. 12, 48). Стога се он стараше да трудом својим донесе род, по Еванђељу, не по тридесет или шездесет, но по сто пута (ср. Мт. 13, 8). Раније, пре примања епископског чина, он се бринуо само за душу своју, а сада, као епископ, он се морао бринути за душе многих, да би смело могао рећи Господу Владици: Ево ја и деца коју ми даде Господ (Ис. 8, 18). У својој мудрољубивој души помишљајући на то и на много друго, преподобни Јевтимије осећаше у срцу свом велико узнемирење, али сву наду полагаше на Бога, и надање његово не посрами Господ, коме нека је слава сада, свагда и вечито.
Преподобни Јевтимије скончао 10. марта 1458. године.

ПРЕНОС МОШТИЈУ СВЕТОГ МУЧЕНИКА ЕПИМАХА[22] из Александрије у Цариград

ЖИТИЈЕ ПРЕПОДОБНЕ ТЕОДОРЕ, царице у Арти

БЛАЖЕНА и света Теодора пореклом беше са Истока, а рођена би од родитеља Јована и Јелене. Одрасте она у месту званом Сервија (= Србија) у Македонији као миомирисна ружа, која шири из себе мирис врлинског живљења. Родитељи јој беху племићког порекла и с царевима у сродству, јер отац њен Јован, звани Петралифис, беше севастократор, тј. царски намесник и владалац у Солуну и целој Македонији. Мада имађаху велику власт, родитељи њени беху побожни и милостиви и према свима се одношаху са љубављу и праведношћу. Таква им беше и благочестива кћи њихова Теодора, која се још од детињства упражњаваше у врлинском животу и творењу милостиње.
У то доба беху времена бурна и тешка. Латини беху заузели Цариград (1204. г.) и многа зла нанели православнима. Велико Византијско царство беше се раздвојило на неколико делова, од којих једно беше и Епирско царство, које основа Михаил Анђео-Комнен (1204-1215 г.), са престоницом у граду Арти на обали Јонскога Мора. Он имаћаше малолетног сина Михаила. Када умре отац, малолетни син са мајком мораде да бежи из Арте на Пелопонез, јер његов стриц Теодор[23] заузе деспотски престо у Арти. Када Теодор заузе затим град Солун од Латина и прогласи се у њему за цара, он нађе ту у Македонији и децу севастократора Јована Петралифиса и њихову младу сестрицу Теодору, на коју браћа особито пажаху и чуваху је, јер беше веома лепа и чиста. Али ускоро овај цар Теодор погине у борби са Бугарским царем Асеном II (1218-1241 г.) и на престо у Арти дође са Пелопонеза млади краљевић Михаило II Комнен (1237- 1271 г.). Дошавши у северније крајеве Македоније и у град Сервију, Михаило виде тамо блажену Теодору и одмах се заљуби у њену лепоту. Преко многих посредника он се стараше да је узме себи за жену, што се на крају и оствари. Пошто се сврши царска свадба цар и царица остадоше неко време у Сервији, а онда отидоше у своју престоницу Арту, где подигоше утврђени град који се још и до данас сачувао.
Михаило се стараше да управља својим царством, а света царица Теодора, мада имађаше царску славу и почасти, не понесе се ни мало тиме, него се као и до тада смираваше и једино се стараше да се украси сваком врстом врлине. Као што се као девојка не обмањиваше лепотом својом, тако се ни сада као царица не обмањиваше славом својом. Једина њена брига беше како да, из љубави према Богу, учини неком неко доброчинство, а особито сиротињи и беднима. Она постаде мајка сиротима, и заштитница удовицама, и помоћница свима потребитима. Слушајући речи Христове у Светом Еванђељу: Блажени милостиви, јер ће бити помиловани; и још: Ако учинисте једноме од ове Моје мале браће, Мени учинисте, - она се на сваки начин стараше да их испуни и у дело спроведе. А стараше се она да живи и у свакој целомудрености и чистоти, и у осталим богоугодним подвизима. Али човекомрзац ђаво, видећи је како напредује у свакој врлини и како се слаже са мужем својим и живи у побожности, настојаше на сваки начин да је удаљи од пута спасења. Па када не успе да одврати светитељку, он се окрете на мужа њеног и наведе га на тежак пад. У срце Михаилово он убаци нечисту љубав према некој удовој племићки, по имену Гангрини. Та нечиста страст толико овлада њиме, да је већ и јавно чинио грех и Гангрину сматрао за своју жену, а блажену Теодору за служавку.
У свему томе светитељка показиваше велико трпљење, мољаше се Богу и пошћаше, док је једнога дана огрезли у грех цар не протера са двора. Иако у утроби својој ношаше дете, блажена царица се удаљи са двора и са чедом својим, које у међувремену роди, скиташе се ван своје куће пет година у свакој беди и невољи. Али Господ не остави слушкињу Своју, него њој и детету њеном посла Анђела чувара. Једнога дана, док она пролажаше кроз крај звани Прениста, свештеник тога краја, који беше човек побожан и добродетељан, приђе јој и запита је ко је она и одакле је, и како је ту доспела? Блажена не хтеде одмах рећи, али на његово наваљивање и преклињање, она му са сузама све исприча о себи и својим страдањима. Свештеник се тада смилова на њу и узе је од тада у своју кућу заједно са дететом.
По милостивом Промислу Божјем дође најзад и крај страдањима блажене царице. Јер Бог услиши њене свакодневне уздахе и молитве, као што слуша молбе свих праведника Својих. Једнога дана, када цар беше изван двора, дворски великаши, примећујући већ одавно нешто сумњиво, упадоше у двор, и натераше ону удовицу Гангрину да им призна сву истину о томе како је она крива за прогонство царице Теодоре. У том часу у двор стиже и цар, и када чу да је зла саветница и сагрешница његова све признала, постиди се веома и горко покаја, као оно некада цар Давид. Одмах он посла свуда слуге да траже царицу Теодору. Дошавши у Пренисту, слуге је нађоше у кући онога свештеника и поведоше је са собом. Када се царица увери у искрено покајање свога мужа, она се, по савету и онога свештеника, врати са дететом у двор. Овај повратак блажене Теодоре донесе велику радост у читаву Арту, а нарочито обрадова мужа њеног, који је од сада у свему питаше за савете. Он се од тада у свему измени на боље, и са блаженом Теодором поче подизати храмове Божје и чинити многа друга добра. А блажена Теодора подиже у Арти диван храм Светом великомученику Георгију, који се затим претвори у женски манастир.
После неког времена умре и цар Михаило, и блажена Теодора одмах пође у манастир и постаде монахиња. V монаштву она умножи своје молитве и пошћење и своја ранија доброчинства. У манастиру она свима показиваше смирење и послуша ње, нимало не гледајући на то што је раније била царица. Провевши у таквом подвижничком живљењу неко време, дође време да и њу Господ позове к Себи. И би јој откривен од Бога дан престављења њеног. Примивши од Бога вест о скорој смрти, она се смирено помоли Господу, говорећи: Господе и Боже мој, ја смирена слушкиња Твоја целога живота очекивах овај час, и како сада да се не радујем, јер прелазим из смрти у живот. Али Те молим, ако је воља Твоја, остави ме још шест месеци да бих до краја довршила и украсила храм Твој. А ако није воља Твоја, онда ево слушкиње Господње, нека ми буде по речи Твојој! И милостиви Господ, Који има власт живота и смрти, продужи јој живот докле не заврши храм у манастиру и не поучи сестре монахиње. После тога она мирно предаде душу своју у руке Господа свог и нашег, Коме нека је слава и хвала у све векове.
Овај храм и у њему мошти преподобне матере наше Теодоре извор су исцељења и спасења за све оне који им са вером и молитвом прибегавају.[24]
________________________________________

