Петак друге седмице Великог Поста

У време Ахаза сина Јотама сина Озије цара Јудиног дође Ресин цар сирски и Факеј син Ремалијин цар Израиљев на Јерусалим да га бију, али га не могоше узети. 2. И дође глас дому Давидовом и рекоше: Сирија се сложи с Јефремом. А срце Ахазово и срце народа његовог устрепта као дрвеће у шуми од ветра. 3. Тада рече Господ Исаији: Изађи на сусрет Ахазу, ти и Сеар-јасув, син твој, накрај јаза горњег језера, на пут код поља бељаревог. 4. И реци му: Чувај се и буди миран, не бој се и срце твоје нека се не плаши од два краја ових главњи што се пуше, од распаљеног гнева Ресиновог и сирског и сина Ремалијиног. 5. Што се Сирци и Јефрем и син Ремалијин договорише на твоје зло говорећи: 6. Хајдемо на јудејску да јој досадимо и да је освојимо и да поставимо у њој царем сина Тавеиловог. 7. Зато овако вели Господ Бог: Неће се то учинити, неће бити. 8. Јер је глава Сирији Дамаск, а Дамаску је глава Ресин; и до шездесет и пет година сатрће се Јефрем тако да више неће бити народ. 9. И глава је Јефрему Самарија, а Самарији је глава син Ремалијин. Ако не верујете, нећете се одржати. 10. И још рече Господ Ахазу говорећи: 11. Ишти знак од Господа Бога свог, ишти оздо из дубине или озго с висине. 12. А Ахаз рече: Нећу искати, нити ћу кушати Господа. 13. Тада рече Исаија: Слушајте сада, доме Давидов; мало ли вам је што досађујете људима, него досађујете и Богу мом? 14. Зато ће вам сам Господ дати знак; ето девојка ће затруднети и родиће Сина, и наденуће Му име Емануило.



Кад Ноју би пет стотина година, роди Ноје Сима, Хама и Јафета. 1. А кад се људи почеше множити на земљи, и кћери им се народише. 2. Видећи синови Божји кћери човечије како су лепе узимаше их за жене које хтеше. 3. А Господ рече: Неће се дух мој до века прети с људима, јер су тело; нека им још сто двадесет година. 4. А беше тада дивова на земљи; а и после, кад се синови Божји састајаху са кћерима човечијим, па им оне рађаху синове; то беху силни људи, од старине на гласу. 5. И Господ видећи да је неваљалство људско велико на земљи, и да су све мисли срца њиховог свагда само зле, 6. Покаја се Господ што је створио човека на земљи, и би му жао у срцу. 7. И рече Господ: Хоћу да истребим са земље људе, које сам створио, од човека до стоке и до ситне животиње и до птица небеских; јер се кајем што сам их створио. 8. Али Ноје нађе милост пред Господом.


Сине мој, чувај заповест оца свог, и не остављај науке матере своје. 21. Привежи их себи на срце засвагда, и свежи их себи око грла. 22. Куда год пођеш, водиће те; кад заспиш, чуваће те; кад се пробудиш, разговараће те; 23. Јер је заповест жижак, и наука је видело, и пут је животни карање које поучава; 24. Да те чувају од зле жене, од језика којим ласка жена туђа. 25. Не зажели у срцу свом лепоту њену, и немој да те ухвати веђама својим. 26. Јер са жене блуднице спада човек на комад хлеба, и жена пуста лови драгоцену душу. 27. Хоће ли ко узети огња у недра, а хаљине да му се не упале? 28. Хоће ли ко ходити по живом угљевљу, а ногу да не ожеже? 29. Тако бива ономе који иде к жени ближњег свог; неће бити без кривице ко је се год дотакне. 30. Не срамоте лупежа који украде да насити душу своју, будући гладан; 31. Него кад га ухвате плати самоседмо, да све имање дома свог. 32. Али ко учини прељубу са женом, безуман је, душу своју губи ко тако чини; 33. Муке и руга допада, и срамота се његова не може избрисати. 34. Јер је љубавна сумња жестока у мужа и не штеди на дан освете; 35. Не мари ни за какав откуп, и не прима ако ћеш и много дарова давати. 1. Сине, чувај речи моје, и заповести моје сакриј код себе.

Ако вам се ова порука допада подржите наш рејтинг кликом на банер:

Неће дух мој до века пребивати са овим људима, јер су плот (Пост.6,3). У човеку постоје две супротности, а свест је само у једном - у личности људској. Карактер те личности се одређује с обзиром на то на коју ће се страну усмерити. Ако је на страни духа, и човек ће бити духован; а ако је на страни тела, и човек ће бити телесан. Дух ни у телесном човеку не нестаје, али бива поробљен и нема свога гласа. Он је ту поробљен и служи телу, као слуга господару, изналазећи за њега сва могућа задовољства. Исто тако ни у духовном (човеку) не ишчезава тело, већ се потчињава духу и служи му, губећи сва природна права - на храну због поста, на сан због бдења, на одмор због непрекидног труда и замарања, на насладу чула због усамљености и ћутања. Бог не пребива тамо где царује тело, зато што дух, као орган Његовог општења са човеком, ту не заузима свој прави положај. По први пут се приближавање Божије осећа кад дух почне да захтева своја права путем буђења страха Божијег и савести. А када и свест са слободом стане на ту страну, Бог општи са човеком и почиње да пребива у њему. Од тога часа почиње продуховљење душе и тела, целог унутрашњег и спољашњег човека, све док Бог не постане све и сва за тог човека. Тиме се човек, одуховивши се, обожује. Каква чудесна могућност, и како се ретко она схвата, поштује и тражи!