НАПОМЕНЕ:
1. Дамаск - главни, најбогатији град Сирије, један од најстаријих градова у свету; лежи на североистоку од Палестине, на реци Баради, у дивној и плодној равници, крај источног Анти-Ливана. И у данашње време Дамаск је главни и најбогатији град Сирије и има до 600.000 становника.
2. Празнује се 30 марта.
3. Овај Свети Сабор одржан је у Никеји 787. год. против јереси иконоборачке.
4. Севир, јеретички патријарх Антиохијски (512-518, један од главних заштитника монофизитске јереси, која је учила ово: Христос, иако састављен из двеју природа, не борави у двема њима, тј. нема две природе, Божанску и човечанску, пошто је при оваплоћењу Бога Логоса човечанска природа у Христу изгубила сваку властиту стварност и само се мислено може разликовати од Његове Божанске природе. Али из таквог јеретичког учења произлази да Христос није истинити човек.
5. Византијски цар Фока царовао од 602 до 610 године.
6. Ираклије царовао од 610 до 641 године.
7. Смирна - чувен у старини трговачки град Јоније, на источној обали Јегејског Мора. Цркву у Смирни основао је свети Јован Богослов.
8. Цар римски Декије царовао од 249 до 251 године.
9. Хомер - грчки песник написао, по предању два спева: Илијаду и Одисеју; непознато је где се родио, те су многи градови, међу њима и Смирна, присвајали себи част да су његова постојбина.
10. Веелфегор или Ваалфегор - сирофеничанско (моавитско) божанство, коме се служење одликовало неморалом.
11. Овде се подразумева врачање и чаробњаштво помоћу лешина људских.
12. Лидија - област у Малој Азији.
13. Гордијан, римски цар, царовао свега 36 дана у 238 години.
14. Магистрат - важан државни чиновник код Римљана, који у својим рукама има војну и судску власт.
15. Антипат или проконзул - управитељ области.
16. Један од најдревнијих и најпознатијих градова у стар. Русији.
17. Управљао новгородском епархијом од 1416 до 1421 године.
18. Подразумева се Јевтимије I; био је архиепископом новгородским од 1423 до 1429 године.
19. Хутински манастир, основан 1192 угледним новгородцем Алексијем, у монаштву Варлаамом; налази се на десној обали реке Волхове, десетак врста од Новгорода.
20. Овај Богородичин манастир налази се на 7 врста од Новгорода.Спомиње се у 1392 години.
21. Избор новгородског владике, од 1156 године, зависно је не од митрополита и сабора епископа, него искључиво од самих Новгородаца, од њиховог већа. Они су обично избирали три кандидата, и коцке су њихове полагане на престо у храму свете Софије; по окончању литургије две коцке, једну за другом, вукао је протопоп и објављивао свему народу;најзад коцка, која је остала на престолу, указивала је на изабраника Божјег. Тако је био изабран и преподобни Јевтимије.
22. О св. мученику Епимаху видети под 31. октобром.
23. То је Епирски деспот Теодор Анђео Дука Комнен, који је владао у Арти од 1215 до 1224 године, а од 1224, када се прогласио за цара, владао је у Солуну до 1230 г.
24. Кратко Житије и служба св. царице Теодоре би састављена ускоро по њеном престављењу од стране монаха Јова Мелоса, а допуни је епископ из Арте Серафим Византиос (издана први пут у Венецији 1772 г.).
Ако вам се ова порука допада подржите наш рејтинг кликом на банер: